UČIONICA IH VEZALA ZA CEO ŽIVOT…

tamoiovde-logo (1)

Šest decenija učiteljskog braka proslavili u svojoj  (zatvorenoj)  školi u selu Crni vrh, na Staroj planini

Učiteljica-Milena-1-800x445Učiteljski par iz Kalne na Staroj planini, Milena (84) i Branislav – Branko (83), proslavili su 28. jula ove godine 60 godina braka u svojoj školi u selu Crni vrh, na Staroj planini. Tamo, i u okolnim selima predela Budžak, u gorštačkom bespuću, učiteljovali su gotovo ceo radni vek.

Branislav je najviše godina bio direktor škole, Milena učiteljica koja je ostala upamćena po svojih 1.200 đaka od kojih su mnogi postali profesori, doktori nauka, inženjeri, naučni radnici, pisci, sportisti.

Učiteljica-Milena-e1472063265122 Nikad nije bila ni dan na bolovanju, a prosvetni inspektori uvek su beležili: “posebno se ističe”.Imala je i nesebičnu podršku: suprug joj je u svemu bio desna ruka. Učionica ih je, kažu njihove kolege, vezala za ceo život.

-Nekada, pre pola veka,Kalna je imala 13.000 duša, danas oko 2000.Većina sela nema ni jednog đaka, nekad ih je bilo po 200, 300, pa i 400 u samo jednom selu.

Danas je posve drugačije, ali ne možemo da zaboravimo Crni vrh i siromašne đačiće koji su svi završili škole. Ne verujem da je i jedan jedini ostao u planini – priča Branislav dok Milena podseća kako je njen suprug i direktor, oskudnih šezdesetih godina, zaposlio i njenog brata u školi na Crnom vrhu.

Milorad je tada završavao prava, a imao je i osnovnu muzičku školu, pa je pola godine učio decu muzičkom vaspitanju.

Učiteljica-Milena-2-e1472063362929Crni vrh je za oboje, iako su tužni što je školska zgrada zatvorena,  najlepše mesto na svetu. Nije im bilo lako da sve vreme svečanog ručka u kafanici “Kod Ždrma”, preko puta, netremice gledaju u svoju oronulu i opustelu školu.

-Ranije smo se dogovorili sa kafedžijom, tako da su vrata bila otvorena. Ovde se navraća kad gazda nema posla u domaćinstvu, obično nedeljom i praznikom. Leto je i radi se u voćnjaku, povrtnaku, vuku se drva sa planine.

Upravo danas centrom sela prolaze rabadžije sa natovarenim samarima kao u nakadašnja stara vremena. Ovde je ipak vreme stalo. Najteže je što nema dece i mladeži – priča Branislav nazdravljajući za tako retku godišnjicu sa svojim nekadašnjim nastavnikom muzike i Mileninim bratom Miloradom.

Učiteljica-Milena-2-1-2-e1472063699346Milorad provodi penzionerske dane na Borskom jezeru u krajoliku Dolina mira. Lepo mu je, ponosi se svojom izložbom skulptura u drvetu, kamenu i metalu. Turisti ga opsedaju, Dolina mira je sve nemirnija, a on i supruga Divna, svakog dočekaju kao najrođenijeg.

-Došao sam da proslavim dijamantsku svadbu sestre i zeta, ali i da se prisetim dana kada sam ovde učio decu i – svirao bubnjeve sa svojim orkestrom. Iako sam kratko pohodio Crni vrh, uspomene su još sveže. Ti dani se ne zaboravljaju. Ostavio sam i svoj rodni Pirot, i Bor mogu da napustim, ali crnovrške mladalačke vragolije i crce tog naroda nikada neću prpeustiti zaboravu – odsečan je Milorad zvani Pirke, poznatiji u ovim krajevima i kao Karbon.

Ućiteljica-Milena-3-e1472063740333Kad se završio ručak, mala srećna ekipa bivših prosvetnih radnika krenula je u susret Kalni, poznatoj po nekadašnjem jedinom rudniku urana u bivšoj Jugoslaviji. Milena je, pritisnuta godinama, jedva čekala da ode do stana u svojoj četvorspratnici, Branislav je nastavio svadneno veselje u kafani “Bolji život”.

Pirke je krenuo u zagrljaj svojoj Dolini mira rešen da izvaja “mladence” u dugovečnoj, 200 godina staroj hrastovini pronađenoj na vrletnoj planini iznad njegovog doma na Borskom jezeru, na “Crnom vrhu od Srbije”.

 Autor: Brana Filipović, 24. avgust

Objavljeno u sklopu projekta „Knjaževac i Stara planina: Ljudi, vreme, život“ koji sufinansira Opština Knjaževac

Izvor:solarismediabor

__________________________________________________________________________________

LJUBAVI SU UČILI VATRU…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________________________________

Sa niških, prolećnim suncem okupanih ulica, idući 200 kilometara severo-istočno, “uleteh” u zimsku studen i vejavicu na planini Crni vrh. Poput sečiva brijača, hladan,oštar i jak vetar, prosto nije dozvolio boravak OVDE, duži od jednog sata.

A boravak na Crnom vrhu imao je i valjan razlog.

