OSVESTITE ZAKRŽLJALU INTUICIJU…

tamoiovde-logo

Povratite svoju moć!

Anri Bergson, čuveni filozof i nobelovac, koji je postao poznat po zasnivanju filozofskog pravca pod imenom intuicionizam, pokušao je da objasni šta je to intuicija. Na to je bio podstaknut shvatanjem da se svet oko nas i u nama ne može objasniti pukim intelektom, pozitivistički, već samo uz pomoć intuicije koja povezuje intelekt i instinkt.

tumblr_lh9mwtKkqo1qe6uhf

Foto: zivotna-skola.hr

Jednom divnom i kratkom rečenicom on je objasnio novu misao koja je u stanju približiti stvarnost, a da je pri tom ne iskrivi:

Intuicija je bljesak evidencije.

Kako drugačije, nego ovom preciznom rečenicom objasniti uvide i spoznaje koji su ljudima spašavali živote, spajali ih sa srodnim dušama, donosili im nebrojena blaga i činili da izbegnu negativne događaje. Samo neko ko je osetio trenutak u kom je unapred znao šta će se dogoditi i u skladu s tim znanjem delovao, može razumeti intuiciju. Na svu sreću, svi na ovom svetu su bar jednom to doživeli.

Sedamdeset godina posle smrti čuvenog filozofa Bergsona, koji je potvrdio nezvanične teorije da svaka prava i istinska filozofija na svom kraju odlazi u duhovnost, metafiziku i mistiku, intuicija je fenomen koji se sve više integriše u našu svakodnevicu i kom se prilazi gotovo naučno i egzaktno, u nastojanju da se on razvije, razume i praktično primeni.

Šesto čulo ne nosi tek tako ovaj naziv. Dobro nam je poznato pet osnovnih čula i bez njih naš život ne bi imao gotovo nikakvog smisla. Međutim, ono šesto, zakržljalo i neprimetno jer se većina pravi kao da i ne postoji, igra toliko bitnu i važnu ulogu u našem životu, da svako ko bi iskusio njegov puni kapacitet korišćenja više ne bi pomislio da ga se odrekne. A u pitanju je zaista, samo odricanje od moći, a samim tim i od odgovornosti.

Intuicija je naša urođena osobina, naše čulo i deo bića koji je u stanju da nas blistavom svetlošću provede kroz život i nauči sve što treba naučiti, kada bi mu samo to dozvolili.

Intuicija, u svom najnižem, nerazvijenom obliku, ispoljava se kao uvid, tj. Kratak osećaj delića Istine koji nas usmeri gde treba. Čak i to je mnogim ljudima previše, pa ostaju zapanjeni i u čudu prepričavaju svoj neverovatni doživljaj. Međutim, u svom razvijenom obliku, intuicija nudi širok arsenal sposobnosti i moći, koje život običnog čoveka pretvaraju u nešto sasvim drugačije i lepše.

Neke od tih sposobnosti su predviđanja, dakle, vrlo jasni i nesumnjivi uvidi koji nude širu sliku Istine, kao i osećaj da smo vođeni višim razumevanjem, zatim sposobnost da komuniciramo sa živim svetom oko nas, s biljkama, životinjama, kao i da empatički osetimo ljude u potpunosti.

Jezik simbola kojim Univerzum komunicira s nama postaje sve razumljiviji, poruke koje nam stižu putem najčudnijih prenosilaca lako bivaju rastumačene, a osećaj da smo vođeni samim tim postaje čvršći. Intuicija u svom najvišem obliku predstavlja Znanje, stanje opšte povezanosti sa apsolutnom istinom, Bogom i svime stvorenim gde nema mesta za strah i sumnju.

Osoba koja je svoje šesto čulo razvila postaje kreativna i sposobna da prihvati kontrolu nad svojim životom. Ona zna da je kokreator vlastite realnosti i s radošću igra ovozemaljsku igru stvaranja i učenja, oslobođenja svih strahova i barijera.

Dok smo bili deca, bili smo više takve osobe, sledili smo svoje instinkte i s radošću stvarali svaki svoj dan. Kako smo rasli, izgubili smo povezanost sa stanjem Istine i prihvatili Matricu koju nam je svet odraslih stavio preko očiju.

Ipak, mnogi su svoje oči otvorili i povratili „detinji“ pogled. Takvih ljudi je, na svu sreću, sve više na ovoj planeti.

Izvor: Atma

__________________________________________________________________________________

Anri Bergson (franc. Henri Bergson; Pariz, 18. oktobar 1859. – Pariz, 4. januar 1941.), francuski filozof.

Bergson

Anri Bergson

Anri Bergson je veliki filozof koji je ostavio traga u 20. veku. Bio je izvrstan matematičar, a zatim prelazi na humanističke nauke. Predao je dva doktorata: Esej o neposrednim datostima svesti, i jedan na latinskom o Aristotelovom shvatanju mesta. Predaje na koledžu de France, sluša ga Etijen Gilsone, T. E. Eliot, predaje i u Americi, član je francuske akademije i to kao prvi Jevrejin koji je ušao u nju.

Imao je i političku karijeru, umire u 81. godini. Naginjao je rimokatoličanstvu, a da nikada nije prešao na njega, a 1927. dobio je Nobelovu nagradu za književnost. Čitava filozofija mu je spiritualistička alternativa pozitivizmu 20. veka.

Dela
Materija i pamćenje
Stvaralačka evolucija (ovo mu je najbitnije delo, a zbog te evolucije rimokatolička crkva ga nije volela)

Temeljna Bergsonova intuicija koja hrani njegovu filozofsku spekulaciju skupljena je u iskaz da vreme nije atomičko već ono što traje. Time je izjednačio vreme i trajanje (DUREÉ). Pod uticajem pozitivizma i prirodnih nauka na vreme se gledalo kao i na prostor – da je deljivo na delove međusobno različite po tome što je pre, a što posle. Bergson smatra da to nije tako pa se utiče neposrednim datostima svesti: vreme nije nešto poput tačaka već kontinuirano i protežno, sastavljeno od dimenzija: prošlost, sadašnjost i budućnost.

Ispitujući činjenice svesti vidimo da one nisu homogene, već da se svest sastoji od heterogenih međusobno prožimajućih momenata koji konstituišu jedno trajanje. Vreme je zbog toga suslednost trajne svesti pa je u svojoj biti trajanje, proces u neprestanom obogaćivanju te je nedeljivo. Trajanje osim datosti svesti karakteriše čitavu stvarnost – stvarnost nema kao najviši princip bitak već je poslednji princip svekolike stvarnosti životni zamah, ELAN VITAL. Zaista je stvaralačka evolucija sa bitnom karakteristikom trajanja, a koja je onda metoda istraživanja takve stvarnosti?

