IRACIONALNI I ISKRIVLJENI STRAHOVI…

tamoiovde-logo

Pokazali smo u prethodnim tekstovima da su fobije u stvari ekstremizovani i preuveličani, u određenoj meri i iskrivljeni, prirodni i urođeni strahovi. Za prirodne i urođene strahove od realnih opasnosti po život smo rekli da su nužni i veoma važni za čovekovo preživljavanje. Međutim, fobije, budući da predstavljaju iracionalne i iskrivljene strahove povezane sa nerealnim situacijma, nemaju veliku adaptivnu vrednost, tj. nisu korisne za preživljavanje.

6261097778_507fe88c93_oU ovom tekstu ćemo dati neka od objašnjenja nastanka fobija, tj. pokušati da damo odgovor na pitanje koje smo postavili, a to je – zašto i kako dolazi do nastanka fobija, odnosno, iskrivljavanja i pretvaranja prirodnih i urođenih, korisnih strahova u neprirodne i nerealne, potpuno beskorisne i onesposobljavajuće strahove?

Da bismo razumeli psihološke mehanizme razvoja fobija, moramo se prvo upoznati i sa osnovama različitih psiholoških teorija. Prvo, počećemo od teorije učenja, tj. klasičnog (i operantnog) uslovljavanja.

Naime, prema ovoj teoriji, koju je pre više od sto godina izneo ruski lekar Ivan Pavlov, ponašanje skoro svih bića na planeti (u određenoj meri uključujući i čoveka) formira se putem tzv. učenja uslovljavanjem.

Na primer, kada pas vidi hranu, njemu krene da se luči pljuvačka. To je prirodna i urođena reakcija, bukvalno neurološki refleks – tako je priroda podesila.

Ono što se ovde dešava, to je da je refleks povezan sa nekim “okidačem” u spoljašnjosti. Ovaj okidač se stručno naziva “stimulus”. Dakle, refleks je urođena, mehanička reakcija na određeni stimulus.

Međutim, da li možemo psa “naterati” da luči pljuvačku i kada ne nema hrane na vidiku – to jest, možemo li isti taj refleks “podesiti” tako da se javlja na neki drugi stimulus? To je pokušao eksperimentalno da pokaže Pavlov i pokazao je da možemo. Naime, on je, svaki put pre nego što je psu doneo hranu, zvonio u zvonce. Za sve to vreme merio je lučenje pljuvačke kod psa. Nakon par puta, psu je počela da se luči pljuvačka na sam zvuk zvona. Šta se tu desilo?

Pavlov je rekao da se desilo to, da je pas povezao zvuk zvona sa hranom, dakle, uslovio se da posle zvona uvek dolazi hrana. Tako je pas, putem uslovljavanja, naučen da luči pljuvačku na zvonce – znači, “pomerili” smo funkciju refleksa pljuvačke i na zvuk zvonceta. Iako to sada deluje kao nešto zdravorazumski i ne tako velika stvar, u to vreme ovaj “pronalazak” je predstavljao jedan revolucioran korak u razmišljanju i označio početak nove ere u psihologiji. To je bio veliki korak, jer je čovek eksperimentalno pokazao da je moguće menjati i oblikovati čak i urođene, prirodne reflekse, a ujedno predstavio i jednu čvrstu teoriju koja objašnjava formiranje skoro svih ponašanja kod svih bića na planeti.

Zašto je ova priča bitna za nas i ovu temu? Pa možda već i naslućujete: ovo je jedan od mehanizama nastanka fobija. Kako? Dakle, imamo strah kao prirodan i urođen refleks kod jedinke, koji je vezan za određeni stimulus. To je onaj realan i racionalan strah o kojem smo govorili, koji je povezan za prirodnu i realnu situaciju – na primer, refleksno i automatski reagujemo strahom i određenim ponašanjem kada nam neki nepoznati insekt (ili čak neki za kojeg znamo da je opasan) stane na ruku.

Ono što se kod fobije dešava, to je da se strah vezao za drugi stimulus i sada imamo reakciju straha na neki stimulus koji nije stvaran razlog za strah. Recimo, čovek se plaši i same slike insekta, kada ga vidi na televiziji, kada ga zamisli i tako dalje. Kao i kod psa koji luči pljuvačku na zvuk zvonceta, to jest nečega što je povezano sa hranom, ali opet nije hrana, tako se i ovaj čovak plaši od nečega što je povezano sa insektom, ali nije pravi insekt ili ne predstavlja pravu situaciju za strah.

