DEČAK IZ STVARNOSTI…

tamoiovde-logo

Nosač

I Oduvek sam se divio onima koji umeju da nacrtaju dugačko, široko i visoko. Oni su sigurno shvatili dokle se prostire beskraj, kad im je tako lako da ga vide i izmere. Oduvek sam se čudio onima koji razumeju znake u kalendarima, datume, mesece, stoleća, ili stanu pred sat i pročitaju večnost. To mora biti suluda i neobična hrabrost usuditi se komadati i usitnjavati vreme.

Ilustracija: Bora*S

Kameni mir daljine sav je presvučen mojom kožom. Sklapam oči i osećam: sve ono što sam bio, i ono što sam sada, još uvek nisam ja. To je tek priprema za mene. Koliko znam da pitam, toliko znanja mi i pripada.

II  Mene je neko od malena zatvorio u prolazno i zaključao za mnom kapije beskonačnog. Mnogima se to događa. Sav svet se oko tebe udesi tako da pomisliš da si svoj, da si slobodan, a ustvari si mnoštvo. Dresiran da misliš zajedno. Zato i ne volim zakletve. I zajedno da pevaš. Zato i ne volim horove. I zajednički da tugujes. Zato i ne volim sahrane.

 Jedino sam si kad ostariš. Baš zbog te samoće u starosti, koja se dogadja naprasno tamo gde prestaje detinjstvo, hvatao me strah. I večito sam sumnjao u to što su me učili. Učitelj obično kaže: „Ako želiš da saznaš, pogasi sve svoje svetlosti i uputi se za mnom.“  Te, petnaeste godine, osamdeset i trećeg dana, dogodilo se nešto što mi je dalo znak da pođem sam za sobom. Prohodao sam na rukama.

III  Rođen sam u ravnici. To je zemlja bez odjeka. Tu nista ne vraća dozive. Popiju ih daljine. Jata lete u mestu i mogu se uzabrati. Sve se priginje zemlji. Sve je nadohvat ruke. Zar to ne liči na slobodu? Tu se prostori mere svitanjima i sumracima, a vreme dužinama senki. Mlečni put je do kolena, kao prosuta slama. Ne moraš da se penješ: zvezde rastu u žbunju. Samo se uputiš ravno, po vrežama od zlata, i posle desetak koraka već hodaš po nebesima. Zar to ne liči na slobodu?

IV  Tu večnost sklupčana drema na pragovima kuća. Vidici su ti komšije. Stanuju preko plotova. Lepo ih možeš dodirnuti, baš kao i pun mesec što ti obično noćiva u saksijama u prozoru. Tu se večito govori davno sažvakan govor, vidi dogledan vid, dotiče dotaknut dodir i čuje doslušan sluh. I samo od tebe zavisi kakvo ćeš sutra objaviti. I samo od tebe zavisi kakvo ćeš sutra prećutati. Zar to ne liči na slobodu? Tiho, da ne čuje drveće. Spava krošnja uz krošnju. Spavati u svom snu, to mora da je strašno siromaštvo.

V Strahovite se visine kriju u niskim stvarima. Strahovito je trajanje zgusnuto u trenucima i dostojanstvo u nečemu skromnom i nenametljivom. Eto, to su me učili da mislim i da osećam. U glavi jednog cveta ima i blata i korenja, pa ipak miriše na svetlost i miriše na vetar. U jednoj kapljici meda ima i sunca i livada. U jednoj kapljici kiše tinjaju okeani. Svet se, u stvari, sastoji samo od naših razmišljanja. Tako su mi govorili i ja sam verovao. Pa što sam posle toga u svojoj kristalnoj glavi uopšte imao razloga da negujem i sumnje?

VI  Sad vidiš zašto te do sada nisu ozbiljnije shvatali. Teško te je prepoznati u nečem što se ne umara, i razumeti ko si, tako mnogostruko razdeljen. Neshvatljiv je to podvig otkriti dostupne stvari. Stalno te uzalud traže na sasvim pogrešnim mestima. Porede te sa snovima. Ne znaju da bezazleno viriš bez mržnje i ljubavi iz nekog žumanca svetlosti, iz kog se svake zore legu ptice početka. Ipak, ti nisi samo posmatrač nečeg što mirno protiče. Zovem te besmrtnim imenom, jer učestvuješ u trajanju. Sličan vetru iz kosmosa, ne gasiš se u tami. Kao ni život u snu. I dublje od sna: u zemlji. Jedan nečitak potpis u dnu tvog desnog oka, potpis slučajne ptice koja je tuda proletela, to ti je dokaz da si ugledao svoj dolazak, oslonjen o rame vazduha i svoju čistu misao.

VII  Te, petnaeste godine, osamdeset i trećeg dana, vraćao sam se kući kroz zamagljeni lazur rane martovske večeri i ugledao na drumu povorku istih dečaka, okrenutih naglavce. Bili su nalik na mene i odmah sam ih poznao, mada su neoštro lebdeli kroz jedva providne slojeve svojih sanjivih svetova. Najbliži odmaknu zastor koji je delio predeo, polako mi se približi sa blagošću u očima i reče mojim glasom: ‘Iz kakvog ste to čudnog, izvrnutog života, kad visite sa zemlje kao sa nekakvog stropa? Sigurno vam je tako prilično neudobno. Ko vas je to začarao?’ Ko bi mene začarao? Istraživači drevnog priznaju mi ozbiljnost, jer sam na zemlji uspravan. Neka poznija učenja svrstavaju me u igru. Ali to je još uvek daleko od svih madjija. To je kao u drveća. Nekakva glad za nebom.

VIII Da sam se uplašio i pobegao sa raskršća, izgubio bih trenutak koji se jednom javlja u svačijem detinjstvu. Ali ja sam po prirodi bio odveć radoznao. Jedno je biti razuman, a drugo biti i mudar. Savladjujući nemir, uzvratio sam sa osmehom: „Ja sam dečak iz stvarnosti.     

„Pa svi smo mi dečaci i svi smo mi iz stvarnosti“, reče on veoma blago kao da izgovara tajnu. „Svi smo iz iste igre. Izgleda da vas je neko naopako naučio kako se živi i misli, čim hodate po blatu, a sanjarite u oblacima.“  I ovako je rekao: „Biti iz stvarnosti, znači: ne dodirivati hranu, a osećati se sitim. Ne zapodevati kavgu, a osećati se pobednikom. Biti podnožje planine, a osećati se vrhom. Videti mnogo dublje od sopstvenog vida. I čuti mekše i tiše od sopstvenog sluha. I doticati prisnije od sopstvenog dodira. To znači biti iz stvarnosti i umeti se obnavljati.“

IX  Mada sam se usudio da ga pažljivo saslušam, ipak se nisam usudio da sve to odmah i shvatim. Moje kratkovido doba preteško je za učenje. Moje prekratko nebo nije u stanju da prekrije preosvetljene trenutke koji me iznenadjuju. Tako sam mu i rekao: „Postoje izvesne stvari za koje nisam uvežban. Ako imate vremena, sedite malo kraj druma, da probam da se naviknem na otapanje vašeg govora.“ On me pogleda iskosa i potpuno se približi: „Vreme? A šta je to? Još nisam čuo za vreme.“

Tako sam najzad razumeo da nam je obojici potreban nekakav drukčije uskladjen način hitrine razmišljanja. On je mislio prebrzo, jer mislio je svetlošću. Ja sam mislio tromo, jer umeo sam da ponovim jedino tuđa učenja.

X  Sad, kad se toga prisetim, sve mi izgleda nestvarno. Ali dečak je stvarno bio dodiriv i živ tog marta na tom raskršću. Stajao sam kraj njega i mi smo razgovarali kao da mi se vraća odjek mog sporog glasa za jednu misao brže nego što je izgovorim. Ovako mi je rekao: „Pošto se poklapamo, sigurno ste primetili da smo nas dvojica sada kao slike na kartama. Vi ste gore, ja dole. Ko uspe sebe da pronađe, okrenutog ovako, i sjedini se sa sobom, savladaće neznanje i zaći u nove dimenzije: neće razmišljati pljosnato. Ovako, kako stojite, treba vam sto života da otvorite prostor i izadjete iz njega. Okrenete li kartu koja se zove stvarnost, sve će ostati isto, i drveće, i trava, i oblaci, i sumrak. Jedino ćete shvatiti da ne postoji prolaznost i privremenost stvari.“

XI  I Još ovo je rekao, pre nego što je trebalo da se polako raspline i nestane u vetru, kao i njegova svetlost što je u obliku mehura već splasnula nad poljima: „Ja sada polako odlazim, jer vi ste me zatvorili samo u jedan susret. Ali postoje drugi, mnogobrojni dečaci, koji su na vas nalik. Prilaze iz daljine. Jedan izgubljen dan uopšte nije izgubljen, ako u njemu doznate da svi ostali dani, koji se nižu do starosti, mogu da budu vaši. I vi u njima da ličite na večitog dečaka. Tako se zaceljuje umor u oparanim očima i ostaje nam delić naše skrivene čednosti izgubljene u zbilji. U blagoj zavetrini boja i providnih zvukova, prekaljeni samoćom, savladaćete umeće kojim se prestižu stvari ne samo u pravcu budućnosti, već i u pravcu prošlosti.“

XII  I još ovo je rekao: „I najveća je snaga samo drugima jaka. Samoj sebi je slabost. Zato vas upozoravam: ako nađete sebe i odlučite ovako da hodate na rukama, morate biti uporni i biti čudesno odvažni da prihvatite zemlju i držite je na rukama. Ako je ispustite, polomiće vam vrat. I svemir ce vas zatrpati svojom strašnom težinom. Jer po zemlji se ne gazi. Treba je pridržavati i treba joj pomoći da bude mlečna i čista u ponorima bezmerja. Valja se dobro osloniti o svoju hrabrost i ljubav, i plave slojeve nade. To vam je najprostiji način da pronađete sebe i domognete se mnogih nesvakidašnjih čuda.“

XIII  Možda su mnogi pre mene na tako nekom raskršću isto ovo doživeli i pobegli od straha. Možda će tek doživeti, jer svaki dan što dolazi nosi im po jednog sebe okrenutog naglavce. Ja sam te martovske večeri zamolio dečaka iz moje uobrazilje, pretvorene u stvarnost, da mi pridrži torbu. I spustivši se na ruke, odupro se o svemir. I primio sam u dlanove čitavu zemljinu kuglu. I odjednom sam shvatio: postoje reči bez usana. I verovanje bez daha. To je nekakav izazov onoga što je ispred nas, kao kad te začikuju da nešto nećeš uspeti, a ti probaš i uspeš. Zamisli da si sova i dužnost ti je da žmuriš i da se bojiš svetlosti. A ti se čvrsto zarekneš i hipnotišeš sunce.