Metoda ne može biti pozitivistička – ona je pogodna za stvarnost koju redukuje na šeme, a nije pogodna za filozofiju – tu je potrebna metoda koja je u mogućnosti približiti se stvarnosti, a da je ne iskrivi. Ta metoda ne dolazi od ratia – on je kompetentan samo za atomičnu stvarnost. Zato je naša metoda intuicija koja povezuje instinkt i intelekt.

Statička religija temelji se na pripovedanju kojim se čovek brani od štetnih uticaja, a motivirana je obećanjem večne kazne ili nagrade. Dinamička religija temelji se na intuiciji apsolutnoga i na mističnom sjedinjenju sa njim tako da je praktični vid ove religije mistični život. Tu Bergson proučava grčki i istočni misticizam, jevrejske proroke i hrišćansku mistiku pa zaključuje da je mistika hrišćanstva jedina koja je uspela u posvemašnjoj meri – tu se mistika skroz iskristalizovala. Ovde Bergson stiže do Božje opstojnosti koju postavlja na temeljima skroz drugačijim od logičkih, za koje drži da ne dokazuju ništa: potrebno je ovde verovati misticima – to su eksperti koji znaju o čemu govore baš kako verujemo doktoru kad je u pitanju naše zdravlje.

Počekom 20. veka u Francuskoj se formira bergsonovska škola na koju utiče anglosaksonski pragmatizam, a koja ide dalje od Bergsona. On je pak na svojoj samrti zaželeo da mu se spale spisi pa nam od njega nije ništa ostalo osim nekih.

Izvor: sr.wikipedia.org/sr

_____________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

APOSTOL PROSVETITELJSTVA…

tamoiovde-logo

DENI DIDRO

Gotovo nijedan drugi filozof 18. veka nije bio svestraniji od Didroa. On je bio priređivač Enciklopedije/Encyclopédie, čiji je cilj bio da sabere sve znanje svoga vremena.

Louis-Michel_van_Loo_001

Portret Didroa, Luj-Mišel van Lu, 1767

Didro se, budući pikareskne naravi, sa strašću i borbenim duhom uplitao u filozofske i političke diskusije o autoritetu crkve i moći države i nalazio da je njegova najprirodnija dužnost da empatično učestvuje u javnim debatama. To bi se moglo avant la lettre nazvati vita activa, u smislu koji je tom načelu dala Hana Arent.

Tako je u ime svetlosti razum vojevao perom kao mačem protiv fundamentalizma i opskurantizma religioznih fanatika, jetko osuđivao despotizam vladajuće klase i angažovao se za političke i religiozne disidente.

Deni Didro (Denis Didertot) rođen je 5. oktobra 1713. u Langru, u oblasti Šampanje. Njegov otac bio je oštrač noževa, majka mu je poticala iz zanatske familije. Nakon latinske škole u jezuitskom koledžu sa monaškom tonzurom (postrigom), u 15. godini odbegao je u Pariz da oseti slast boemske egzistencije u svetu pozorišta, salona i kafea, izdržavajući se od honorara za književne članke, a povremeno i kao privatni učitelj. Na očevo pitanje čime se kani ubuduće baviti, Didro je lakonično odgovarao: „Iskreno rečeno, ničime. Moja ljubav pripada knjigama, sa njima sam potpuno srećan, te mi ništa drugo nije potrebno“.

U jednom pismu Volteru iz 1762. veli Didro – „Naše geslo glasi: bez pardona za praznoverne, fanatike, budale, neznalice, zlikovce i tirane“, nadajući se da će Volter u Enciklopediji to „više no na jednom mestu uočiti“. U Parizu, metropoli Francuske i duhovnom centru Evrope, rasplamsaće se borba oko Enciklopedije, najvažnijem delu evropskog prosvetiteljstva, koje će biti nazvano i njegovom „mašinskom puškom“.

Projekt na Enciklopediji, kao velikoj karti saznanja, bio je pokušaj inventarizacije sveg znanja epohe. Najviše načelo pri tome bilo je – opšta razumljivost. Didro je, zajedno sa Dalamberom (1717-1783), izdavao Enciklopediju, nastojeći da tom projektu da kolektivni karakter. On je bio uveren da moderno znanje ne počiva na kapacitetu jedne ličnosti, već kolektiva. Bitan je i procesu

alni karakter ovog projekta. Rezultat je bio epohalan: Encyclopédie ou Dictionnaire raisonné des sciences, des arts et des métiers, u 28 opsežnih svezaka u folio formatu i 11 dopuna/suplemenata sa ilustracijama-bakrorezima, za oko 4.000 prenumeranata. Pri završetku projekta 1772, Enciklopedija je sadržala 72.000 članaka. Na projektu je učestvovalo oko 170 briljantnih mislilaca i naučnika različitih fahova, među njima Volter, Ruso, Monteskje, Holbah, Kondijak, Kondorse. Na ovom mamutskom projektu Didro je proveo 28 godina, napisavši ravno 3.000 članaka.

Osnovni zadatak Enciklopedije sastojao se u tome da se okonča suprematija teologije i mistike. U središtu su stajale humanističke nauke sa empirijskom evidentnošću. Papa će Enciklopediju staviti na Index Librorum Prohibitorum, a francuski kralj će je zabraniti dekretom. Armada biskupa, jezuita, jansenista, konzervativnih žurnalista, pravnika i članova parlamenta užasnuta je „subverzivnim“ karakterom Enciklopedije, čiji je osnovni cilj da sahrani sve autoritete. No enciklopedisti će imati i svoje simpatizere.

Na prvom mestu to je Madam de Pompadur, zvanična ljubavnica Luja XV. U tekstu Dalamberov san, koji je zbog svojih odvažnih teza tek 1830. bio posthumno objavljen, Didro objašnjava ljudsku mentalnu moć kao kompleksan organizam, koji je sastavljen iz malih, jednostavnih elemenata.

