SPAS ZA KRVNU SLIKU…

tamoiovde-logo

Narodni recept za povećanje hemoglobina: Spas za krvnu sliku

Smanjenje nivoa hemoglobina u krvi, nezavisno od broja eritrocita, crvenih krvnih zrnaca, smanjuje kapacitet krvi da prenosi kiseonik i dovodi do anemije.

35546043056bb2e689dd8a576818175_w640

foto: Thinkstock

U narodnoj medicini postoji više recepata za povećanje hemoglobina u krvi.

Jedan od njih preporučuju i sami lekari, a izuzetno je dobar za povećanje hemoglobina, podizanja nivoa krvnih zrnaca i poboljšanje kompletne krvne slike.

Od ovih sastojaka dobićete litarsku teglu ukusne i veoma zdrave lekovite smese.

Za pripremu ovog prirodnog leka biće vam potrebno 200 ml meda, 200 g oraha, 200 g suvog grožđa, 200 ml soka od šargarepe, 200 ml soka od cvekle i 2 limuna.

Priprema: Operite limunove, rasecite ih na pola i izvadite koštice. Sameljte u mašini za mlevenje mesa i stavite u posudu.

Dodajte med, sok od cvekle i sok od šargarepe, pa dobro promešajte.

Na kraju dodajte i sitno iseckane orahe i suvo grožđe, pa sve dobro sjedinite.

Dobićete litarsku teglu ukusne i veoma zdrave lekovite smese. Čuvajte je u frižideru. Uzimajte tri puta dnevno po 1 supenu kašiku pre jela.

Budite zdravi!

Izvor: superzena.b92.net/stil.kurir.rs

_______________________________________________________________________________

Advertisements

KAKO I ZAŠTO NASTAJU FOBIJE…

tamoiovde-logo

Pošto smo se već upoznali sa fobijama kao jednom psihološkom fenomenu veoma širokog dijapazona, vreme je da pređemo na još dublju analizu. U ovom tekstu ćemo govoriti o jednom važnom pitanju vezanom za ovaj poremećaj, a to je: kako i zašto nastaju fobije? Isto tako, videćemo koji su to mehanizmi koji stoje u pozadini fobija, odnosno, načina kako se one manifestuju u glavi i ponašanju čoveka.

picture-for-Halloween-1444927823_12Da se podsetimo prvo šta su tačno fobije. Dakle, fobija je neki iracionalan i preteran strah od nekog predmeta, objekta, situacije ili radnje.

Ovaj strah nije zasnovan na realnom stanju stvari, tj. ono čega se osoba plaši je veoma malo verovatno da se desi, ili je jednostavno potpuno preuveličano.

Takođe, taj strah je takav da često osobu tera da unapred izbegava objekte kojih se plaši, “ograđujući” se od mnogih stvari, što će je onemogućiti da kvalitetno i funkcionalno živi.

Kada imamo ovakvu situaciju, možemo govoriti o fobiji kao psihičkom poremećaju.

Ovu definiciju smo sada ponovili kako bismo čitaoce koji nisu čitali prethodni tekst „na brzinu“ uveli u problematiku, ali, još važnije, izneli smo je upravo da bi pokušali na osnovu nje razumeti i sam fenomem fobija.

Na pitanje kako nastaju i kako funkcionišu fobije možemo delimično odgovoriti postavljanjem jednog drugog pitanja – a to je: zašto uopšte postoje fobije, tj. zašto čovek uopšte ima tendenciju da se toliko plaši nečega?

Ako se oslonimo na evoluciona objašnjenja, onda teoretisanje o ovom problemu dobija jednu posebnu crtu. Naime, po teoriji evolucije, svi smo mi ovde i ovakvi kakvi smo jer smo uspeli da se izborimo da budemo ovde. To što smo mi danas, u fizičkom i psihičkom smislu, je proizvod duge i konstantne borbe za preživljavanje.

Građa našeg tela, fizička konstitucija, naš imunitet i svi telesni mehanizmi su zapravo zaslužni za uspeh ili neuspeh određene jedinke da preživi i prenese potomstvo. Činjenica da, na primer, mi sada idemo na dve noge je proizvod toga što je ovakva građa tela u stvari bila dobra da se preživi u određenim uslovima, te je zato opstala i do danas. Da kretanje na dve noge nije dobro za čoveka, onda nijedan primerak naše vrste ne bi preživeo do danas, i mi ne bismo išli na dve noge. Imamo i ovoliki mozak upravo zato jer je on služio kao dobro sredstvo da pripomogne efikasnijem preživljavanju. Oni koji su preživeli, oni su i prenosili svoje gene, te smo tako nasledili sve što danas imamo od naših predaka – zato jer je njima pomoglo u preživljavanju.

Kada je reč o psihičkom domenu, evolucionisti tvrde da smo isto tako nasledili i određene (ako ne i sve) mehanizme, koji su adekvatni i služe svrsi što uspešnijeg preživljavanja; ili su, pak, ti isti mehanizmi nusproizvod nečeg drugog, što je bilo značajno za uspešnije produžavanje sopstvene loze. U svakom slučaju, prema ovim teorijama, mi imamo emocije koje imamo jer su nam potrebne, ili su nam nekada bila potrebne, za preživljavanje.

U set ovih bazičnih emocija koje su genetski određene i nasleđene spada i strah. Strah je zapravo jedna od najbazičnijih emocija. Ujedno, on je i od krucijalnog značaja za preživljavanje i zato se genetski prenosio od pretka do pretka – jednostavno je nemoguće preživeti bilo koji kontekst, u koži bilo kog bića, ako nema straha kao mehanizma. Kako to?

Pa, zamislite sledeću situaciju: ide tako vaš davni, davni predak, šumom. Krenuo je da traži hranu, ili je u misiji da oplodi neku ženku i započne porodicu. Najednom, čuje se šuštanje u grmlju, brundanje, rika, cika. On, uplašen, pomisli da je u grmu neka strašna životinja (koja želi njega za večeru), pobegne odakle je došao – i spasi svoju glavu. Dobro, danas nije uspeo u tome što je namerio, sutra će imati novu priliku. Ako ništa drugo, krenuće drugim putem. E sad, zamislimo da u grmu nije bilo ničega opasnog po život. Naš jadni predak se prepao bez razloga i ostao bez večere ili bez ženke, za džabe. Uplašio se, danas bi rekli “ispao je kukavica”.

Ali zamislimo i da je u grmu bila stvarno neka opaka životinja, koja ne bi časila časa da ga u slast pojede. On je, pobegavši, sigurno sebi produžio život i šansu da sledeći put oplodi ženku i prenese svoje gene na potomstvo. Tako, strah mu je pomogao da preživi, te je, gledano iz ovog ugla, strah u stvari jedna dobra stvar. Isto tako, pripadnici njegovog plemena koji nemaju strah, upadali bi u raznorazne situacije u kojima bi bivali pojedeni, ubijeni, slomljeni i tako dalje, pre nego što bi sazreli da imaju potomstvo, ili stigli da prenesu svoje gene. Znači, oni ne bi preneli tu svoju neustrašivost ni na koga. Samo ovi koji se plaše će preneti svoje gene, među kojima će biti i ovi “plašljivi” geni. Stoga, ako se ikad uplašite od nečega i pomislite da ste kukavica, znajte da su i vaši preci bili ponekad kukavice i da je to jedan od razloga zašto ste vi sada ovde.

Međutim, ono što je takođe važno je to da su se strahovi naših predaka bili vezani za stvarne pretnje, za situacije koje su ugrožavale šanse za preživljavanje i onemogućavake funkcionalan život. Strahovi su, tako, pomagali čoveku da automatski izbegne i brzo odreaguje na opasnost. Istraživanja su pokazala da postoje tačno i unapred određeni strahovi kod beba, koji su vezani za konkretne objekte. Na primer, jedan od urođenih strahova je strah od paukova, insekata (zapravo od svih oblika koji “podsećaju” na insekte). Ovaj strah je prenesen direktno genetski na potomstvo, a priroda je udesila da to bude tako jer će omogućiti i bebi, koja još i ne zna šta je pauk, da instinktivno izbegava takve “objekte” u celosti. Ovo je zato jer su insekti predstavljali stvarnu i realnu opasnost po čoveka, u vremenima kada su ljudi živeli u većinsko prirodnom okruženju.

