ŠUŠTE ČEMERNI, SLOMLJENI KURUZI…

tamoiovde-logo

 Jazavac pred sudom

Jazavac pred sudom je satira koju je Petar Kočić napisao 1903. godine u Beču za vrijeme studija, a objavljena je 1904. godine. Radnja počinje kada David Štrbac, bosanski seljak, dolazi u sud noseći u vreći jazavca s namjerom da ga tuži za pojedeni kukuruz.

c7f62898-e06d-4e1c-9a3c-5dd245a9cc7d

foto: emaze.com

SUDAC: Što si vodio ovog lopova pred sud? Što ga nijesi odma’ na njivi ubio?

DAVID: Kako sam budalast, more biti da bi’ i to učinio da ne znam današnjeg reda i zakona. Ama, šta bi ti glavati gospodine, duljio, otez’o i natez’o: znam zakon, pa neću preko zakona. Neću preko zakona, pa ubi me!…

Neke godine, dok još nijesam bio svještio vašeg zakona, ubio sam u toj istoj njivici jednog jazavca. Biće valjda brat ovog lopova. U’vati me carski šumar i oglobi s pet vorinti. Kad metnu pare u džep, oštro mi zaprijeti: „Ne smiješ to više činiti, jer i jazavca današnji zakon brani!“ E, kad brani, nek mu i sudi, kad štetu počini!…

Samo imam ono nešto krezube babetine, i tu njivicu kuruza što sam imao, pa mi ovaj lopov stra i sa zemljom sravni. Osušili se jadni kuruzi, pa kad prođem pokraj njivice, obuzme me tuga i žalost. O, kako tužno šušte čemerni, slomljeni kuruzi! Rek’o bi čo’jek da uzdišu za osvetom i pravdom… Samo (plače) samo sam tu njivicu kuruza im’o, pa…

PISARČIĆ (zajedljivo): A kako ti se zove njivica? To treba slavni sud da zna.

DAVID (tare suze): Čudnovato se, dijete, zove njivica. Zove se Ni Davidova, nicarska, nispa’ iska . Tako joj je ime i tako je, čini mi se, vođe u sudu zapisato.

SUDAC (smije se): U tebe, Davide, sve to nekako zapetljano. Kako se to zove njivica? Ni Davidova, ni carska, nispa’ iska ? Kako to?

DAVID: E, tako, gospodini moji. Sve ću vam kazati po redu i zakonu. To je njivica krčevina. Ja sam iskrčio, pa velim: moja je. Oko te njivice carska šuma. Na kraj njivice, upravo kad se pođe Markanovom točku, stoji dirjek, uboden u zemlju, s one dvije k’o kantarske kuke (C. Š .). To vele, ko piše: carska šuma. Bože moj, bože, čudne ljepote u vašeg cara! Bože moj, bože, svakom li se danas odaje čast: carska šuma!

Za turskog suda: svačija, ničija šuma, a danas carska šuma. Pa kažem vam, oko te je njivice carska šuma, te gruntovnik veli: „Istina, Davide, ti si je iskrč io, ali to je carska šuma. Pošto si iskrčio carsku šumu, ostala je carska zemlja. Š uma je carska, pa i zemlja mora biti carska.“

Sad dolazi spa’ija: „Lažeš, Vlaše! Nisi je iskrč io, već je to, bivakarce, od davnina ziratna zemlja, a svaki komadić ziratne zemlje moj je!“ Na čijoj je strani prava, ne znam. Samo znam da zato svijet tu njivicu zove Ni Davidova, ni carska, ni spa’ijska. A ja bi’ rek’o da svijet u neku ruku ima pravo, jer ta njivica, kako ste čuli, nije ni moja, ni carska, ni spa’iska, već ovog prokletog lopova, a brezakonika!

Dok se mi ‘vamo svađamo i prepiremo čija je, a on se poistija sladi i deblja, što ‘no vele k’o šokački pratar. Zato vas molim i preklinjem, da ga što teže osudite. Meni je ovaj slavni sud mlogo dobra učinio. Od mloge me je bijede i nevolje oslobodio…

SUDAC: Baš od mloge te nevolje oslobodio? Kako to?

DAVID: Da, da, od mloge me bijede i napasti oslobodio. Sve ću vam, gospodini moji, kazati po redu u zakonu. Imao sam sina. Snažno, mlado i vitko momče k’o jela. Nije bio nimalo na me nalik. Bacio se bio na đeda, moga oca, što je u pošljednjoj buni u Crnim Potocima pogin’o. Snažno i vitko momče, ali naopako i zločesto, da bog milostivi sačuva! Uzeše ga u vojsku, poslaše ga u Grac i ja danu’ dušom.