Didro veli metaforično – to je košnica u kojoj pčele slažu molekule u nadređeni sklop. Ti elementi poseduju individualne kvalitete koji se u određeni čas mogu međusobno spojiti. Strujanje molekula je u postojanom toku, ali svaka tako nastala forma je prolazna. Iz toga sledi da ne postoje neprolazni identiteti, odnosno da metafizičke pozicije nemaju relevantnost. U Enciklopediji su, između redova, podmetnuti prevratnički nazori filozofa, neka vrsta Trojanskog konja, smatraju njeni protivnici. Njime je razvaljen temelj „bogougodnog“ apsolutističkog režima. Ukratko, prosvetiteljski projekt je, za mere oficijelnog diskursa u 18. veku, raskolnički. Možda je upravo zbog te jeresi postao bestseler, blistav i unosan izdavački poduhvat od koga su imale profit i mnoga piratska izdanja.

U Didroovom delu se razaznaje jasan razvoj od teističke preko deističke do decidirane ateističke pozicije. Takva tendencija može se uočiti još u njegovim ranim spisima Pensées philosophiques (1746). Docnije se Didro u duhu prosvetiteljstva borio protiv sujeverja i bigotizma. Centar Didroovog mišljenja predstavlja špagat između uma i osećanja – sens et sensibilité. Između 1754. i 1765. on će razviti učenje o univerzalnoj osećajnosti – sensibilité universelle. Epicentar radikalnog prosvetiteljstva bio je salon barona Holbaha, koji je svojim delom Sistem prirode materijalističko-ateističko mišljenje doveo do paroksizma. Među prominentnim stranim gostima u ovom salonu, u kome se štedro ispijalo vino i hedonizmu puštalo na volju, bili su gosti i engleski filozof Dejvid Hjum i spisatelj Lorens Stern.

Povodom tristagodišnjice Didroovog rođenja, objavljena je luksuzno opremljena knjiga u folio-formatu – Diderots Enzyklopädie: Mit Kupferstichen aus den Tafelbänden, Die Andere Bibliothek (2013) – koju su pripremili dvoje redaktora, Aneta Selg i Rajner Viland. Priređivači nastoje da daju odgovor na centralno pitanje: šta je iz ovog kamenoloma znanja za nas danas interesantno? Didroova Enciklopedija objedinjuje u ovom izdanju ne samo reprezentativni azbučni izbor tekstova, već sadrži i više desetina najpoznatijih od 2.885 bakroreza, koji su u suplementima u 11 svezaka bili objavljeni.

Paralelno sa Enciklopedijom, Didro je pisao kritike, pozorišne komade i negovao društvene kontakte, danas bismo rekli – networking. Didroovi nazori o pozorištu su bili jedan od povoda Lesingovoj Hamburškoj dramaturgiji. Na poziv ruske carice Katarine II obrešće se u Rusiji 1773. Tu će biti reči o upravi, pravu, privredi i trgovini.

Iako je Didro bio rado viđen i ljubazno primljeni gost, njegovo mišljenje o vladavini Katarine II biće veoma skeptično. U jednom pismu pisaće o tom iskustvu kao da je „izbliza okusio despotizam“. Ramoov sinovac i Žak fatalist su dva Didroova romana kojima je on posthumno kročio na velike dveri svetske književnosti. Gete se toliko divio Ramoovom sinovcu, da ga je sam preveo na nemački.

U godini Didroove smrti (umro je 31. jula 1784. u Parizu) Imanuel Kant je objavio članak Odgovor na pitanje: Šta je to prosvetiteljstvo?, koji je eho na jedan Didroov članak u Enciklopediji, naslovljen eklekticizam. I Didro i Kant su jednog mišljenja izraženog u Horacijevoj formuli sapere aude! – „Imaj hrabrosti da se služiš sopstvenim razumom!“, koja je kamen temeljac velikog epistemološkog projekta prosvetiteljstva.
Autor: Zoran Andrić
Izvor:danas.rs

_______________________________________________________________________________________

-Budale ponekad imaju tu manu da ni u što ne veruju, a pametni pak da su odviše lakoverni.
-Dugo je postajala titula dvorske lude, a nikada nije bilo titule dvorskog mudraca.
-Ima ljudi koji od svoga bogatstva nemaju ništa osim straha da će ga izgubiti.

-Ljubav lišava pameti one koji je imaju, a daje je onima koji je nemaju.
-Najsrećniji je onaj čovek koji je učinio sretnima najviše ljudi.
-Neznanje je bliže istini nego predrasuda.
-Nisam toliko lud da bih znao sve.
-Obično mrzimo one koje ne možemo da prezremo.
-Rasipnik krade svoje naslednike, tvrdica krade samoga sebe.
-Varati drugoga put je da prevariš sebe.

________________________________________________________________________________________

Stvaralaštvo
Pored rada na Enciklopediji Didro je stvarao mnoga druga dela:

-Kaluđerica, 1760, roman
-Fatalista Žak i njegov gospodar“, 1773, roman
-Saloni, 1761-1781, kritički osvrti na pariske umetničke izložbe
-Ogled o slikarstvu, 1765, pamflet o slikarstvu
-Razmišljanja o Terenciju, 1762, traktat o pozorištu
-Nezakoniti sin, 1757, drama
-Otac porodice, 1758, drama
-Je li dobar ili zao?, 1781, drama

– Razgovori o „Nezakonitom sinu“, članak

-Razmatranja o dramskoj poeziji, članak

_______________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

TVOJ IZBOR ILI TVOJ PRISTANAK…

tamoiovde-logo

Na beogradskom Ušću , 20. juna, pred više od 20.000 ljudi, virtuoznim nastupom, članovi kultne rok grupe SMAK su priredili muzički spektakl za različite generacije koje su podjednako uživale u ovom muzičkom putovanju kroz vreme od dva i po sata sa Točkom, Borisom Aranđelovićem, Slobodanom Stojanovićem Kepom i Zoranom Milanovićem.

Ovim su nastupom opravdali kultni status i čini se, još više produbili inače dubok trag koji su ostavili u istoriji jugoslovenske i srpske rok muzike.

„Sve je bilo i može biti, jedino je Smak neponovljiv.“.
Bora*S

______________________________________________________________________________

ČAČANSKI TOČAK

Kako je Radomir Mihajlović Točak izmislio motor sa unutrašnjim sagorevanjem, zašto je organizovao trku bubašvaba i od koga je naučio da svira „Ulazak u harem“? Odgovore zna njegov nekadašnji cimer Jovan Nikolić Jof.

0,,18518308_303,00Retki su znali poreklo njegove tetovaže velikog točka na njegovoj ruci. Baš retki su to znali da je njegov otac Risto bio kolar i da je popravljao kolske točkove, te je stoga točak ovešan na njihovoj porodičnoj kući u Ključkoj ulici u Čačku.