Kao što znamo, paukovi mogu biti veoma otrovni i čak smrtonosni. Isto tako, neki insekti mogu prenositi neke bolesti. Ujed pauka takođe, nije nimalo prijatna stvar. Po ovom šablonu se može objasniti i većina fobija: miševa se često plašimo jer je poznato da mogu prenositi bolesti, u šta su se naši preci nekada davno uverili i na svojoj koži. Zmije su takođe čest predmet fobija, a to verovatno zato što postoji urođen strah od njih, jer je i ujed velikog broja zmija otrovan. Naravno, ako odmah po rođenju znate šta je loše po vas i znate da ga treba izbegavati, to će vam dati velike šanse da odrastete i uspešno prenesete svoje gene.

Ono što je za nas sada interesantno, to je da je veliki procenat od ukupnog broja fobija vezan upravo za ove iskonske i urođene strahove – od paukova, zmija, miševa, mraka, i slično. Ove situacije su nekada davno bile opažene kao veoma opasne od strane naših predaka i umanjivale su šanse za prenošenje potomstva, te su, u njihovom (a kasnije i u našem) mozgu ostale upečaćene kao nešto što je najbolje u celosti izbegavati (a strah će nam pomoći u tome). Te iste „slike“ i dan danas čine da se neki od nas pošteno prepadnu kada se sretnu sa istim.

Čitava ova priča o strahovima kao urođenim mehanizmima preživljavanja nam je sada bitna za objašnjenje nastanka fobija. Videli smo da su strahovi nešto što je urođeno, a često i dobro po čoveka. Međutim, ono što je tu dobro je to kada su strahovi realni, tj. vezani za stvarne pretnje i javljaju se u slučaju realne opasnosti. Na primer, iskoči medved, vi se uplašite. Ili, pauk vam se popne na ruku, vi se trznete. Ono što ne valja, to je kada su ovi strahovi preterani i potpuno odsečeni od konteksta i stvarne situacije.

Na primer, ljudi koji imaju arahnofobiju (strah od paukova) se žestoko prepadnu čak i kada samo vide sliku pauka. Tu, naravno, nešto nije u redu, jer pauk na slici vam ne može ništa. Isto tako, normalno je da vam je nelagodno ako se nađete u šumi u mrklom mraku – ali ako se plašite bilo kojeg mraka, na primer čak i kada se ugasi svetlo u sobi, onda je to nerealan i iracionalan strah. Kao što smo već par puta rekli, upravo to je ono što se dešava kod fobija – prirodni strahovi bivaju iskrivljeni i usmereni na objekte i situacije koje su nepreteće, što same strahove onda čini neprirodnima.

Sada smo rasvetlili jedan dobar deo misterije o fobijama. Očigledno je da je neka vrsta prirodnih “fobija” od određenih stvari urođena i u genetskom je kodu svih nas. Sledeće glavno pitanje sada nije zašto se javljaju strahovi, već zašto se urođeni i prirodni strahovi vezuju za nerealne situacije i neprirodne objekte.

Ovde je na delu jedna druga “mašinerija” psihičkih mehanizama, o kojoj ćemo govoriti u narednom tekstu.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

Fobije – drugi deo

FELJTON: Psihički poremećaji (12)

Prethodni članak: Fobije-prvi deo

__________________________________________________________________________________

NAJSKUPLJE UMETNIČKO DELO…

tamoiovde-logoGogenova slika prodata za rekordnih 300 miliona dolara

Slika „Kada ćeš se udati?“ francuskog slikara Pola Gogena prodata je za 300 miliona dolara i tako je postala najskuplje ikada prodato umetničko delo, prenosi BBC.

Paul-Gauguin-Nafea-Faa-IpoipoSlika dve devojke sa Tahitija “Nafea Faa Ipoipo” (When Will You Marry?) naslikana je 1892. godine i bila je u vlasništvu švajcarskog kolekcionara, a decenijama je bila na pozajmici u Kunstmuseum Baselu.

Kako prenosi SEEcult.org, vlasnik je odlučio da je proda posle nesporazuma sa tim muzejem i najave rekonstrukcije.

Švajcarski kolekcionar Rudolf Stehelina iz Bazela, koji ima više od 20 radova impresionizma i postimpresionizma u svojoj kolekciji, rekao je „Njujork tajmsu“ da neće otkriti identitet kupca, navodi ovaj portal.

Kako se dodaje, prema nepotvrđenim informacijama „Njujork tajmsa“, slika je prodata Muzeju u Kataru.

Gogenova slika bi, prenosi SEEcult. org, trebalo da bude narednih godinu dana na izložbama u Bejeler fondaciji u Bazelu u martu, zatim u madridskom Muzeju kraljice Sofije, te u Filips kolekciji u Vašingtonu.

Novi vlasnik će je, kako se navodi, dobiti u januaru sledeće godine.

Prethodni rekord držala je slika „Kartaši“ Pola Sezana prodata 2012. godine za 259 miliona dolara.

Izvor:pressonline.rs/Tanjug

____________________________________________________________________________________

SVAKA SLIKA IMA PRIČU…

tamoiovde-logo

Najslavniji carinik na svetu

Anri Ruso prišao je Pikasu i rekao: „Nas dvojica smo dva najveća umetnika našeg doba – Vi u egipatskom, a ja u modernom stilu”

ruso2

Rečnik srpskohrvatskoga književnog jezika”, izdanje Matice srpske i Matice hrvatske, objavljen 1967. godine, značenje prideva „naivan” objašnjava na sledeći način: „koji suviše olako poveruje, prostodušan, bezazlen, neiskusan”, ilustrujući to rečenicom iz romana „Plava gospođa” Milice Janković: „Mlada devojka koja je… bila naivna kao dete nikada nije posumnjala u svoju prijateljicu.” Zatim, da sve bude jasnije, kao primer se navodi i rečenica iz pripovetke „Ili jesmo ili nismo” Slavka Kolara: „On je i sad… osjetio… respekt, zanos naivnog seljačeta.”

Drugom značenju reči posvećena je mnogo manja pažnja. Jedva jedan red teksta glasi: „odr. (što znači: određeni vid prideva) (o slikarima, slikarstvu) samouk (obično seljak).” Teško da je moguće izreći nešto površnije i nepreciznije o naivnom slikarstvu.
Sasvim je sigurno da nisu svi samouki slikari i naivni slikari. Dovoljno je setiti se Vinsenta van Goga ili Pola Gogena ili Ogistena Lesaža, s kojim su čitaoci „Zabavnika” nedavno imali priliku da se „upoznaju”. Ili velikog britanskog umetnika Fransisa Bejkona koji je obrazovanje završio sa sedamnaest godina, napustivši školu u Čeltnamu.

U potrazi za time šta naivno slikarstvo zaista jeste, veliku pomoć pruža „Rečnik umetnosti i umetnika” u čijem je priređivanju učestvovao i slavni Herbert Rid. Ova dragocena knjiga nam govori da su naivni umetnici obično samouki, da je njihova tehnika, prema akademskim standardima, nezgrapna i da je njihovo stvaralaštvo ponekad naivno u pogledu pristupa i izraza. Ali da se dela velikih naivnih umetnika odlikuju ogromnom snagom i maštovitošću.

rusoport

„Ja: portret-pejzaž”

  Zaposlenje postalo nadimak

Da život ume da bude smešniji i od nečije razigrane mašte pokazuje slučaj Anrija Rusoa. Ovaj francuski slikar je bez izuzetka prvo ime koje se pominje kad se govori o naivnoj umetnosti. Ruso je, 1907. godine, izveden pred sud zbog prevare i falsifikovanja. Razlozi za to nisu u potpunosti jasni. Verzija koja slikara prikazuje u najboljem svetlu govori kako je izvesni prevarant po imenu Luj Suvaže ispričao Rusou potresnu priču o tome kako je u nekoj banci obmanut i kako je ostao bez novca. Ruso je poverovao u laž koja mu je rečena i, duboko ganut, pomogao je Suvažeu da krivotvori dokumenta. Tako je, u to je bio ubeđen, bar delimično zadovoljio pravdu. Svog „saučesnika” Suvaže je nagradio samo delićem ukradenog novca. A naivni umetnik potrošio je taj novac učestvujući u dobrotvornoj lutriji od koje je zarada upotrebljena za lečenje dece obolele od tuberkuloze.

Da li je sve bilo baš tako ne zna se. Ali, poznato je da se Rusoova odbrana zasnivala na tome da je stari slikar naivan, da suviše olako poveruje, da je prostodušan, bezazlen i da je kao takav postao žrtva prevejanog kriminalca. Ključni dokaz za tvrdnje odbrane bile su Rusoove slike!

san

„San”, poslednja Carinikova slika, naslikana i izlagana na Salonu nezavisnih 1910. godine.