Ova naizgled jednostavna “otkrovenja” i istraživanja su podstakla američkog psihologa Džona Votsona da dalje istražuje, pa čak formira i čitavu novu granu psihologije, koju danas nazivamo bihevioralna psihologija. Za nas je bitno da je on bio jedan od prvih koji pružio naučno objašnjenje mehanizama nastanka fobija, pa ga i eksperimentalno pokazao u brojnim istraživanjima. Jedno od njih je i istraživanje na malom Albertu (ovo je šifrovano ime dečaka ispitanika), kojem je veštački, u laboratorijskim uslovima, izazvana fobija od zečeva, pa i još nekih stvari usput. Kako je Votson to učinio?

On je, naravno, koristio Pavlovljevu teoriju uslovljavanja, te se vodio idejom da, ako se određeni stimulus javi zajedno sa nekim drugim stimulusom (koji prirodno izaziva neku reakciju), ta dva će se povezati, pa će se čovek usloviti da reaguje i na prvi stimulus kao što reaguje na drugi. Konkretno, ako se u trenutku javljanja nečega što izaziva strah čovek izloži nekom neutralnom stimulusu, onda će i taj neutralni stimulus postati izvor straha, jer će mozak da poveže ta dva.

U eksperimentu koji je Votson izveo na dečaku, desilo se sledeće. Dečaku su u laboratoriji dali da gleda sliku zeca. U isto vreme, naučnici su kroz zvučnik pustili veoma jak i glasan zvuk, od kojeg se mali dečak prirodno veoma plašio i trzao. I tako nekoliko desetina puta za redom, nekoliko dana za redom. A onda se desilo ono što je Votson i pretpostavljao: čim su dečaku dali sliku zeca, on je počeo da plače i da pokazuje strah!
Kada su mu davali da gleda sliku zeca, ali nisu puštali zvuk, dečaka bi opet hvatao strah i panika. Dakle, sada se dečak plašio i same slike zeca, ispoljavao je strah isto kao što se plašio i jakog zvuka. Ono što se desilo ovde, kaže Votson, to je da je dečak povezao zeca i zvuk, koji izaziva strah, te je sada strah prenesen i na zeca, tj. na neutralan stimulus.

Dečak se pre nije plašio zečeva, čak ih je i voleo, ali sada na samu sliku zeca doživljava napad panike. Za Votsona, ovo je takođe bilo pravo otkrovenje i konačan dokaz o mehanizmu nastanka fobija, pa i pokazatelj da se ljudsko ponašanje može izmanipulisati do te mere da se čak i biološke funkcije promene. I to je, naravno, bila jedna velika revolucija u psihologiji, koja je uticala na razvoj te nauke i izmenila je za sva vremena. Ovo otkriće uticalo je ne samo na psihologiju već i na mnoge druge grane koje na površini nemaju veze sa psihologijom (kao što su privreda i trgovina), ali za razmatranje tog fenomena nema mesta u ovom tekstu.

Ono što je još zanimljivo u ovom eksperimentu, to je da je zec koji je bio prikazivan malom Albertu bio bele boje. Ovo je važno zato što je kasnije primećeno da je Albert počeo da se plaši ne samo zeca, već i nekih stvari koje su bile bele boje. Na primer, počeo da se plaši i samih eksperimentatora, koji su nosili bele mantile. Ta činjenica govori o tome da je moguće da se strah širi, tj. generalizuje na još neke neutralne stimuluse, samo zato što su povezani sa stimulusom koji je prevashodno izazivao prirodan strah.

Napomenimo da su kasnija istraživanja pokazala i to, da ne može baš svaki stimulus da se poveže sa fobičnim strahom, već samo određeni, a najviše oni koji već imaju veliki potencijal da postanu predmet straha. To su najčešće objekti i situacije koje donekle, i u nekim ograničenim slučajevima, mogu stvarno predstavljati nekakav izvor opasnosti.

Na primer, ukoliko neko doživi avionsku nesreću (i preživi), veća je verovatnoća da će razviti dobiju od zatvorenog prostora nego od plave boje (ukoliko je sedište bilo plavo, a on u tom trenutku gledao u sedište). Dakle, strah će se najpre vezati za neutralni stimulus koji je ipak od nekog većeg značaja. Zatvoren prostor može stvarno biti izvor opasnosti (ako je skroz, hermetički zatvoren pa nema vazduha da se diše, što je, iako skoro neverovatno da se desi, opet moguće) dok plavo sedište teško da ikad i u bilo kojoj situaciji može ugroziti čovekov život.