Retki znaju i predistoriju verovatno najpoznatijeg instrumentala YU roka: „Ulazak u Harem“. To je kompozicija koju je po čačanskim mehanama i u frizernici kod Branka brice, za čašu rakije svirao pokojni čačanski boem Jarak. On je na akustičnoj gitari svileno svirao stare srpske pesme i ruske romanse. Pre izvođenja Harema, kroz gitarske žice bi provukao masni papir iz niške Morave da bi toj melodiji dodao orijentalni zvuk saza.

Jarak je Točka učio da svira prstima i nikada nije upotrebljavao trzalicu (terzijan). Napustio je ovaj svet jedne zimske noći u zagrljaju sa svojom gitarom u jarku na periferiji grada. Možda bi se veštiji pisci pozabavili značenjem njegova imena i mestom njegova odiha.

U Čačku su posvuda kružile priče o neverovatnom gitaristi Točku. Retki su znali njegovo ime i prezime, ali je mit o njemu bio toliko snažan da je svak dodavao još po nešto iz svojih, po čačanskim uglovima pouzdanih izvora. Naročito oni koji su se na jedan lakoruk način „bavili“ muzikom i sricali na gitari.
Naravno, to je podržavao i on sam na nastupima grupe SMAK svojom mračnom pojavom, crnom garderobom sa crnim šeširom širokog tamnog oboda na glavi iz čije senke su provirivale njegova duga kosa i brada.

Međutim grupa SMAK je tako čvrsto i žestoko svirala klasike tadašnje rok muzike da bismo dugo posle njihovog koncerta zaboravljali da zatvorimo širom otvorena usta. Pored usta, grupa SMAK nam je zauvek otvorila i uši da na pravilan način čujemo Yu grupu, grupu TIME ili Septembar sa Janezom Boncinom, te da pravilno prepoznamo „Atomsko sklonište“ iz Pule.

Pre nego što smo postali beogradski cimeri povezalo nas je naše čačanstvo.
*
Pretovaren zvučnicima i kojekojom muzičkom skalamerijom, ispod otrusene fasade naše dvospratne zgrade u Ulici Đure Đakovića u Beogradu, stao je njegov crveni fića koji je naše društvo nazivalo „fikus“.
Na krevetu u drugom sobičku glavom i bradom se smestio on, Radomir Mihajlović Točak, skrstio ruke pod glavom i zagledao se u tavanicu.

Njemu su, nakon što se razišao sa grupom SMAK i prvom suprugom, sugerisali da se iseli iz Kragujevca u Beograd, kod Jofa, koji je početkom osamdesetih godina već bio primljen u njegov najbliži krug prijatelja iz Čačka. Otada smo četiri godine delili hleb tugu i siromaštvo, provodili noći tragajući za starim srpskim pesmama, za ovozemaljskim i onozemaljskim istinama, razmenjujući snove i vizije.

0,,18522612_401,00

Točak i Jof 1982. u Beogradu

Naša mlada gazdarica rado je dopustila da se on useli u prazan sobičak koji ja nisam uopšte koristio. Otada je počelo moje najkvalitetnije i najčudnije druženje sa jednim istinskim umetnikom koje zauvek ostaje tetovirano u mom sećanju.

„Fikusom“ smo se docnije ponekad vozili do Kragujevca. Za kišovita vremena morao sam držati peškir u krilu, da bih svako malo brisao lice jer su me, tamo gde sam sedeo na mestu suvozača, kroz veliku rupu na podu automobila zapljuskivali mlazevi vode iz barica sa druma.

*
Točak je kadikad umeo da pada u verbalne zanose kao da izvodi beskrajno duga sola na gitari. Jednoga jutra postavio je na nosač nota sliku lepotice iz Plejboja i počeo da komponuje. Lepotu i eros je on smatrao za najubedljivije provokatore umetničke inspiracije. Neka plemićka uzvišenost i način na koji je Točak voleo žene neodoljivo su me podsećali na mog oca. Sa unutrašnjim smeškom nosio sam to opažanje, ali mu to nikada nisam dospeo reći. Ali je on meni stigao da kaže da je jedared u Čačku sa svojim najbližim drugarima, Vojom Savićem i Ljubinkom Miloševićem – Mehom, začuo zvuk saksofona u bašti „Prvi maj“ i da su oni požurili da vide ko to tamo svira i da su dugo stajali na ulazu i slušali kako im moj ćale „priča“ saksofonom.
*
Trebalo je steći Točkovo poverenje, trebalo zaviriti iza maske njegovog lica, tamo gde se nalazio jedan nežan i hipersenzibilan posvećenik muzičkoj umetnosti, sveštenik idioritmik, koji je svakoga dana pripadao svojim gitarama, muzici i ovaploćenju svojega dara.
Sada, sa ove distance, mogu ga po njegovoj fanatičnoj posvećenosti muzici porediti sa Danilom Kišom i njegovom podređenju života književnosti.

Točak je svakodnevno uobičavao da beleži hipnagoske zapise i radi crteže. Docnije, kad smo krenuli da živimo svoje živote, dok sam ga obilazio i ostajao do duboko u noć u razgovorima kojima je uglavnom on davao smer, već je imao kolekciju od preko dve hiljade strana u svojoj radnoj sobi.