Anri Ruso rođen je 1844. godine u Lavalu, gradiću udaljenom od Pariza oko trista kilometara. Njegov otac bio je skromni zanatlija, limar, i s teškom mukom je uspevao da izdržava porodicu. Mladi Anri se zaposlio kod nekakvog advokata u Nantu.

Učio je s namerom da i sam postane advokat. A onda je sve napustio prijavivši se u vojsku, koju je pre toga uspeo da izbegne. Razlog za takvu promenu, najverovatnije, nije baš bio častan – stupanjem u službu Francuske kao vojnik, devetnaestogodišnji Anri Ruso pokušao je da izbegne suđenje za sitnu krađu kojom je oštetio svog poslodavca. Ipak je, tokom 1864. godine, zbog tog prestupa proveo mesec dana u zatvoru. Okončavši pet godina vojničkog života, preselio se u Pariz.

Od 1871. godine Ruso je radio u carinskoj ispostavi u Parizu. Carinik je bio dvadeset dve godine. Slikar – oko trideset. U istoriju je ušao kao slikar – Carinik Ruso. Za veliko „C”, kojim je zaposlenje pretvoreno u nadimak, zasluge snosi Alfred Žari, tvorac grotesknog komada „Kralj Ibi”, dobro poznatog i na našim prostorima.

krotitelj

„Krotitelj zmija” – najpoznatija Rusoova slika

Tigar u oluji

Anri Ruso počeo je da slika oko 1880. godine. Njegovi radovi nisu mogli da prođu izbor pariskog Salona, ograničen na strogi akademizam, ali je Ruso, željan da postane slavan slikar, iskoristio nastanak alternativnog Salona nezavisnih da javno prikaže svoje slike. Od 1886, pa sve do smrti, 1910. godine, Ruso je na Salonu nezavisnih učestvovao dvadeset i tri puta!

Njegove slike kod većine su nailazile na podsmeh. Ipak, nekolicina mladih umetnika u njegovim delima je videla iskrenost, originalnost i snagu, i bila oduševljena stvaralaštvom samoukog umetnika. O njegovoj slici „Tigar u tropskoj oluji (iznenađen!)”, prikazanoj 1891. godine, tada dvadesetšestogodišnji švajcarski umetnik Feliks Valoton napisao je:
Njegov tigar koji se sprema da iznenadi svoju žrtvu je nešto što se mora videti. Alfa i omega slike je zbunjenost koju izaziva. Kad se nađete pred tolikom slikarskom veštinom, ali i dečijom naivnošću, prestajete da budete sigurni čak i u najdublje ukorenjena ubeđenja i počinjete da ih preispitujete.

zena

„Portret žene”

Iako je šesnaest godina „kasnio” za Valotonom, i iako su u međuvremenu Carinikova dela posedovali ili bar dobro poznavali i pisac Alfred Žari, pesnik Gijom Apoliner, slikar Rober Delone, pronicljivi kolekcionar Ambroz Volar… najveći poštovalac Anrija Rusoa i njegove umetnosti nesumnjivo je bio Pablo Pikaso. On je 1906. ili 1907. godine slučajno naišao na „Portret žene”, Rusoovu sliku nastalu 1895. godine. Kupio ju je za pet franaka. Otprilike toliko koštalo je i čisto slikarsko platno iste veličine.

Gde god je Pikaso živeo, tu se nalazio i „Portret žene”, punih šezdeset i pet godina, sve do njegove smrti 1973! Danas se ova slika koja prikazuje nepoznatu, neprivlačnu ženu u veličini nešto manjoj od prirodne, i prepuna je tačno islikanih detalja, čuva u Pikasovom muzeju u Parizu.
Pikaso, strastveni južnjak, vrlo brzo se zbližio s čudnim umetnikom čija ga je slika očarala. Ta bliskost, temperament i duhovitost španskog, i neposrednost i otvorenost francuskog slikara, ali i atmosfera koja je postojala među umetnicima u Parizu s početka 20. veka, doveli su do događaja koji je postao legendaran i koji se prepričava i tumači više od jednog veka.

Pripreme za banket

egipatskistil

Pikasov „egipatski stil” – „Gospođice iz Avinjona”

Sve je počelo Pikasovom zamisli da priredi banket u čast Anrija Rusoa. Pozvao je tridesetak svojih i Rusoovih prijatelja u atelje na Monmartru, u ulici Ravinjan broj 13, u bloku prizemnih zgrada koji je pesnik, pisac i slikar Maks Žakob podrugljivo nazvao „Čamac za pranje veša”. Pikaso je prostor u kome je i živeo i radio delio s Fernandom Olivije, umetnicom i modelom.

Zamislio je da događaj počne oko osam sati, večerom za pozvane, a da se sat pre ponoći vrata otvore i za sve koji bi u kasnu noć bili privučeni ugođajem koji će veselo društvo zasigurno napraviti. Plan je bio i da Gijom Apoliner, tada dvadesetosmogodišnji pisac i pesnik, predstavi Carinika.

Žorž Brak, francuski slikar koji se, zajedno s Pikasom, smatra osnivačem kubizma, Andre Salmon, Parižanin, pesnik i likovni kritičar, Huan Gris, slikar, i Maks Žakob rešili su da iskoriste poslednje tople dane te 1908. godine, i već tokom rane večeri svratili su na aperitiv u kafanu pored „Čamca za pranje veša”. Otprilike u isto vreme Pikaso je shvatio da će hrana koju je naručio u obližnjem skromnom restoranu stići s dva dana zakašnjenja, jer je on sam pogrešio oko datuma. Nije bilo drugog izlaza sem da smisli nešto što ne košta mnogo, a može brzo da se pripremi.

Fernanda Olivije našla je rešenje u tome da spremi špansko jelo s pirinčem, pilećim mesom i plodovima mora, poznato kao „valensijanski pirinač”. U pomoć joj je pritekla Gertruda Stajn, američka avangardna književnica, koja je već pet godina živela u Parizu. Kad je shvatila u kakvim se nevoljama domaćini nalaze, nije joj bilo teško da otrči do prodavnice i vrati se sa sirevima, maslinama, sardinama… Kad je društvo počelo da se okuplja, posledice Pikasove greške nisu mogle ni da se primete.

Gijom Apoliner, čiji je zadatak bio ne samo da predstavi Anrija Rusoa već i da ga dovede na banket, to je učinio s malim zakašnjenjem, tek tolikim da Carinik i on budu poslednji koji se pridružuju veselom društvu i da njihov ulazak bude nalik izlasku glumaca ili muzičara na binu.

pikaso

Pablo Pikaso ispred „Portreta žene”

Setni zvuci violine

Kad je zakoračio u prostoriju, šezdesetčetvorogodišnjeg samoukog slikara sačekala je razdragana gomila u kojoj su bili Pablo Pikaso i Fernanda Olivije, Žorž Brak, Andre Deren, Moris Vlamenk, Španci Huan Gris i Ramon Pićot, Andre Salmon i njegov kolega Moris Rejnal, Maks Žakob, mlada slikarka i dizajnerka Mari Lorensan, Gertruda Stajn, njen brat Leo i njena družbenica Elis Toklas, pesnik Moris Kremnic…

Glavno mesto zauzimao je „Portret žene” na kome je stajala lenta s natpisom „Honneur à Rousseau” – „U čast Rusou”. Oko Carinikovog dela nalazile su se nove Pikasove slike, a među njima i čuvena „Gospođice iz Avinjona”.

Ostalo je zabeleženo da se Ruso, koji je i nastupio poput glumca ili muzičara, stupivši na „scenu” s beretkom na glavi i violinom u rukama, ozario kad je video šta mu je priređeno i da je njegovo dobro raspoloženje potrajalo čitave noći.
Uvod je pripao dvojici ljudi od pera – Morisu Kremnicu i Gijomu Apolineru koji su pročitali stihove posvećene starom naivcu. Apolinerova pesma govorila je o Rusou vojniku i njegovom boravku u Meksiku. Neistinu o svom životu u egzotičnim predelima daleke Amerike Carinik se uvek trudio da prikaže kao istinu, te noći s posebnim žarom. Nakon pročitanih stihova, počasni gost je, na radost svih, zasvirao violinu. Pošto je izveo kompoziciju koju je sam napisao i posvetio pokojnoj supruzi Klemons, prostorijom se prolomio poklik: „Živeo Ruso!”

