RIZNICA LEKOVITIH MATERIJA…

tamoiovde-logo

Virak – mala ženska apoteka

Virak (Alchemilla vulgaris) je lepa poljska biljčica, odavno pripitomljena, pa se uzgaja u baštama širom sveta, ali ne samo zbog izuzetne dekorativnosti, već i zato što ima brojna lekovita svojstva, naročito kada je reč o oboljenjima ženskih reproduktivnih organa.

Foto: Flickr / J. Kitai

Tragajući za eliksirom života, stari alhemičari su, obilazeći šume i livade, otkrili biljku u čijim su se levkastim, sivozeleni listovima, poput dragulja, presijavale kapi rose.

Opčinjeni nesvakidašnjim izgledom divljeg žbunića, prvobitno su mu pripisivali magična svojstva da bi se vremenom otkrila izuzetna lekovitost virka, a o tome koliko je bio cenjen, dovoljno govori njegov latinski naziv Alchemilla, izveden iz reči alhemija. Virak je koristan i u kuhinji – mladi listovi se koriste kao dodatak salatama kojima daju osvežavajući, gorkast ukus.

U vrtu, saksiji, čak i u kući

Poznata i kao gospin plašt, vrkuta, biserak i plašt device Marije, ova višegodišnja zeljasta biljka iz porodice ruža potiče iz brdovitih predela Evrope i zapadne Azije, gde raste po obodima šuma i na vlažnim, senovitim livadama. No, virak se odavno odomaćio u vrtovima širom sveta, jer izgleda vrlo dekorativno u bordurama, ali i kao pokrivač tla u hladovitim delovima bašte, gde ostalo rastinje slabije uspeva. Nega ove biljke vrlo je jednostavna, a dobra vest je to da se se može uzgajati u saksiji, na terasi, čak i u zatvorenom, te da i u tom slučaju zadržava lekovita svojstva, pod uslovom da joj se obezbedi organska prihrana.

Pripremite seme na pravilan način

Seme virka, koje se može nabaviti u bolje snabdevenim garden centrima ili preko interneta, trebalo bi nekoliko nedelja pre sadnje držati u frižideru u poklopljenoj, izbušenoj posudi, dopola ispunjenoj peskom, koji se mora redovno vlažiti. Stratifikacija, kako se naziva taj postupak, podstiče klijanje, razlažući materije iz semena, koje, radi zaštite od nepovoljnih uslova, sprečavaju razvoj zametka. Potom ga posadite u posudu sa rastresitom, plodnom zemljom i redovno orošavajte: izdanci će se pojaviti za otprilike tri nedelje, a kada dostignu visinu od desetak centimetara, možete ih presaditi u vrt (na razmaku od 30 cm) ili saksiju. Inače, osim semenom, biljka se može razmnožiti i deljenjem busena, u proleće ili u jesen.

Skromni zahtevi virka

Od maja do jula je vreme kada se biljka sakuplja u lekovite svrhe (Foto: Pixabay / Hans)

Ovaj ljupki zeleni žbunić, koji ne prelazi visinu od 40 cm, može da uspeva na suncu, ali mnogo više mu prija senovita pozicija. Nije mu neophodna posebna nega, osim povremenog zalivanja u najtoplijim periodima godine ili u slučaju dugotrajnijeg izostanka padavina, međutim, voda se mora dodavati vrlo umereno, jer ne podnosi previše vlage. Od maja do jula izbijaju cvetne drške na kojima se formiraju cvasti sa sitnim žutim cvetićima i to je vreme kada se biljka sakuplja u lekovite svrhe.

Tokom zime, virku nije potrebna nikakva zaštita, jer odlično podnosi niske temperature, štaviše, listovi su mu poluzimzeleni i većina ostaje na stabljikama, a one koji požute trebalo bi redovno odstranjivati.

Vodite računa o tome da je virak sklon nekontrolisanom širenju, pa ako ne želite da vam preplavi dvorište, redovno odstranjujte nove izboje i iskopavajte „odlutale“ delove rizoma.

Riznica lekovitih materija

U fitoterapiji se koristi ceo nadzemni deo biljke, stabljike listovi i cvetovi, koji su prepuni lekovitih supstanci. Zahvaljujući visokom procentu tanina, virak ima astrigentno dejstvo (skuplja tkivo), zbog čega je naročitio koristan za saniranje rana, ali i krvarenja koja su posledica poremećaja u menstrualnom ciklusu. Obilje fitosterola preporučuje ga u terapijihormonalnih problema kod žena – za ublažavanje tegoba menopaze, u slučaju neredovno ciklusa, čak i neplodnosti, pritom je to jedno od retkih fitoterapijskih sredstava, čija se primena savetuje u trudnoći i nakon porođaja, jer jača zidove materice Ovo važi za sve periode, osim za poslednje četiri nedelje, jer može da izazove prevremene kontrakcije!

Virak sadrži dosta salicilne kiseline i odlično je sredstvo protiv upala, visoke temperature i groznice, poznat je i kao odličan lek protiv dijareje, ali i izvanredan diuretik, pa se preporučuje u dijetama za mršavljenje. Bogat je vitaminom C i flavonoidima, moćnim antioksidansima, koji jačaju imunitet i preveniraju veliki broj bolesti, a stari travari propisivali su ga i u slučajunesanice.

Čaj od virka

Kašičicu osušene ili kašiku sveže, usitnjene biljke preliti šoljom vrele vode, poklopiti i ostaviti da odstoji pet minuta. Procediti i popiti u malim gutljajima. Konzumirati napitak tri puta dnevno. 

Oblog za bolne grudi

Šoljom vrele vode preliti 4 kašike svežeg ili 2 kašike osušenog virka, pa ostavite da odstoji oko 15 minuta. U još toploj tečnosti namočite dve čiste pamučne tkanine, pa ih privijte na bolne dojke. Držite ih 10 minuta, a proceduru možete ponoviti tri puta dnevno. 

Autor: Angelina Čakširan

Izvor: agroklub.rs

______________________________________________________________________________________________________

Advertisements

GREJPFRUT I LEKOVI…

tamoiovde-logo

Ako je iz Biblijske perspektive zabranjeno voće opisano kao slatka, crvena jabuka, onda bi se iz perspektivne farmacije zabranjeno voće opisalo kao kiseli, narandžasti grejpfrut.

Nedavna istraživanja pokazuju da grejpfrut ili grejpfrutov sok značajno utiču na koncentraciju mnogih lekova datih oralno, pri čemu mogu da nastanu brojni štetni efekti. Interakcije sa različitim lekovima nastaju posle uzimanja i samo jedne čaše soka, a efekt traje i nekoliko dana. Drugi predstavnici citrusa (narandža, limun) nemaju takve efekte.

Grejpfrut može stupiti u interakcije sa različitim lekovima i dovesti do po život opasnih neželjenih efekata, uključujući abnormalne srčane ritmove, krvarenje u želucu i oštećenje bubrega.

Neophodno je izbegavati istovremeno uzimanje grejpfruta i onih lekova čiju farmakokinetiku menjaju aktivni principi koji se nalaze u tom voću. Lekovi koji mogu da imaju interakciju sa sokom od grejpfruta su antiaritmici (amiodaron) , lekovi za snižavanje holesterola (simvastatin, simvastatin, atorvastatin), blokatori kalcijumovih kanala (verapamil), lekovi za erektilnu disfunkciju (vardenafil, tadalafil, sildenafil) , antimikrobni lekovi (eritromicin, klaritromicin), antihistaminici (feksofenadin, loratadin), estrogeni i oralni kontraceptivi, benzodiazepini, imunosupresivni lekovi, psihijatrijski lekovi…

Grejpfrut može stupiti u interakcije sa različitim lekovima i do 24 sata nakon njegovog uzimanja, zato je jako bitno da izbegavate konzumiranje ovog voća, ako vaš farmaceut ili lekar proceni da može stupiti u interaciju sa lekom koji trenutno uzimate.

Ovaj tekst je informativnog karaktera i ne zamenjuje mišljenje stručnjaka. Pre upotrebe leka, obavezno pročitajte uputstvo za upotrebu. O indikacijama, merama opreza i neželjenim reakcijama na lek, posavetujte se sa lekarom ili farmaceutom.

Izvor: generacijarp.

________________________________________________________________________

APOTEKAR, ČUVENI KOZMETIČAR…

 tamoiovde-logo

Vojvođanske priče

O „Lemanovoj pomadi“ Gavre Plavšića i danas se pripoveda. Reklama od pre dva veka kao da je u moderno doba „skrojena“

vop-apotekar-(4)_620x0HADžI Gavru Plavšića (Vukovar, 1850 – Novi Sad, 1937), vlasnika apoteke „Kod Svetog Duha“, u nekadašnjoj Ulici kralja Petra 12 (danas Zmaj Jovinoj) daleko su nadživeli njegovi pronalasci, a o čuvenoj među ondašnjim damama i vrlo popularnoj „Dr Lemanovoj“ pomadi, spravljanoj baš u njegovom farmaceutskom laboratorijumu, i danas se priča.

Pre dva veka sročena reklama, detaljno je opisivala efekat njenog krošćenja. Koja bi žena, pa ma kako ona lepa bila, ostala ravnodušna pri ovim ubedljivim rečima: „Kako privlačno deluje nečije lice, a kako očaravaju lepe ruke! Priroda vrlo retko nekoga obdari potpunom lepotom. Vremenske nepogode i godine u velikoj meri kvare draž lica. Ništa nije lakše nego njih otkloniti.

Treba samo namazati lice starom, dobro poznatom neškodljivom i po naročitom receptu izrađenom Lemanovom pomadom, koja sa racionalnom upotrebom dr Lemanove vodice, dr Lemanovog sapuna i dr Lemanovog pudera, daju licu potrebnu elastičnost, nežnost i mladalački ten, a kraj toga otklanjaju na licu i rukama sve nečistoće, pege i lišajeve.“

Ovom pomadom, nisu se ulepšavale samo dame i gospođice u Novom Sadu, jer se po identičnom receptu spravljala i u ljekarni „Kod Svete Trojice“ u Irigu, prodavala se u apoteci u Čereviću, a i u Petrovaradinu, o čemu svedoči reklama na nemačkom.

Nije apotekar Gavra brinuo samo o lepoti ženskog lica. Samo u njegovoj apoteci, mogao se nabaviti i preparat „odontol“ zubnog lečnika dr A. Blaua, „čisto antiseptično vrlo korisno sredstvo za čišćenje zuba i usta“. Uz odontol – antiseptični koji se prodavao za 70 kruna i ovom preparatu u prašku, za koji je valjalo platiti 50 kruna, dobijalo se i precizno uputstvo za upotrebu.

