RAD I GRAD…

tamoiovde-logo

Kako izgleda rad? Ko radi, za koga, zašto? Da li se rad i odnos prema radu menjaju?

Zašto nam se rad nekada predstavljao kao uzoran, neophodan i sa ljudskim licem, a danas kao poželjan, plaćen, do te mere uobličen, glaziran kao poslastičarski proizvod pripremljn za fotografisanje, bezličan i naizgled lagodan. Javno predstavljanje rada i radnika se očigledno ne slažu sa doživljenom realnošću i iskustvom.

U Boru su rad i radnici, kao i produkti njihovog rada toliko očigledni da ih je nemoguće spakovati i prikazati kao bombonjeru. Rad nije izgledao „poželjno“ već se učilo da je rad neophodan. Rad nije „izgledao“, nego je funkcionisao. Svi su morali biti uključeni u procese proizvodnje, u sisteme odlučivanja i upravljanja, svesni svog vlasništva nad sredstvima za proizvodnju i resursima. Višak vrednosti ulagan je u infrastrukturu grada i komunalni sistem, zdravstvo, prosvetu, kulturu i time se obezbeđivala održivost i ravnoteža.

Danas se tržišne transakcije obavljaju krajnje bezlično i obično „na klik“. Nikome nije u interesu ko, kako i u kakvim uslovima radi, ko sve učestvuje u proizvodnji i prodaji, kako se uopšte formira nekakva vrednost. Tržišni principi primenjeni prilikom društvene interakcije, koliko i na javnim dobrima, pokazuju nam koliko naše društvo pati od „društvene amnezije“, zaboravljanja kako se radilo i živelo, kako izgleda rad, kako se prikazuje život.

Izložene fotografije na platou Doma kulture su izbor iz fonda Zavičajnog odeljenja, institucionalnih i različitih privtnih kolekcija fotografske građe koje su digitalizovane u okviru projekta „Digitalizacije neknjižne građe, kulturne i  javne delatnosti Narodne biblioteke Bor“ koji se realizuje od 2007. Projekat je podržan od strane Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije, Narodne biblioteke Srbije, Opštine Bor.

Autori fotografija za period od 1905-1945, verovatno su bili Mihajlo i Dragoljub Marković, a u periodu od 1947. do 2004. fotografi su bili Đura Kolovratar, Dragoljub Mitić, Bajram Salijević i Ljubomir Markov.

Dragan Stojmenović

bibliotekar Zavičajnog odeljenja


Priredio: Bora*S

____________________________________________________________________________________________________________________________________________

OKO SOKOLOVO…

TAMOiOVDE-logo

„OKO SOKOLOVO” SIMBOL NEPOKORNOSTI

Početkom 1910. Dragutin Matić otišao je na odsluženje vojnog roka u Beograd. Regrutovan je u tada najelitniji rod – konjicu, jahao je rame uz rame sa princom Đorđem Karađorđevićem, za koga je govorio da je „šašavo hrabar”. U vojsci ga je zatekao Prvi balkanski rat, nastavio je u Drugom balkanskom, a potom je izbio i Prvi svetski rat…

spomenik-dragutinu-maricu-ispred-opstine-gadzin-han

Spomenik Dragutinu Matiću ispred opštine Gadžin Han (Foto M. Momčilović)

Njegova fotografija ušla je u udžbenike, arhive, muzeje, knjige iz istorije, ukrašavala je bine i pozornice, pozivnice za razne skupove, omote knjiga („Solunci govore” Antonija Đurića, „Moj otac Oko Sokolovo” Blagoja Matića) i gramofonskih ploča („Marš na Drinu”). On je postao simbol nepokornosti, herojstva i nepobedivosti, odanosti narodu i otadžbini.

Dugo se nije znalo ko je junak sa slike koja je obišla svet, a ni on sam punih pedeset godina nije znao da njegova ratna slika kruži po svetu.

Sada se već zna da je reč o Dragutinu Matiću, ratniku iz Zaplanja, najpoznatijem izviđaču srpske vojske, koga su, u vreme dok se nije znalo ko je na slici, prozvali Oko Sokolovo, ili su ispod slike pisali: „Vojni izviđač snimljen negde na Drini pred povlačenje srpske vojske preko Albanije.”

Sve o njemu javnost je saznala nakon što je njegov sin Blagoje Matić, dopisnik „Politike” iz Niša, sedamdesetih godina prošlog veka, napisao knjigu „Moj otac – Oko Sokolovo”, koja je objavljena 1998. godine povodom 80-godišnjice proboja Solunskog fronta. Istim povodom, ispred opštinske zgrade u Gadžinom Hanu otkriven je spomenik koji je osvetio vladika niški Irinej, sadašnji patrijarh. Zanimljivo je da i sam Blagoje dugo nije znao da je junak Oko Sokolovo u stvari njegov otac.

Dragutin Matić rođen je 10. januara 1888. godine kao najmlađe čedo, šesto po redu, od oca Peše i majke Nevene, u zaplanjskom selu Kaletinac, u podnožju Suve planine. Rano je ostao bez majke, a potom i bez oca, pa je brigu o njemu preuzeo najstariji brat Đorđe, zbog čega su ga zvali Dragutin Đorin. Predanje kaže da Matići vode poreklo iz okoline Prizrena, a u Zaplanje su se doselili posle Kosovskog boja.

Pre nego što će poći u vojsku, a zatim u ratove koji su se ređali jedan za drugim, Dragutin se mlad oženio Krunom Ranđelović iz obližnjeg Sopotinca. Do polaska u vojsku imao je četvoro dece, a po završetku vojevanja dobio je i sina Blagoja, koji će napisati knjigu i približiti javnosti život najslavnijeg ratnog izviđača.