Jedared me je važno obavestio da je pronašao motor sa unutrašnjim sagorevanjem. Na moju podsmešljivu primedbu da mi se čini da to njegovo otkriće već odavno radi širom sveta, hladno je odgovorio: „Zašto misliš da se to mene uopšte mora ticati!“ Mislim da nije učtivo iznositi njegove radove na pronalaženju leka najtežim bolestima. Ali ono što nije poznato javnosti, jeste da je gospodin Radomir Mihajlovic – Točak, bio opsesivan istraživač medicinskih enciklopedija i knjiga o psihologiji, parapsihologiji, Tarota, Ji đinga i šahovskih biltena. Znao je napamet preko 40 šahovskih otvaranja, od Aljehina do Fišera. Redovno je igrao šah sa samim sobom. Nikada ga nisam pitao za koga navija u tom meču i da li uvek namešta sebi. Kad bi me ponekad pozivao na partiju pristupao sam nevoljno kao na pogubljenje.
*
Mnogi su Točka pribojavali, zbog njegovog mrgodnog pogleda na licu zaraslom u bradu i zato što je u je u svako nepoznato društvo (što je inače čitavog života izbegavao) stupao sa izvesnom glasnom ćutnjom.
Nosio je u oku i na usnama pokrivenim bradom izvestan superiorni smešak. Kao u onih ljudi kojima je izvesna stvar o životu znana, a nama ostalima nedostupna. Taj smešak, koji me je u početku, iskreno govoreći nervirao, do danas mi je dobro znan kadgod se potrudim da Točka prizovem pred unutrašnji vid. On je umeo strahovitom brzinom da utvrdi ljudski karakter na osnovu izgleda, pokreta i retorike. I onda je uvek bio u prednosti pri komunikaciji, nekako je uvek bio ispred. Ali nikada tu superiornost čitanja ljudi nije zloupotrebljavao, pre bih rekao da mu je to služilo da očuva svoju mekotu pod oklopom školjke.
*
Ima veoma malo kvalitetnih intervjua sa njim. Videlo se izdaleka da i novinari imaju zort od njega. Kao da su ti mladi žurnalisti prepisivali anegdote grupe SMAK jedan od drugoga. A to je izgledalo ovako: Šta znači ime grupe SMAK? Odgovor, kratica od naziva Samostalni Muzički Ansambl Kragujevac. Potom, kako im je pukao jarbol na cirkuskoj šatri pre jugoslovenske promotivne turneje albuma „Rok cirkus“ jer je u Sloveniji napadao sneg od dva metra u maju mesecu. Te, kako im je Titova smrt sprečila promociju izvanredne LP ploče „Zašto ne volim sneg“. I zašto im je nakon njihovog najboljeg albuma „Crna dama“ Goran Bregović kidnapovao Lazu Ristovskog ozidavši ga paketima novčanica.

Ali niko od njih nije znao za gaf koji je na koncertu u Skoplju napravio bubnjar Kepa, koji je zatvorio mrtvački kovčeg iz kojega je trebao da iskoči Boris Aranđelović, vokalni solista… Kao i za turneju po DDR-u na kojoj su bili zatrpani bezvrednim novčanicama, koje su pretvorili u 20 kilograma ručnih satova. Takođe, degustacija supe od kengurovog repa u Berlinu. Kad su ga ti novinari pitali, šta ste radili tamo u Londonu, odgovorio je čačanski, mangupski: „Vrljali smo!“ To su bile pikanterije samo za ortake i drugare.
*
Jedne zime, kada smo promenili stan i otišli da delimo sobu sa dva kreveta u Cetinjskoj ulici, kada je napadao sneg koji je zatrpao fikusa, sećam se da smo svakodnevno obilazili račune u našim bankama koji su već dugo bili opusteli. Kao božijom promisli predveče nas je pozivao telefonom Puriša Đorđević na sedeljku kod njega, gde bi nas Purke gostio svežim čačanskim kajmakom i đakonijama uz domaću rakiju.

Ponekad bi nas pozivao Purišin drugar Momčilo Kapor na žurke i večerinke po kućama velegradskih bogatuna. Tamo bi nas dvojica došli sa repertoarom starih srpskih pesama koje smo kadikad izvodili uz već razrađen komični performans. Ja sam pevao sa dozom boje starinskih interpretatora. Točak se svojim gitarskim umećem sjajno snalazio u ulozi humoriste. Domaćini i gosti su nakon tih večerinki ostajali nasmejani, ozareni i njihova su nam vrata bila za svagda otvorena.

Bilo je i scena koje su za večerom mogle biti blamaža po nas. Recimo, kao predjelo poslužena vijetnamska salata. Glavno jelo se uzimalo viljuškom onda umakalo u sosove i najposle uvijalo u nekakav zeleni list. Čekali smo da čitavu radnju započne najpre domaćin ili neko iz društva, a onda pomno upamtili mizanscen i krenuli kao da naravno znamo. Ili da nam u snobovskom ritualu negde uture u ruke tompus cigare koje nismo umeli da uglavimo u usta. Pakovali smo ih diskretno u džepove.

*
Mnoge smo noći provodili na Skadarliji. Da ne bude zabune, ne po kafanama. Niti smo imali love za takav poduhvat, niti je Točak bio čovek koji bi sedeo po kafanama. Makar one bile atraktivne poput skadarlijskih, tada, osamdesetih. Ipak, ponekad kad nekome stigne lova, umeli smo da se počastimo pohovanim škembićima u „Tri šešira“ ili srpskim pasuljem sa suvim rebrima u dorćolskoj kafani „Marš na Drinu“. Noći smo provodili u jednoj starinskoj dvospratnici skrivenoj iza „Đurine kuće“ i restorana „Dva jelena“, u iznajmljenom stanu dve Vesne. Na jednu od njih, bili smo napaljeni i Točak i ja. To nas je umalo koštalo prijateljstva. Ali smo iskrenošću u komunikaciji uspeli da zaobiđemo prastaru zamku.

0,,18518310_401,00Tamo su dolazili mnogi drugari, prijatelji i napaljenci. Međutim svako od novodošlih (takođe momci iz tada aktuelnog muzičkog sveta), kada bi tamo ugledao Točka, ostajao bi zamrznut u sedećem položaju narednih dva sata.

Pamtim, da je jedared Točak ponudio svoju gitaru jednom gitaristi iz tada veoma popularne pop-grupe. Ovaj mu je uzvratio: „Nemoj Tole, keve ti, ja baš i ne umem da sviram gitaru.“ Točak mu to nije zamerio kako je umeo i mogao, samo ga je upitao, prilično vazdušno: „Zašto se onda predstavljaš kao gitarista ako ne umeš da sviraš na gitari?“
*
Bio je prisutan na mom venčanju i svadbenom ručku u Kineskom restoranu u Beogradu. Nije bio saglasan sa mojim izborom, ali je ostao uzdržan. Samo je jedared, kao u prolazu, dobacio pitanje: „Da li je to tvoj izbor ili tvoj pristanak?“

Nakon te promene, on je stanovao u garsonjeri naših prijatelja na Zvezdari. Obilazio sam ga ponekad i posedeo na madracu postavljenom na pod. Diskretno bih zavirio u frižider i znao nakon toga šta mi je činiti. Tad mi je ispričao sledeću priču:
– Znaš ovde ima raznih buba, od bubašvaba do stenica. Ja se vratim iz vrljanja po gradu i upalim svetlo, a one gamižu li gamižu. Onda ja podviknem: ‘Slušaj ovamo, to gamizanje po podu i kojekuda hajde da kažem da je u redu, ali nemoj da sam više video ni jednu jedinu na mom krevetu. Jebaću vam kevu!’
Uveren sam da otada ni jedna jedina zaista nije nikada više prekoračila njegovom madracu!