XIV Objašnjavanjem stvari, oduzimamo im nešto od one lepe čarolije, od onog zlatastog omota, ispod kojeg se kriju tolika čudesna značenja svega što izgleda isto. Reči su iskraćale. Iznošene. I krpljene. Mereno od pre vremena i mnogo posle vremena, ostaje samo misao kao čudo svih čudjenja. Razmišljao sam o tome i to u sebi ponavljao, jer osećao sam nejasno da se tu krije mudrost i sloboda detinjstva. I hodao sam na rukama. I nosio sam zemlju u susret nebu i zvezdama po drumovima svetlosti i bespućima vasione. Eto to je moj život i moja biografija. To sam ja po zanimanju: nosač zemljine kugle.

Miroslav Antić


 

KO JE „KRIV“ ZA (NE)USPEH…

tamoiovde-logo

Jedna od najistaknutijih karakteristika ljudskih bića jeste potreba da objasne stvari oko sebe i da utvrde uzroke. Da odgovore na pitanje „Zašto?“. Neko bi rekao da smo prave mašine u potrazi za smislom i razlozima. „Zašto su to uradili? Zašto nisam uspeo/la bolje da obavim posao? Zašto ne mogu da se kontrolišem?“ I tako svakog dana nebrojeno puta.

Ne ulazeći u razmatranje zašto je to tako, činjenica je da imamo snažnu potrebu da razumemo i objasnimo šta se dešava u našem svetu. Ovo otvara mnoga zanimljiva pitanja. Koliko su naša objašnjenja realistična? Od čega zavisi kakvo ćemo objašnjenje dati? Koji faktori utiču na to? Da li su urođeni ili naučeni?…

Još je važnije shvatiti da sama objašnjenja imaju značajan uticaj na naše buduće ponašanje. Kako?

Najpre, hajde da vidimo koji su osnovni principi na osnovu kojih funkcioniše naše objašnjavanje događaja i njihovih posledica, situacija, naših i tuđih ponašanja.

Prvo, dva su osnovna načina na koji objašnjavamo neki događaj (naše ili tuđe ponašanje). Jedan je kada smatramo da smo mi, naše karakteristike i ponašanje, direktno odgovorni za nešto. Na primer, učenik koji dobije odličnu ocenu na testu može pomisliti: „Isplatilo mi se što sam toliko učio/la“, „Baš sam dobar/a u ovom predmetu“…

Drugi tip objašnjenja može biti: „Baš je bio lak test“, „Nastavnik stvarno dobro objašnjava“, odnosno, uzroci za dobru ocenu pronalaze se u spoljašnjim okolnostima.

Jasno je da će od načina na koji smo odredili vezu između događaja i uzroka u velikoj meri zavisiti naše buduće ponašanje.

Možemo reći da svi mi želimo da postignemo uspeh, odnosno izbegnemo neuspeh. Način na koji određujemo uzroke uspeha ili neuspeha ukazuje na način kako doživljavamo sebe i svoje mogućnosti. Ovo dalje utiče i na našu motivaciju jer su ljudi retko motivisani da ulože napor ukoliko procene da ishod malo zavisi od njih samih.

Bilo da uspemo ili ne, razloge za to najčešće nalazimo u naporu koji smo uložili, našim ličnim karakteristikama, težini zadatka ili sreći.

Tri glavne karakteristike svakog objašnjenja (atribucije) jesu:

lokus kontrole (da li su uzroci unutar pojedinca ili spoljašnji)

stabilnost i trajanje (kako ih osoba doživljava u kontekstu vremena)

mogućnost uticaja na njih (koliko je osoba u stanju da ih promeni)

Na ovaj način možemo proceniti najčešće razloge kojima objašnjavamo ishode. Tako, možemo reći da su uloženi napor i lične karakteristike unutrašnji, a težina zadatka i sreća spoljašnji faktori.

Lične karakteristike i težina zadatka su nešto što većina ljudi opaža kao veoma stabilan faktor, dok se sreća i uloženi napor uglavnom doživljavaju kao promenjivi.

Na kraju, većina ljudi smatra da jedino može uticati na uloženi napor, a da su ostala tri faktora uglavnom van naše kontrole.

Međutim, ovo su samo pravilnosti na kojima se zasniva proces atribucije. U svakom individualnom slučaju može doći do značajnog odstupanja. Tako neki ljudi mogu doživljavati sreću kao ličnu karakteristiku, stepen ulaganja napora neko smatra stabilnim i nepromenljivim, a neko nestabilnim, i tako dalje.

U svakom slučaju, ljudska karakteristika da se događajima daje značenje i određuju uzroci bitno utiče na mnoge aspekte života. Posledice određenih dešavanja su uvek opažene kao pozitivne ili negativne. Na taj način one izazivaju odgovarajuće emocionalne reakcije poput ponosa, ili stida, razočarenja. Ovo dalje utiče na ponašanje osobe.

Na primer, ukoliko neki neuspeh doživimo kao posledicu nepromenjivih, unutrašnjih faktora (naše nesposobnosti) naša motivacija u sličnim situacijama može biti značajno umanjena. Osim toga, postoji povećan rizik sniženja samopoštovanja i tzv. „naučene bespomoćnosti“.

Ako, sa druge strane, uzroke uspeha/neuspeha vidimo u uloženom naporu raste verovatnoća da ćemo se u budućnosti više truditi i manja je opasnost da unapred odustanemo.

Na kraju, kada razmišljamo o razlozima i uzrocima dešavanja u našem životu,  potražimo ih prvo u nama i verujmo da možemo uticati na njih.

Tekst napisao Slobodan Pavlović, psiholog

Izvor:  odknjigedoduse.com

________________________________________________________________

NEŠTO NASLEDIMO, NEŠTO STEKNEMO…

tamoiovde-logo

PITANJA O LJUDSKOJ GENETICI

„Poklon” od babe ne mora da raduje. Kako najnovija naučna otkrića u proučavanju molekula koji sadrže sve informacije o biološkoj suštini čoveka pomažu u poboljšanju života i u borbi protiv bolesti, pa i zločina

nasledjivanje

Veliki je broj bolesti koje se prenose naslednim putem

Uveliko se vode rasprave o tome da li od predaka dobijamo u „amanet” i pojedine karakterne crte – staloženost, naprasitost, duhovitost ili potištenost.

Mada neki će reći: lepa kao njena baka, ili sposoban da zaradi poput pradede… Oduvek se znalo da roditelji svojim potomcima ostavljaju u nasleđe ne samo imetak ili dugove, već i određene osobine, poput telesne građe, oblika lica, boje kože, kose i očiju,  ali i sklonosti, recimo, talenat za muziku, slikanje, sport ili matematiku…

Naučnici su utvrdili da se nasleđuju i mnoge bolesti, „upisane” u ćelijsku strukturu preko gena, preko kojih se „nasledne poruke” prenose iz generacije u generaciju.  Bes i agresivnost se, recimo, sve češće navode kao takav primer.

Međutim, ne treba za sve kriviti gene, a zapostaviti jednako važan uticaj socijalnog života i okoline, ističe za „Magazin” prof. dr Miodrag Stojković, najpoznatiji srpski genetičar i jedan od najistaknutijih svetskih naučnika u ovoj oblasti.

Naučnicima su bile potrebne dve decenije da najzad dešifruju ljudski genom, ili kako kažu alfabet života.

Neke ćemo podsetiti u narednim redovima nekad učenog i zaboravljenog školskog gradiva, neke možda i potpuno zbuniti ili poslati među dosadne „naučne teme”… tek genomi su kratki odsečci na ljudskom naslednom materijalu – dezoksiribonukleinskoj kiselini  (DNK), čuvenoj „dvostrukoj spirali” koja sadrži uputstva za razvoj svih živih bića na planeti, a sastoji se od tri milijarde nukleotida. Oni se međusobno razlikuju po takozvanim bazama, po čijim početnim slovima imena su nazvani  A (adenin), G (guanin), C (citozin) i T (timin). Na njihovom različitom sledu, genetskom kodu, počiva celokupan informativni sadržaj DNK.

Zahvaljujući takozvanom mapiranju gena ostvarilo se mnogo toga što se doskora smatralo naučnom fantastikom, kao što su kloniranje, vantelesna oplodnja („bebe iz epruvete”), lečenje matičnim ćelijama, prepoznavanje nosilaca naslednih bolesti uz pomoć genetskih testova, utvrđivanje očinstva ili počinilaca zločina na osnovu DNK…

Istovremeno uz ova zadivljujuća dostignuća medicine i molekularne genetikepokrenuta su, međutim, u javnosti i mnoga etička pitanja o kojima se ranije nije razmišljalo. Na primer, da li se sme menjati genetska struktura embriona kako bi se dobila „poboljšana” ljudska bića; da li se agresivnost neke osobe može opravdati greškomu njenim hromozomima; da li poslodavci pri zapošljavanju imaju pravo da odbiju kandidate za koje se zna da će se razboleti; kako bi lekari trebalo da postupe kad pacijent odbije besplatno skeniranje na određene genetske promene, kojim bi mogli da saznaju da li će oni ili njihovi potomci oboleti…

  1. Na koje sve ljudske osobine utiče genetika i kako su naučnici došli do tih saznanja?

Odavno je poznato da smo svi mi kao jedinke jedinstveni, a ipak delimo neke zajedničke karakteristike. One najvidljivije i najprostije su: da li je neko dešnjak ili levak,da li su ušne školjke priljubljene ili slobodne, ima li rupicu na obrazu, pege na licu ili kovrdžavu kosu, da li je slep za crvenu i zelenu boju… Sve to je pod uticajem jednog ili više gena, ali ono što genetiku takođe zanima jesu ne samo izgled, već i povezanost gena i osobina, odnosno ponašanja ljudi. Na primer agresivnost, preljuba, sklonost ka kriminalu. Ovo je postalo naročito interesantno sa dešifrovanjem ljudskog genoma, koje je započeto 1984, a završeno 2003. godine.