– Na mnogo zahtevanje mojih n. n. mušterija, držim na stovarištu najfinijih francuskih fabrikanata četke za zube po umerenoj ceni – obaveštavao je Gavra kupce, uz opomenu publici da tačno pazi, da li se na njegovim originalnim preparatima nalazi zaštitna marka i plomba na jednoj strani sa Svetim Duhom, a na drugoj sa inicijalima G. P.

vop-apotekar-(5)Zaslužan je Plavšić, koji je 1874. kupio novosadsku apoteku od privremenog vlasnika dr Vajsa, i za unapređenje farmaceutske tehnologije.

Svestrano obrazovan, sa diplomom farmaceutskog fakulteta stečenom u Beču, poznat je i po spravi za uvijanje medicinskih oblatni, visoko ocenjenoj na prezentaciji Austrijskom apotekarskom udruženju u Beču. Njegovi pronalasci bile su i sprave za izradu supstitorija i globula.

Cenjeni i uvažavani čika Gaša, kako su ga svi iz milošte zvali, nije se, međutim, koristio zaštitom patenata, pa su sprave naišle na široku primenu kod svih kolega. Svoju apoteku vodio je punih pola veka, a u listu „Branik“ iz 1894. zapisano je da je „Gavra Plavšić, ovdašnji apotekar, nabavio Beringerov serum protiv difterije, i to od Majster Lucijusa iz Hehsta na Majni, te se isti serum sada može dobiti u njegovoj apoteci. G. Plavšić je prvi apotekar u našoj okolini koji je nabavio krvni serum“.

vop-apotekar-(1)KATANAC POSLE RATA

VODIO je Plavšić svoju apoteku punih pola veka. Kada je odlučio da se povuče iz farmacije, prodao ju je 1924. Vladislavu Nenadoviću, koji je kod njega radio i kasnije bio zakupac skoro deceniju i po. Godine 1949. apoteka je prinudno otkupljena i zatvorena je. Tako je druga najstarija novosadska apoteka prestala da postoji.

VELIKI HUMANISTA

GDE god je mogao, ne samo moralno, već i materijalno, apotekar Gavra je obilno pomagao srpska društva. On je jedan od osnivača Centralnog kreditnog zavoda u Novom Sadu. Nemajući poroda, najveći deo imovine zaveštao je Srpskom privrednom društvu „Privrednik“ i drugim nacionalnim ustanovama.

ORDEN ZA ZASLUGE

ZA osobite zasluge ukazane crnogorskom narodu, Nikola I kralj i gospodar Crne Gore, odlikovao je Plavšića Ordenom III stepena Knjaza Danila I, ustanovljenog prilikom proglašenja nezavisnosti Crne Gore. Kasnije je odlikovan i Ordenom Sv. Save V stepena.

Ljilja PRERADOVIĆ

Izvor:novosti.rs/13. maj 2016

_________________________________________________________________________________

MISTERIJA GROŽĐA…

tamoiovde-logo Znate li zašto ne postoji sladoled sa ukusom grožđa?

Lepo i toplo vreme, zelenilo i opšti optimizam koji sa sobom nosi vreme, gotovo su nezamislivi bez kugle finog sladoleda, ali samo ako nije od grožđa.

Grozdje-vinograd-600x337Sećate li se kada ste zadnji put jeli sladoled sa ukusom grožđa? Sećate li se kada ste zadnji put uopšte videli sladoled sa ukusom grožđa?

Da, definitivno nije pitanje oko kojega bi se previše zamarali i verovatno to niste ni primetili, ali pravi sladoled od grožđa ćete teško naći, a i ovih “veštačkih“ nema preterano mnogo na tržištu.

Postavlja se pitanje kako je to moguće s obzirom da se radi o jednoj od najrasprostranjenijih voćki na svetu, ali izgleda kako još uvek nismo otkrili način kako od nje stvoriti zadovoljavajuću poslasticu.

Glavno da već planiramo kolonizujemo druge planete, a ni običan slatkiš ne možemo napraviti…

Internetom kruži urbana legenda kako je prvi sladoled od grožđa pokušao da napravi slavni sladoledžija Robert Green još 1876. godine, ali nije uspeo zbog prisustva antocijanina, molekula u samom plodu koji sprečava smrzavanje.

Nakon veka neuspeha isto je pokušao i Ben iz slavnog lanca poslastičarnica Benand Jerry’s, koji se na ovu nemoguću misiju odlučio kako bi osvojio Becky, sestru svog poslovnog partnera. Ne znajući tačno šta radi, Ben je počeo dodavati u sladolednu smesu i opnu (kožicu) grožđa, što je povećalo nivo antocijanina i uzrokovalo stvaranje hladnog krema bolje čak i od klasičnog sladoleda.

Svoje otkriće je odmah odneo Becky na degustaciju koja se, naravno, totalno oduševila, a dva¬ tri liza je dala i svom psu. Na njen i Benov šok, pas se nakon nekoliko trenutaka srušio i uginuo, a dvojac je tek kasnije saznao kako je grožđe za njih veoma toksično.

Ben je te informacije prosledio farmaceutskoj industriji i vlastima koje 1982. godine zabranjuju proizvodnju bilo kakvih hladnih poslastica od grožđa, a zabrana važi sve do 2028. godine. U svakom slučaju, zanimljiva priča, ali sa stvarnošću ima otprilike veze kao iumetnost sa Tidalom.

Istina, grožđe (i suvo grožđe) jesu toksični za pse, ali ne toliko da životinja umre istog trena i niti u kojem slučaju dovoljno da se zbog toga zabrani proizvodnja jednog prehrambenog proizvoda, jer bi se na isti način morala zabraniti i čokolada, avokado ili suvo grožđe. Osim toga i same činjenice kako antocijanin stvarno deluje kao svojevrsni antifriz, sve ostalo možemo smatrati bapskom pričom, a pravi razlog zašto nećete tako često naleteti nasladoled od grožđa leži u činjenici da on jednostavno nema prirodnog ukusa.

Istina, sveže je grožđe slatko i prepoznatljivog ukusa kada se jede u komadu, ali njega mu uglavnom daje kožica koja se pak vrlo teško prerađuje i ozbiljno narušava samu teksturu poslastice.

Neki proizvođači zato koriste veštačke arome, ali ni to nije najsrećnija opcija pa su oni, kao i potrošači, jednostavno odustali ili furaju ovaj ukus na minimumu.

To nikako ne znači da nam ne možete javiti ako znate neku poslastičarnicu koja zna kako se radi posao, rado bismo proverili šta je prava istina!

Izvor: vestinet.rs/(Opušteno.rs) _________________________________________________________________________________

NJENO JESENJE VELIČANSTVO….

tamoiovde-logoBUNDEVA
Bundeva mnogim ljudima predstavlja omiljeno povrće, pogotovo u zimskom periodu s obzirom da ova biljka sazreva na jesen i može se do proleća uspešno očuvati u svežem stanju. Inače, bundeva se često koristi za pripremu poslastica, čorbaste hrane i sokova.

Ovde govorimo o bundevi i njenim lekovitim svojstvima.

20911_ludaja-ruzoto-stock-photo-pumpkin-risotto-shutterstock_64471102_iffUnutrašnji i jestivi deo bundeve je žuto-narandžaste boje. Bitno je istaći da je ovo jesenje povrće bogato antioksidansima i beta karotenom (provitaminom A), zatim mineralima (pogotovo cinkom i kalijumom), vitaminima (E, C, B) i vlaknima.

Redovnom upotrebom bundeve u ishrani organizmu pruzamo zaštitiu od štetnog dejstva slobodnih radikala. Bundeva takodje, sprečava prerano starenje organizma, nastanak kardiovaskularnih bolesti, degeneraciju tkiva oka, stvaranje katarakte.

Zahvaljujuci cinku pruža podršku gustoći kostiju pa može poslužiti kao dobar saveznik u borbi protiv osteoporoze. Ova biljka regulise varenje hrane pa se preporućuje osobama koje imaju problema sa želucem. Deluje i kao laksativ pa je korisna za suzbijanje zatvora.

Osim toga, verovatno je manje poznata činjenica da meso bundeve sadrži aminokiselinu L-tryptophan koja podstiče izlučivanje serotonina u organizmu a on izaziva dobro raspoloženje i osećaj sreće. Tako bundeva kao deo svakodnevne ishrane može sprečiti nastanak depresije i očuvati vedro stanje duha.

Semenke bundeve mogu sprečiti nastanak bubrežnog kamenca. Za to je potrebno svakodnevno pojesti od 5 do 10 grama semenki. Seme bundeve je bogato cinkom tako da se danas često dodaje prirodnim sredstvima koji se upotrebljavaju kao lek za uvećanu prostatu. Ovaj mineral je neophodan i za pravilan rast i razvoj dece.

Ulje semena bundeve, dobijeno hladnim postupkom cedjenja, preporučuje se kao pomoćno sredstvo za suzbijanje mnogih tegoba, pogotovo kada su u pitanju neprijatne tegobe sa prostatom. Bundevino ulje je izvor vitamina A (beta karoten), B1, B2, C, D, E i K, zatim cinka (koji objašnjava njegove pogodnosti za zdravlje prostate), kalijuma, gvozdja, magnezijuma, kao i biljnih antioksidanata.

14-dijeta_620x02Osim toga što je korisno za zdravlje muškaraca, ulje semena bundeve doprinosi jačanju imuniteta, smanjuje nivo holesterola, ublažava štetno dejstvo slobodnih radikala, povoljno utiče na rad srca, krvni pritisak i druge bitne funkcije organizma.

Zbog visoke količine esencijalnih masnih kiselina, vitamina E i beta karotena, korisno je i za negu kože, tako da se tradicionalno upotrebljava kao dodatak raznih kozmetičkih sredstava.

sok-od-bundeve1Uobičajeno, ulje semena bundeve upotrebljava se za kuvanje i prženje hrane. Takodje je odličan i zdrav preliv za salate kojoj dodaje prijatan ukus vrlo sličan orahu.

Sok od bundeve je dobar za bubrege, podstiče varenje, dobro raspoloženje a narodna medicina ga preporučuje i osobama sa kardiovaskularnim tegobama. Za to je svakodnevno potrebno popiti po 1 dl sveže cedjenog soka.

RUČAK OD BUNDEVA I KLICA
salata-490x365Sastojci:
– 100 g klica od pšenice ili ovsa
– 400 g jesenje bundeve (ne semena)
– 2 kašike začina (sitno naseckati celerov list, beli luk i preliti hladno cedjenim uljem)
– 2 paradajza
– 1 kašika bundevinog ulja
– so

Priprema:
Bundevu narendati, dodati iseckani paradajz, začin i klice. Posoliti i promešati. Dodati bundevino ulje.