U to vreme samovanja i oskudice, on je hvatao bubašvabe, iscrtavao im tempernim bojama brojeve na leđima i pakovao ih u prazne kutije šibica. Nakon toga organizovao bi trke bubašvaba u sobi i kladio se na broj. Kada je komponovao muziku za film „Vizantijsko plavo“ učinilo mi se da je jedna scena sa trkom kornjača bila inspirisana baš njegovom unikatnom životnom pričom.
*
Radomir Mihailović Točak je rođen 13. juna 1950. godine. Danas, dok završavam ovaj zapis, on slavi šezdeset i peti rođendan. Znam da je praktikovao ahimsu, indijsko načelo nenasilja. Pamtim da je njegova prva supruga, ugledavši ogromnog dlakavog pauka na zidu, zavrištala: „Ubija ga! Ubij! Uzmi moju papuču, ubij čudovište!“
Točak je mirno odgovorio: „Ne pada mi na pamet. Nisam ja njegova smrt!“
*
Način na koji se Točak odnosio prema tadašnjem i inim periodima sirotovanja, takođe je bio monaški. Jer se monasi unapred zaklinju na sirotovanje. Bio sam svedokom kako su grupi SMAK, a potom Točku otimali, kako je ko stigao, čestito zarađen novac. Nekoliko puta sam imao nameru da fizički intervenišem na izvesne situacije , kada mi je on lično stao nasuprot svojim mirom: „Ostavi, ne budi seljak, to je njihov deficit!“

Još dvaput ovoliko strana nisu dovoljne da iznesem mnoga čudesa i lepote našeg druženja. Ipak, pristojnost i zagonetnost bi trebalo da pridržavaju ovaj tekst o velikom muzičaru, te se mnogo toga mora pohraniti van sveopšteg uvida, makar u onaj intimni mrak kutije šibica.

 Autor Jovan Nikolić
Izvor:dw.com/sr/19.06.2015

__________________________________________________________________________________

 

__________________________________________________________________________________

__________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

Ovde: LEGENDARNI GITARISTA, RADOMIR MIHAJLOVIĆ TOČAK

GOVOR NA SORBONI…

tamoiovde-logo

GOVOR NA SORBONI

Filozofiju treba izučavati, u najboljem slučaju,
posle pedesete. Graditi model
društva – pogotovu.

brodski-1Prvo valja
naučiti kao se sprema supa, peče – ako ne i lovi –
riba, kuva pristojna kafa.
U protivnom, moralni zakoni
će zamirisati na očev kaiš ili na prevod
sa nemačkog. Prvo treba naučiti
kako gubiti pre no što dobiješ,
mrzeti sebe više od tiranina,
godinama oblagati sobu polovinom
ništavnog tugovanja – pre razmatranja
o trijumfu pravde. Koji nastupa
uvek sa kašnjenjem od minimum četvrt veka.

Izučavati rad filozofa treba kroz prizmu
iskustva ili – sa naočarima (što je približno jedno isto),
kada se slova slivaju i kada je
gola ženska na zgužvanoj prostirci
za vas fotografija ili reprodukcija
umetničke slike. Istinska ljubav
prema mudrosti ne insistira na uzajamnosti,
i dobija, ne brakom,
oblik knjižurine izdate u Getingenu,
već ravnodušnoću prema sebi,
crvenilom stida, ponekad – elegijom.
(Negde zvoni tramvaj, oči se sklapaju,
vojnici se pevajući vraćaju iz bordela,
kiša – jedino što podseća na Hegela)
Istina se u tome sastoji, da istina
ne postoji.

To ne oslobađa
od odgovornosti, nego upravo suprotno:
etika – to je vakuum koji ispunjava ljudsko
ponašanje, praktično neprestano;
ili, ako vam je draže, kosmos.
I bogovi vole dobro ne zbog njegovih očiju,
već zato što, da ga nema, ne bi ni postojali.
I oni, sa svoje strane, ispunjavaju vakuum.

I može biti, čak još sistematičnije,
nego mi: jer na nas se ne može
računati. Iako nas ima više,
nego što nas je ikada bilo, mi – nismo u Grčkoj:
nas ubija niska oblačnost i, kako je gore navedeno, kiša.

Izučavati filozofiju treba kada vam filozofija
nije potrebna. Kada naslućujete
da su stolica u vašem hotelu i Mlečni put
povezani među sobom tešnje
nego uzrok i posledica, nego vi
i vaši rođaci. I da je zajedničko
sazvežđima i stolicama – bezosećajnost, bezdušnost.

To nas zbližava, ako ne i spaja
ili smo već krv! Prirodno, težiti
sličnosti sa stvarima ne priliči. S druge strane, kada
ste bolesni, nemate obavezu da ozdravite
i ne nervirate se kako izgledate. Eto šta znaju
ljudi posle pedesete. Eto zašto oni
sada, gledajući u ogledalo, zamenjuju estetiku sa metafizikom.

mart 1989.
J. Brodski – Sabrane pesme
prepevao: Aleksandar Mirković

Izvor:stokinblog.wordpress.com

_________________________________________________________________________________

NAJVIŠE VREDNOSTI IZGUBILE ZNAČAJ…

tamoiovde-logo

Kriza filozofije

Svedenost obrazovanja na strogo fenomenološki nivo, isključuje nas iz zajednice umnih, jer filozofija i jeste čisti um u njegovoj najvišoj mogućnosti i obraća se onom najumnije u čoveku

kriza-filozofije-slika-403756U predgovoru ”Volje za moć”, Fridrih Niče je obznanio sumornu sliku dva vijeka koja slijede; Pobjeda nihilizma, najava je duha samoporicanja, besmisao će zahvatiti dolazeće epohe u samom korijenu. Ovaj proročki glas Ničeov poklapa se sa određujućim predstavama našeg vremena, krizom u kojoj se nalazimo, pa su kriza ekonomije ili kriza kulture samo podkriza opšte krize čovječanstva.

Nihilizam, ne znači da vrijednosti ne postoje, već da one više nemaju značenje za nas, tako što su najviše vrijednsti izgubile svoju važnost. To važenje vrijednosti za nas postalo je upitno, utoliko što vrijednostima više ne mjerimo smisao ljudskog postojanja.