  1. Koji je bio glavni cilj tih istraživanja?

Dešifrovanje genetskih informacija unutar molekula DNK bitno je, jer tako mogu da se identifikuju geni-kandidati koji su odgovorni za sve što se događa u ljudskom organizmu, uključujući i nastanak bolesti. Međutim, ne treba zaboraviti da je i uticaj spoljašnje sredine bitan, kako za aktivnost gena, tako i za definiciju zašto se, recimo, jednojajčani blizanci (pravi klonovi) ipak razlikujuu pojavi i razvoju bolesti, mada imaju identičan genetski materijal.

Naučnici smatraju da postoji negde oko 10.000 monogenetskih bolesti koje su vezane za promene u jednom genu. Veliki je broj bolesti koje se prenose prenose naslednim putem. Neke od njih su tu, ali se ne vide odmah, kao na primer metaboličke, neke su vezane za „X” hromozom, kao što su hemofilija i mišićna distrofija… Najvažnije je što pre ih identifikovatii pronaći prave izvore: koji gen ili geni su odgovorni za njihov nastanak, i koji je mehanizam nastanka.

  1. Kako genetika utiče na kvalitet i dužinu čovekovog života i  šta se tu može menjati zahvaljujući savremenoj medicini?

Interesantna je ona oblast koja se zove epigenetika, ona se ne bavi prenošenjem naslednih informacija, već uticajem spoljašnjih faktora na strukturu, a samim tim i aktivnost naslednog materijala. Da se vratim na jednojajčane blizance. Rađena je jedna velika studija, koja je analizirala tokom dužeg perioda, da li je sudbina takvih blizanaca ista, jer poseduju identični genetski materijal. Iznenađujuće je bilo da obolevaju od različitih bolesti, da se kod jednog neke bolesti javljaju 20-30 godina kasnije nego kod drugog brata/sestre blizanca. To kaže da je genetska informacija jako važna, ali da spoljašnja sredina, bolje rečeno način života, utiče na aktivnost gena i na pojavu bolesti. To se takođe odnosi i na proces starenja, tako da genetika, epigenetika i matične ćelije kao izvor perfektnih ćelija za ispitivanje naslednih bolesti i uticaja sredine igraju sve veću ulogu u borbi protiv tih oboljenja i u razvoju novih lekova.

  1. Kako nastaju promene i greške u rasporedu gena, koliko su česte, koje mogu biti dobre, a koje loše posledice?

Te promene, mutacije, dešavaju se svakodnevno, neke se prenose, neke su bezopasne, a neke katastrofalne. Recimo, UV zračenje prouzrokuje mutacije u DNK materijalu i dovodi do raka. Ali, mutacije koje dovode do promena u DNK mogu da dovedu i do rezistencije prema HIV-u, sporijeg razvoja AIDS-a ili malih boginja. Primer paradoksa da jedna mutacija može da bude i loša i dobra u isto vreme je bolest anemije srpastih ćelija, koja dovodi i do otpornosti prema malariji.

  1. Mogu li se naslediti stečene bolesti?

To naročito interesuje one koji se bave, recimo, šizofrenijom. Ova bolest, kao i autizam ili disleksija, vrlo često se protežu kroz različite generacije, ali sada se zna da su za njeno nastajanje potrebne mutacije koje nisu uvek nasledne. To ponovo pokazuje da su uslovi i način života jako bitni za pojavu bolesti, i to ne samo da li, nego i kada će se pojaviti.

  1. Ukoliko je dete začeto veštačkom oplodnjom, kolike su šanse da i samo bude neplodno, odnosno da ima poteškoće te vrste?

I dalje traje diskusija oko toga da li su deca koja su nastala putem vantelesne oplodnje (VTO) ista ili se razlikuju od dece nastale prirodnim putem. Početkom ovog veka pojavio se određeni broj naučnih publikacija koje pokazuje da su VTO deca podložna različitim oboljenjima uključujući promene u rastu, a studija iz Belgije, objavljena 2010, tvrdi da deca rođena iz VTO mogu jednoga dana i sama da imaju poteškoće pri planiranju porodice, naročito u slučajevima gde je u pitanju bio muški sterilitet. Međutim, studije izvedene u Filadelfiji, koje su obuhvatile duži period, jasno pokazuju da je rizik da će dete iz VTO programa oboleti isti, odnosno podjednako nizak kao i kod prirodnog začeća.

  1. Koja su najvažnija genetička istraživanja u Srbiji i svetu?

Ako se poredimo sa razvijenim svetom, u našoj zemlji nema značajnijih istraživanja ove vrste jer nema razumevanja, opreme ni potrošnog materijala, sistem je spor, uspavan…Naučnici u Srbiji pokušavaju da se snađu putem projekata ili kroz saradnju sa inostranstvom, ali to je nedovoljno kad pogledamo mogućnosti i šanse koje ova oblast donosi.

  1. Koliko se zaista u praksi može „popravljati” ljudsko nasleđe?

U SAD i Kini već se radi na tome da se rezultati izučavanja ljudskog genoma primene pri lečenju raznih bolesti. U Americi se uglavnom radi na ćelijama menjanjem genetskih informacija i popravkom mutacija-bolesti, a odnedavno putem tehnike kloniranja radi lečenja bolesti vezanih za mitohondrijalnu DNK. U Kini, takođe odnedavno, radi se na ranim ljudskim embrionima, ali ovo je veoma diskutabilno jer može da ode i u neželjenom pravcu i dovede do takozvanih dizajnerskih beba, odnosno do toga da se po želji menjaju neke osobine, koje nemaju veze sa željom da se pobede bolesti.

  1. Čemu služe genetički testovi, kakvi sve postoje?

Ovi testovi se sprovode u dijagnostičke svrhe, da se utvrdi eventualni uzrok bolesti, ili predispozicija za neku bolest. Rade se i kod nas, neki su postali rutinski i mi ih recimo koristimo naročito kod muškog steriliteta, ili kod žena, da li imaju predispoziciju za trombofiliju. Neko ih koristi da bi odredio rizik za rak dojke, dijabetes, Alchajmerovu bolest ili neko srčano oboljenje, i tako na vreme promenio način života. Ali, ako imate predispoziciju za neku bolest ne znači da će se onaautomatski pojaviti! To naročito važi za rak dojke. Postoje testovi koji mogu da skeniraju kompletni genetski materijal jednog čoveka, kao i testovi koji mogu odrediti da li jedan rani ljudski embrion ima nakon rođenja predispoziciju za neku bolest. To se zove preimplantaciona genetska dijagnostika i ona se kompletno sprovodi u laboratoriji pre nego što se embrion vrati budućoj majci.

  1. Kako se rasprave o etičkoj strani „petljanja” po genima odražavaju na konkretan rad genetičara u svetu i kod nas?

Etičke rasprave i javne diskusije ove vrste su i više nego poželjne. Trebalo bi da bude transparentno i objašnjeno laičkim jezikom koji su argumenti za uvođenje novina u medicini ili protiv toga, naročito kada se radi o ovakvoj osetljivoj temi. Etika je sastavni deo nauke, i ako želite da se pozabavite nekim istraživanjima i kod nas i svuda u svetu vam je potrebna dozvola etičke komisije.

Dok sam radio u Velikoj Britaniji ili Španiji članovi tih komisija su bili ne samo naučnici, lekari, već i pravnici, i obični građani, o naučnom radu se raspravljalo i u osnovnim školama, vladinim organizacijama i parlamentima… Znači, uključeni su svi oni koji mogu i treba da utiču i zaštite nauku i medicinu od zloupotrebe, kako bi genetika i dalje bila u službi medicine i u stalnoj borbi protiv bolesti. Pomenuta promena genetskog materijala kod ranih embriona može da bude poželjna kod lečenja naslednih bolesti, ali može, nažalost, biti i zloupotrebljena. Tu su etika i zakonodavac najbitniji u određivanju granica.

———————————————————–

Malo gena, mnogo proteina

Najnovija istraživanja u genetici su pokazala da čovek poseduje iznenađujuće malo gena, manje od 30.000. Ranije se smatralo da ih je nekoliko puta više, s obzirom na to da čovek ima 100.000 proteina – čija se raznovrsnost i brojnost sada tumače ne samo brojem gena, već i složenim mehanizmima pomoću kojih je jedan jedini gen u stanju da proizvede različite proteine sa različitim funkcijama. Inače, utvrđeno je da se 99 odsto ljudskih proteina podudara sa onima od ostalih životinjskih vrsta.

———————————————————–

Lek prema DNK profilu pcijenta

Farmakogenetika je oblast koja izučava kako određene genetske varijante metabolizma reaguju na pojedine lekove. „Daleki cilj je da se pre davanja nekog leka pacijentu napravi njegov DNK profil, pomoću kojeg bi se predvidela njegova reakcija na taj lek”, pišu u knjizi „Ljudska genetika”dr Volfram Hen i dr Ekart Mese, profesori genetike čoveka i medicinske etike na Univerzitetu Sarlanda (Nemačka).

Terapija zasnovana na unošenju „zdravih” gena u ćelije putem „reprogramiranih” virusa prvi put je na pacijentu isprobana 1999.godine, ali nije bila uspešna, jer je njegov imuni sistem odmah napao „uljeze”.