SALATA OD BUNDEVE
Sastojci:
– 3 parčeta bundeve
– 1/4 crnog luka
– 1 supena kašika svežeg peršuna
– 1 supena kašika majčine dušice
Priprema:
Za bundevu koristiti mandolinu (rende) kako bi dobili veoma tanke trake. Preko dobijenih traka staviti ostale sastojke.

PRELIV
Sastojci:
– 3 supene kašike limunovog soka
– 3 supene kašike maslinovog ulja
– 1/4 supene kašike morske soli
– prstohvat bibera
Priprema:
U manju posudu pomešati sve sastojke i sipati preko bundeve. Sačekati sat vremena da bundeva upije aromu i ondakonzumirati.

SIROVA PITA BUNDEVARA
images12Baza – podloga pite, sastojci
1 šolja oraha
¼ šolje mekih urmi kojima ste odstranili koštice
½ kašičice cimeta
½ kašičice muškatnog oraščića

U multipraktik dodajte orahe i cimet i obradite. Zatim dodajte i urme i obradite tako da smesa postane kompaktna.

U odgovarajućujoj posudi za pitu rasporedite masu za podlogu pite, sa malo podignutim krajevima, kako bi držala fil na mestu. Stavite posudu sa podlogom u pitu u frižider da se stegne.

Fil za pitu – krem, sastojci:
2 šolje narendane bundeve
1 1/5 šolja namočenih indijskih oraha
1 šolja mekih urmi kojima ste odstranili koštice
¼ šolje čiste, negazirane vode

Sve sastojke za fil dobro obradite u blenderu tako da masa bude glatka i kremasta.

Na bazu pite – podlogu izlijte fil od bundeve i stavite u frižider nekoliko sati da bi se lakše sekli parčići kolača. Po želji ukrasite pitu cimetom ili slatkim suvim klicama heljde.
Izvor:tinkturedrsulca.com

_________________________________________________________________________________

DOBROTVOR SRPSKE PROSVETE…

tamoiovde-logoILIJA MILOSAVLJEVIĆ KOLARAC

U selu Kolari rodio se oko 1800. godine Ilija Milosavljević, poznatiji po nadimku Kolarac koji je dobio prema imenu svoga rodnog sela.

013U to vreme glavni drum od Beograda za Carigrad nije vodio ka Smederevu već se od Grocke povijao na desno prema selu Kolari pa dalje preko Palanke, Batočine, Bagrdana i već dalje ka Jagodini. U svim ovim naseljima pored Srba u to vreme živeli su i Turci. Iz putopisa koje su nam ostavili stranci, koji su tuda prolazili, saznajemo da su Srbi, a naročito oni u Kolarima, „trpeli velika zla“.

Ilijin otac beše abadžija te su ga zvali Aba-Milosav. U jurišu na Beograd 1806. godine bio je teško ranjen u čelo što je jedva preživeo ali mu doživotno ostade veliki ožiljak. Ti ožiljci su tada i bili jedino srpsko ordenje koje je ratnike krasilo posle Prvog i Drugog ustanka. Majka Ilijina, Jovanka, kao i većina žena toga vremena, bila je za svoju decu u teškim trenucima borbe protiv Turaka glavni a često i jedini autoritet i oslonac pošto su očevi više od deset godina proveli ratujući.

Kada su Srbi prvi put osvojili Beograd od Turaka, Iliji se, iako ne zna koliko mu je tada bilo tačno godina, urezala u pamćenje slika seljaka koji su, vraćajući se iz boja, donosili u Kolare dolame, ćurkove, silave i druge stvari koje su zaplenili od beogradskih Turaka.

Ilija je osnovnu školu po svemu sudeći učio u svom rodnom mestu i to mu je bilo jedino redovno školovanje. Ko mu je bio učitelj i u kom periodu, nije zapisano, tek pouzdano se zna da je bio onoliko pismen koliko mu je za to vreme bilo potrebno.

Ilijino pamćenje je uskoro bilo „obogaćeno“ novim slikama. Godine 1813. Turci sa svih strana nezadrživo nadiru u Srbiju. Srpskoj raji jedini spas se činio u prelasku preko Save i Dunava, jer do šuma i zbegova se i nije više moglo. Na taj put spasenja kreću i Ilijini roditelji sa svom svojom decom. Negde iznad Smedereva skela je bez prestanka prevozila izbeglice na drugu obalu.

Ilija je kasnije pričao da je tom prilikom njegov otac Aba-Milosav hteo da na obali ostavi ždrebe, koje su takođe poveli sa sobom, jer nije mogao da ga ukrca na ionako prepunu skelu. Ilija je tada toliko plakao i kukao zbog ždrebeta da mu ga je otac najzad privezao za skelu. Tako se i to ždrebe plivajući za skelom spaslo od Turaka. Ova grupa izbeglica nastanila se u Crepaji i duž Dunava ne želeći da ide dublje u Austriju. Ilija je potom s tim ždrebetom i nekakvim taljigicama raznosio ribu, koju je kupovao od ribara, i prodavao prebeglim Srbima.

Uskoro Turci objaviše amnestiju te se mnoge izbeglice vratiše na svoja ognjišta. Tako se i Ilija ubrzo vrati u Kolare gde se ne zadrža dugo. Nemirna duha, on se otisnuo za Beograd koji je pružao znatno veće mogućnosti. Sam Ilija je o tome svom prvom dolasku u Beograd pričao:

– Kada sam ušao u Beograd, imao sam samo 30 para. Od te svoje imovine odvojim 2 pare te kupim lepinje da ručam. Jedući, sve sam mislio šta ću činiti kad potrošim i onih 28 para?

U Beogradu se tada kratko zadržao. Prelazi u Pančevo kod rođaka Đorđa Jovanovića – Servijanca koji ga šalje u Vršac u trgovinu. Tu je naučio sve što trgovački momci uče i mogu da nauče u to vreme.
Pričalo se da je taj rođak poslao Iliju u Vršac, jer je zapazio mladićevu žustru, nezgodnu i prgavu narav, te ga je radije dao u drugu radnju no da ga zadrži kod sebe.

Negde već oko 1817. Ilija je opet u Beogradu gde je služio u više trgovačkih radnji a najduže kod Milutina Radovanovića, najviđenijeg beogradskog trgovca u ono doba. Ilija se i oženio kćerkom ovog svog gazde, Sinđelijom. Uskoro po ženidbi otvara samostalno dućan, tzv. „boltu“, kako se onda govorilo, u vlastitoj kući na Zereku.

Sinđelija je bila izuzetna žena za svoje doba. Ravnopravno i gotovo samostalno, koliko je to tada za srpsku ženu bilo moguće, vodila je njihovu boltu. Što bi se reklo „k’o apoteku“. Ilija je izuzetno cenio i poštovao svoju ženu. Uvek i svugde je i njeno ime upisivao kao i svoje. Kada je poručivao i kupovao knjige Matice srpske, redovno je kupovao i za nju. Takav odnos prema ženi u Srbiji je bio izuzetak. Dok se u to vreme sa ženama postupalo neravnopravno i strogo, Ilija je prema Sinđeliji bio izuzetno blag i pažljiv. Kada se pedesetih godina prošlog veka teško razbolela, dovodio je lekare i iz „velikog“ sveta pa kako joj nisu mogli pomoći, odveo je u Peštu na lečenje gde i umire. Njeno telo nije hteo da ostavi u tuđini već ga prenosi i sahranjuje na beogradskom groblju. Za njega je to bio nenadoknadivi gubitak. Kako nisu imali dece, osećao je i govorio prijateljima da je za njega sve završeno i da nema više razloga da živi. Nikad se nije ponovo oženio.
Kada je postao svoj gazda, doveo je u Beograd i svoju braću, Tasu, Mitu i Ranka koji, takođe, uzeše prezime Kolarac. Svu trojicu upućuje na zanat ili u kakve druge poslove, ali ih ne zadržava kod sebe u radnji.

Maja 1828. Ilija M. Kolarac ponovo prelazi u Pančevo. Za to je od beogradskog vezira dobio teskeru – neku vrstu potvrde u kojoj je pisalo da je Ilija beogradski građanin, da mu je 28 godina, da je oženjen, da je srednjeg rasta, kose, obrva i očiju crnih, lica duguljasta, da se nosi servijanski, da je zanimanjem trgovac i da je, prema svom kazivanju, preneo iz Beograda u Pančevo 12.000 forinti u srebru.
Tri su verzije njegovog odlaska u Pančevo. Prema jednima, knez Miloš je naredio kažnjavanje svih mladih ljudi koji su nosili kape sa zlatnim širitima. Kažnjavao ih je sa po 25 batina te je Ilija pobegao iz straha od kazne. Po drugima, Ilija je kupio nekakvu kuću koja se dopala knezu Milošu te mu je ovaj uzeo. To je Iliju toliko naljutilo da je onako preke naravi, kakve je bio, odmah napustio Beograd. U Pančevu se pričalo da je došao samo zato da bi razvio svoju trgovinu.
U Pančevu je trgovao hranom i svinjama. Ta trgovina se odvijala preko Siska, Đera i Pešte sve do Beča. Najpre je trgovačke poslove vodio sa rođakom Đorđem Jovanovićem – Servijancem a kasnije i sa Đorđem Vajfertom, dedom čuvenog beogradskog pivara. Ilija M. Kolarac postaje poznat u mnogim trgovačkim centrima Austrije.
Zbog svoje preke naravi, koje je bio svestan, često je imao neprilika. Zadesi se jednom na pančevačkoj ulici koja je bila veoma blatnjava. Na sokaku su napravljene nekakve ćuprije da se ljudi ne bi kaljali. Na takvu jednu ćupriju naiđe Kolarac baš kad i jedan austrijski general na konju. Kolarac štapom zaustavi konja rekavši:

– Ti si gospodine na konju a ja idem peške, lakše ti je no meni, zato gledaj te se ukloni ili teraj po blatu.

Ta ga je drskost posle stajala mnogo muka i novca dok se izbavio iz nevolje, ali protiv svoje naravi nije mogao.
Kolarac je 1842. zatražio austrijsko podanstvo. Tom prilikom je u izveštaju pančevačke policije stajalo da je iz Beograda doneo 12.000 forinti u srebru i da je svojim radom tu sumu utrostručio. Tu je takođe stajalo da je kupio kuću broj 11 na Žitnoj pijaci za 10.500 forinti.
Carski i kraljevski dvorski ratni savet svojim Reskriptom od 27. septembra 1842. godine dopustio je da se Ilija Milosavljević Kolarac može primiti u austrijsko podanstvo. Kolarac je 1847. postavljen za vanjskog savetnika, neku vrstu odbornika pančevačkog Magistrata.