Religija, filozofija, nauka i umjetnost i dalje naravno postoje, ali njihovo važenje za ljudski život nema više ono presudno značenje koje bi ih činilo odrednicama života, temeljnim pojavama na kojima se osniva ideja smisla. Između smisla i (bez) smisla, odvija se egzistencija, u čijem temelju više nema istine, niti potrebe za istinom. Ako su vrijednosti izgubile svoju vrijednost kako nam predočava Fink u svom ”Uvodu u filozofiju”, izgubljen je cilj i svrha postojanja, a na pitanje čemu? imamo nihilizam kao poništavanje svakog smisla pitanja o smislu.

Kriza u kojoj smo se našli danas, nije samo krah materijalističke civilizacije. U njenoj osnovi je kriza mišljenja kao kriza samog smisla. Na pitanje ”čemu”, nedostaje odgovor refleksivnog cogito, potisnutog na margini kao suvišnog i neupotrebljivog dodatka – surogata života. Nedostatak ideja, potrošenost političkih projekata koji su svoje domete pokazali u ideologijama XX vijeka, osjećanje nezadrživog kraja istorije je osjećanje kraha istorijskog razvoja i progresa.

Najava kraja preklapa se sa mnoštvom nepovezanih događaja, nekim neodređenim osjećajem da stvarima koje se događaju nedostaje logika, nedostaje smisao.
U neposrednoj vezi sa krizom je pitanje nauke i obrazovanja, ne misli se na krizu nauke u njenim teorijskim postulatima, već na krizu njenog značenja za život. I naročito na krizu filozofskog mišljenja bez čega nema nauke ali ni politike ni kulture.

Brižljivim ”protjerivanjem” filozofije filozofskih disciplina iz školskih programa (ne)svjesno se pogoduje duhu nihilizma. Jer ”čemu” dobro, ako se ne izučava etika, lijepo ako se ne izučava estetika, istina ako se ne proučavaju zakoni mišljenja i logika; ako se ”obrazuju” eksperti ali bez onog što bi im omogućavalo kritičko mišljenje, eksperti sa površnim uvidima bez dubljeg zalaženja u suštinu stvari. Navodna beskorisnost filozofskih znanja, pokazuje se kao istorijska zabluda tehno – informacionog svijeta globalne civilizacije, jer je individualno mišljenje osnov svake kreacije, način da se daju odgovori o smislu i poredku u kojem živimo.

Zagušenost znanjima/informacijama bez odgovarajućih duhovnih tumačenja, ili informacijama koje ne služe misaonim procesima, gubi se smisao i nauke i kulture. Filozofija, nije nijedna od pojedinačnih nauka, ali je njena uloga nezamjenjiva u postavljanju ideje cjeline naučnog saznanja i njegovog smisla.

U sferi društvenog života, filozofsko mišljenje određuje njegov smisao uspostavljanjem njegovih vrijednosnih ciljeva. Odgovori na pitanje čemu služe demokratija, država ili politika nisu empirijskog karaktera, već nužno potrebnog filozofsko – kritičnog promišljanja.
Potiskivanjem slobodnog mišljenja, čovjek se svodi na prostu mašinu, bezumnu masu spremnu da se rukovodi raznovrsnim motivima, bez reda, bez vrijednosti, razloga – riječju bez smisla. Tako kriza koja nas višestruko pogađa, sobom nosi prazninu ili poraz potrebe za mišljenjem a time i za istinom i za slobodom.
Istorija filozofije, neodvojiva je od filozofije, kao istorija kretanja uma u njegovim najvišim pojmovnim mogućnostima. U protivnom mnoštvo odgovora bez ideje totaliteta, označavale bi fragmente – vatromet ideja – lišen svake značajnije uloge.

Svedenost obrazovanja na strogo fenomenološki nivo, isključuje nas iz zajednice umnih, jer filozofija i jeste čisti um u njegovoj najvišoj mogućnosti i obraća se onom najumnijem u čovjeku. I pri tom filozofija je za razliku od doksologije/nauka slobodnog mišljenja, bez koje nema individualne sobode, zalaženjem iza promjenljivosti vidljivog u nepromjenljivost i vječnost. Dodir u vremenu sa onim što je iznad vremena; otkrivanjem duhovnog svejedinstva bića i pravih tema svake velike filozofije po riječima Finka uvijek jesu: svijet, istina i bog. Pitanja koja za zdrav razum izgledaju i nerješiva i suvišna u neposrednosti našeg konkretnog postojanja. No, još jednom smo se uvjerili onome čemu nas uči sokratika da je iskustvo mišljenja – filozofije, nezamjenjivo za smisao ljudskog bića i njegovu duhovnu ravnotežu. Ne samo kao postavljanje ideala mudraca već i idejom da nikakvo materijalno dobro ili bogatstvo ne može nadomjestiti duhom uspostavljenu harmoniju.

Novovjekovna potreba za uniformisanjem čovjeka, čemu komercijalni mediji takođe pogoduju, u osnovi je potreba za uniženjem ”bogo”- likosti našeg bića i njenog najsvetijeg svojstva mišljenja. Misliti znači ne samo postojati, kao u kartezijanskoj tradiciji, već i postojati kao slobodno biće, koje ne zavisi od spoljašnjih autoriteta. To uspostavljanje sebe kao bića slobode, za čovjeka je izuzetna mogućnost koja ga čini povlaštenim u prirodi – obdarennim jednim naročitim svojstvom, svojstvenom samo umnim bićima. I to onim umnim svojstvom ili logičnim mišljenjem kojim smo jedino sposobni da uviđamo jedinstvo prirode, društva ili ljudske istorije. Onim agensom u nama kojim se uspostavljaju naše vrijednosti orjentira prema carstvu važećih vrijednosti, bilo da su iz sfere morala, umjetnosti, običaja ili politike i nauke.

Bez takvog misaonog iskustva cjelina svijeta i važenja istine i vrijednosti, jer samo mišljenje uvodi u ono što je opšte i apsolutno u kvantitivnom i apsolutnom smislu, više je nego jasno ne možemo uspostaviti naš svijet vrijednosti i njihovog stvarnog važenja. Jer misaonost znači slobodu, sloboda podrazumijeva stav a stav jeste ličnost u njenom punom sjaju, a bez toga naše praktično ponašanje u društvu i istoriji izgubilo bi pravi smisao.
Sonja Tomović-Šundić

Izvor:vijesti.me/kolumne/

_______________________________________________________________

USAMLJENIČKE ŠETNJE…

tamoiovde-logoEmil Cioran: Možeš se vratiti ljubavi i vedrini. No, vraćaš im se kroz heroizam, a ne kroz nesvest
li1Nemam argumente za život. Može li onaj koji je dospeo do granice još posezati za argumentima, uzrocima i posledicama, moralnim obzirima itd? Očigledno, ne. Njemu za život ostaju samo bezrazložni motivi.