Anri Ruso je, nesumnjivo uživajući i u događaju i u vinu, prišao Pikasu i saopštio mu nešto u šta je iskreno verovao. Rekao je: „Nas dvojica smo dva najveća umetnika našeg doba – Vi u egipatskom, a ja u modernom stilu.” Govoreći o „egipatskom stilu” Ruso je mislio na delove afričke umetnosti koje su Pikaso i drugi umetnici koristili u svojim slikarskim ogledima iz kojih se izrodio kubizam. „Moderan stil” bio je samo njegov. Iako danas Rusoova rečenica može da zvuči nadmeno, treba uzeti u obzir da je stari Francuz to kazao dvadesetsedmogodišnjem Špancu koji je tek pokušavao da se izbori za mesto među mnoštvom umetnika koji su početkom 20. veka bili privučeni sjajem Pariza.

Carinikovo zapažanje o veličini Pikasa govori o tome koliko je bilo dobro njegovo prosuđivanje. Samouveren stav o sebi samome bio je proizvod i atmosfere te za njega velike noći, ali i njegove prostodušnosti i naivnosti. Ono što je izgovorio danas je neizostavni deo svake priče o slavnom naivcu.

     paletazelenaAnri Ruso nije poživeo ni cele dve godine posle banketa. Umro je 2. septembra 1910. godine. Već 1911. štampana je prva monografija o njemu, a godinu nakon toga priređena je velika izložba njegovih slika. Poput mnogih umetnika, i Carinik je živeo prekratko da dočeka slavu.

Činjenica je da je Anri Ruso znatno uticao na umetnost 20. veka. Teško je odmeriti koliko, jer ne postoji ni vaga, ni sat, ni bilo šta drugo čime bi umetnost mogla da se izmeri. Ali nisu retki poznavaoci i proučavaoci umetnosti koji veruju da bez Rusoa ne bi bilo ni Pikasa.

Često se postavlja pitanje da li je želja Pabla Pikasa i Gijoma Apolinera bila da se narugaju Cariniku ili je banket bio izraz iskrenog uvažavanja. Iako ima i onih sklonih da veruju u prvo, i iako se nikako ne može poreći postojanje želje za dobrom zabavom i smehom, Pikaso je, i izrečenim i učinjenim, celog života dokazivao poštovanje prema Rusou. Kao dokaz njegove dobronamernosti sačuvan je prelep, poetičan opis Rusoovog slikarstva – „slikao je kao što ptica peva”.


KAKO JE SLIKAO
Ruso je priznao da se držao saveta dvojice akademskih slikara, Feliksa Ogista Klemona i Žan-Leona Žeroma. Slikao je u slojevima. Počinjao bi oslikavanjem neba da bi sliku potom popunjavao detaljima i završio je sa životinjama, uglavnom tropskim, prašumskim, i ljudima u prvom planu. Najpre je slikao jednom bojom u njenim nijansama, a onda bi prelazio na drugu boju. Nažalost, zbog teškog materijalnog stanja, bio je prisiljen da koristi boje lošijeg kvaliteta pa je na nekim slikama boja ispucala.

Svaku sliku radio je dugo i pažljivo. „Tigar u tropskoj oluji”, nastala 1891. godine, urađena je neobičnom tehnikom. Kiša je dočarana tankim, svetlosivim potezima četkice duž platna s lakom. Za tu sliku stigla je prva važna pohvala od mladog umetnika Feliksa Valontona koji je rekao da je prikaz tigra koji je iznenadio plen azbuka slikarstva.

Po narudžbini je 1907. godine uradio sliku „Krotitelj zmija”. Naručila ju je baronica Delonaj. Slikom „San” iz 1910. godine dočarao je prašumu koristeći oko pedeset nijansi zelene boje. Iako je lišće slikao onakvim kakvim ga je video u botaničkoj bašti, prilagođavao ga je umetničkim potrebama i nadahnuću. Prašuma, tako draga Rusou, može da se vidi i na slici „Gladni lav baca se na antilopu”
S. D.
Autor: Vladimir Ranković
Izvor: politikin-zabavnik.rs (broj: 3082)

____________________________________________________________________________________________

Na današnji dan, 2. septembra 1910. godine, umro je francuski slikar samouk Anri Ruso, zvani „Carinik“, rodonačelnik naivnog slikarstva. Pažnju likovnih kritičara skrenuo je jednostavnošću slikarske strukture i specifičnom osećajnošću. Presudno je uticao na stvaranje škola „naivnih slikara“ u zemljama Evrope i Amerike.

Dela: „Svadba“, „Šetnja“, „San“, „Zavodnica zmije“, „Usnula ciganka“.

____________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

RAJ U SRCU VENETA…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________

BORGOLUCE

Između Venecije i Dolomita, nedaleko od gradića Treviso u samom srcu regije Veneto prostiru se 1200 hektara zelene površine, među kojima šume, proplanci i obradive površine pretvorane u mali raj na velikoj zemlji

Borgoluce-1_620x0Borgoluce

Imanje porodice Collalto čije gospodarstvo datira još iz 1200 godine danas jeste poznata farma, vinarija i agroturizam Borgoluce. Bogata zemlja dinastije Collalto nekada se prostirala na površini od 9000 hektara, od čega 5000 ha u Moraviji, nekadašnjoj Čehoslovačkoj.

Danas, poslednja generacija ove dinastije tj. princeza Trinidad di Collalto i njene dve ćerke grofice Ninni i Caterina Di Collalto sa svojim porodicama vode i održavaju imanje čija lepota prirode i ambijenta prizivaju turiste iz celog sveta.

Samo ime borgo (utvrđenje) i luce (svetlost), kao spoj ruralnog i aristokratskog već dosta govori o samom mestu. Ako bi krenuli od poljoprivrednih aktivnosti, dovoljno je reći da na pašnjacima Borgluce svakodnevno pase više stotina životinja, od kojih neke od najpoznatijih rasa goveda i konja.

Borgoluce-3Farma životinja na ovom imanju jedna je od ređih farmi u Italiji koje poštuju sve standarde održivog i bio razvoja. Pored proizvodnje mesa i vrhunskih sireva, proizvodnja biogasa jedna je od ključnih aktivnosti.

Pored toga, Borgoluce je jedan od poznatijih proizvođača vina od kojih su najpoznatija imena Proseco Rive di Collalto, Proseco Extra Dry, Brut, Lampo, Pinot Grigio, Merlot i druge vrste. Borgoluce se može takođe pohvaliti i specijalizovanom proizvodnjom belog kukuruznog brašna.

Kad je reč o turizmu, na različitim lokacijama nalaze se dve ogrome kuće (Casa Sfondo i Casa Lentiner), koje su na raspolaganju sa svojim luksuznim apartmanima i sobama, a čiji stil gradnje jeste tipična arhitektura Paladijana (Andrea Palladio, napoznatiji arhitekta u vreme Republike Venecije).

Nedaleko od agriturizma nalazi se i biološki bazen ili bolje rečeno malo veštačko jezero, koje baca pogled na porodični zamak San Salvatore. A ako bi se krenulo nekom od ruta kroz šumu, može se stići do restorana “Osteria Borgoluce”, čiji su specijaliteti isključivo domaće proizvodnje ili do muzeja “Casa Roccagelsa”gde se može na trenutak osetiti život sa početka prošlog veka.

Borgoluce-4Borgoluce-2U muzeju je izloženo i porodično stablo Collalto, a poslednju generaciju čine pet sestara.

Kao turista, osim odmora i izvrsne hrane, u ponudi su još biciklističke ture ili jahanje konja. A ako se ovo mesto uvuče toliko pod kožu nekom od turista, suveniri i gastronomoski proizvodi se mogu pronaći u malom butiku Borgoluce.

U svakom slučaju, ovaj mali zeleni raj jedan je od retkih primera u kojem su tradicija i ljubav prema zemlji jači od svega, a njegova lepota prevazilazi svaku granicu realnog.

 Tatjana Đorđević / Novosti Online | novosti.test.mainstream.rs/

__________________________________________________________________________________

Ne može se lepota ova, tek rečima dočarati. Uživajte Ovde.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.


__________________________________________________________________________________

Izvor fotografija:borgoluce.it

Priredio: Bora*S

ŠTA SE KRIJE IZA LEPOTE BOJA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

SEMAFOR NA VRHU KROŠNJE

 Ako su listovi i krošnje stabala zeleni zbog prisustva hlorofila, a žuti zbog njegovog odsustva, šta ih nagoni da u jesen dobiju sve one raskošne nijanse crvenog i čitav spektar svakojakih boja?