———————————————————–

Genetski otisak prsta

Pre transplantacije organa proverava se genetska podudarnost primaoca i davaoca u odnosu na osobine važne za imuni sistem, kako bi se smanjila opasnost od odbacivanja U pravnoj medicini se analiziraju tragovi ostavljeni na mestu zločina i porede sa genetskim osobinama osumnjičenog da bi se otkrio počinilac. U okviru dijagnostike porekla uz pomoć DNK traga se za potvrdom mogućeg očinstva.

 Taj „genetski otisak prsta” daje odgovor na identitet, poreklo i pol pojedinca, ali ne i na to, recimo, koliko je visok ili koje su mu boje oči i kosa. Zato, u slučaju utvrđivanja očinstva ili počinioca zločina, nije moguće odgovoriti na to „ko jeste”, već „ko nije” tražena osoba. Neka osoba se može sa sigurnošću isključiti kao „osumnjičeni” ukoliko se njene osobine za najmanje tri markera ne podudaraju sa osobinama deteta (kod utvrđivanja očinstva) ili materijala pronađenog na mestu zločina, odnosno sperme posle čina silovanja.

———————————————————–

Etičke nedoumice

U početku primene genetskih testova česta nedoumica je bila da li roditi dete koje bi moglo biti nosilac nekih naslednih bolesti. Sada je pitanje: treba li odrastao čovek da se podvrgne ispitivanjima DNK koja bi potvrdila da li je nosilac gena za rak ili neka druga oboljenja?

Da li da živi u blaženom neznanju ili da reorganizuje život znajući šta ga čeka?

Ima li poslodavac pravo da kandidate za posao bira prema tome da li nisu u sebi neku fatalnu bolest – što se, inače, u nekim zemljama već primenjuje prilikom izbora bračnog partnera?

Aleksandra Mijalković

Izvor:politika.rs

__________________________________________________________________________________

 

BEZ SUVIŠNOG ZAŠTO…

tamoiovde-logo

Neki moji prijatelji misle da su, a neki su i postali ljudi.

Jasmina Milošević, jeste.

20418_10204380822377242_6114973572643255569_nJasminu sam upoznao  prilikom jedne prigode u čast proleća, bilja i zdravlja.

Pre par sedmica dobio sam ljubazan od nje  poziv za samostalnu izložbu koju je pripremala u borskom Muzeju rudarstva i metalurgije.

Na moju žalost zbog poslovnih obaveza negde dole južno, nisam prisustvovao otvaranju izložbe koje je upriličeno 2. aprila.

Juče sam otišao u galeriju Miuzeja da razglegam izložene Jasminine slike. Ono što Tamo videh naprosto me „oborilo s nogu“. Dok se pridižem preispitujem sebe. Zašto?

 „Bez suvišnog zašto“- reče nam Jasmina.

Bora*S

_______________________________________________________________________________________

„ Bez suvišnog zašto“

Postoje slike, one su tu i oduvek bile, baš ove slike, postojale, još nenaslikane u ovom obliku i sedmom i sedamdesetom, ma kom ali od nečega otetom.

TAMOiOVDE-Jasmina Milosevic-izlozbaTako je moralo biti-narodi sa manje tradicije od Srba i ameba kažu maktub, ili nešto slično, ali tako je moralo biti, jednostavno od nečega oteto, na ni najmanje jednostavan i lak način.

Čini mi se da je i Trojanski rat tako nekako počeo, pa je iz toga nastala priča- kažu najpričanija.

Kažu arhetip, a o tome je ovde reč-priča, priča koja govori o onome što muči svakog dana a nije svakodnevno- kad kažem muči to znači i usrećuje, ali muči.

-TAMOiOVDE-JasminaOvo je dugo putovanje, nije u noć, ali jeste ali jeste u neke predele prekrivene jutarnjim maglama koje kada se podignu ostanu na platnima koje pitaju šta smo mi to skrivili i na kog Boga hulili da na nas padnu sva ova pitanja.
Dejan Sotirović, istoričar umetnosti, kustos Narodnog muzeja-Zaječar

***

 Izložba „ Bez suvišnog zašto“ je likovni odgovor na pitanja koja su nam postavljena, hteli to mi ili ne.

DSC00699-TAMOiOVDE-Jasmina MNarativni deo pred nama, i pored povremene sofisticiranosti, ukorenjen je u duboke porive i egzistencijalna pitanja, što je zahtevalo da likovna sredstva ne budu niti rutinska, niti sirova, da ne bi bila banalna.

Otuda paleta koja se oslanja na rad srpskih slikara nakon trauma Velikog rata, dvadesetih i tridesetih godina, i citati umetnika koji su u tom duhu razmišljali u drugoj polovini dvadesetog veka.

DSC00704Osmišljena kao strip, izložba je daleko od toga kako se danas taj pojam shvata, već je konceptualno podobna ređanju slika u srednjevekovnim hramovima, gde uz duboko transcedentalne prizore imate i gotovo i tipične žanr scene, sa krajnim ciljem kojem morate biti dovedeni, ponekad suptilnim, ponekad drastičnim metodama.

Pred vama je je jedan od načina da se odgovori na pitanja, ili bolje rečeno, da se pitanja postave, likovno pošteno. Pitanja odnosa. Odnosa moćnih i svih nas ostalih (preostalih), većine i manjine, kolektiva i jedinke, duhovnosti i religije, prihvatanja i nepristajanja.
Nina Jeza, Maribor, Slovenija

***

Jasmina Milosevic-TAMOiOVDEJasmina Milošević, rođena 1971. godine u Zaječaru.
Diplomirala na Fakultetu političkih nauka, odsek za međunarodne studije, Beogradskog univerziteta.

Slikarstvo učila kod profesora Branislava Dinića i naviše li kovnih radionica. Do sada tri puta izlagala samostalno i više puta kolektivno u Vršcu, Beogradu, Knjaževcu, Zaječaru, Sremskoj Mitrovici, Čačku i Zrenjaninu.

Dobitnik više nagrada i to za radove „Hasta la vista, baby“, povelje „Ivan Vučković“ za keramičku skulpturu „CPS“, diplome za keramičku skulpturu „Izgubićemo dane“ i diplome za sliku „Trojeručica“ 2012. u Zrenjaninu.

____________________________________________________________________________________


Reference: Katalog izložbe, Izložba „ Bez suvišnog zašto“

Foto: Bora*S i facebook.com/jasmina.milosevic

Bora*S

__________________________________________________________________________________

ŽIVI LJUDI, MRTVE DUŠE…

tamoiovde-logo

Beleške na manžetnama

Nakon što sam u Teatru Majakovski u Moskvi imao priliku da pogledam Gogoljeve Mrtve duše ukazala mi se ponovo prilika da pogledam istoimenu predstavu u režiji Ljubosava Majere.

Николай_Васильевич_Гоголь

Foto:sr.wikipedia.org

Dugo sam nakon odgledane Majerine predstave razmišljao o viđenom, ali ne o tome kakva je bila predstava, mada bi se i o tome moglo govoriti, već o rediteljevoj zamisli da se u predstavi spoje u jedno – živi ljudi Dostojevskog i mrtve duše Gogoljeve. Sama pomisao o spajanju u jednu celinu dijametralno suprotnih stavova o čoveku i životu, onako kako su to videli Dostojevski i Gogolj, celu priču čini veoma interesantnom.

Problem čoveka? Želja da se on razume? Šta je istinito u čoveku – večno u ljudima? Koji je smisao života? – samo su neka od pitanja do čijeg odgovora nam nauka malo šta može pomoći. Neki odgovori na postavljena pitanja se kriju na jednom drugom mestu.

Kriju se, koliko god to bilo čudno, u proznoj književnosti. Jedan od mogućih puteva koji bi nam mogao dati odgovor na sva ta i slična pitanja vodi nas od Dostojevskog do Gogolja. Bar ja tako mislim. Dostojevski, kako ga je nazvao Š.Cvajg „psiholog nad psiholozima“, uspeo je da osvetli čoveka do najsitnijih njegovih psiholoških pora, bežeći od konformizma dajući odgovore kako razumeti čovekovu prirodu. S druge strane, Gogolj je pokazao svetu ljude koji u sebi gase „božiju iskru“, ljude s mrtvom dušom.

Kada kažem da je Dostojevski težak za čitanje ništa novo nisam rekao. Do takve konstatacije će doći svako ko se lati čitanja njegovih dela. Težak je zato što njegovi junaci na svom životnom putu idu iz krajnosti u krajnost. U njegovim delima čovek juri samog sebe izlažući se psihološkim lomovima, mučenjima koja idu do granica sopstvenog uništenja. Ruku na srce niko od nas ne voli bol i strah. Niko od nas nije spreman na oduševljeni zanos mučeničkog niza – život, osećanja i strašni haos u sebi – sve u isto vreme. Naučne norme tu ne mogu pomoći.

Heroji Dostojevskog su u svojim postupcima i nelogični i razdvojeni i mučenici koji se u isto vreme bore sami sa sobom, koji ne žele živeti po jednoj ustaljenoj formuli života, koji se rukovode principom „sitosti“, koji žive život svih. Ali oni su istiniti. To je ono što se meni čini interesantnim i strašnim u isto vreme. Istina! Po toj istini nije vredno pokazivati čoveka po nekom tamo standardu, civilizacijskom ili bilo kom drugom, već razgolićenog bez maski i maskiranih kostima. Istina o nama.

Lepotu i dostojanstvo čoveka Dostojevski nije video u konkretnim životnim ispoljavanjima. Naprotiv, lepota se po Dostojevskom čuva kada se posle mnogobrojnih borbi sa nečastivim duša očisti i sačuva. Unutrašnji dijalozi, spor čoveka sa samim sobom, menjanje pozicija u tom sporu, odlaganje pronalaženja tačke preloma su upravo elementi koji vode pročišćenju duše i njenom spasenju. Protivurečnosti su sastavni delovi te borbe i one upravo usložnjavaju čitanje Dostojevskog.