Početkom 1910. godine otišao je na odsluženje vojnog roka u Beograd. Regrutovan je u tada najelitniji rod – konjicu, jer su u porodici čuvali konje, a kasnije je prekomandovan u pešadiju. Jahao je rame uz rame sa princom Đorđem Karađorđevićem, za koga je govorio da je „šašavo hrabar”. U vojsci ga je zatekao Prvi balkanski rat, nastavio je u Drugom balkanskom, a potom je izbio i Prvi svetski rat.

Evo kako Blagoje beleži očevo svedočenje:

– Završimo sa Turcima „loše-crno”, prođe Kumanovska, prođe Bitoljska bitka. Čekam, veli, civilno odelo. Ali, opet ratna truba: rat sa Bugarima. I njih, reče, sredimo. Opet bez civilnog odela. Dolazi Prvi svetski rat – Cer, Kolubara. Albanija, Krf, Solun, Kajmakčalan…

Gazilo se preko ljudi, ukrštali su se točkovi kuhinja i lafeta, kola i topovi, konji su se propinjali i međusobno ujedali gotovo podivljali od šibanja i draža vozača, često se nije moglo ni napred, ni nazad.

Dragutin Matić, dete bez detinjstva, dečak bez dečakovanja, momak bez momkovanja. Čuvar ovaca, koza, goveda, konja. Onda pečalbar. Pa vojnik i ratovanja, ratovanja. Dve godine vojnik konjanik, sedam godina ratnik.

Dragutin pet decenija nije znao da je njegova fotografija obišla svet. Prisećao se da se pred polazak na zadatak oko njega motao neki novinar koga su vojnici zvali Rušnjak, zbog ruskog imena, slikao ga i otišao.

– A on, taj ratnik Oko Sokolovo nije ni znao da je snimak uspeo, da je fotograf reporter preživeo i da je njegov ratni lik ovekovečen. I tek posle pedeset godina od fotografisanja – ratnik vidi sebe. Iznenadi se, zanemi, zaćuti, filmskom brzinom kroz misli mu prelete ratni dani, drugovi, gladovanja, ranjavanja… Jest, to sam ja, zaista me slikao – piše njegov sin Blagoje u knjizi „Moj otac Oko Sokolovo”.

Na glavi ima srpsku šajkaču, obučen je u vojnički šinjel, naoružan puškom s bajonetom. Slika je stigla čak i do Japana. Japanski psiholog sačinio je studiju o psihofizičkoj napregnutosti ovog ratnika. Iz njegovog pogleda video je kako nepismeni srpski seljak hoće da prodre u tajne velikog manevra neprijatelja i da o tome obavesti svoju komandu.

Dragutin Matić vratio se iz rata oko Božića 1919. godine i nastavio da se bavi zemljoradnjom i drugim seljačkim poslovima. Išao je i u pečalbu, bio je ciglar i ćeramidžija. Živeo je skromno, svoje ratne zasluge nije isticao, niti je od države tražio neke privilegije.

Njegova ratna odlikovanja nisu sačuvana. Plašeći se Bugara, njegova žena Kruna je po izbijanju Drugog svetskog rata 1941. godine spakovala odlikovanja i dokumenta u drveni sanduk koji je zakopala u pesak pored reke i sanduk je nestao. Slavni junak Dragutin Matić, poznat kao Oko Sokolovo, umro je u rodnom Kaletincu 1970. godine, desetak dana pred 83. rođendan.

Milan Momčilović

Izvor: politika.rs/objavljeno: 28.07.2014.


Preporuka:

tamoiovde.wordpress.com/biolog-oslikao-srpsku-golgotu/

tamoiovde.wordpress.com/knjiga-o-milutinu/


 

OTVOREN „5. MEĐUNARODNI SALON FOTOGRAFIJE “ – BOR 2012.

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________________

tamoiovde-logo

Sinoć, 20. marta, u galeriji Muzeja rudarstva i metalurgije u Boru, otvoren je „5. MEĐUNARODNI SALON FOTOGRAFIJA “ – BOR 2012.

Mnogobrojni posetioci i ljubitelji, imali su mogućnost da uživaju u lepoti 210 izloženih, od žirija, za ovu priliku, odabranih fotografija.

Na konkus za ovaj Salon, za četiri tematske celine, pristiglo je više od 11.000 radova  814 autora iz 62 zemlje.

Glavna „zadata“ tema za autore bila je “Žena-Woman” (a ko ili šta bi drugo), potom „Slobodna kolor-Free color”, ”Slobodna Crnobela-Free BW” i “ Eksperimentalna -Experimental”.

Petočlani žiri koji su činili majstori fotografije, Zoran Purger, Zoran Đorđević i Dragoslav Mirković iz Srbije, Dragan Prole i Milorad Košćelan iz Bosne, pored odabira izloženih fotografija na Salonu, dodelio je 66 nagrada za sve četiri kategorije.

Grand prix za najbolju fotografiju „A Teacher“ dobio je Tan Nguyen Minh iz Vijetnama, a dobitnik FIAP značke za najboljeg autora  je Mark Meir Paluksht iz Izraela.

Pokrovitelji Salona su FIAP, PSA i Foto savez Srbije a organizatori Fotoklub Bor i Muzej rudarstva i metalurgije Bor.

Salon su otvorili Zoran Purger,predsednik žirija, Slađana Đurđekanović, direktor Muzeja i Zoran Mojsin ispred Fotokluba Bor.

Specijalni gost je bio Stevan Ristić, delegat FSS-a.

Svi koji nisu sinoć bili u mogućnosti da uživaju u lepoti izloženih fotografija imaju priliku da to učine u narednih nekoliko dana.

Autor: Bora*S

_____________________________________________________________________________________________________________


______________________________________________________________________________________________________________