Zbog kakve pretnje je evolucija naučila biljke da s jeseni oblače sve te ratničke boje?

952657_lepoLisce

Foto: vreme.com

 Početkom jeseni, neposredno pre opadanja i truljenja na zemlji, listovi mnogih biljaka u umerenom klimatskom pojasu počinju da se razmeću pravim vatrometom boja.

 Poznato je da neke boje listova, recimo žuta, postaju vidljive nakon razgradnje hlorofila, koji je, pak, „odgovoran“ za njihovu zelenu boju.

 Dakle, žuta boja listova je sporedna posledica fizioloških procesa koji se dešavaju u ovo doba godine, a biljku ne košta ništa da je proizvede.

 

  Međutim, stvari su nešto složenije sa crvenim listovima.

  Crveni antocijanini proizvode se upravo tokom jeseni, što govori da u ovo doba godine stabla posebno investiraju u njih. Nameće se logično pitanje: zbog čega biljke čine ovaj dodatni napor?

Fiziološka uloga antocijanina toliko je raznovrsna da ih neki biolozi nazivaju „švajcarskim nožem prirode“. Između ostalog, oni su moćni antioksidanti, zaštita od fotoinhibicije, funkcionišu kao „sudopera“ za štetne supstance, zagrevaju listove i pružaju zaštitu od radijacije.

 

Međutim, dva istraživanja sa početka ove decenije ističu radikalno drugačije objašnjenje, koje glasi da jarke jesenje boje predstavljaju upozoravajuće signale upućene biljnim vašima i da govore o odbrambenoj snazi stabla koje ih proizvodi. Ova hipoteza pokrenula je zanimljivu debatu između fiziologa, s jedne strane, od kojih većina veruje da jesenje boje listova služe fiziološkim procesima u listovima, i nekih teoretičara evolucije, s druge strane, koji pretpostavljaju da takvo izobilje boja mora služiti signalnoj funkciji.

 

Treba imati u vidu da boje nisu prosta fizička svojstva stvari, već da su generisane u mozgovima životinja i da zavise od čulnog aparata kojim je evolucija opremila potencijalnog posmatrača. Receptori za boje insekata i ljudi fundamentalno se razlikuju, pa nešto što nama izgleda živahno, njima može izgledati tmurno, a ono što je nama zastrašujuće, za njih bi moglo da bude veoma privlačno.

 

Neki biolozi skreću pažnju na to da se treba odupreti iskušenju da se svemu što je obojeno pripiše signalna funkcija, a kao primer za to navode žutu boju žumanceta ili narandžastu šargarepe.

Na samom početku novog milenijuma pojavila su se, gotovo istovremeno, dva članka nezavisno jedan od drugog, prvi čuvenog biologa Vilijama D. Hamiltona (koautor S. P. Braun), i drugi mladog italijanskog evolucioniste Marka Arčetija, koji ukazuju na signalnu funkciju crvene boje listova, što je predstavljalo radikalno odstupanje od klasičnih teorija o jesenjim bojama listova.

Ova neobična hipoteza proizvela je jednu od zanimljivijih naučnih debata u poslednjih nekoliko godina.

 

Prema signalnoj ili, kako se još naziva, koevolutivnoj hipotezi, jesenje boje su signal kvaliteta upućen insektima koji u jesen migriraju na krošnje stabala.

Crvena, tako, može biti signal da neko stablo nije prikladan domaćin insektima, zbog toga što je opremljeno efikasnom hemijskom zaštitom, ili zato što ima slabu hranljivu vrednost, ili jer mu uskoro predstoji opadanje listova, ili zbog bilo koje druge karakteristike koja bi insektima trebalo da ukaže na njegovo loše stanje. Potencijalni primaoci „crvenog“ signala su one vrste insekata koje sa svojih letnjih domaćina, najčešće zeljastih biljaka, migriraju u jesen na krošnje stabala.

Poznato je da biljne vaši sleću tokom jeseni na listove drveća na čijim granama polažu jaja, najčešće veoma blizu zimskih pupoljaka. Jaja će se ispiliti na proleće, a biljne vaši razviti na granama i naneti štetu domaćinu pre nego što se odsele na letnju destinaciju.

Mnogi insekti su pod snažnim pritiskom prirodne selekcije da pronađu prikladnog domaćina pošto je letnja migracija presudan korak u njihovom životnom ciklusu. A pošto reaguju na određene boje, smatra se da boju listova prihvataju kao signal o kvalitetu stabla. Vaši poseduju impozantan reproduktivni potencijal.

 

 Francuski entomolog i vojni strateg Rene Reomir (1683–1757) utvrdio je da jedna jedina vaš za samo šest nedelja stvori 5,9 miliona potomaka, što nesumnjivo ukazuje da nastanjivanje ovolikog broja predatora na jednu biljku može biti pogubno. Stoga, jasno je i da je neko stablo takođe pod snažnim pritiskom prirodne selekcije i da može da profitira ukoliko spreči ili barem smanji posete insekata koji mogu da pričine nenadoknadivu štetu, naročito u proleće, kada se naredna generacija biljnih vaši bude izlegla iz jaja položenih u jesen.

Stabla bi mogla da profitiraju slanjem odgovarajućeg signala koji bi biljne vaši držao na propisnoj udaljenosti.

 Javor, recimo, može da proizvede 280 odsto više mase ukoliko nema vaši, a treba spomenuti i da one ne ugrožavaju stabla samo direktno, kroz ishranu, već i indirektno, kao potencijalni prenosioci virusa, patogenih gljivica i bakterija.

 

Prema signalnoj teoriji, insekti koji se u jesen premeštaju na krošnje stabala pre će se naseliti na zelene ili žute listove nego na one crvene boje, pa će stabla sa crvenim listovima profitirati jer će ih posetiti manji broj insekata. Smatra se da su jesenje crvene boje i sklonost insekata prema zelenim i žutim listovima plod koevolucije; crveni listovi da bi se smanjila šteta koju evidentno pričinjavaju insekti; a sklonost insekata prema zelenim i žutim listovima kao adaptacija za pronalaženje najprikladnijih stabala-domaćina.

 

Koja stabla proizvode crvenu boju listova?

 Ukoliko je crvena za biljku skup signal, onda se nameće odgovor da je reč o snažnijim i vitalnijim stablima. Međutim, kako tvrdi evolucionista Marko Arčeti, pre će biti da slabija i osetljivija stabla snažnije prikazuju jesenje boje zbog toga što ona imaju više potrebe da izbegnu insekte. A vrste koje raspolažu sa najviše hranljivih materija mogu sebi priuštiti da obnove masu koju su izgubile usled povećane najezde biljoždera.

 Zbog toga će manje investirati u odbrambene mehanizme, odnosno crvenu boju listova, a znatno više u prolećni razvoj.

Signalna teorija potkrepljena je i empirijskom evidencijom koja pokazuje da su biljne vaši sklonije zelenim i žutim nego crvenim listovima.

Dokazano je da crvena boja za 70 odsto manje privlači vaši nego zelena i žuta.

 

Međutim, treba naglasiti da ova činjenica nije posledica utiska živahnosti koji crvena boja proizvodi u ljudskoj percepciji, pošto biljne vaši ne vide boje na isti način kao mi. Njihov odgovor na crvene listove zasnovan je na realnoj sposobnosti da razlikuju zelenu i žutu od crvene boje.

 

 Protivnici signalne teorije jesenjih boja kao glavni argument navode činjenicu da mnogi insekti, uključujući i biljne vaši, nemaju fotoreceptor za crvenu, pa da zbog toga ne mogu da budu privučeni ili odbijeni crvenom bojom. Međutim, danas se zna da biljne vaši mogu da razlikuju crvenu od zelene prema odnosu zelene i plave. Da ova hipoteza nije samo teorijska konstrukcija, ukazuje i istraživanje koje je na primeru 262 različite biljne vrste pokazalo da crvenu boju prikazuju upravo one vrste koje predstavljaju omiljeno jesenje i zimsko prebivalište biljnih vaši.

Drugim rečima, vrhunac vatrometa jesenjih boja poklapa se sa vrhuncem jesenje seobe biljnih vaši.