Svega toga ima na pretek u svim njegovim delima. Toga ima kod svakog od braće Karamazov, ima i kod Raskoljnikova i kod Katarine Ivanovne i kod Kneza Miškina i kod Nastasije Filipovne i kod Rogozina i kod Stavrogina i kod Darje Pavlovne i kod Smerdjakova i kod Sonje…Borba različitih misli i motiva, postojanje samospoznaje su muke svih junaka Dostojevskog. Ko uspe da te muke preživi dolazi do zdravog i harmoničnog života duše svoje, do glavne ugodnosti čovekove. Dolazi do „duševnog mira“! Ima li išta lepše od te ugodnosti? Nema! Dostojevski je svetu pokazao da se do „iskre božije“ dolazi korak po korak. Da put nije nimalo lak. Da je svako rešenje, rešenje za sebe. Da je ta iskra nepresušna samo je treba u našoj duši pronaći i upaliti.

S druge strane, drugi genije Gogolj tu „božiju iskru“ u svojim delima kroz svoje junake gasi. On prikazuje ljude u kojma obitava mrtva duša. On je to tako jako i surovo prikazao da nije ni čudo što njegov roman „Mrtve duše“ cenzura nije dopustila. Evidentno je da se Gogolj kroz sam naslov romana do krajnjih granica drskosti poigrao rečima. Čak i sa stanovišta pravoslavlja sam naslov ovog Gogoljevog dela deluje provokativno.

Duše ne mogu biti mrtve. Jevanđelje kaže da je to bogohuljenje. Kontrapunkt Dostojevskom je odmah primetan. Međutim, sam Gogolj se potrudio da kroz heroje roman-poeme opravda njen naslov. I, čini se, da je uspeo u tome. Sobakevič, Pljuškin, Korobočka, Nozdrjov, Manjilov, Čičikov, a uz njih i junaci drugih Gogoljevih dela kao što su Hljestakov, Akakij Akakevič, Ivan Ivanovič, Ivan Nikiforovič, Dobčinski i Bobčinski kao i mnogi drugi predstavljaju zlosutne beživotne voštane figure koje predstavljaju oličenje ljudskog ništavila. Večni Gogoljevi mrtvaci!

Kod Gogolja nema ljudskih likova, kod njega se pojavljuju „njuške i ružna lica“. Zasigurno da je na ovakav odnos prema ljudima uticalo i njegovo užasno detinjstvo. Ponešen uspomenama iz takvog detinjstva nije ni čudo što kod njega nema pozitivnih likova. Sa takvim svojim stavom Gogolj je sam sebe doveo do samog ludila i stradanja, u isto vreme nemoćan da tu može išta promeniti.

Pokušaj da u svojoj roman – poemi „Mrtve duše“ drugi tom, kojeg je sam zapalio i uništio, kod svojih junaka unese elemanat pozitivnog i optimističnog ostao je bez uspeha Njegovo mentalno stanje nije dopuštalo tako nešto. Personaža po kojoj je Gogolj otelovljenje demona često puta se mogla čuti. Za mnoge ona i danas ima jako značenje. U takvu krajnost ja nisam spreman ići. Pre bih rekao da je postojanje jake volje ali i nemoći za promenama bila zla kob koja je ovog genija pratila do kraja njegovog života.

Ako za Dostojevskog mogu da kažem da je on kroz duboko stradanje spoznao i uvideo čovekovu ćud i njegovo aktivno delovanje ka pronalaženju duševnog mira, kod Gogolja se sve urušava osim bezdušnosti. Duše nema!
Dostojevski je bio ubeđen da u čoveku ipak postoji dobrota. Po njemu zlo je u drugom planu ali sa željom da izbije u prvi plan i da dominira u čoveku. Život stvara i budi to zlo u čoveku. Tu leži borba između dobra i zla. Borba između boga i demona.

Kod Gogolja su ostali samo poročni ljudi koji formalno žive. Borbe nema jer je Faustov peti čin napisan. Ostali su Gogoljevi živi mrtvaci! Ono što je posebno interesantno jeste saznanje da se Gogolj nije zadržavao na njegovom vremenu već je išao ka budućnosti. Jedna vrsta predskazanja. Zbog toga me ne čudi osećanje koje je postalo karakteristično za savremenog čoveka, osećanje po kojem smo formalno živi dok nam duša lagano umire.
Radovan Zubac
Izvorjasatomic.org

_______________________________________________________________________________

Nikolaj Vasiljevič Gogolj, ruski književnik, rođen je na današnji dan, 20. marta 1809. godine. 

_______________________________________________________________________________

Nikolaj Vasiljevič Gogolj, ruski pisac, rodom iz Ukrajine a poreklom iz Poljske, kao da je u svom genetskom kodu nosio celokupnu slovensku tradiciju na kojoj je izgradio svoj osobeni književni stil.

RD3-300x225Sa njegovom pojavom na literarnoj sceni u Rusiji prestaje period imitiranja zapadne književnosti, a započinje pravac koji će kritičari kasnije nazvati ruskim realizamom, iako se sam Gogolj nikada nije u potpunosti uklapao ni u jedan od poznatih književnih šablona.

On je na svetlost dana izvukao odbačene, obične, nesrećne, nevažne, male likove. Njegov stil je utoliko osobeniji što na njega gotovo da nije uticao niko, a on je uticao na čitavu seriju vrhunskih pisaca, među kojima su najvažniji Dostojevski, koji je najdoslednije nastavio sa promovisanjem kao glavnih junaka poniženih i uvređenih“ i Kafka, koji je svoje priče temeljio na apsurdnom, grotesknom i bizarnom.

Zato što je već vreme, najzad, da se dozvoli pozitivnoj ličnosti da predahne; zato što smo pretvorili u tegleće kljuse pozitivnog čoveka i što nema pisca koji nije jahao na njemu, terajući ga i bičem i svačim što mu padne pod ruku; zato što su izmučili pozitivnu ličnost do te mere da sada na njoj nema ni senke od vrline, nego su ostale samo kost i koža umesto tela; zato što licemerno dozivaju pozitivnu ličnost; zato što ne poštuju tu pozitivnu ličnost. Ne, vreme je najzad da se upregne i podlac. Dakle, prežemo podlaca!″ (Nikolaj Gogolj – Mrtve duše“)

Iste godine kada i Edgar Alan Po, 1. aprila 1809. godine rodio se Nikolaj Gogolj u Soročincima, kozačkom selu u Mirgorodskom srezu Poltavske gubernije u Ukrajini. Baš kao da se obijica nisu slučajno rodila u isto vreme, kao da ih je sudbina namenila da na različitim stranama sveta istovremeno obogaćuju i menjaju uspavanu, klišeiziranu literaturu, da unesu svež dah i otvore nove horizonte budućim piscima. Ono što je, možda, još zanimljivije, obojica su umrli relativno mladi i pod misterioznim okolnostima, i kod obojice dela se oslanjaju na groteskno, bizarno, mračno i magično.

Nikolajev pradeda, Jan Gogolj-Janevski, studirao je na univerzitetu u Kijevu i toliko mu se dopao život u Ukrajini da je rešio da napusti svoju rodnu zemlju, Poljsku i preseli se u region Poltave. Nikolajev deda, Afanasij, kao i otac, Vasilij, izjašnjavali su se kao Poljaci, ali je Nikolaj izbacio iz svog prezimena dodatak – Janevski, tvrdeći da je nepotreban, te da se on oseća kao pravi Ukrajinac.

Vasilij Gogolj, Nikolajev otac, bio je zanimljiva ličnost, državni činovnik i pisac-amater. Nikolaj je verovatno od njega nasledio dar za pisanje, ali je presudan uticaj na razvoj njegove ličnosti imala majka, veoma religiozna i maštovita žena. Kao dete, Nikolaj je bio povučen i sklon sanjarenju, a na njegovu psihu duboko je uticala smrt mlađeg brata.

 “Šta je naš život? Dolina gde su se jadi nastanili. Šta je svet? Gomila ljudi koji ne osećaju.” (Nikolaj Gogolj)

1828. godine Gogolj je završio osnovnu školu u kojoj se nikada nije odlikovao dobrim ocenama, ali je uspevao da zasmejava svoje vršnjake izvrsnim imitacijima predavača. Nije se mnogo družio, ali je ipak zasnovao doživotno prijateljstvo sa nekim od školskih drugova. Kažu da je vrlo brzo razvio mračnu i tajanstvenu ćud, pomešanu sa bolnom samosvešću i beskrajnom ambicioznošću. Iste ove godine preselio u Peterburg sa željom da postane glumac i pisac, pa je u tu svrhu napisao romantičnu poemu “Hans Kihelgarten”, pod pseudonimom V. Alov i izdao je o svom trošku. Umesto očekivane slave i pohvala, njegovo delo je uglavnom ostalo neprimećeno, a nekolicina kritičara koja se oglasila toliko su ga iskritikovala da je Gogolj otkupio sve dostupne kopije i spalio ih, zaklinjući se da više nikada neće pisati pesme.

Maja 1831. godine upoznao se sa čuvenim ruskim pesnikom, Aleksandrom Puškinim. Ovo poznanstvo prerašće u pravo prijateljstvo i duboko će uticati i na Gogoljev život i karijeru, jer mu je Puškin dao sižee za dva najvažnija dela koja će napisati: “Mrtve duše” i “Revizora”. Nakon Puškinove smrti, kao da je i Gogolj umro. Njegova inspiracija je presahnula, verovatno jer je po prirodi bio veoma nesiguran i bez Puškinove podrške više nije imao hrabrosti da se bavi teškim životnim pitanjima ni u literaturi ni u sopstvenom životu.