Drugi teoretičari su pokazali da je moguće da dođe do tzv. “pomeranja” straha, kada mozak jednostavno nesvesno pomeri strah sa jednog stimulusa na drugi. Ovo se može desiti usled delovanja mehanizma generalizacije, ali i usled mehanizma potiskivanja. Naime, moguće je da osoba, ako doživi ogromnu traumu, usled nemogućnosti da obradi i prihvati veličinu straha i samu situaciju, jednostavno potisne strah. Kasnije, taj strah može jednostavno “isplivati” u nekoj drugoj formi i vezati se za neki drugi stimulus, koji naizgled nema veze sa originalnim stimulusom (traumom). Zašto se to dešava?

Ovi naučnici kažu da je to zato što mozak deluje kao nekakav hidraulični sistem – ako potisnete vodu na jednoj strani, ona će se podići na drugoj. Dakle, situacija može biti toliko traumatična da mozak misli “pa najbolje će biti da sve to potisnem i zaboravim, jer ako se time bavim potrošiću veliku energiju, a i osećaću se veoma loše ako pamtim te stvari.”

Mozak sve to lepo gurne u neku fijoku, ali ta energija onda ode na drugo mesto, jer nema gde da ode. Tako je moguće da osoba dobije panični napad naizgled iz čista mira. Međutim, uvek se analizom pokaže da to nikako nije bilo “iz čista mira” već da postoji mnogo veći razlog za to, veći nego što i sama osoba sluti.

Da vidimo kako se sve ovo do sada izneto može primeniti da bi se razumele neke vrste fobija. Na primer, klaustrofobija (strah od zatvorenog prostora) može nastati tako što se čoveku desi nešto što izaziva jak strah u nekom zatvorenom prostoru. Čovek se, na primer, nalazi u sobi i u tom trenutku pukne bomba u zgradi. Tu dolazi do povezivanja prirodnog straha (od bombe) sa drugim neutralnim stimulusom, u ovom slučaju zatvorenim prostorom. Kasnije, sama pomisao, ili još gore, ulazak u zatvoren prostor može izazvati u čoveku veliki strah i paniku.

Poznato je da je dosta slučajeva klaustrofobije nađeno kod bivših vojnika (učesnicima u ratu), koji su duže vreme provodili u rovovima. Gledajući na to sa ove strane, jasno je zašto je to slučaj. Ovakve fobije, posebno agorafobija (strah od otvorenog prostora) često nastaju i kao pratioci neke druge fobije – na primer, čovek koji ima fobiju od zmije doživi napad panike jer ga je na putu napala zmija. Tako dolazi do povezivanja otvorenog prostora sa strahom, te počne da se plaši i otvorenog prostora. Isto važi i za zatvoren prostor.

Iako ovo nikako nije jedini mehanizam nastanka fobija, on je svakako najviše proučavan, pa i eksperimentalno, tj. naučno dokazan. Na ovaj način se može objasniti većina slučajeva fobija, a na osnovu teorije uslovljavanja razvijene su i razne vrste terapija, kojima se fobije veoma uspešno leče. Inače, fobije su jedan od psihičkih poremećaja koji imaju najveći procenat izlečenja i veoma se efikasno tretiraju psihoterapeutski. Stoga, ukoliko imate ovakve ili slične probleme, ili znate nekoga ko ih ima, nadamo se da ste sada uvereni da svakako ima nade za njihovo uspešno rešavanje.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

FELJTON: Psihički poremećaji (13)

Fobije (treći deo)

Prethodni članak: KAKO I ZAŠTO NASTAJU FOBIJE

_______________________________________________________________________________

Advertisements

SOCIJALNA FOBIJA…

tamoiovde-logo

Socijalna fobija (nekad nazivana i socijalna anksioznost) jedan uobičajen i relativno nov konstrukt u psihopatologiji.

Ovaj poremećaj smo izabrali kao prvi u ovoj seriji, jer je u velikoj meri povezan sa temom o kojoj smo do sad pisali, dakle sa samopouzdanjem. U stvari, ne samo da je usko povezan, već da je potpuno nemoguće sagledavati izvan konteksta samopouzdanja, slike o sebi i funkcionisanju ega. To ćemo objasniti kasnije, prvo da počnemo sa definicijom i objasnimo šta je u stvari socijalna fobija.

boy-835101_640Socijalna fobija se karakteriše intenzivnim strahom od socijalnih situacija – tj. bilo kakvih situacija koje uključuju interakciju i komunikaciju sa drugim ljudima. Veliki strah izaziva i samo razmišljanje o ovakvim situacijama, pogotovo ukoliko bi osoba bila u centru pažnje.