      DA SE NE ZABORAVI CRNOVRŠKA EPOPEJA NAŠIH PREDAKA

Povodom 1. aprila, Dana omaldinskih radnih akcija, bivši akcijaši okupili su se kraj akcijaškog spomenika na Crnom vrhu(ovde). Na ovoj planini je u zimu 1945. godine, dok su trajale ratne operacije za oslobođenje okupirane zemlje, organizovana prva naša savezna omladinska radna  akcija.

“ LJUBAVI SMO UČILI VATRU, DA NAM ZEMLJA VIŠE NE GORI“-zapisano je na ovom spomeniku. Šta reći!

Nakon što su delegacije akcijaša, boračkih organizacija, Opštine Bor, policije i Vojske Srbije položile vence od cveća, više desetina akcijaša i gostiju svečanosti uputilo se u Dolinu mira na Borskom jezeru.


U prijatnom krajoliku Doline mira, borski umetnik Milorad Antić Pirke, upriličio je otvaranje izložbe svojih skulptura u drvetu i okrepio prisutne, prilično promrzle goste- čašicom dobre domaće rakije.

A “Dolina mira” i njen vlasnik Pirke (ovde)zaslužuju posebnu priču.

Autor: Bora* S

DEDA FERDINAND, PRINCEZA KATARINA, PTICE I RUDARI…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Kada je pre 31 godinu došla u srpski Bor iz mesta Novi Bor, 80 kilometara od Praga, i udala se za profesora fizičke kulture Miloša Matića, Lenka, lepa Čehinja, nije verovala da će je životni put odvesti u svet umetnosti, najpre  u slikarstvo, a potom i oblikovanje keramike. Zaposlila se u Specijalnu školu „Vidovdan“ , bila sekretar. Kasnije, od 1999. godine uzima  novac Nacionalne službe zapošljavanja, zapostavlja slikarstvo, i ulaže u mašine za pečenje gline i karamiku.

 – Predstvaljala sam Udruženje likovnih stvaralca „Vane Živadinović Bor“ na smotrama u Beogradu, Zaječaru, Majdanepku, Knjaževcu, Donjem Dušniku, Sokobanji, Negotinu. Radovno izlažem na međunarodnoj izložbi „Žene slikari“ u Majdanpeku, Učestvujem u slikarskim kolonijama širom Srbije. Jeste, stižu nagrade i priznanja. Osvojila sam prvu nagradu za suvenir u Sokobanji i treću za suvenir Đavolje varoši. Prošle i ove godine  suveniri “Ptice”(ovde) i “Rudar”(ovde), na republičkim smotrama u Leskovcu, dobijaju drugu i prvu nagradu . Tu su i priznanja za negovanje srpske etno baštine. Posebno je bila zapažena moja izložba u borskom Muzeju “Mačkasto”(ovde)– priča Lenka podsećajući da  u svako delo pokušava da utka i deo svoje, kako veli, srpske duše.

Retko ko bi rekao da je Čehinja kada pogleda njene radove sa motivima srpskog podneblja i tradicije. Neizmerno voli i svoj rodni kraj i često, pogotovu zimi, odlazi tamo, na skijanje.

– Miša i ja imamo dvoje dece. I oni će možda jednog dana mojim stopama. Već se vidi da naginju  vajarstvu, slikanju. Možda će biti sportisti, Miša ih upućuuje na sportske terene. Milan je u Vazduhoplovnoj akademiji u Beogradu. Polako, biće za sve vremena. Bože zdravlja – govori Lenka ne zaboravljajući da  podseti kako je njen srećni trenutak bio i susret u beogradskoj Knez Mihajlovoj sa princezom Katarinom.

– Od srca sam joj stegla ruku i poljubila je.  Ta žena, Grkinja, naverovatno mi je draga. Valjda što neizmerno volimo Srbe i Srbiju. Moguće je da se jednog dana nađemo i u  mojoj Brestovačkoj banji. Karađorđevići u banji imaju sjajan, veličanstven dvorac, s oduševeljenjem kazuje naša sabesednica naglašavajući da je i vredna domaćica i da s istim zadovoljstvom sprema srpska i češka jela.

 Lenka nam je, s prirodnom iskrenošću, odala tajnu. Nikada do sada, kaže, sem u krugu porodice, nije govorila o svom poreklu, o pradedi Ferdinadu, velikom prijatelju iz školskih dana sa Gavrilom Principom.

-Moja ljubav prema Srbiji i Srbima nije tako slučajna. Ima tu neke sudbine.

Moj pradeda, početkom peošlog veka, dolazi po službenoj dužnosti, kao vojno lice, u Bosnu. U Mostaru upoznaje divnu devojku s kojom se kasnije ženi. Iz tog braka  rađa se sin Ferdinand  koji se upisuje u kadetsku školu u Sarajevu i tu upoznaje Gavrila Principa. Bili su izavnredni drugovi i prijatelji sve do tog kobnog dana i atentata na  austrougarskog nadvojvodu Ferdinanda. Moj deda Ferdinand, nakon završetka Prvog Svetskog rata, vraća se u Češku i tu upoznaje buduću suprugu, Miladu. Rađa im se sin Milan, moj otac- kazuje Lenka.

Na rastanku procedi, kao za sebe:

-Ja sam vam, ljudi, Čehinja , ne s ono malo, nego s puno srpske duše. Verujem da će me svi razumeti.

B. Filipović

Foto: Bora*S  i  M.A.Pirke(MC Bor)

_____________________________________________________________________________________________________