“Ne krivite ogledalo što vam je lice na njemu izobličeno.” (Nikolaj Gogolj)

Iste godine kada je upoznao Puškina, 1831. objavio je zbirku pripovetki “Večeri na salašu kraj Dikanjke” i ovoga puta dobio hvalospeve i kritike i čitalaca. Bile su to priče o đavolu, vešticama i drugim demonskim ili fantastičnim likovima iz ukrajinskog folklora, ali saopštene u maniru realizma, što im je davalo osobenu i do tada u Rusiji nepoznatu boju. Praznici određuju sižee i likove ovih pripovetki, a njihova posebna atmosfera, sama po sebi čudna mešavina religioznog ushićenja i straha od smrti, izvode život iz uobičajene kolotečine i nemoguće čine svakodnevnim. On je tražio da mu se šalju narodna predanja, običaji, skaske, legende, koje je književnom metodom preobražavao u pripovetke.

scrn_big_1-300x200 Glavni junak ove zbirke, kao i većeg dela Gogoljevih radova je đavo, ali koga on tretira na osobeni način, karakterističan za slovenske narode: đavo nije bauk, već on može biti i pobratim, sa njim se može pogađati (dam ti – daš mi), on je aktivni i ravnopravni učesnik i pokretač radnje, iako ga Gogolj, baš kao i običan narod, često psuje i grdi.

Sva ta natprirodna bića, kao što su veštice, đavoli, vile, rusalke toliko su srođeni sa seljacima, da ponekad izgleda kao da su im oni stari poznanici. Dakle, Gogoljev stil se gradi upravo na temelju narodnih pripovetki, koje su gotovo po pravilu fantastičnog karaktera, ali granica na kojoj prestaje predanje i nastaje Gogoljeva priča jeste oblik koji im on daje. On nije prost prepisivač, nije ni sakupljač narodnih umotvorina. Svestan da postoji rudnik koji do tada nije eksploatisan, Gogolj koristi narodna predanja da bi ih obojio novom bojom i prilagodio vremenu u kojem je živeo. Ona su podloga, a ne cilj sam sebi. Ona su put do zaključka, do onoga što sam pisac želi da kaže.

“Ja sam obično bio pre melanholičan, sklon meditiranju. Kasnije su se tome pridružile bolest i depresija. I upravo ta bolest i depresija behu razlog onog vedrog raspoloženja koje se pojavilo u mojim prvim delima: da bih razonodio samog sebe ja sam bez daljeg cilja i plana izmišljao junake, stavljao ih u smešne situacije – to je poreklo mojih pripovesti.” (Nikolaj Gogolj)

1-300x226Druga osobenost Gogoljevih radova jeste humor – jedna posebna vrsta ironije, toliko posebna i drugačija da su joj kritičari čak i darivali ime njenog autora – “gogoljevska ironija”. Njen koren je u satiri, ali je Gogolj pojačava svojom omiljenom metodom – kontrastom: u jednom delu rečenice nešto ili neko se i previše hvali, kako bi se u drugom delu saopštila zapravo prava istina, koja će tako postati još uočljivija i snažnija. Recimo:
“Onde je samo jedan jedini valjan čovek – javni tužilac, pa i on je, ako ćemo istinu govoriti, svinja.”
Ili: “Dobar kozak. Voli ponekad da ukrade i slaže bez ikakve nužde, ali je kozak bez mane.”
Ili: “Filozof je pripadao onoj vrsti ljudi u kojih se, kad ih dobro nahranite, budi snažna ljubav prema bližnjima.”

1834. godine Gogolj je uzalud pokušavao da se zaposlio na Kijevskom univerzitetu kao predavač istorije. Odbijen je kao nestručan, uprkos urgiranju Puškina i ruskog ministra obrazovanja, Sergeja Uvarova.
1835. godine ruska flota uništila je otomansku u Sinopskoj bici, u Americi se rodio Mark Tven, a Gogolj izdao zbirku pod naslovom “Arabeske”, koja se sastojala od eseja, kritike umetnosti, delova romana i tri kratke, maestralne priče: “Portret”, “Nevski prospekt” i “Zabeleške jednog ludaka”. Oštri realizam romantika koji niti može da se prilagodi svetu u kojem živi niti da iz njega pobegne izbija iz svake pore ovih radova. Same arabeske su nastale na Istoku, gde Koran zabranjuje predstave životinja i ljudi. S obzirom na to, naslov knjige je sasvim prikladno izabran: u njoj nailazimo uglavnom na figure bez lica.

U “Zabeleškama jednog ludaka” heroj je krajnje frustrirani činovnik koji postaje ospednut bolesnom idejom o sopstvenoj veličini. Koristeći se vizijama ludaka, Gogolj pokazuje besmislenost nastojanja i prazninu sveta, slikovito pokazujući da, doduše, i običan čovek može da ostvari svoj san i postane, recimo, kralj, ali u ludnici.

U “Nevskom prospektu” pokušava da naslika kontrast između ideala i uobičajnih pogleda, pomoću dva mladića koji su u potrazi za ljubavlju; jedan je nepopravljivi romantik, a drugi u devojci vidi samo objekt svoje telesne požude. Iako je ovde suprostavio već uobičajeni par (romantični sanjar protiv vulgarnog avanturiste) Gogoljeva osobenost se vidi u kraju same priče: obe ljubavne priče završavaju se banalno, na Nevskom prospektu, na trgu svetske taštine. Kako god okreneš, sva nastojanja su apsurdna i besmislena, jer ma koji pristup imao kraj je isti. Razlikuje se samo njegov doživljaj.

“Istinski efekat se nalazi u oštroj suprotnosti, lepota nije nikada tako upadljiva i reljefna kao u kontrastu.” (Nikolaj Gogolj)

U “Portretu” on pokušava da napiše svoju verziju “Fausta”. U ovoj priči umetnik prodaje dušu đavolu za novac, jer Gogolj postaje sve zabrinutiji moralnim načelima spisateljske veštine, što će postati njegova prava opsesija pred kraj života, kada će želeti da piše samo dela kojima će prosvećivati ljude. Zaključak ove priče je sumoran, ali verovatno tačan – zlo je neiskorenjivo iz ovog sveta.

“Nikad ništa nisam stvarao u mašti i nisam imao tu osobinu. Dobro mi je polazilo za rukom samo ono što sam uzimao iz stvarnosti, iz podataka kojima sam raspolagao… moja mašta me dosad nije obdarila nijednim izuzetnim karakterom i nije stvorila ni jedne stvari koju moj pogled nije negde uočio u prirodi.” (Nikolaj Gogolj)

Nakon velikog uspeha i ove zbirke, Gogolj konačno uspeva da ostvari svoju želju i postane predavač istorije, ali na univerzitetu u Peterburgu. Ipak, ova avantura nije potrajala ni godinu dana; niti je on voleo svoj posao, niti su ga voleli učenici.

Iste godine kada je izdao “Arabeske” izdao je još jednu fantastičnu zbirku pripovetki “Mirgorod”. “Mirgorod” se sastojao od četiri priče i bile su slične onim pričama iz “Večeri na salašu kraj Dikanjke”, ali su otkrile snažan jaz između Gogoljevog romantičarskog eskepizma i njegovog inače pesimističnog pogleda na život. Najpoznatija priča iz ove zbirke svakako je “Taras Buljba”, ljubavna priča koja se zbiva u vreme Ukrajinsko-Poljskih ratova u XVI i XVII veku, i koja je protkana fantastičnim opisom kozačkog sveta. Gogolj se, generalno, u svojim delima služi različitim sredstvima pomoću kojih dočarava cilj svog kazivanja. On koristi hiperbole (kad junak zahrče na livadi trava se povija), kontrast, igra se dvosmislenošću reči, a sve to boji svojom tipičnom ironijom. Iz Gogolja izvire satira sama od sebe, čak i kada on to ne želi. Atmosfera u njegovim pričama je groteskna, bizarna, apsurdna, često na ivici horora i fantastike.

dva-ivana-225x300“Priča o svađi dva Ivana” prepuna je gorčine prema niskosti i vulgarnosti postojanja. On se koristi prvenstveno jezičkim efektima, igra se rečima, daje neobičane opise kojima, zapravo, za mnoge neprimetno, najtačnije predstavlja osobine svojih likova: “Glava Ivana Ivanoviča liči na rotkvu okrenutu nadole; glava Ivana Nikiforoviča na rotkvu okrenutu gore”, čime slikovito ukazuje da su oba lika kao lice i naličje jedne iste stvari.

Čak i idilični motiv iz priče “Starovremske spahije” u kojem opisuje život starog bračnog para na selu, podriven je satirom, jer se svrha njihovih života svodi na prežderavanje.

Ova, 1835. godina ispostaviće se kao najuspešnija u njegovoj karijeri, jer je osim dve zbirke pripovedaka, objavio i svoje dramsko remek-delo “Revizor”. Delo se bavi varalicom koga su pobrkali sa pravim revizorom i koga državni činovnici obasipaju pažnjom i pokornošću kako bi prikrili korpuciju i nepoštenje. Cenzor je prvo odbio dramu, ali nakon apela samog cara dao dozvolu da se stavi na pozorišni repertoar. Uspeh dela je bio je momentalan i neverovatan.

“Počeo sam razmišljati o tome kako da se iščupam iz gomile, da stanem na takvo mesto odakle bih mogao da sagledam celu masu, a ne samo ljude koji su pored mene – kako da sadašnjost, odvojivši se od nje, na neki način za sebe pretvorim u prošlost.” (Nikolaj Gogolj)

revizor-195x300 1836. godine Španija je priznala nezavisnost Meksika, koji su španski konkvistadori osvojili 1526. godine razorivši državu Asteka, a Nikolaj Gogolj je objavio grotesknu priču “Nos”, koja se bavi bežanjem nosa sa jednog uvaženog lica i insistira na nezavisnom postojanju.

Priča je groteskna i bizarna, ali je prenesena na veoma detaljan i realističan način. Možda se u njoj najbolje primećuje Gogoljev osobeni metod po kojem u jednoj rečenici, u jednom opisu spaja uzvišeno i banalno, želeći da ukaže kako na besmislenost ljudskog postojanja tako i svih nastojanja generalno, ali sve to putem humora, pomoću gorke ironije.