 

Ovaj kratak pregled o evoluciji jesenjih boja završićemo rečima Vilijema Hamiltona: „Stabla će biti iskrena u vezi sa svojom prikladnosti ili neprikladnosti prema biljnim vašima zbog toga što naprosto nisu u stanju da lažu. Ona postupaju na isti način kao i paun ili mladić koji nosi zlatni lančić u diskoteci: ukoliko šaljete skupocene signale, morate da imate dobar razlog zbog koga ih stvarate, što osigurava da signali budu pouzdan pokazatelj realnog stanja stvari, odnosno da će preneti pouzdanu informaciju potencijalnom primaocu.“

Tako glasi teorija.


Ivan Umeljić
/Autor je filozof i urednik Pčelarskog žurnala, časopisa za pčelarsku kulturu i popularizaciju nauke

____________________________________________________________________________

____________________________________________________________________________

 TAMOiOVDE-Boje-banja1TamoiOvde-boje-DSC03914

  

____________________________________________________________________________________________

 

LIK NA FLAŠI I NEKA PROŠLA VREMENA…

TAMOiOVDE____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Zanimljivost za nostalgičare i pivopije: Ko je čiča sa slike čuvenog ‘jagodinskog’?

1_pivo

Generacije jagodinskih pivopija, usled velikih količina ispijenog piva, gledale su u omot flaše, odnosno u lik na istoj. Šta sve taj lik nije prošao: lomili su ga, bacali, cepali, slali u inostranstvo, poklanjali i čuvali, vređali i psovali. Ukratko, golgota. No, ipak se održao i ove godine proslavlja 161. rođendan.

Ono što se malo njih zapitalo, a i ako su se zapitali, nisu dobili odgovor: ko je uopšte na toj, sada već čuvenoj, slici jagodinskog „Čiče“?

Ta osoba, odavno pokojna, nadaleko je čuveni Milosav Mitrović (1892-1961.), po nadimku Losa još poznatiji, bio je veliki pivopija, a ovo piće pio je do kraja života. Njegovi potomci i danas žive u istom selu, a kuća u kojoj se Losa rodio čuva se kao uspomena na njega i neka prošla vremena.

Milosav se rodio i živeo u levačkom kraju, u selu Dragovo. Selo je nastalo 1900. godine spajanjem tri sela: Dubnica, Volujak i Puljci. Sela su ranije bila tako blizu da su se bukvalno dodirivala. 29. avgusta 1900. godine tri glavešine iz sela sastale su se i dogovorile o ujedinjenju ovih sela. Kuma novonastalom selu bila je kraljica Draga Mašin lično, nazvavši ga po svom imenu, Dragovo.

Ovaj naziv ušao je u zvaničnu upotrebu od decembra 1900. godine. Jedan od najpoznatijih stanovnika tog sela, Milisav Mitrović, bio je borac ratova 1914-1918. Te godine je i teško ranjen, zbog čega su mu amputirane obe noge. Kako govori hroničar sela, Miroslav Simić, Losa je stalno obitavao u Jagodini.

„Imao je čezu i konje i tako se stalno vozio kako bi popio pivo u jagodinskoj čuvenoj Šarenoj mehani. Tako je i upoznao neke radnike pivare koji su radili u komercijali. Njima se on dopao i pitali su ga da li bi mogli da ga fotografišu. Pri narednom susretu, to se i dogodilo. Deda Losa nije ni slutio da će postati prepoznatljiv lik i simbol „Jagodinske pivare“, kaže Simić.

U selu i danas žive njegovi unuci – Slobodan, Stojan i Dragomir. Prema njihovoj priči, svi su u kući i selu znali da su ga ti ljudi fotografisali, ali nisu znali zbog čega.

Kada se njegov lik pojavio na nalepnici, silno se obradovao. Smatrao je da će tako živeti večno. Bio je teški invalid, ali ga to nije sprečavalo da se bavi poljoprivredom i putuje čezama kad god je mogao. Kasnije je nosio proteze i tako radio s njima. Smatrao je gubitak nogu svojom nagradom i često govorio da je to odlikovanje za borbu, bolje nego spomenik da su mu podigli. Najviše je voleo da sedi u selu ispred svoje stare kuće. Kada je bio u Jagodini, imao je besplatno pivo u bilo kojoj kafani ili restoranu gde se točilo i prodavalo „jagodinsko“. Poslednjih godina života bavio se pčelarstvom i imao nekoliko košnica. Bio je miljenik sela i svi meštani rado su sedeli sa njim i razgovarali.

Jagodinski „čiča“ nedavno je zaštićen kao brend u Ženevi. Njegov ugled među starim pivopijama i dalje je neprevaziđen, a postoji i legenda koja kaže da kad takve pivopije uđu u kafanu ili restoran, kelner ne pita koje pivo žele, već odmah donosi „jagodinsko“.

U reklami za jagodinsko pivo, istakao se glumac Ljubomir Ubavkić Pendula. Godina stvarnog prestanka rada Staklare 1852. bila je istovremeno godina početka rada druge fabrike – Pivare. Jagodinska pivara je osnovana 1852. godine. Njen prvi pravni vlasnik i osnivač je bio Filip Stanković, trgovac iz Smedereva, blizak saradnik kneza Miloša. Fabrika je podignuta u neposrednoj blizini varoši na carigradskom drumu.

Sastojala se od nekoliko prizemnih zgrada, a neke od njih bile su poluotvorene. Pivo se kuvalo u otvorenom kazanu male zapremine na vatri koja se ložila drvima a mešala drvenim lopatama. Dalji tehnološki proces išao je ovim redom: kuvano pivo spuštano je u podrum za previranje – kvasni podrum, koji se nalazi ispod glavne zgrade fabrike. Posle vrenja prenošeno je u podrume za odležavanje na Đurđevom brdu, gde bi ostajalo do potrebnog „sazrevanja“. Podrumi su bili ispod zemlje pored puta Jagodina – Ćuprija. Pivo je držano u velikim drvenim bačvama, obloženih ledom, radi održavanja niske temperature. Posle potrebnog vremena za „ležanje“, tehnologija proizvodnje piva smatrala se završenom.

Pivo je pretakano u flaše od 0.7 litara i u burad zapremine 25, 50 i 100 litara i tako transportovano u Jagodinu i druge gradove.

Proizvodile su se tri vrste piva: belo „Moravac“, koje je imalo najveću potrošnju; crno „Kosovo“, sa znatno manjom potrošnjom i „Salvator“, sa znatnim procentom alkohola i ograničenom potrošnjom. Gde god da se nađete u Srbiji, pitajte nekog starijeg čoveka – sigurno će se setiti jagodinskog piva i njegovog prepoznatljivog čiče. Srećan ti 161. rođendan, deda Loso!

(Serbum) Autor: Priredila:S.J. Photo: e-kapija/dnevno.rs

___________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

TamoiOvde-jagodinsko-pivo

Foto:vukajlija.com

  P.S.

  Ova fotografija nije u funciji reklame piva, no kao  ilustracija  ove lepe priče.

  Jer, „bez čiče nema priče“.

 Bora*S

ŠUMA NA BRODU…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________________________________________________________

BROD-DŽUNGLA: Ovako izgleda šuma koja pluta

brod-zalazak-sunca

Foto: flickr.com / Steve Dorman

 Predivan prizor broda obraslog u šumu, koji je ukotvljen u jednom zalivu u blizini Sidneja, privlači veliki broj turista, ali i fotografa koji žele da ovekoveče nesvakidašnji prizor.

 

Zaliv Houmbuš nedaleko od Sidneja predstavlja jedno od glavnih turističkih atrakcija u tom gradu jer se u njemu nalazi brod koji je potpuno zarastao u šumu.

Predivan prizor plutajuće džungle privlači i veliki broj kako profesionalnih tako i fotografa amatera iz Australije, ali i čitavog sveta.

 

brod-u-australiji

Foto: flickr.com / AndyBrii

Brod koji se nalazi u tom zalivu jeste 1.140 tona težak SS Erfield, a napravljen je daleke 1911. godine, a tokom Drugog svetskog rata korišćen kao transporter.

 

Tridesetak godina nakon rata, 1972. sa broda je započeto uklanjanje opasnih hemikalija, a u periodu od 2008-2010 sa broda su sklonjeni i poslednji opasni materijali.