Na vrhuncu beznađa, strast apsurda je jedina koja još baca demonsku svetlost na haos.

Kada ideali, moralni, estetski, religiozni, socijalni itd. nisu više kadri da upravljaju životom i da mu odrede kraj, kako se život može održati a da ne postane praznina? Samo vezivanjem za apsurd, kroz ljubav apsolutno nepotrebnu, to jest za nešto što ne može poprimiti konzistentnost ali koje kroz sopstvenu funkciju može da stimuliše životnu iluziju.

Živim, jer planine se ne smeju, a crvi ne pevaju. Strast apsurda se može roditi samo u čoveku kome je sve likvidirano, ali u kome se mogu pojaviti stravična buduća preobraženja. Onome koji je u životu izgubio sve, ne preostaje ništa drugo osim strasti apsurda. Jer šta njega još može da impresionira iz postojanja? Kakva zavođenja? Jedni kažu: žrtvovanje za čovečanstvo, za javno dobro, kult lepog itd. Volim samo ljude koji su raščistili – čak i nakratko – s ovim stvarima. Samo su oni živeli apsolutno. I samo oni imaju pravo da govore o životu. Možeš se vratiti ljubavi i vedrini. No, vraćaš im se kroz heroizam, a ne kroz nesvest.

Postojanje koje ne skriva veliku ludost nema nikakvu vrednost. Čime se razlikuje od postojanja jednog kamena, jednog drveta ili neke truleži? No, kažem vam: treba da sakriješ veliku ludost da bi poželeo da postaneš kamen, drvo ili trulež. Samo ako si okusio sve otrovne slasti apsurda, možeš biti potpuno pročišćen jer si samo tada doveo razaranje do i poslednjeg izraza. Nije li apsurdan svaki poslednji izraz?

***
Ima ljudi kojima je dato da okuse samo otrov stvari, za koje je svako iznenađenje bolno a svako iskustvo nov povod za mučenje. Ako kažemo da ova patnja ima subjektivne razloge koji pripadaju konstituciji pojedinca, pitaću: postoji li objektivan kriterijum za procenjivanje patnje? Ko može da utvrdi da moj sused pati više od mene ili da je Isus patio više od svih? Ne postoji objektivna mera, jer se ne meri spoljne uzbuđenje ili lokalno neraspoloženje organizma, već način na koji je patnja doživljena i reflektovana u svesti. No, s ove tačke gledišta, hijerarhija je nemoguća.

Svaki čovek ostaje sa svojom patnjom smatrajući je apsolutnom u neograničenom. I kada bismo mislili na to koliko je svet patio do sada, na najstravičnije agonije i najsloženija mučenja, na najsvirepije smrti, na najbolnija napuštanja, na sve kužne, na sve koji su živi spaljeni ili pomrli od gladi, koliko bi to smanjilo našu patnju?

Nikoga u agoniji ne može utešiti misao da su svi smrtni, kao što u patnji niko neće pronaći utehu u prošloj ili sadašnjoj patnji drugih. Jer u ovom organskom, nedovoljnom i fragmentarnom svetu, pojedinac je počeo da živi integralno, želeći da napravi apsolut od svog postojanja.

Svako subjektivno postojanje je apsolut za sebe. Zato čovek živi kao da je centar vaseljene ili centar istorije, pa kako onda da patnja ne bude apsolut. Ne mogu da shvatim patnju drugog da bih time smanjio sopstvenu. U ovom slučaju, poređenja nemaju smisla jer je patnja stanje unutrašnje samoće; ništa spolja ne može da pomogne. Velika je prednost moći sam patiti. Šta bi bilo kada bi lice čoveka moglo adekvatno da izrazi svu unutrašnju patnju, kada bu se u izrazu objektivizirao sav unutrašnji bol? Da li bismo još mogli da međusobno razgovaramo? Ne bi li onda trebalo da govorimo sa šakama preko lica?

Život bi doista bio nemoguć kada bi sve što imamo kao beskonačnost osećanja bilo izraženo u crtama lica. Niko više ne bi smeo da se pogleda u ogledalo, jer groteskna i tragična slika bi istovremeno pomešala u konturama fizionomije mrlje i tragove krvi, rane koje se ne mogu zaceliti i potoke suza koji se ne mogu zaustaviti. Imao bih punoću prepunu strave, video bih kako u svakodnevnoj komotnoj i površnoj harmoniji bukti vulkan krvi, crveni gejzir, poput vatre, i gori poput beznađa, kako bi se sve rane našeg bića neizlečivo otvorile i načinile od nas krvavu erupciju. Samo bismo onda shvatili i cenili prednost samoće koja nam patnju čini toliko nemom i nedostupnom. U krvavoj erupciji, u vulkanu našeg bića, ne bi li sva gorčina, isisana iz stvari, bila dovoljna da otruje vasceli naš svet?

Toliko gorčine, toliko otrova u patnji!

Prava samoća je jedino ona u kojoj se osećaš apsolutno izolovanim između neba i zemlje. Ništa ne treba da skreće pažnju od ovih pojava apsolutne izolacije, već intuicija stravične lucidnosti treba da otkriva vascelu dramu čovekove konačnosti pred beskonačnošću i prazninom ovog sveta. Usamljeničke šetnje – izuzetno plodne, ali i istovremeno opasne – za unutrašnji život – treba da budu takve da ništa od onoga što može da pomuti viziju izolacije čoveka u svetu ne budi zanimanje pojedinca.

Da bi se pojačao proces interiorizacije i preobraćanja ka sopstvenom biću, usamljeničke šetnje su plodne samo uveče, kada nikakvo zavođenje ne može više da privuče pažnju i kada otkrovenja sveta niču iz najdublje zone duha, odakle se odvajaju od života, iz rane života. Koliko samoće treba čoveku da bi imao duh! Koliko smrti u životu i koliko unutrašnjeg plamena! Samoća potiče toliko od života da cvetanje duha, koje proističe iz vitalnih premeštanja, postaje nepodnošljivo.

Krik beznađa, preveo s rumunskog Petru Krdu
Izvornik: Ре culmile disperarii, Bucuresti,Fundatia pentru literatura si arta “Regele Carol II 1934.
Izvor:filozofskimagazin.wordpress.com

___________________________________________________________________________________