U Beograd se vraća posle ženine smrti 1856. godine. Trguje solju. Nabavlja za državu šalitru. Interesuje se i finansira geološka istraživanja, naročito u valjevskom kraju.

Kao dobar poznavalac života u Beogradu, kupovao je nepokretna imanja na prometnim mestima u gradu, kao što su ona u okolini Varoš-kapije i Stambol-kapije. Blizina Turaka mu nije smetala, kao drugim Srbima koji su od njih još uvek zazirali. Kolarac je bio svestan da tursko vreme prolazi i odlazi u nepovrat. U periodu od turskog bombardovanja Beograda 1862. pa do 1872, kada ga Turci i napuštaju, sva njihova nekretnina prelazi u državne ruke. Kolarac je otkupljivao i nasipao šanac koji je opasivao grad i na tom mestu sazidao kuću, podigao baštu, apoteku i dućan.

Što je više zalazio u godine, Kolarac je sve više smanjivao svoje trgovačke poslove, tako da je pri kraju života živeo uglavnom od rente. Tada se svakodnevno mogao videti ispred svoje kuće kako s brojanicama u ruci otpozdravlja mnogobrojnim prolaznicima. Predveče bi odlazio u kafanu „Srpski kralj“ na partiju preferansa. Te partije su bile čuvene u Beogradu. Oko Kolarčevog stola okupljali su se najugledniji ljudi tadašnje Srbije.

Karte je igrao uvek sa istim partnerima. I prilikom kartanja do izražaja je dolazila Kolarčeva prgava narav. Ljutio bi se i zbog sitnice „koja ne vredi ni groša“. Planuo bi i na najbolje prijatelje, ne birajući pri tom reči, što je za ono vreme bila retkost među starim uglednim Beograđanima. Jedini čovek u tom društvu kome ni u igri, ni inače u kakvoj raspravi, nikada nije uputio nijednu ružniju reč bio je dr Kosta Cukić. Čak i onda kada bi se Cukić u kakvoj raspravi opredelio za Kolarčeve protivnike, on ne bi praskao već samo kratko prokomentarisao:

– Zar se i ti gospodin Kosta povodiš za lolama?

Na ovog blagog, odmerenog, pametnog čoveka koji je doktorirao filozofiju u Hajdelbergu, bio profesor na Velikoj školi, potom ministar finansija u vladi Ilije Garašanina, jednostavno nije mogao da podigne glas.
Živeći godinama „preko“, kako se tada govorilo za Austriju, Kolarac je voleo i rado nabavljao razne zanimljivosti. Tako jednoga dana na verandi njegove kuće u Beogradu osvanu čudna šarena ptica. Papagaj.
Ponosni Kolarac istrajno je pokušavao da je nauči bar poneku reč. Satima joj je ponavljao Kolarac, Kolarac, Kolarac… Ptica je uporno ćutala, gledajući ga svojim crnim okom. „Čas“ se obično završavao ljutitim Kolarčevim uzvikom „magarac“.
Kroz nekih mesec dana vraćajući se kući jednog popodneva, Kolarac zapazi da mu se pred kućom okupila vesela gomila sveta čiji je smeh nadjačavao kreštavi glas papagaja „Kolarac-magarac, Kolarac-magarac…“
Na veliku žalost Beograđana, Kolarčeva ptica posle tog „incidenta“ nije dugo živela.

Ilija M. Kolarac nastavlja da začuđuje i zabavlja svoje sugrađane. Tako je bilo i prilikom lova koji je organizovao knez Mihailo 18. januara 1865. godine u Topčideru. Prema Milanu Đ. Milićeviću, pored mnogobrojnih zvanica jedan od najuglednijih bio je Ilija M. Kolarac. Sa njim je bio i Kosta Cukić (s naočarima), kako isti autor beleži.
Na zakusci, posle veoma uspešnog lova, italijanski konzul Skovaso nazdravi i to na srpskom jeziku:

– Gospodaru! Za zdravlje srpskog KRALJA Mihaila!

Posle ovakve zdravice nasta opšte oduševljenje, pokliči odobravanja a Ilija M. Kolarac u opštem oduševljenju opali pušku, a za njim se osu preko 300 pušaka, u to ime.
Početkom 1878. bio je optužen za veleizdaju, zatvoren i sproveden u Aranđelovac pred vojni sud. Tu se sudilo oficirima umešanim u Topolsku pobunu koja se dogodila krajem 1877. godine. Mada ni Ilija M. Kolarac ni Aćim Čumić, ugledan pravnik i član Kasacionog suda, nisu pripadali oficirskom koru, niti su na bilo koji način učestvovali u tim događajima, suđeno im je pred vojnim sudom.

Kolarac, pak, iako u dubokoj starosti, uvažen i poštovan od strane svih građana, bez dokazane krivice, okrivljen je za veleizdaju i osuđen na pet godina robije. U Požarevac je sproveden kao osuđenik.
Aćim Čumić je tom prilikom osuđen na smrt, ali je pomilovan na 10 godina robije. Iz zatvora je izašao 1880, kada su naprednjaci došli na vlast, ali se više nije bavio politikom. Mnogo je učinio za uređenje Kolarčeve zadužbine. Umro je 1901. godine.
Ako se ima na umu njihova osvedočena privrženost dinastiji Karađorđevića, onda se i ovo hapšenje donekle može razjasniti.
Iz tog perioda ostao nam je originalni izveštaj koji je za kneza Milana sačinio član beogradskog kvarta koji je izvršio hapšenje. Pored ostalog u tom izveštaju se navodi da je Aćim Čumić bio miran prilikom hapšenja, da nije davao otpor, da je svoju ženu tešio, da ne brine, da će se uskoro vratiti, jer do njega nema krivice. Nasuprot Čumiću, Kolarac je žandare dočekao goropadno, mada ni on nije pružao otpor pri hapšenju, ali ih je grdio i ružio takvim rečima koje iz pristojnosti nisu mogle da uđu u izveštaj.

Posle izricanja presude Ilija M. Kolarac je izjavio:

– Ne priznajem da sam ikada bio veleizdajnik i da za to mogu biti osuđen.

Prijateljima je još pre suđenja govorio da je nevin ali da se ipak plaši „kakvog belaja“. U zatvoru je proveo samo nekoliko meseci. Na dan 10. avgusta 1878. godine proglašena je nezavisnost Srbije te ga je vladar zajedno sa mnogim osuđenicima pomilovao.

U zatvor je Kolarac otišao zdrav i krepak a vratio se bolan i skrhan. Tome se ne treba čuditi jer je tada imao skoro 80 godina i teško je podneo ono kroza šta je sve morao da prođe.
Na dan kada je odveden u Aranđelovac, 26. januara 1878. godine, predat je sudu Kolarčev testament.
Dana 6. oktobra 1878. po podne u 15,30 umire u svojoj kući na Stambol-kapiji Ilija Milosavljević Kolarac.

Ni na samrtnoj postelji Kolarca nije napuštao zdrav duh i realističan način razmišljanja. Jednom prilikom kad su mu dali najbolje vino iz njegova podruma, nadajući se da ga bar ono malo ojača, on im je, srknuvši ga, odmah prebacio da eto i oni, njegovi prijatelji, hoće da ga upropaste kad toče najbolje vino a nije praznik. Ali, i pored šala koje je tako zbijao, prijateljima je savetovao da, kad on umre, njegovo telo odmah prenesu u sobu koju je za tu priliku odredio i najhitnije zapečate sve njegove kase, pa tek onda da se brinu oko njega.

Čim je pročitan testament, rodbina Ilije M. Kolarca pokreće niz sporova kod svih nadležnih sudova da bi se testament oborio a Kolarčevi fondovi među njima razdelili. Sudski sporovi su trajali pune tri godine. Tek kad je Kasacioni sud novembra 1881. doneo konačnu presudu pod brojem 4149, testament je postao pravosnažan i Odbor, koji je sam Kolarac odredio, preuzeo je fondove na dalju upravu.

Prema testamentu, Kolarčevu zadužbinu čine dva osnovna fonda:
Književni fond Ilije M. Kolarca,
i Fond za podizanje srpskog univerziteta.
Prvi dobrotvorni fond I. M. Kolarac osnovao je još za života 1857, zajedno sa vojvodom Tomom Vučićem-Perišićem. Te godine su njih dvojica sumu od 250 dukata predali mitropolitu Petru s ciljem da se obrazuje „Fond za pominjanje onih koji su izginuli za otadžbinu“.
Ideju za osnivanje tog fonda Kolarac je dobio posle parastosa jednom poznatom srpskom ustaniku održanom na beogradskom groblju koje se u to vreme nalazilo pored crkve Sv. Marka. Prolazeći pored uzvišenja sa kojeg je narodu tumačen Hatišerif 1830. godine, shvatio je da polako padaju u zaborav oni koji su svoje živote dali za otadžbinu a kojima više nema ko ni sveću da zapali.
Novac iz tog fonda odmah je dat pod interes sa kamatom od 8%. Uskoro su izrađena i pravila Fonda I. M. Kolarca i Tome Vučića-Perišića koja su glasila:

– Suma od 250 dukata namenjena je crkvenoj kasi, kao poseban Fond, s tim što se izdaje pod interes,
– dobijena sredstva od interesa troše se za parastos palima za otadžbinu, a sve što pretekne uplaćuje se u Fond čija glavnica ne sme da se dira,
– svake će se godine davati veliki parastos u Sabornoj crkvi u Beogradu za pokoj duša izginulih boraca za oslobođenje Otadžbine i to prve subote po Sv. Andreji koji se slavio 30. novembra.

Prvi takav parastos održan je izuzetno 22. februara 1857. godine na zadušnice.
Državne vlasti kasnije prenose održavanje tog parastosa na prvu subotu posle 22. februara kojeg je dana 1890. određena svetkovina „proglas Kraljevine“. Uprava Fonda to odlučno odbija jer je u suprotnosti sa željama osnivača Fonda. O ovom prota beogradski Novica Lazarević, 1. maja 1890, izveštava Konzistoriju i moli za uputstvo o budućem datumu održavanja parastosa.