Telegraf.rs

TELEPATIJA…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________

TELEPATIJA IZMEĐU LJUDI I ŽIVOTINJA

Često slušamo u istinitim pričama kako su se životinje izgubile, i nakon nekoliko dana uspele da nađu svoj put do kuće. Ne samo na kratkim rastojanjima već se to dešavalo i na kilometrima udaljenim mestima.

pas01Za većinu ljudi životinje su kao deca i dobijaju kao deca ljubav i naklonost. Najdublja povezanost životinja sa ljudskom psihologijom je više nego očigledna. Ovaj tekst će baciti svetlo na temu telepatije kod životinja i da one mogu da razumeju šta mislimo i osećamo.

Obelodanićemo zbog čega to rade.

Činjenica je da životinje imaju zaista neverovatna čula. Mogu razlikovati svaku emociju i svaki stimulans koji dopire do njih sa lakoćom. To im je dar od Boga. Ponekad, imaju snažne moći čula i prepoznavanja različitih mirisa bolje od ljudi. Na isti način , imaju sposobnost da znaju šta ljudi misle i eventualno procene sledeći korak čoveka. Životinje mogu ispoljiti emocije, imaju duboke instikte i gestovima pokazuju ono što osećaju.

 Ljudi koji poseduju farme i oni koji imaju puno kućnih ljubimaca u okviru svojih domova znaju kako životinje znaju da reaguju i da se ponašaju kada se nešto dešava. Svinja sa Gvineje može da odreaguje na vaše prisustvo tako što će praviti piskutav zvuk koji se lako može prepoznati.

Nekako one prepoznaju da smo mi ljudi u blizini ili su to samo njihova čula koja su fascinantna. Mačke na isti način imaju naviku da prepoznaju vaše prisustvo, čak i ako su spavale kad ste ušli u kuću, skočiće sa svog mesta gde su spavale samo da bi bile pored vas dajući vam ugodan osećaj kada ste napeti ili umorni.

Dog and man looking at each otherAko ste imali psa kao ljubimca, znate odlično kako reaguju kada im kažete da urade nešto. Možete ih dresirati ili navesti na bilo koju odgovarajuću akciju i oni će je naučiti, kao što je bacanje lopte, da sede ili leže kada želite da to urade ili da traže hranu kada su gladni. Ovo je vrsta uzajamnog odnosa koji se razvija vremenom, koje je iskreno, pažljivo i večno.

Životinje imaju sposobnost razumevanja  onoga šta mislimo  i osećamo, jer uvek su sa vama. Videli su kako obavljate svoj svakodnevni život i njihovi mentalni pristupi počinju da procenjuju šta će biti vaš sledeći korak.

Međutim, postoje i ljudi koji komuniciraju sa životinjama – telepatski komunikatori.

Evo primera:

„Slomio sam članak na nekoliko mesta. Ležao sam u krevetu sa nesnosnim bolom, kada sam čuo: ‘Znam da dolazimo iz različitih kultura i verovatno misliš da ti ne mogu pomoći, ali ako me samo pomaziš, preuzeću tvoju bol’, čuo sam ove reči u mojoj glavi tako jasno kao da je neko pričao sa mnom. Otvorio sam oči i pronašao mog anđela od mačke Kisu, koja je ležala na mom jastuku i gledala pravo u mene. Znao sam da je to bila ona. Mazio sam je i bol je stvarno prestala! Zaspao sam po prvi put od nesreće“.

Ovo je napisao samoproklamovani „životinjski komunikator“, jedan od mnogih koji tvrdi da imaju sposobnost telepatske komunikacije sa različitim životinjama. „Svako može da komunicira sa životinjama“, kaže komunikator, i kaže da se to radi preko pravljenja slika ili imaginacije. „Životnje komuniciraju slikama, osećanjima, emocijama i pojmovima. Ponekad dobijate sliku o tome šta životinja pokušava da vam kaže, ali mnogo češće je to emocija ili pojam koji možete pokupiti“.

pas03„Životinja ne otvara usta i ne izgovara reči, ali zato neverovatno komuniciraju neverbalno. Često sam primao informacije u rečima, osećanjima u mom telu ili slikama i simbolima koje mi životinje daju kroz telepatiju“.

Telepatija između ljudi i životinja se ne razlikuje mnogo od telepatije između dvoje ljudi.

Rečnik definiše telepatiju kao „komunikacija impresije bilo koje vrste od jednog mozga ka drugom nezavisno od prepoznavanja kanala razuma“.

„Moje iskustvo je da je telepatija univerzalni jezik životinjskog carstva i verujem da su i ljudi rođeni sa istom sposobnošću, ali postoji tendencija da se potisne ili zaboravi, čim nauče da se ophode verbalno… Telepatska komunikacija pretpostavlja da su životinje osećajna bića, sa svojom određenom svrhom na ovoj planeti, sa željama, izborima i načinom gledanja na svet“.

Rečnik takođe definiše svest „reaguje na svesno, razumno ili na čulne utiske“, i po toj definiciji većina bi se složila da su životinje osećajna bića. I sigurno, mnoge od njih imaju želje i prave izbore. Ali da li mogu da komuniciraju kroz želje i izbore? Naravno, pas može da komunicira tako da ako želi da izađe napolje sedeće pored ulaznih vrata,a može ih grebati ili lajati na njih.

Neverovatna otkrića su napravljena sa umovima i komunikacijom nekih viših primata, a najpoznatija od njih je gorila Koko. Ona je učila znakovni jezik i sada ima vokabular od 600 reči. „Razgovara“ sa svojim starateljem kroz znakovni jezik. Koko je sposobna da artikuliše ne samo osnovne želje kao što su kada i šta želi da jede, već i koliko i kako ona „oseća“mnoge stvari u životu.

Veliki je korak reći da životinje mogu da komuniciraju o svojim potrebama kroz poznat način preko telepatskih reči I slika,  kao što telepatija među ljudima nije svakodnevni događaj.

Rafaela Poup, komunikator sa životinjama, prepričava razgovor koji je imala sa nemačkim ovčarom koji se zove Helga:

“Helgina vlasnica je želela da zna zbog čega ona ima poderano levo uvo, želela je da zna kako se pas povredio. Kada sam se povezala sa Helgom, pokazala mi je sliku kako kopa zemlju kod drvene ograde u svojini njihove imovine. Helga je pokušavala da prođe ispod ograde I zakačila uhom na staru zarđalu žicu. Kasnije je vlasnica tražila da joj Helga pokaže gde se to mesto nalazi, I Helga ju je odvela”.

pas04Komunikatori sa životinjama imaju mnogo sličnih anegdota, a neke od njih možete pročitati u knjizi “Penelope Smit razgovor sa životinjama i kada životinje pričaju”. Ali, zašto pričati sa životinjama? Za mnoge komunikatore sa životinjama, to je njihov posao. Kao konsultanti, nude svoje usluge da bi pomogli vlasnicima I ljubimcima da reše problem koji imaju.

“Ova vrsta usluge je najkorisnija kada postoji problem”, kažu komunikatori. “Ponašanje je jedan od način na koji životinje mogu da pokažu svoju nesreću ili nezadovoljstvo, a bolest je nešto drugo”.

Da li vi možete da razgovarate sa vašim ljubimcom? Komunikatori sa životinjama vam pružaju ove savete:

–          “Otkrio sam da je jedna od tajni efikasne komunikacije sa prirodom da budete “čisti” sami sa sobom, emotivno I mentalno, I da stavite malo emocija u komunikaciju. Dozvolite sebi da primetite, slušajte svoje srce, razgovarajte sa osećanjima, a onda budite uvereni da ste povezani.

–          Zamislite u svom umu šta je to što pokušavate da ih naterate da rade ili šta pokušavate da im kažete. Takođe im pokažite svoje emocije I osećanja. Ako nameravate da vaša poruka stigne do njih, budite uvereni da hoće. Pokušajte da se spustite do svog ljubimca u očekivanju odgovora. Sedite, opustite se, I dopustite da misli I osećanja od vaše životinje dopru do vas.

–          Osnovni koraci telepatske komukacije sa životinjama je stvaranje stanje mira i prijemčivosti, da biste mogli da primite komunikaciju, da prenesete poruku I da dobijete odgovor”.

mackaKako ćete znati da vaše iskustvo deluje? Komunikatori odgovaraju:

“Ljudi koji su novi u komukacijama sa životinjama često pitaju ‘Kako da budem siguran da je odgovor došao od životinje? Imam osećaj kao da izmišljam sve odgovore’, kažem im da ako su u mirnom i opuštajućem stanju, da ne dozvoljavaju mislima da struje kroz osećanja, tada informacija koja stigne do vas je sigurno od životinje.