Ipak, uspeh “Revizora” toliko je prodrmao birokratiju u Rusiji da su putem novina vršili na njega svakodnevni, strašan pritisak, pa se Gogolj preselio u Rim, gde je i ostao, uz manje prekide, sve do 1842. godine.

Prijala mu je atmosfera u Italiji, ukusna i donekle patrijahalna, religiozna. Ovde se upoznao i družio sa ruskom emigracijom, pesnicima, slikarima i krugom ljudi oko princeze Volkonski, koja se nalazila u egzilu.
1842. godine na planini Sent Helen u američkoj državi Vašington izbila je prva vulkanska erupcija u Sjedinjenim američkim državama čiji je datum izbijanja evidentiran, a 21. maja iste godine Gogolj je objavio svoj najvažniji roman, “Mrtve duše”, kojim je uzvratio udarac učmaloj i korumpiranoj ruskoj birokratiji.

Nekada je pisana reč, očigledno, imala mnogo veću moć nego danas. A ko zna, možda je ima i danas, samo je mi ne primećujemo, jer više nema nezavisnih, istinskih mislilaca, već jedino sistemskih. Danas velika većina radi u korist sistema, čak i kada navodno piše protiv njega. To vam je kao kada osnujete hevi-metal bend i u pesmama pljujete pop kulturu, a zapravo vam je cilj isti – da postanete slavni i bogati; samo ste se rešili za malo drugačiji put – da kritikujete ono čemu težite. Zato su danas sve promene samo kozmetičke.

“Ali nije takva sudbina i drugačija je sreća pisca koji se usudio da iznese na videlo sve ono što je svaki čas pred očima, a što nemarne oči ne vide, svu strašnu, potresnu kaljugu od sitnica što sputavaju naš život… On neće požnjeti slavu da mu svet pljeska, on neće videti suze zahvalnosti, ni jednodušnog ushićenja ljudi koje je uzbudio; njemu neće potrčati u susret šesnaestogodišnja devojčica, zanesene glave i s herojskim poletom… on, najzad, neće uteći od savremene kritike, od pretvorne, pakosne kritike, koja će nazvati ništavnim i sramnim njegova dela koja je on s velikom ljubavlju stvarao; odrediće mu prezrenja dostojan kut među piscima što vređaju čovečanstvo; prišiće mu osobine junaka koje je opisao; oduzeće mu i dušu i srce i božanstveni plamen talenta…” (Nikolaj Gogolj – “Mrtve duše”)

0035-048-Pavel-Ivanovich-CHichikov-199x300Čitaoci su uživali u ovom duhovitiom romanu, ne sluteći da ga sam autor smatra samo prvim delom trilogije, koju je zamislio nalik na Danteovu “Božanstvenu komediju”. Po toj zamisli, trilogija se sastojala iza tri različita dela, sfere kojima putuje ljudska duša: pakao, čistilište i raj. U ovom prvom delu (ostala dva su ostala samo u fazi zamisli) on reflektuje feudalnu Rusiju, sa kmetstvom, birokratskim nepravdama, banalnostima, glupostima i iskvarenošću.

Heroj romana je Čičikov, doterani prevarant koji želi na brzinu da se obogati. On dolazi na ideju da od različitih zemljoposednika kupi duše nedavno preminulih kmetova, čija smrt još uvek nije regristrovana kod zvaničnika. Čičikov namerava da iskoristi ove “duše” kao jemce za zajam od države, da bi se nakon toga preselio u neku udaljenu guberniju kao poštovani zemljoposednik. Sami zemljoposednici su zadovoljni njegovom ponudom, jer im nudi mogućnost da se otarase obaveze plaćanja poreza na ljude koji im više ne privređuju.

Gogolj izvanredno prikazuje tužno stanje ruske države u kojoj se ljudi kupuju i prodaju kao stoka, a prevaranti slave kao vešti ljudi.
“Dosad su sve gospođe nekako malo govorile o Čičikovu; istina, priznale su da ima lepo držanje čoveka iz otmenog sveta; ali otkad su se proneli glasovi o njegovom milionerstvu, pronašle su se i druge lepe osobine.” (Nikolaj Gogolj – “Mrtve duše”)

Iste godine objavio je i svoja sabrana dela, sa dodatkom drame: “Ženidba” i pripovetke “Šinjel”.

Pripovetka “Šinjel” je takvo remek-delo da je Fjodor Dostojevski izjavio da je celokupni ruski realizam proizašao “ispod Gogoljevog šinjela”. Na prvi pogled tema ove priče je prozaična. Običan niži činovnik, bez ikakvih odlika kojima bi se isticao, čije vrhunsko zadovoljstvo je prepisivanje izvesnih akata, (“Malo je reći da je služio revnosno – ne, on je služio s ljubavlju. Tu, u tom prepisivanju, njemu se je priviđao neki njegov svet, šarolik i ugodan. Na licu mu je zračio užitak. Neka slova voleo je više od drugih, i kad bi ona došla na red topio bi se od radosti: i smeškao se i namigivao i micao usnama tako da se činilo da mu na licu možeš pročitati svako slovo koje ispisuje.”), sanja o kupovini novog šinjela. Kada napokon ostvari svoj san i kupi šinjel, ukradu mu ga dok se vraćao kući nekom mračnom ulicom. Od silne tuge činovnik umire. Naizgled jednostavan siže, jednostavna želja, u sebi krije mnoštvo značenja i tumačenja.

akaki-300x202Činovniku, Akakiju Akakijeviču Bašmačkinu, šnajder otkriva da je nemoguće dalje krpljenje njegovog starog šinjela i da mora kupiti novi.

On je u početku užansut tom idejom, jer: “Kako ga kupiti? – mislio je Akakije Akakijevič, mislio, i zaključio da će morati smanjiti svoje uobičajne troškove, barem na godinu dana: odreći se čaja uvečer, ne paliti sveću, a kad baš bude morao nešto raditi, otići će gazdarici u sobu i raditi uz njenu sveću; kad bude hodao ulicama, mora će gaziti što lakše i opreznije po kaldrmi i kamenim pločama, tako reći na prstima da ne bi prerano iznosio potplate; mora će što ređe davati pralji rublje na pranje, a da se ne bi pohabalo, mora će svaki put, kad se vrati kući svući i obući samo polu pamučni haljetak, vrlo star koji čak i samo vreme štedi.”

Proces odevanja kroz koji prolazi Akakije – šivanje i navlačenje šinjela, u stvari je postepeno razgolićavanje njegovog duha i uvlačenje u novu odoru. Kad je konačno obukao novi šinjel našao se u najsvečanijem raspoloženju, njemu se čini kao da se ponovo rodio. Na poslu, gde su ga uvek posmatrali sa omalovažavanjem, sada su mu ukazivali poštovanje i čak je jedan činovnik rešio da napravi zabavu u čast njegovog novog šinjela. Ali, po povratku sa zabave, Akakija napade lopov i krade mu tu novu, neprocenjivu odoru.

Uzalud se Akakije žalio policiji, tražio pomoć od visoke ličnosti… Sve je bilo uzalud i on umirući od tuge, pada u trans u kojem ima razna priviđenja. Ali, ono što ovu priču izdvaja iz žanra realizma i oblači je u novo ruho, čineći je novom i drugačijom, jeste njen kraj. Po Petrogradu se proširio glas da se kod Kalinskog mosta javlja mrtvac u liku činovnika i krade šinjele. Taj duh je živeo sve dok jedne večeri nije skinuo šinjel sa visoke ličnosti i tako zadovoljio pravdu.

„Ali, pametan je onaj koji se ne gadi ni od kakvog karaktera, već, upravo u njega uprvši ispitivački pogled, promatra ga i traži samo prvobitne uzroke što je takav. Sve se u čoveku brzo menja; još se nije čestito ni osvrnuo, a već je unutra narastao strašan crv koji samovlasno prigrabi sve životne sokove.” (Nikolaj Gogolj)

Tokom 1840-tih Gogolj je postajao sve ubeđeniji da treba da pročisti svoju dušu i sve više je padao pod uticaj crkve. Proleća 1848. godine išao je na hodočašće u Jerusalim, ali uzalud. Nigde nije pronalazio duhovnu egzaltaciju, smisao i nažalost, u ovom periodu pao je pod uticaj sveštenika Matveja Konstantinovskog. Izgleda da je ovaj sveštenik u Gogolju ojačao strah od pakla, koji je ovaj nosio u sebi od malih nogu, insistiranjem na grešnosti u njegovim delima.

Želeći da se iskupi, Gogolj počinje da piše propovedničke radove i objavljuje “Odabrane pasuse iz korespodencije sa prijateljima”, u kojima savetuje svoje prijatelje kako da idu stazom pravednika. Njegova transformacija je bila tolika da ga je i jedan od njegovih najvećih poštovalaca, ugledni književni kritičar Bjelinski, oštro kritikovao i nazvao propovednikom biča i zaštitnikom mračnjaštva i represije.

Nepoznatom tugom već je planula zemlja, a život je postao još okrutniji. Sve se izopačava i snižava, pred svima raste samo divovski lik dosade, dostižući svakim danom nepreglednu visinu. Sve je gluvo, svuda je groblje, Bože, prazno i strašno postaje na Tvom svetu.” (Nikolaj Gogolj)

Čini se da je sveštenik Konstantinovski nad Gogoljem praktikovao neku vrstu duhovnog sadizma. Po njegovom naređenju, Gogolj je spalio kompletan rukopis drugog dela “Mrtvih duša” 24. februara 1852. godine. Nekoliko dana kasnije Nikolaj Gogolj umire, izgladneo od preterano strogog posta i mučen osećanjem grešnosti.