Strah je najviše vezan za ponašanje osobe, kroz koje bi se ona eventualno obrukala ili osramotila pred drugima – strah da će reći nešto neprikladno, da će joj se drugi smejati, da će joj ispasti nešto što drži, da će joj spasti pantalone, da će se saplesti, itd.

Strah postoji i od toga da će kroz ponašanje pokazati da se plaši i da je anksiozna, što bi opet moglo dovesti do toga da je drugi ismevaju. Zamišljanje ovakvih situacija izaziva ogromnu nelagodnost kod osobe; u isto vreme, njoj se čini da postoji velika verovatnoća da se upravo tako nešto desi. Stoga će izbegavati da uopšte ulazi u ovakve situacije, izbegavaće ljude i komunikaciju, tj. bilo kakvu mogućnost da ima interakciju sa drugima. Naravno, samo izlaganje socijalnim situacijama (što se uglavnom dešava ukoliko za nju nema drugog izbora) dovodi do intenzivnog osećaja straha i neprijatnosti.

Ako se pak stvarno desi da se osoba izbruka pred drugima (ili umisli da se izbrukala), može se dogoditi da se anksioznost, usled naglog povećanja intenziteta, razvije u paničan strah, tj. početak paničnog napada. Kada su „primorane“ na interakciju sa ljudima, ove osobe će na sve načine pokušavati da pobegnu iz situacije, ili će na neki drugi način pokušati da smanje „rizik“ od toga da se izblamiraju i budu ismejani.

Ovo može uključivati ćutanje ili minimalno obraćanje drugima, zauzimanje mesta unutar prostorije (ukoliko se interakcija dešava negde unutra) gde će biti najmanje „izložena“ drugim ljudima (npr. stajaće u ćošku tako da smanji mogućnost da joj drugi priđu i započnu razgovor).

Ukoliko neko započne sa njom interakciju, gledaće da na svaki način okonča razgovor što pre (pre nego što se obruka ili je sagovornik ismeje). Strah je intenzivniji ukoliko je više ljudi oko osobe, tj. ako je u grupi – jednostavno postoji više mogućnosti da je neko od njih ismeva i ponizi. Osobe koje imaju socijalnu fobiju ne vole da budu posmatrane, te će se najradije izolovati od pogleda drugih.

Fizički simptomi koji se uobičajeno javljaju kada je osoba izložena stimulusima od kojih se plaši (dakle, kada razgovora sa drugima, ili je posmatrana od drugih, ili je u fokusu pažnje) su crvenilo, znojenje, ubrzan rad srca, drhtanje i mučnina. Sve su to, naravno, fizičke manifestacije intenzivne anksioznosti koja je izazvana radom određenih mentalnih mehanizama, posebno intenzivnim zamišljanjem nelagodnih situacija i projekcijama o nekakvoj „katastrofi“ koja se može dogoditi.

Termin „katastrofa“ je namerno upotrebljen, jer je tu na delu jedan mentalni mehanizam koji spada u domen iracionalnog mišljenja, a koji se u bihevioralnoj psihologiji naziva „katastrofiziranje“. Dakle, osoba ne samo što umišlja gomilu neprijatnih situacija (što spada u domen obsesivnih misli) već preuveličava kako same situacije, tako i njihove posledice. Intenzivan, skoro paralizujući strah nije u proporciji sa stvarnim posledicama situacije – ovakav strah je normalan samo ukoliko se radi o situacijama opasnim po život. Naime, šta god da se desi prilikom socijalne interakcije, uglavnom nije ni blizu opasnosti po život. Osim, možda ako je ta interakcija sa serijskim ubicom. Što je veoma malo verovatno.

Iracionalan i ne-proporcionalan strah ovakve vrste je karakterističan za sve fobije, ne samo za socijalnu fobiju. Ono što je interesantno za stanja ovakve vrste je to osoba na nekom nivou shvata da je strah iracionalan i da se verovatno neće dogoditi to što ona umišlja. Međutim, ona u isto vreme ne može da utiče na taj strah, jer se on skoro automatski javlja prilikom pomisli ili izlaganju datim situacijama.

Zašto se ovo dešava? Za javljanje i nastanak ovog automatskog straha (tj. fobije) psiholozi su predložili različite mehanizme, koji se međusobno prepliću i zavise jedan od drugog (inače, ovi mehanizmi stoje iza svih fobija). Prvo i najrasprostranjenije objašnjenje nastanka fobija je mehanizmom uslovljavanja.