Dolazi do vas putem vašem uma, emotivnog utiska, vizuelne percepcije ili možete imati osećaj kao da dolazi iz vas. Znaćete da nije, kada budete dobili neočekivan odgovor”.

“Mnogi ljudi neće neke stvari uračunati kao komunikaciju jer će misliti da umišljaju ili da previše maštaju… ali ako poslušate pažljivo, sa celim svojim srcem, uskoro ćete saznati da vaša mašta zna šta radi… Slike i reči dolaze sa razlogom i ako odreagujete sa poverenjem, videćete da vaš ljubimac, u stvari cela priroda, ima divnu priču za ispričati!”

Ipak, kako ljubimci ne znaju da verbalizuju svoje probleme i bolesti kao mi, možda kroz pokušaj ove komunikacije uspemo da razumemo šta nam životinja pokušava da kaže. Ako problem ili bolest nestane ili se poboljša posle komunikacije… onda bi stvarno trebali da verujemo u to.

Maja M.

www.vestinet.rs   


SVET JEDNE ŽENE…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

 NI NAUČNICI SA HARVARDA NIKADA NISU VIDELI SLUČAJ KAO NJEN

Ona piše s desna na levo, naopakim slovima, tako i čita, kuca SMS poruke na telefonu, a pre nego što je prohodala, puzala je unazadTo je za njunormalno„.

news_109504

Ona je fenomen u prostornoj orijentaciji

 „Svet jedne žene doslovno je    okrenut naglavačke zbog retkog medicinskog fenomena zbog kojeg sve vidi naopako“, piše britanski „Dejli mejl“ o Užičanki Bojani Danilović (28).

  Ova radnica gradske uprave sve vidi naopako zbog izuzetno retke greške u načinu na koji njen mozak obrađuje slike, zbog čega je postala zanimljiva i svetskim medijima.

  List opisuje neobičnu svakodnevicu devojke iz Užica koja kod kuće ima poseban televizor okrenut naopako, dok ostali ukućani imaju drugi aparat.

Ona je fenomen u prostornoj orijentaciji. Piše s desna na levo, naopakim slovima, tako i čita, kuca SMS poruke na telefonu. Pre nego je prohodala, tek u trećoj godini, puzala je unazad. Do petog razreda osnovne škole nije mogla sama da ode i vrati se iz škole, zbog problema s orijentacijom.

– Meni je levo-desno, gore-dole. To nekome može da deluje čudno, ali za mene je to potpuno normalno – kaže Bojana.

Naučnici sa Instituta za tehnologiju Masačusetsa i sa Harvarda u SAD njeno stanje su opisali kao „fenomen prostorne orijentacije“.

– Rekli su mi da su videli slučajeve ljudi koji pišu onako kako ja vidim stvari, ali da nikad nisu videli slučaj poput mog – kaže Bojana Danilović.

Izvor:www.smedia.rs/foto: printscrn Daily mail

____________________________________________________________________________________________

ISPITIVANJE VREMENA…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________

-Uvek sam volela jastuke.

Posebno mi se dopadalo kako o tom dekorativnom predmetu razmišlja Endi Vorhol, čuven po atraktivnim srebrnim jastucima koje je pravio u svom ateljeu „Fektori“. (Nataša Krstić,  Politika Magazin)

P0rtret-i-jastuci-002P0rtret-i-jastuci-022Prosto mame. Izazivaju.

Da se na njih sedi, naslanja, izležava, isprepliću san i java, uživa i blaženo spava.

Da se među  njima mašta, emocija rađa, sa njima se „gađa“, zašto ne i…

Ma, može se svašta.

Raznih boja, oblika i veličina.

Uredno složeni ili nestašno razbacani na krevetu, fotelji, stolici, podu.

Udobni i lepi.

Jastuci.

U stanu Nataše Krstić, akademske slikarke i teoretičara umetnosti i medija, postoji jedna takva gomila.

P0rtret-i-jastuci-005P0rtret-i-jastuci-038Meka i velika kao oblak.

Ciklus slika na temu „Status i emotivni život žene u savremenom društvu“ podstakao je Natašu da počne da ih dizajnira.

Natašini jastuci nastali su iz tih slika.zapravo, svaka slika dobila je svoj pandan u jastuku.

U junu 2012., u galeriji „Evrocentar“ u Beogradu, autorka priredila izložbu pod nazivom „Ispitivanje vremena“, na kojoj su se ta njena dela likovne i primenjene umetnosti našla jedna pored drugih.

Bora*S

NATAŠA KRSTIĆ – BIOGRAFIJA

P0rtret-i-jastuci-015 1990 – Kolektivna izložba u Galeriji Biblioteke grada Beograda

1992 – Samostalna izložba slika,crteža i projekata u galeriji kluba Omen u Beogradu

1994 – Učešće na Sajmu mode – kolekcija marama
– Kolektivna izložba “Akcesorijum” – Mala galerija Singidunum

1995 – Kolektivna izložba izabranih crteža studenata FLU u Bgd u galeriji Doma omladine, Bgd.
– Učešće na revijama na Sajmu mode, dizajn nakita
– Učešće na diplomskoj reviji studenata FLU dizajn kapa i nakita – Muzej 25.Maj

1995 – Samostalna izložba slika – Narodno pozorište

1996 – Grupna izložba “Akcesorijum” – Mala gal. Singidunum

1998 – Samostalna izložba slika i crteža u Kulturnom centru Beograda

1999 – Kolektivna revija Bgd. sajam

P0rtret-i-jastuci-0412000 – Fashion week – C 2 – u SKC
– Majska izložba – Muzej 25. maj

2001 – Majska izložba – Muzej 25. Maj

2001 – Oktobarski salon

2002 – Majska izložba Muzej revolucije
– izradila 120 crteža u boji za hotel Zemcužina u Sociju

2003 – Fashion Week – samostalna revija
– revije u Miločeru i na Svetom Stefanu

2004 – školske 03 – 04 asistirala je na Akademiji lepih umetnosti u klasi profesora
Koste Bunuševca na predmetu crtanje i slikanje na odseku za kostim.
Trenutno na II godini doktorskih studija na Univerzitetu umetnosti u Bgd.

P0rtret-i-jastuci-0122007 – samostalna izlozžba u Galeriji 73, Beograd

2011 – Majska izložba u Muzeju primenjene umetnosti

Nagrade :

1994 – Srebrna košuta za trikotažu na sajmu mode u Beogradu

2003 – godišnja nagrada Ulupudsa

2007.- godišnja nagrada Ulupudsa

izvor: natasakrstic.in.rs

______________________________________________________________________________________________

DRUMOM BEZ KRAJA, SA OČIMA TUŽNIM…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________________________

BESKRAJNI GALOP – Ulje na platnu

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Autor: Bora*S

AJD ŠTO SMO GAĆE IZGUBILI, NO NAS USLIKALI…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________________________

Ne smiješ voljet državu više no što ti se kaže.

Ako si posta’ svijestan prije no što su ti rekli – briši! 

Pa kad dobiješ direktivu, kreni iznova.

E, bogomi!

Ja krenuo sam, na svoju ruku. Ono u početku, pa jedva glavu pošlje izvuko’. Sad tabanam za njima, i ne mogu one prve stić’, taman da se izujem.

Ne smiješ „podržat stvar“ prije no ti se reče: podrži!

Dok ti se u ruke ne stavi, đžaba ih ispružuješ. E, sad, ako ispustiš, ostaćeš upušten zauvijek. Ka’ ja što sam.

Dali mi više no što sam moga ponijeti . Sad mi ne daju ni ono što mogu.

Vele: sve što si reka’, dobro si reka’. No nijesi u dobri čas reka’. Poranio si. Probudio prije zore. Nijesi se naspava’. Počini.

Ono, lakše magaretu bez samara, al’ opet, htio bi ja malo zadužit ovu državu. Dako me i pošlje smrti pomenu. Men’ il’ oca mi, kako me procijene.

Možeš stotinu puta pogodit u sred ta(..)čke*, promaši jednom – to će ti pamtit’.

Samo nepromašivi ostaju. Ali oni ne pucaju više. Da se i njima ne omakne, pa kako bismo pošlje bez bezgrešnijeh.

Opalio bi’ ja opet. Po koji put.

Al’ mi ruka zadrhtala u pošljednje vrijeme. I noge zaklecale. Još da nije ove pameti. A i na nju se ne mogu kladit.

Opet- da ne bude gore.

A ovako se ne može.

Memoari Joka Kokota– D. Dobričanin

*(..)-Ubačio, na svoju ruku: Bora*S