Pokušano je da se taj parastos premesti i na Vidovdan, ali je konačno, 1909. godine, odlučeno da se parastos održava onda i onako kako su to zaveštali Ilija M. Kolarac i Toma Vučić-Perišić. Ta Zadužbina je dobila i svoj naziv Fond za pomen poginulim Srbima u bojevima za oslobođenje Srbije od 1804. do 1815. godine.
Ministarstvo prosvete Srba, Hrvata i Slovenaca donosi još i zvanično rešenje 10. oktobra 1928. godine, da se svake godine, prve subote po Sv. Andreji, u 10 časova drži ovaj pomen.
Prema izveštaju Uprave Fonda, u julu 1895. godine suma je iznosila 7.122,78 dinara, a 1946. Zadužbina Fonda I. M. Kolarca i T. Vučića-Perišića prijavila je III rejonu u Beogradu ratnu štetu na osnovu izgubljene dobiti u iznosu od 5.464 dinara.
Za života I. M. Kolarac učestvuje u osnivanju još jedne zadužbine u okviru Matice srpske, čije sedište je do 1864. bilo u Pešti. Godine 1861. u Novom Sadu slavila se stogodišnjica Save Tekelije, bivšeg doživotnog predsednika Matice srpske. Tom prilikom je Svetozar Miletić pozvao prisutne da pomognu osnivanje Pravne Akademije u Novom Sadu. Kolarac se odmah odazvao tom pozivu prilažući 400 dukata za tu namenu.

Novcem za taj fond rukovala je Uprava Matice srpske, ali, pored sveg truda i napora, do osnivanja toliko željene Pravne Akademije nije moglo da dođe. Predloženo je da se taj fond ustupi Srpskoj Velikoj Gimnaziji u Novom Sadu koja bi eventualno mogla da preraste u Pravnu Akademiju. Da li je Kolarac odgovorio na ovaj zahtev Matice srpske nije poznato, tek sredstva su ostala u posedu Matice srpske.
Na dan 25. februara 1877. godine Ilija Milosavljević Kolarac je potpisao svoj testament.

Iz tog testamenta izdvajamo:
I Sve svoje imanje zaveštavam na korist mog naroda, i to na ovaj način:
Da se iz svega imanja obrazuje Fond iz koga će se vremenom imati podići srpski univerzitet. Univerzitet treba da se nazove:
UNIVERZITET ILIJE M. KOLARCA OSNOVAN SOPSTVENIM TRUDOM NA KORIST SVOGA NARODA
II Da se od gotovine novca odvoji 10.000 dukata cesarskih i da se dade mome književnom fondu koji već postoji pod imenom:
KNJIŽEVNI FOND ILIJE M. KOLARCA

Ovaj fond, pod ovim imenom, da večito ostane. Kapital ovog Fonda da se daje pod interes pa od tog interesa da se jedna trećina upotrebljava za umnožavanje ovog fonda dokle fond ne naraste na 20.000 dukata cesarskih a ostale dve trećine da se troše na književnost.
Ja želim da ovaj Fond podmiruje najpreče narodne potrebe u književnosti. Zato će Odbor imati dužnost i pravo, da prema potrebama vremena određuje koji će rod književnosti i u kojoj meri potpomagati.
Iz ovog Fonda da se nagrađuju dobra književna dela ne samo Srba iz današnje kneževine, nego dobra književna dela Srba iz sviju predela srpskih, no i to samo dela pisana ćirilicom.
III Ja želim da ove moje naredbe ostanu nepromenjene dok je Srpstva i Srbije, i da ne može ove moje naredbe preinačiti ni zakon, ni vlasti državne, ni ma ko drugi.
Ostavljen amanet učenim Srbima koji će odbornici bivati da ovaj amanet sačuvaju kroz sva vremena, i da se staraju kroz sva vremena ove fondove u dobrom stanju održavati i njima u granicama ovog testamenta tako upotrebljenje činiti, kako će narod srpski najviše koristi imati.
Godišnji računi ovih fondova da se predaju javnosti preko novina.
IV Da se sablja Vučićeva, kao zaslužnog čoveka za narod, preda srpskom muzeumu na čuvanje.
XVI Moje saranjivanje da bude obično. Moj spomenik na mojoj grobnici da se drži u dobrom redu. Na spomeniku da se napiše:
OVDE POČIVAJU ILIJA MILOSAVLJEVIĆ KOLARAC I SUPRUGA NJEGOVA SINĐELIJA ILIJE KOLARCA.
ONI SU CELOG SVOG VEKA TEKLI I ČUVALI DA OSTAVE SPOMEN SVOME NARODU.

Zadužbina I. M. Kolarca priznata je Rešenjem Kasacionog suda br. 4149 od 16. oktobra 1881. godine gde stoji: Zadužbina je namenjena isključivo prosvetnim ciljevima i ne deli dobit među svojim članovima uprave.
Zadužbina Ilije M. Kolarca radila je u smislu volje svoga osnivača, a 1895, prema zapisima M. Đ. Milićevića, Fond zadužbinski je iznosio:

9. oktobra 1878. godine 724.508,60 dinara u zlatu
1. oktobra 1895. godine 1.294.220,09 dinara u zlatu.
Za tih 17 godina postojanja Zadužbine imovina je uvećana za 569.711,49 dinara u zlatu.
Iz Uredbe Odbora Kolarčeve Zadužbine, koja je doneta na predlog člana Odbora Stojana Novakovića, a potvrđena 7. novembra 1881. godine od strane Ministarstva prosvete, proističu sva prava Odbora predviđena Testamentom. U Uredbi Kolarčeve zadužbine u članu 12. stoji:

„Glavna kontrola neće uzimati u ocenu: da li je neko književno delo zaslužilo nagradu koja mu je data, kao ni da li je zgodan način koji je Odbor odabrao za potpomaganje književnosti“.

Glavna kontrola je imala obavezu da proverava:
1. Da li se novci koji su namenjeni Univerzitetskom fondu pridaju glavnici,
2. Da li se Književni fond umnožava po Testamentu.
Kako po Testamentu ostavljeni novac nije bio odmah dovoljan za ostvarenje ciljeva Univerzitetskog i Književnog fonda, to je predviđeno „da se putem kamata umnožava pa makar to trajalo i 30 godina“.
Književni fond je već negde 1900. godine dostigao sumu od 20.000 dukata cesarskih, a Univerzitetski je tek 1927. mogao da počne da ostvaruje odluke Testamenta.
Zadužbinski odbor je u međuvremenu o svom radu redovno preko novina izveštavao javnost.

Sam Kolarac je za života, na sednicama Odbora kojima je predsedavao u svom stanu, dodeljivao iz Književnog fonda nagrade i to ne samo za pojedinačna dela već i za ukupan doprinos srpskoj književnosti pojedinih književnika. Nagrada je dodeljivana ili u gotovom novcu ili su njom isplaćivani troškovi za štampanje spisa. Novčana nagrada je iznosila najviše 100 a najmanje 8 dukata.
Kolarac je, međutim, i direktno pomagao ne samo književnike nego i druga za kulturu zaslužna lica.

U poslednjim godinama svoga života Kolarac je govorio da su u njegovom tefteru zabeležene tačne cifre koje pokazuju koliko je i kad raznim piscima dao „na potporu srpske književnosti“.
Sačuvan je podatak o tome da su u Kolarčevoj zaostavštini pronađena pisma u kojima mu se mnogi Srbi, i ne samo Srbi, obraćaju za novčanu pomoć ili mu se zahvaljuju za već ukazano dobro.
Iz Književnog fonda Kolarčeve zadužbine izdato je do 1914. godine oko 120 knjiga.

Nakon završetka Prvog svetskog rata Kolarčeva zadužbina obnavlja svoj rad. Konstituiše se zadužbinski Odbor u sastavu: predsednik Čeda Mijatović, potpredsednik Slobodan Jovanović i članovi Sr. Stojković, Bogdan Popović, Drag. Prendić, Tih. Đorđević i A. Belić.

Odbor Kolarčeve zadužbine svojim aktom br. 15 od 26. juna 1927. godine donosi Odluku o podizanju Kolarčevog univerziteta u Beogradu. Prema ovoj Odluci, Kolarčev univerzitet bi imao da se shvati „kao ustanova koja bi držala sredinu između Državnih i Narodnih Univerziteta. Sa prvima bi imao sličnosti uređenja, sistematska predavanja, naročite kurseve za vežbanja, polaganje ispita i izdavanje diploma i uverenja, a sa onim drugima što bi mu predavanja i kursevi bili podešeni za širu publiku“.

Književni fond je knjige izdavao u više biblioteka, u kojima su naši najeminentniji književnici i naučnici štampali svoja dela. Između dva svetska rata pored ostalih izdanja ovog fonda valja pomenuti:

• I. Andrić: Njegoš kao tragični junak kosovske misli.
• M. Đurić: Šilerova Marija Stjuart. Euripidova Medeja i njen epski značaj.
• R. Dimitrijević: Alfons Dode i Provansa.
• M. Ibrovac: Alfred de Vinji.
• M. Budimir: O Ilijadi i njenom pesniku.
• A. Belić: Vuk Karadžić. Borba oko našeg književnog jezika i pravopisa. Delo Vukovo.
• I. Sekulić: Punkt i kontrapunkt. Puškin. Milan Rakić. Petar Kočić i savremenost njegova.
• V. Vučković: Muzika od kraja XVI do XX veka.
• V. Ćorović: Karađorđe i Prvi srpski ustanak.
• K. Todorović: Zarazne i infektivne bolesti.
• I. Đaja: Kako se hranimo.
• M. Sekulić: Tuberkuloza u ranim godinama čovečijeg života.
• S. Ristić: Filozofija i nauka.
• P. Tutundžić: Izvori energije u budućnosti.

Naravno da ovo nisu svi naslovi niti ih je moguće na ovom mestu sve nabrojati. Najpopularnije biblioteke Književnog fonda bile su „Redovno izdanje“, „Mala biblioteka“ i „Poučna biblioteka“.
Zadužbina Ilije M. Kolarca dobila je tokom Drugog svetskog rata Komesarsku upravu. Iz izveštaja o radu Književnog fonda za 1943. godinu vidi se da fond nije uopšte korišćen pošto su mu prihodi usled ratnih prilika bili svedeni na minimum. Glavni deo fonda sastojao se od hartija od vrednosti (1.379.382,50 dinara), koje u toku rata nisu donosile kamatu a gotovina u iznosu od 609.773 dinara predratnih nije bila dovoljna za dodeljivanje nagrada. Svi prihodi koji su se tada sticali poticali su od dvorana Kolarčeve zadužbine.

Posle završetka Drugog svetskog rata podnet je Izveštaj o poslovanju Zadužbine Ilije M. Kolarca u 1945. godini koji je potpisao predsednik Kolarčeve zadužbine prof. dr Aleksandar Belić.
Iz tog Izveštaja proizilazi da je, „zahvaljujući svojoj dobro fundiranoj imovini i finansijskoj situaciji“, Zadužbina Ilije M. Kolarca do Drugog svetskog rata sa mnogo uspeha obavljala svoju kulturno-prosvetnu misiju, a da se posle rata Zadužbina našla u takvom stanju da je već u 1945. godini njen dalji opstanak doveden u pitanje.