Najprostije rečeno, negativno iskustvo (ili iskustva) koje je osoba imala u jednoj (ili više) socijalnih situacija je delovalo kao okidač za nastanak fobije, jer je bilo vrlo traumatično po osobu. Osoba se tako uslovljava da reaguje strahom na svaku socijalnu situaciju, jer je asocira na prošlu traumatičnu situaciju. Na primer, kada nam neko donosi čokoladu svaki put kada ga vidimo, mi ćemo se svaki put unapred radovati viđanju sa njim. Počećemo i da „gotivimo“ tu osobu i osećamo prijatna osećanja prema njoj. Naime, mi smo sada povezali, asocirali tu osobu, kao i situaciju viđanja sa njom – sa čokoladom, tj. nekim zadovoljstvom i pozitivnim iskustvom. Ta pozitivna iskustva i osećanja se sada prenose na čitavu situaciju i na samu osobu. Isto tako, ali obrnuto, dešava se kod nastanka neprijatnih osećanja, pa na kraju i fobije.

Ako nas je neko ponizio i izblamirao, pa smo se osetili veoma neprijatno i nelagodno, to će učiniti da razvijemo negativna osećanja prema toj osobi i situaciji interakcije sa njom. Ako imamo učestala negativna iskustva prilikom komunikacije sa ljudima, onda ćemo te situacije postepeno povezati sa negativnim osećanjima – osećaćemo se nelagodno kada treba da se nađemo u takvim situacijama.

Ukoliko su ta iskustva bila traumatična, utoliko će pre nastati i strah od tih situacija. Kasnije ćemo svaku sledeću situaciju gledati kao na neku od prošlih i očekivati da se isto desi, jer jednostavno imamo takva iskustva. Istraživanja su pokazala da ljudi koji su okarakterisani kao oni sa socijalnom fobijom, uglavnom imaju negativna iskustva u detinjstvu gde su maltetirani i zlostavljani od strane vršnjaka, imaju prestroge i preterano kritikujuće roditelje, kao i kod onih koji su bili odbačeni i ignorisani od strane roditelja ili vršnjaka.

Ipak, nije dovoljno da nam se samo dešavaju loše stvari i da se stalno blamiramo pa da se stvori fobija. Iako je moguće da jedna situacija značajno utiče na razvoj fobije, ono što je važno naglasiti, to je da je ta situacija najverovatnije delovala samo kao okidač i podstrekač naglijeg razvoja poremećaja, a ne kao jedini i glavni uzrok.

Da bi to bilo moguće, potrebno je da se neprijatna situacija dogodi u tzv. kritičnom periodu razvoja (uglavnom u detinjstvu i u adolescenciji), da osoba već ima generalno nisko ili sniženo samopoštovanje i samopouzdanje, te da ima i „pogodnu“ genetičku konstituciju. Ukoliko osoba „prođe“ detinjstvo i adolescenciju bez ovakvih situacija i ukoliko ima „dobru osnovu“, onda je vrlo mala verovatnoća da se kasnije razvije socijalna fobija. Međutim, ukoliko se te dve stvari poklope, onda je verovatnoća da se javi fobija, a najverovatnije i neki drugi poremećaj, velika.

Nisko samopouzdanje, visok nivo samokriticizma, opterećenost slikom o sebi i emocionalna osetljivost su ključni faktori koji dovode do toga da osoba razvije neadekvatan odnos prema okolini i kasnije reaguje nekim poremećajem. Deca koja su maltretirana i ponižavana od strane vršnjaka, u školi, ili što je najgore, od strane svojih roditelja, imaće lošu sliku o sebi. Kao što smo videli, osobe koje imaju socijalnu fobiju stalno se plaše kako će da ispadnu glupi, ružni, nesposobni, itd. One zamišljaju i uverene su kako će situacija ići tim smerom, kako će ih drugi tako okarakterisati – baš zato jer to u stvari sada misle sami o sebi.

Dakle, može se reći da je socijalna fobija, pored ostalog, upravo ekstremna manifestacija manjka ljubavi i poštovanja i vere u sebe, te negativnih osećanja usmerenih prema sebi, koja se kasnije projektuju na druge. Psihički svet osobe se gradi postepeno i tokom celog života, a kada je temelj neadekvatno izgrađen onda će cela kuća biti nestabilna, pa je dovoljan i blag vetar da je zaljulja, što je u najvećem broju slučajeva, dobra metafora nastanka svih vrsta fobija.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

FELJTON: Psihički poremećaji (1)

Prethodni članak:VI STE UNIKAT I NEMA VAM PREMCA

_________________________________________________________________________________________