“Poletite, konji, i nosite me sa ovoga sveta. Dalje, dalje, da ne vidim ništa, ništa. Eno se nebo kovitla preda mnom… Da li se to moja kuća plavi u daljini? Da li to moja majka sedi kraj prozora? Majčice, spasi svog jadnog sina! Pusti suzu na njegovu bolesnu glavu! Pogledaj kako ga muče! Privij na svoje grudi jadnog sirotana! Za njega nema mesta na svetu! Proganjaju ga! Majčice! Sažali se na svoje bolesno dete.” (Nikolaj Gogolj)
AUTOR: Dragan Matić  (vojvodinakafe.rs)
Izvor:ruskidom.rs

_______________________________________________________________________________

Mrtve duše

Mrtve duše (rus. Мёртвые души) je roman Nikolaja Vasiljeviča Gogolja objavljen 1842. godine. Ubraja se u jedno od najpoznatijih dela ruske književnosti 19. veka.

200px-Dead_Souls_(novel)_Nikolai_Gogol_1842_title_page

Prvo izdanje iz 1842.

Sam Gogolj je zamislio delo kao epsku poemu u prozi i kao prvi deo trilogije koju nikada nije završio. Drugi deo koji je navodno bio napisao, uništio je neposredno pred smrt. Iako se roman završava u sred rečenice (poput Sternovog Sentimentalnog putovanja), smatra se da je delo kompletno u svojoj postojećoj formi.

Naziv dela
U Rusiji je pre reforme o emancipaciji kmetstva iz 1861. godine vlastelinima bilo dozvoljeno da poseduju seljake (kmetove) koji će im obrađivati zemlju. Oni su smatrani vlasništvom vlastelina koji su ih mogli kupovati, prodavati, zalagati kao bilo koji komad lične svojine.

Kao merna jedinica za seljake korišćena je reč „duša“, na primer, “ šest seljačkih duša“.

Radnja romana zasnovana je na „mrtvim dušama“ (tj. mrtvim seljacima) koje se u državnim spisima i dalje vode kao žive. Na drugom planu, naziv dela se odnosi i na mrtve duše Gogoljevih junaka.

Izvor:sr.wikipedia.org

__________________________________________________________________________________

 Priredio: Bora*S

UMEĆE VOĐENJA RAZGOVORA…

tamoiovde-logo
Sve više govorimo, a sve manje slušamo jedni druge. Sve manje je dobrih sagovornika, sa kojima je moguće sporazumeti se ili bar „složiti se da se ne slažemo“. Razgovor – pravi, iskren – nasušna je potreba čoveka. Umeće vođenja razgovora moguće je učiti, unaprediti.
* * *

umece-vodjenja-razgovoraSvaka vezanost za pravila razgovora ograničava spremnost na istinsko slušanje, a svaka nevezanost za neka načela razgovora preti da se on izrodi u brbljanje.

Zato razgovor mora da se odvija u okviru nekih temeljnih načela, dovoljno prostranih da u njima sloboda može da igra – da ih učesnici u razgovoru ne osećaju kao nametnuta spolja, nego kao doživljena i proživljena iznutra. Ovde su izneta neka načela koja bi mogla biti vodiči u svakom razgovoru od značaja za istinu i zajednički život.

1. Na jedno pitanje iz ljudskog života po pravilu postoji više odgovora,* pa svako ko misli da je njegov odgovor jedino istinit postaje neodgovoran, jer dovodi u pitanje druge i drugačije odgovore, pa i samu mogućnost postavljanja različitih pitanja.

2. Ako se svaki odgovor na neko pitanje i ne uvaži na kraju razgovora, ipak je dobro saznati da postoje i takva mišljenja. Ako je pitanje o kome se raspravlja povezano sa sudbinom svih, onda svi imaju pravo i da izraze svoje mišljenje. Sve dok svako nije u mogućnosti da izrazi svoje mišljenje, zajednica nema uvida u moguća i stvarna rešenja svojih problema; ona ne zna o sebi sve što bi mogla da sazna ako se otvori.

3. Kao ličnost, čovek nikada nije dovršen i savršen; on je biće nedostatka. On nema drugog puta da sebe upotpuni, to jest proširi i produbi, sem da stupi u dodir sa drugima koji se od njega razlikuju. Jedino od njih on može da nauči nešto drugo, da se menja i razvija u pogledu razumevanja sveta oko sebe i samoga sebe.

4. Nema razgovora ako se ljudi su sreću kao stranci, odnosno ako nemaju ništa zajedničko. Oni moraju da osete potrebu za razgovorom, a nju će osetiti ako su svesni razlika, ali i sličnosti u osećanjima, verovanjima i ponašanju. Uvek valja isticati ono zajedničko do čega se u razgovoru došlo, kako bi se dobilo na poverenju i motivima za dalji razgovor. Pri tome, naravno, ono što je zajedničko ne mora da bude bitno, a ono što je bitno ne mora da bude zajedničko, ali mora se početi od nečega što povezuje ljude.

5. Metodološki, trebalo bi ući u razgovor naglašavajući ono što nas ujedinjuje i što nam je zajedničko, a razlike prepustiti kasnijoj obradi. Međutim, ako se za račun onoga što je zajedničko ostavlja po strani ono što je posebno i pojedinačno, to ne bi vodilo istinskom jedinstvu jer bi te razlike ubrzo izbile na površinu i izazvale nove sporove.

6. Bez poštovanja drugog, koji teži istini, bez obzira koliko je daleko od nje u početku razgovora, i bez poverenja u njega, nema iskrenog susreta između dva čoveka, pa umesto razgovora dve ličnosti imamo razgovor dve maske. Ljudi se mogu odlično razumeti, ali ako ne veruju jedan drugome onda nema zajedničkog života. Zato je dobra volja presudnija od znanja jer, gde nema po-vere-nja, nema ni razgovora. Svaki ugovor samo je dokaz više da je među ljudima nestalo poverenja, (kao i svaki katanac na ustima ili vratima). „Samo onaj ko veruje u svet, može nešto da učini sa njim“ – ističe Martin Buber.

7. U razgovor se ulazi s namerom da se traži istina, a ne da se ostvari pobeda nad sagovornikom – čim priznam pravo drugačijeg mišljenja, odričem se stava da sam samo ja u pravu. Čim pristaneš na razgovor, ostvario si minimum jednakosti i tolerantnosti prema drugom čoveku i drugačijem mišljenju. Razgovor ne bi trebalo da bude nadmetanje i borba, već otvaranje i igra.

8. Svaki učesnik u razgovoru zavisi od drugoga s obzirom na saznanje istine i smisla, i zato odnos moći ovde mora biti isključen; svi rade na ostvarenju boljih mogućnosti mišljenja i življenja. Biti zavisan od drugoga ne znači biti podređen ili pak nadređen. Biti tolerantan ne znači samo priznati drugom da misli i deluje po svojoj volji, nego i smoći snage da se vlastita misao i delovanje otvore za prigovore kao i svesnu i nesvesnu dopunu.

9. Ako učite iz ljubavi, istina će vas pratiti kao vlastita senka. Kao što sunčevi zraci otvaraju ruže, tako će duhovno zračenje otvarati vaše duše za ono što je istinito, lepo, dobro i sveto.

10. Dok smo otvoreni za druga iskustva, misli i vrednosti, možemo da stvaramo; samo u dodiru sa drugima možemo da rastemo. Onaj ko je sebe zatvorio za druge, nema budućnosti. Kao zatvoreno biće, osuđen je da boravi u samom sebi, bez nade da iskorači u novo iskustvo.

11. Ne bi trebalo da se dira u najosetljivije pitanje na početku razgo vora; bolje je početi sa onima koja su lakša za dogovor, da bi se steklo uzajamno poverenje i neka osnova na kojoj može dalje da se gradi.
l2. Učesnici u razgovoru moraju biti svesni da ne samo da jedan drugome pomažu da više saznaju, nego se tako i bolje upoznaju; oni ne proširuju samo svoju svest nego i svoje zajedništvo!

13. U razgovoru se mora precizirati šta neko misli pod ovim ili onim pojmom, jer se mnogi nesporazumi rađaju upravo iz različitog razumevanja istih reči. Postoje razlike između onoga što neko kaže i onoga što drugi čuju – reči varaju misli. Istinsku zajednicu čine ljudi koji se međusobno dobro razumeju – oni dele jedan svet zajedničkih značenja. Pre svega, neophodno je da se upoznamo sa rečnikom svojih sabesednika. Kao što je jezik domovina za pesnike, tako i svaki učesnik u razgovoru ima svoju domo vinu i voli je kao i vi svoju.

14. Jedino u čemu učesnici razgovora mogu unapred da se slože jeste da odbace nasilje kao način rešavanja medusobnih sporova i sukoba. Ovaj prevrat u načinu mišljenja neophodan je da bi se mogao učiniti preokret i u načinu življenja.

15. U razgovoru svaki čovek pristaje na saznanje da je nesiguran i ograničen, ali on se toga ne stidi jer je to način na koji svaki čovek živi i deluje.

16. Nijedan pogled na svet koji deli ljude ne bi trebalo da postane njihov vodič u mišljenju, verovanju i ponašanju; kad god izaberu rasni, klasni, nacionalni, verski, stranački ili drugi interes za svoga vođu, mogu biti sigurni da čine grešku i greh. Ne valja od razlika praviti razloge za nepoverenje, sumnju, mržnju i svađu. Odanost istini znači mnogo više od odanosti rasi, klasi, veri, naciji, stranci. Ako se svaka stvar vidi i ocenjuje isključivo kroz grupni interes, onda su sukobi sa drugim grupama sasvim izvesni.

17. Tumači stav svojih protivnika na način na koji oni to zaslužuju kao tvoji sabesednici – ne hvataj se za pojedine slabosti u njihovom stavu, nego nastoj da shvatiš celinu.

18. Uzmi u obzir osetljivosti ljudskih bića. Neka tvoj prekor bude blag, a tvoj dokaz jak. „I kada te hvalim i kada te korim, uvek te volim“. Tvoje pravo da drugačije misliš i živiš može biti ograničeno jedino jednakim pravom drugoga.

Iz knjige:
Đuro Šušnjić, „Dijalog i tolerancija“
Čigoja štampa, Beograd, 1997.
Izvor:znakoviporedputa.com

___________________________________________________________________________________