Pred rat su glavni finansijski izvori Zadužbine bili: 1. nepokretno imanje kod Kneževog spomenika, 2. nepokretno imanje na Kraljevom trgu, 3. poljoprivredno imanje u opštini supskoj i ćuprijskoj, kao i poljoprivredno imanje u Železniku, srez Vračarski, 4. prihodi od interesa na uloge kod banaka, 5. prihodi od hartija od vrednosti pojedinih fondova i 6. prihodi od raznih priredaba i predavanja na Kolarčevom narodnom univerzitetu.

Usled razaranja koja je prouzrokovao okupator, nastalih političkih i društvenih promena posle oslobođenja, donošenja novih zakona o agrarnoj reformi i o valorizaciji investicija, nastupile su velike promene u strukturi imovine Zadužbine. Potpuno su uništene zgrade na placu kod Kneževog spomenika (Trg Republike), a plac je eksproprisan od strane opštine. Po novom zakonu o agrarnoj reformi, eksproprisana su, takođe, imanja u opštinama Supska i Ćuprija kao i imanje u opštini Železnik, srez Vračarski.

Prema ovom Izveštaju, Zadužbini su ostale samo neznatne vrednosti, kao npr. u evidenciji publikacija Kolarčevog narodnog univerziteta te 1945. godine nalazilo se još 46 naslova knjiga iz biblioteke „Redovno izdanje“ sa 29.463 sveske, 10 naslova „Male biblioteke“ sa 9.050 sveski i dva naslova „Poučne biblioteke“ sa 95 sveski.

Sačinitelju ovih redova, u septembru 1989. godine, na žalost, u tadašnjoj upravi Kolarčevog univerziteta nisu bili dostupni nikakvi podaci o posleratnom postojanju i funkcionisanju fonda Zadužbine niti bilo kakav trag Testamenta. Ali, zato su se u izuzetno luksuznoj upravnikovoj kancelariji uz slike I. M. Kolarca, Vuka Karadžića i Njegoša u divnom polupraznom bibliotečkom ormanu šepurila dela Josipa Broza, Kardelja i Lenjina. Tu se ne može videti ni jedna jedina knjiga izdata potporom Književnog fonda, iz ma kog perioda njegovog postojanja, a njima je, ruku na srce, i namenjen taj orman.
Napokon, Zadužbina Ilije M. Kolarca dočekala je bolje dane. Na dan 1. aprila 1992. godine vraćen joj je status zadužbine a što se tiče njene nepokretne imovine, postupak za vraćanje je u toku.

Mira Sofronijević: Darivali su svome otečestvu, Beograd, 1995.

014015Izvor:rastko.rs

______________________________________________________________________________________________

Veliki dobrotvor Ilija Milosavljević-Kolarac zaveštao je celokupno svoje imanje na prosvećivanje naroda.

To imanje čini današnja centralna pošta sa kafanom na uglu Poenkareove ulice i Pozorišnoga trga a zatim ceo niz dućana u redu, koji zavija i u Miletinu ulicu gde izbija kafanska bašta. Tim imanjem koje danas predstavlja ogromnu vrednost upravlja naročiti Odbor Kolarčeve zadužbine koji je želeo da na istome, a na licu prema Pozorištu, koje gleda u Miletinu ulicu, podigne Narodni univerzitet koji se izdržava iz zadužbinskih prihoda.

U domu zgrade iza Kolarčeve pivnice, onamo gde je sad centralna pošta i direkcija Beogradske pošte, bilo je dugo vremena austrijsko poslanstvo koje je zauzimalo sve prostorije na gornjemu spratu a na donjem spratu, gde su sada poštanski šalteri, bila je katolička kapela sve dok nije podignuta nova na Vračaru.
Kafana „Kolarac“ jedna je od starijih građanskih kafana i ponela je svoje ime po sopstveniku zgrade-zaveštaču. Odmah po podizanju zgrade otvorena je tu kafana sa baštom, i građanstvo, a naročito porodice, koje su dotle posećivale Germanovu baštu, sve su se preselile kod „Kolarca“. Oduvek, kao i danas, ta je kafana važila kao vrlo solidna, gde su naročito nedeljom, na podne posle službe božje, a uveče posle šetnje na Kalemegdanu, navraćali otac, majka i sva deca da popiju po čašu piva i da slušaju muziku.

U prvo doba i kafana i bašta bile su manje. Kafana je imala nekoliko soba i jedno odeljenje malo prostranije a bašta nije bila ni za polovinu današnje bašte. Po tim raznim sobama kao i leti u bašti bila je polovina stolova zauzeta za stalne goste („štamtiši“), jer kod „Kolarca“, kao ni u jednoj beogradskoj kafani, bio je najveći broj tih stalnih, tih „večitih“ gostiju.
Za jednim od takvih stolova, u najcvetnije doba ove kafane, kada ju je držao Nikola Praporčetović (sedamdesetih i osamdesetih godina devetnaestog veka), bilo je uvek okupljeno ovo društvo: Miloš Petrović, stari gospodin, Dragomir Brzak, Panta Jovanović blagajnik, Nikola Šilić telegrafista, Uroš Romanović načelnik, Panta Besarić telegrafista, Čekić kasacioni sudija, Nikola Ninić sudija, Manojlo Đorđević „Prizrenac“ i Miloš Popović novinar. Oni su sedeli redovno u manjem salonu za jednim dugačkim stolom na kome je stajao, u piksli od palidrvaca, karton na kome je pisalo: „Gospodsko mesto“.

Bio je u drugoj sali još jedan sto „večitih“ gostiju, oko kojega su se skupljale zanatlije kojima je predsedavao Jovan Sremac limar, brat Stevana Sremca. Jovan Sremac poznat ne samo kao čestit čovek, dobar drug i gost izdašne ruke, važio je još i kao neobično vešt da spravi meze i salatu te su se njegovome stolu, bar dok se ne slisti meze, rado pridruživali i oni koji po profesiji nisu bili zanatlije.

Među gostima, naročito o ručku, viđao se često kod „Kolarca“ i pokojni Kosta Vujić profesor. Poznata je stvar već da je Vujić ručavao na dva-tri mesta. On je znao u kojoj je restoraciji dobra supa i goveđina a u kojoj umokac i pečenje i nije nikad reskirao da u jednoj pojede sve to. Kod „Kolarca“ je, po njegovome uverenju, bila odlična supa i goveđina i on bi to pojeo tu, a zatim bi išao u „Kasinu“ na Terazije, da jede kakav umokac i vraćao se „Ruskom caru“ da završi ručak pečenjem.
Za vreme točenja piva na podne i uveče kretali su se između stolova i dva vrlo zanimljiva tipa. Jedno je bio Pera pekar, koji je pekao vrlo dobre perece i pisao vrlo rđavo stihove i nekada tako poznata jevrejska Perla sa Jalije, koja je pekla jaja na način kako je to kod Jevreja običaj a koja su jaja gosti vrlo rado jeli uz pivo.

Najduže je držao kafanu „Kolarac“ pomenuti Nikola Praporčetović ili, kao što su ga obično zvali, Nikola Praporac. To je bio otmen gospodin i dobar domaćin a vrlo korpulentan čovek sa nelikim trbuhom pred sobom. Među njegovim gostima tada je cirkulisala jedna anegdota o Nikoli Praporcu koji je, kao neki delegat, sa mnogim drugima, odlazio u Moskvu na neku izložbu. Vele tada je i ruski car bio na toj izložbi i rado je primio srpsku deputaciju. Kada mu se predstavio ovaj simpatični kafedžija beogradski i rekao da se zove Praporac, vele, car ga je odmerio onako korpulentnog kakav je bio i rekao:
– No, kad su u Srbiji takvi praporci, kakva li tek zvona moraju biti!

Posle Nikole Praporca preuzeo je na dugoročni zakup lokale g. Đorđe Vajfert, s tim da je ne izdaje pojedincima, no to da bude glavni i centralni lokal za točenje piva iz njegove pivare. Od tada je počelo i renoviranje kafane. Od mnogih soba stvorena su dva paralelna salona, od kojih je jedan bio pivnica i drugi trpezarija a osim toga, uništavajući jedan deo bašte, koja je zatim potisnuta van dotadanjih ograda, g Vajfert je podigao najveću i najlepšu salu u Beogradu. Ta sala, koju je zatim u našem narodnome stilu dekorisao poznati slikar Dragutin Inkiostro, postala je tada središte duhovnoga i društvenoga života prestonice. Tu su priređivane najotmenije zabave (Žensko društvo, Kolo Jahača, Akademska omladina, Trgovačka omladina), tu koncerti i gostovanja, tu predavanja i zborovi, tu svadbe i svi veći banketi. Učiteljsko je udruženje tu održalo jednu svoju godišnju skupštinu, Narodna odbrana nekoliko zborova. Uostalom, Narodna odbrana je i ponikla kod „Kolarca“. To je bilo onih buriih dana kada je Austrija proglasila aneksiju Bosne i Hercegovine. Poznate su one ogromne demonstracije koje je vodio Branislav Nušić. Kako su demonstracije trajale nekoliko dana i s dana na dan hvatale sve šire dimenzije tako da su pretile da se pretvore u nerede širih razmera, Nušić, osećajući da nema više snage ni moći ni autoriteta da takvoj bujici postavi brane, pozove hitno na savetovanje pok. Živojina Dačića i s njim zajedno odluči da pozovu veći broj uglednih građana na savetovanje. Oni zakažu sastanak ovih u maloj sobi kod „Kolarca“ i na taj sastanak dođu kao pozvani: Ljuba Jovanović, Žika Rafajlović, Velisav Vulović, Marko Vuletić i još nekoliko istaknutijih građana.
Nušić im iznese situaciju i potrebu da se ovaj narodni pokret, koji je on izazvao, reguliše i uputi jednim naročitim i po interese otadžbine korisnim pravcem. On im reče još da se lično oseća nemoćnim da to učini; stoga predloži da se obrazuje odbor Narodne odbrane, koji će ubuduće rukovoditi celim pokretom a on će mu i dalje rado služiti. Predlog bude primljen i toga časa postaje Narodna odbrana koja prima zatim na sebe velike nacionalne zadatke koji urađaju blagoslovenim plodom.
Od sviju koncerata i zabava, koje su kroz dugi niz godina priređivane u lepoj i prostranoj sali kod „Kolarca“, odvaja se jedan neobičan koncerat, koji je još potkraj prošloga veka priredila Poštansko-telegrafska zadruga. Te večeri, „Kolarčeva“ sala bila je dovedena u saobraćajnu vezu sa celim svetom i taj neobičan i originalan koncerat predstavljao je pravo čudo svojega doba.
U tome vremenu u Srbiji još nije postojao međugradski telefonski saobraćaj i baš zato je izazvao toliko veću radoznalost kod beogradske i niške publike kad je Telegrafska zadruga objavila da priređuje „jednovremeni telegrafski koncerat Beograd-Niš.“ Drugim rečima, beogradska publika u „Kolarčevoj“ sali slušaće niški orkestar i niško pevačko društvo „Branko“, koje će pevati u sali niškog hotela „Evropa“, a niška publika slušaće beogradski orkestar i pevačku družinu „Stanković“, koja će im pevati u „Kolarčevoj“ sali. Tada su mnoge neverne Tome, i u Beogradu i u Nišu, zavrteli glavom i sa velikom sumnjom u tehnički uspeh jedva su rešili da posete ovaj čudnovati koncerat. I umalo nisu naslutili neuspeh.
Koncerat je trebalo da počne u 9 časova; međutim, telefonska linija, jedina između Beograda i Niša, koja je služila samo za dvor obeju prestonica, i koja je za ovu svrhu bila ustupljena toga večera Telegrafskoj zadruzi, bila je prekinuta u 8 časova i opravljena tek posle dva sata, kada je publika na obadva mesta, uz podsmeh, htela da napusti obadve sale. Ali je na kraju krajeva opet ispalo kako treba.
Te noći sala „Kolarčeva“ bila je pretvorena i u poštu i u telegraf. Za jednim dugačkim stolom, najlepše mis-poštarke tuckale su poštanskim žigom marke na pismima i saobraćajnim kartama. Za ovu svrhu, po rešenju ministra Laze Jovanovića, izdana je naročita emisija maraka i karata u korist telegrafske siročadi, koja je važila svega 24 sata.
U jednom uglu sale bio je postrojen i telegraf.
Publika je imala pravo te večeri da vrši pošiljke i poštanske i telegrafske. Ljuba Krsmanović je odatle telegrafisao svojim prijateljima u Beču, Berlinu, Parizu i Londonu. Odatle je pozdravljen i veliki Srbin Nikola Tesla.
Mnogobrojna beogradska i niška publika otišla je sa ovog koncerta veoma zadovoljna i puna divljenja ovakvom napretku na polju telefona u Srbiji, i ne sluteći šta će dobiti, posle nepune tri decenije, sa radio-telegrafom i telefonom.
Od znatnijih zakupaca već renovirane kafane u Vajfertovoj režiji, najpoznatiji je bio „Brat-Velja“ koji je inaugurisao kod „Kolarca“ krkanluke, mezeta i presan kiseli kupus na podne. U doba Brat-Veljino „Kolarac“ je počeo sve više bivati noćna kafana, gde je rado provodio noći ceo Beograd. Tada je Brana Cvetković preneo svoj orfeum kod „Kolarca“ te postao najomiljenija atrakcija Beograda i svih stranaca koji bi se u Beograd navratili. U to doba, za vreme Braninih predstava, kod „Kolarca“ se gušilo i nije se moglo doći do mesta ni zimi u velikoj sali ni leti u bašti.
Posle Brat-Velje držali su kafanu najpre Đoka Dimitrijević i Garma, zatim sam Đoka Dimitrijević a posle izvesnog vremena uzeo ju je Đoka Cvetković, koji ju je potpuno reorganizovao i renovirao te stvorio jedan od najprijatnijih etablismana u Beogradu.

Branislav Nušić

Izvor:web.archive.org

______________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

DRAGI, BOLI ME …

tamoiovde-logo

Da li je vaš majnak entuzijama u vezi sa stresom na poslu ili jednostavno univerzum pokušava da vam objasni da je vreme da produžite dalje. 

2014-09-9_znakova_da_ste_pocele_da_se_hladite_444220133

Foto: Profimedia

Ukoliko su vam ovi znaci veoma poznati, vreme je da se ozbiljno zapitate da li ste počele da se hladite. Da, počele ste da se odljubljujete…

– Ukoliko njegove naughty poruke više u vama ne izazivaju reakciju kao ranije i jednom rukom kucate mmm dok su vaše misli okupirane novom kolekcijom cipela Olivije Palermo, vreme je za rešavanje problema. Nije da cipele nisu važne, ali kada vam dragi pošalje seksi poruku, trebalo bi jedva da imate koncentracije da mislite na bilo šta drugo osim toga šta vas noćas čeka u spavaćoj sobi. Seks je jedan od važnih aspekata u vezi, ukoliko tu nešto ne štima pronađite uzrok. Što pre.

– Želite da izlazite bez njega. To je u vezama sasvim u redu, vreme koje izdvajate za provod sa drugaricama je neophodan (to svaka devoja treba da zna), ali kada isključivo želite da izlazite bez njega, tu se već radi o nečemu drugom.

– Bliži se njegov rođendan, a vama kroz glavu prolazi: „Jaoj ne ovaj vikend, u subotu sam isplanirala flašu vina i toplu kupku. Sa ugašenim telefonom.“

-Kasno je, kod vas ste u stanu. Sve o čemu razmišljate kako želite da se ušuškate u krevet da spavate. Sa okrenutim leđima i izgovorom: „Dragi jako me boli glava.“

-Kupujete nove cipele na štiklu samo zato što čete u njima biti više od njega. Na svadbi njegovog najboljeg druga iz detinjstva.

-Primećujete nesavršenosti na njegovom telu koje su vam do tad promicale. Kako? „Ok te dlake u nosu su grozne!“

-Romantična večera ne može da se završi dovoljno brzo. Hm još jedna čaša vina? O daa.

-Njegovi ciljevi postaju smešni, ono što ste videle u njemu na početku veze se ispostavlja vremenom da nema veze sa realnošću. Vama treba muškarac.

-One sitne navike koje su vam bile beskrajno slatke i simpatične su počele strašno da vas iritiraju.

-On više nije prva osoba sa kojom želite da delite dobre vesti. Ali ni one loše.
Izvor:cosmopolitan.rs

______________________________________________________________________________________________

ZLOUPOTREBA PSIHOLOGIJE…

TAMOiOVDE-logo

UBEDI SEBE DA SI SREĆAN

Najnovija istraživanja o efektima takozvane „škole pozitivnog mišljenja“ koja nudi instant recepte za pretvaranje gubitnika u dobitnike, dodatno potvrđuju da je u pitanju obmana za brzo sticanje novca, zbog koje mnogi ozbiljno bolesni ljudi odustaju od profesionalne pomoći.

pozitivne_misli_12451.jpg.axdZahvaljujući komercijalnom izdavaštvu, tvrdnja da je za sreću i uspeh dovoljno da svaki dan pozitivno razmišljamo proširila se kao virus i danas je gotovo nemoguće razuveriti ljude u njenu proizvoljnost. Poruka zagovornika pozitivnog mišljenja glasi otprilike ovako: sve potiče iz glave, pa da biste bili zdravi, uspešni i srećni razmišljajte pozitivno, zauzmite konstruktivan stav i budite optimisti. Ako ste neuspešni i nesrećni, to je zato što razmišljate negativno i gajite pesimizam. Pri tom je teško utvrditi šta promoteri pozitivnog mišljenja konkretno preporučuju kao rešenja za savladavanje životnih problema, budući da se njihovi saveti uglavnom svode na ponavljanje autosugestivnih formulacija kao i usvajanje određenih uverenja o ličnim vrlinama i mogućnostima uspeha.

Navedene ocene deo su zaključaka psihijatra Džoane Vud i njenog tima sa Univerziteta „Vaterlo” u Kanadi, nakon višegodišnjeg terenskog istraživanja kako pozitivna autosugestija utiče na ljude koji već imaju izraženo samopoštovanje, a kako na pojedince kojima ono nedostaje. Rezultati su pokazali da onima koji veruju u svoje sposobnosti ovakve vrste autosugestivnog treninga nisu ni potrebne. Međutim, kod pojedinaca koji imaju nizak nivo samopoštovanja i samopouzdanja, a kojima su takvi treninzi pre svega namenjeni, nalazi su bili veoma zabrinjavajući. Ispostavilo se da je primena pozitivne autosugestije kontraproduktivna. Ona dodatno provocira nesigurne da svoje nedostatke vide još izraženijim u odnosu na predstavu koja im se nameće kao ulaznica u svet uspešnih i kao formula da budu društveno prihvaćeni.

Vašarska psihologija

Najslavnija autosugestivna fraza „svakog dana u svakom pogledu sve više napredujem”, smišljena je još pre jednog veka, a njen autor je „otac” pozitivnog razmišljanja, francuski psiholog Emil Kue. Ova teorija je stekla svetsku popularnost zahvaljujući knjizi „Moć pozitivnog razmišljanja” Normana Vinsenta Pelea iz 1952. godine, koja je nadahnula brojne autosugestivne škole da ponude prečicu do sreće i uspeha i na tome izgrade sopstveni poslovni uspeh i zgrnu novac.

Novo psihološko „otkrovenje” zasnivalo se na nizu fraza koje je svaki dan trebalo ponavljati kao mantre. Na primer, onima koji su nezadovoljni svojim fizičkim izgledom preporučuje se „svakog jutra gledajte se u ogledalo i recite sebi da ste najlepši na svetu”. „Privlačan sam i uspešan u ljubavi i seksu”, mantra je onih koji imaju problema u intimnom životu. „Ništa me neće sprečiti da ostvarim snove”, formula je koju treba izgovarati svaki dan da biste se za par meseci od poslovnog marginalca pretvorili u nezaustavljivog poslovnog lidera.

Danas, kada se usled posledica ekonomske krize preispituju mnogi donedavno nesporni postulati modernog društva, ispostavlja se i da ponavljanje pozitivnih fraza pred ogledalom ne rešava probleme potrage za poslom kojeg nema, niti na prečac može da vrati izgubljene kuće, celokupni kapital i životnu ušteđevinu za stare dane. U raspravama kako su uopšte promoteri pozitivnog mišljenja uspeli da se nametnu sa svojom “vašarskom” psihologijom najčešće se okrivljuju mediji, koji su agresivnom propagandom ovakvih škola i priručnika zaglupeli javnost.

Međutim, priča je složenija, smatraju autori kanadskog istraživanja. Instant psihologija je svojevrsni odgovor na drugu krajnost – da se svi psihološki problemi isključivo rešavaju hemijom, koju je promovisao deo psihijatara lobirajući za farmaceutsku industriju. Rodonačelnik oba modela je stav, koji je naročito forsiran u Sjedinjenim Državama, da se ljudi dele samo na dve kategorije – dobitnike i gubitnike, pri čemu je glavno merilo uspešnosti i izvor svih drugih dobrobiti poslovna realizacija i stečeni kapital. Škola pozitivnog mišljenja je, stoga, ponudila primamljivu altrenativu ne samo za skupe lekove i psihijatrijske seanse, već i jednostavan i brz način za uklapanje u vrednosti koje su nametnute kao uslov za društveno prihvatanje, uključujući i prednost da se sve to izvede bez etiketa koje se „kače” onima koji traže psihijatrijsku pomoć.

Žrtve optimističkog fundamentalizma

moral-relativismTako su pojedinci sa izraženim manjkom samopoštovanja dodatno postali žrtve „pozitivista”. Njihove formule i krajnje pojednostavljen pristup kako se treba nositi sa životnim problemima omalovažavaju ljude sa ozbiljnim zdravstvenim problemima poput depresije, bipolarnog poremećaja i anksioznosti. Jer, kako objašnjava autor pomenutog istraživanja psihijatar Džoana Vud, „ko smatra da je moguće postati srećan putem pozitivnog razmišljanja ne može da gaji razumevanje za depresivne i anksiozne, već ih po pravilu prezire i doživljava isključivim krivcima za tegobe koje imaju”. Štaviše, „optimistički fundamentalisti” neće imati razumevanja ni za one koji traže lekarsku pomoć za zdravstvene smetnje i odgovaraće će ih od odlaska psihijatru i medicinske terapije, jer im „to ne treba, jer je sve u mislima”. Pod uticajem ove obmane, mnogi ozbiljno bolesni ljudi odustaju od profesionalne terapije i pokušavaju da se izleče sami, sledeći uputstva koja im nude njihovi bližnji ili upijajući sadržaje priručnika popularne psihologije, upozorava Vud.

Dodatna opasnost je što se pozitivne mantre nude i kao svemoguće rešenje za sve vrste fizičkih oboljenja i kao recept za sve životne situacije: od školovanja, zapošljavanja i zasnivanja porodice, do dobitka na lutriji. Ovakav pristup može se porediti sa ekstremnim primerima nekih verskih zajednica, koje u potpunosti odbijaju medicinske usluge čak i kada je evidentno da njihov član umire, uverene da će preživeti isključivo zahvaljujući molitvi. U čemu je problem s pozitivnim mišljenjem? U tome, objašnjava Vud, što – ako iza misli ne stoji iskreno uverenje – ono nema nikakvog učinka, a u šta će pojedinac verovati nije stvar isključivo volje ni odluke.

Na primer, ako neko oseća da ga okolina ismejava, prezire i odbacuje, što može biti realna situacija, puko ponavljanje pozitivnih fraza da ga okolina uvažava i prihvata vremenom kod njega produkuje sve mučnija osećanja da je sadržaj takvih tvrdnji oprečan njegovom doživljaju.

Psihijatrijska praksa pokazuje da onaj ko je po prirodi sklon da veruje u dobro, makar to uverenje bilo lažno, taj i ne pati od depresije, anksioznosti, niskog samopoštovanja i manjka samopouzdanja, pa mu pozitivna sugestija nije ni potrebna. Na to kakva uverenja pojedinac gaji, osim inteligencije i sposobnosti da se objektivno sagledava realnost, utiče i razvijenost i aktivnost moždanih centara za odbranu od stresa, koje nisu podjednake kod svih ljudi. Stoga životni stavovi nisu puka posledica odluke i nije ih moguće naučiti putem priručnika, kao ni talenat za umetnost ili nauku.

Zorica Žarković

Iz časopisa “Biznis i finansije”

Izvor:vizionarski.wordpress.com

_____________________________________________________________________________________________

BOSILJAK – DELOTVORAN I BOŽANSKI MOĆAN…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________

Lekovita priroda – bosiljak se koristi protiv kašlja, bubrežnih bolesti, glavobolje i depresije, kod prehlada, upale ušiju i bubne opne, ali i kao okrepljujuće sredstvo.

16 (2)_310x186Grmoliki bosiljak (Ocimum basilicum) karakterističnog mirisa, predstavlja začinsku, lekovitu i „svetu“ biljku, koja u mnogim religijama ima posebnu važnost. Poreklom je iz Indije, a u Evropu su je u 12. veku doneli monasi.

Pravoslavna crkva, hinduisti i mnogi drugi narodi, bosiljku pripisuju božansku moć. Postoji verovanje da se na krštenju nikad niko ne prehladi, bez obzira na doba godine, jer ova biljka poseduje snažno antizapaljensko dejstvo.

Zapisi pokazuju da su za nju znali još u drevnom Egiptu. Reč bosiljak dolazi od grčke reči bazilikon što znači kraljevski ili poštovanje starih kultura prema njegovom postojanju. Rimljani su ga poistovećivali sa ljubavlju i odanošću, i verovali su da će muškarac zauvek voleti ženu od koje dobije grančicu bosiljka, dok su ga u Indiji negovali kao simbol dobrodošlice.

16dKao začin bosiljak daje ukus jelima, poboljšava varenje teške hrane i čuva je od kvarenja. Kulinari ga preporučuju kao dodatak jelima od krompira, kukuruza, karfiola i plavog patlidžana. U mediteranskoj kuhinji predstavlja sastavni deo sosova i preliva za jela sa testeninom. Sušeni bosiljak ima jači ukus od svežeg, pa ga treba dodavati u variva i razna druga jela od povrća, kao što je grašak i pasulj, ali i u salate i namaze.

Tradicionalna medicina takođe ceni lekovita svojstva bosiljka. Koristi se protiv kašlja, bubrežnih bolesti, glavobolje i depresije, a u vidu čaja za ublažavanje menstrualnih tegoba. Sok od lišća koristi se protiv prehlada, upale ušiju i bubne opne, ali i kao okrepljujuće sredstvo. Delotvoran je i kod upala mokraćnih puteva, za uklanjanje nesanice i ublažavanje nervoze, podsticanje apetita.

Čaj od bosiljka svakako bi trebalo da piju dojilje, jer pospešuje stvaranje mleka. Sprema se tako što se listovi osušene biljke preliju ključalom vodom i ostave da odstoje deset minuta. Ovaj napitak može da se pije svaki dan, ali posle osam dana trebalo bi napraviti dvonedeljnu pauzu.

16 (3)Istraživanja zvanične medicine pokazala su da se svežim bosiljkom uspešno leče bolni otečeni zglobovi, a pre svega oni zahvaćeni artritisom. Stručnjaci tvrde da listovi ove biljke slično deluju kao diklofenak tablete. Eugenol koji bosiljku daje prepoznatljivu aromu, a ima ga najviše u azijskoj vrsti, ključni je sastojak koji deluje protivupalno.
Zbog sedativnog dejstva, jedino se ne preporučuje trudnicama u početku trudnoće, kao ni bebama mlađim od šest meseci.

16 (1)SNAŽAN ANTIOKSIDANS
Bosiljak ima snažna antioksidansna svojstva, koja štite organizam od oštećenja nastalih delovanjem slobodnih radikala. Istovremeno, sprečavaju starenje ćelija i nastanak pojedinih vrsta karcinoma. Beta-karoten koji se u organizmu pretvara u vitamin A predstavlja jedan od ključnih antioksidanasa, jer sprečava oksidaciju holesterola u krvotoku, štiteći na taj način srce i krvne sudove. Bosiljak jača i srčani mišić, delujući preventivno protiv nastanka infarkta.

ETERIČNO ULjE
Slatkasto aromatični listovi bosiljka sadrže zavidne količine eteričnog ulja, tanin saponine i gorke materije. U eteričnom ulju ima estragola, linalola, cineola i drugih antiseptičkih sastojaka koji unuštavaju štetne bakterije u hrani, sprečavajući njihovo razmnožavanje. Zbog ovakvih osobina eterično ulje bosiljka predstavlja izuzetan prirodni konzervans, a koristi se i u farmaceutskoj industriji.

Z. O. Joksović /novosti.rs/vesti/zivot

____________________________________________________________________________________________

SUROVA (NE)ISTINA…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________________________________________

SUROVA ISTINA ali sreća se konačno osmehnula deci: nauka potvrdila da je HIPERAKTIVNOST izmišljena bolest

 leoneisenbergPoremećaj ponašanja kod dece tzv. ADHD a kod nas poznat kao Hiperaktivnost konačno će biti izbtrisan sa liste bolesti, bar prema nedavno objavljenom mišljenju Švajcarskih naučnika ali i otkrivenoj izjavi samog izumitelja koji je na samrti izjavio da je ADHD, to jest HIPERAKTIVNO PONAŠANJE, samo fiktivna bolest koja zapravo ne postoji.

 Srećom, Švajcarska Savetodavna komisija za biomedicinsku etiku ( NEK , predsednik : Otfried Hoffe ) objavila je veoma kritički komentar o upotrebi leka protiv bolesti “hiperaktivnost” kod dece, (zvanog  Ritalin),  22. novembra 2011.

Oni su naveli da korišćenje ovog leka kod gore navedene “bolesti” ne doprinosi unapređenju detetovog zdravlja, naprotiv…

Švajcarska Savetodavna komisija detaljno obrazlaže da upotreba ovog leka ugrožava pravo deteta na slobodu  i pravo na sopstveni razvoj ličnosti, jer farmakološki agensi u leku koji im se daje indukuju promene u njihovom ponašanju , ali istovremeno ne uspevaju  da pomognu detetu da samostalno postigne ove promene u ponašanju .   Dete je, koristeći ovaj lek tako lišeno sopstvenog iskustva da deluje samostalno i na taj način ovaj LEK nedvosmisleno ” značajno ograničava slobodu dece i pogoršava razvoj njihove ličnosti “.

Ovo potresno i alarmantno kritičko mišljenje dobilo je podršku na naslovnim stranama od  nemačkog nedeljnika Der Spiegel koji navodi u naslovnoj priči objavljenoj 2. februara 2012. da je američki psihijatar Leon Ajzenberg , rođen 1922. kao sin ruskih jevrejskih imigranata , koji je bio” naučna otac ADHD “,  rekao u 87. godini , sedam meseci pre smrti, u svom poslednjem intervjuu : ” ADHD je prost primer fiktivne bolesti

Ovo otkriše je nastupilo posle 40 godina nepravde prema deci koja su proglašavana za HIPERAKTIVNE i lečena od ove izmišljene bolesti. Naime, počev od 1968 ,  Leon Eisenberg je ” bolest ” uspeo da uvede u  američki Dijagnostički i statistički priručnik , prvo kao ” hiperkinetičku reakciju tokom detinjstva ” , a ubrzo zatim kao bolest  ” ADHD “, kako se i danas zove.

Upotreba  lekova za ADHD  ”bolest” na primeru Nemačke, porasla je za samo osamnaest godina od 34 kg ( 1993. ) , na rekordnih 1760 kg ( 2011. ) – što je 51 puta više! U Sjedinjenim Američkim Državama svaki deseti dečak, oko deset godina starosti, već koristi ADHD lekove na dnevnoj bazi .

Sa tendencijom povecanja .

Related articles

Izvor: beleznica.wordpress.com