Lani, oko Časni’ veriga, donese mi knez crnu knjigu i tri vorinta: „Davide, umro ti sin, pa ti carstvo šalje tri vorinta. To ti je nagrada.“ „O, dobre carevine, krst joj ljubim!“, lijepo ja jauknu’ od radosti, a žena i djeca zaplakaše. „Brate, kneže, vrati ti ta tri vorinta carevini. Pravo će biti bogu i ljud’ma, da to carevina uzme sebi k’o reće kaz’ti, neku nagradu, jer ona je mene od napasti oslobodila.“

– Onda sam imao jednu kravu, dobru, debelu kravu. Od usta sam svoji’ otkid’o, pa sam njoj dav’o. Kažem vam, dobra, debela krava, ali zijanćerasta, da bog zakloni! Satra mi svake godine ljetinu. Doču to nekako slavni sud. Eto ti jednog dana onog šikucije, što kupi miriju i porez: „Davide, veli, dočuo sud da te snašla bijeda, pa me je posl’o da… Kako bi bilo da mi ti nesretnu kravu preteslimimo carevini, pa nek se ona tamo š njom muči i devera?“ „‘Vala, velim ja, carevini, koja se toliko za me brine! Vodi, brate, vodi odma’!“

– Onda sam im’o čet’ri koze. Za turskog suda mirne k’o ovčice, a kad zastupi ukupacija, ošjetiše i one slobodu, bog i’ ubio, pa se ne daju snositi! Počne i’ ona moja krezuba babetina musti, a pošljednja nogom u kab’o, pa prolije vareniku. Doču jope’ nekako carevina. Eto ti šikucije: „Pomozi bog, Davide! Zdravo, mirno?!“ „Dobro, ‘vala bogu, kako si ti?“

Tuj se upitasmo za zdravlje, dok šikucija poče: „Tebe, Davide, zar jope snašla napast: nemirne ti koze, pa prolijevaju vareniku? Kako bi bilo da i’ predamo poreznom uredu, pa nek on š njima muči?“ „O, da dobre carevine, milostivi bože!“, zaneso’ se ja i lijepo jauknu’, od nekakve silne miline, a žena i djeca od velike radosti zajecaše. „Goni, brate, ljubim ti stope tvoje, goni!“ I, boga mi, čo’jek – ‘vala mu, ‘vala i njemu i premilostivoj carevini! – oćera nesretnice i oprosti me napasti.

– Od svega mala i imaća ostade mi još jedan prasac, ali zijanćerast i nesreća jedna! Potra kuruze, pojede tikve i misirače, sve pojede i proždra, da oprostite, k’o kakav šikucija. Napravim mu jarmac i metnem mu ‘vako k’o sad tebi (sklapa ruke i pokazuje na pisarč ića) i, ne budi primijenjeno, oko vrata, ali ne pomaže. Skočio svijet na me k’o na bijelu vranu: „Tvoj prasac, Davide, upropasti i tebe i nas!“ Od usta do usta, dok i carevina ne doču. Eto ti šikucije: „E, baš si, veli, Davide, baksuz! Ni u čemu ti se ne da!“ „Dosta, brate! Znam!“, viknu’ ja, pa ga zagrli, i poljubi’. „Dosta! Goni! ‘Vala ti, ‘vala i tebi i premilostivoj carevini, koja se ona za mene toliko brine? ‘Vala vam đe čuli i ne čuli!“

PISARČIĆ: Ne znate vi, gospodine, još ovih bosanskih seljaka. Danas ovaj David hvali i uznosi carevinu do neba, a sjutra bi se, onako sakat diga’ u bunu i poša’ protiv ovog slavnog suda. Znamo se, Davide, znamo. Svi ste vi jednaki.

DAVID (unosi se pisarčiću u oči): Ko? Ko, bolan? Zar da se ja dignem u bunu? Drago moje dijete, vidim, pametan si i učevan si, ali nemoj me, tako ti carskog kruva, musavediti i bijediti kod ovog carskog suda! Zar da se ja dignem u bunu? Bolan, bolan, ja bi’ glavu svoju položio za ‘vaj sud!… Nego, preklinjem te, glavati gospodine, da ovog lopova što teže osudiš. Svega me upropastio. Skini mi ga s vrata, tako ti carske službe!

Nas je, seljake, kažem vam, ovaj slavni sud od mlogo čega oslobodio. Ne riču nam više sa plandišta zadrigali bakovi niti nam bodu čeljadi; ne taru nam više silne volovanice plotova i ušjeva k’o u ono staro, blentavo, tursko vrijeme. Danas ne mereš vidjeti u svijeta žirovine i bakovite sermije. Što nam je slavni sud ostavio, to je mirno, ćudevno, pametno; istina malo šašavo i slabo, ali za nas, blentave Bošnjake, i nije drugo!…

PISARČIĆ: E, ta ti je, Davide, na mjestu.

jazavac_pred_sudom_izabrane_pripovijetkeDAVID: Svaka je moja, d’jete, na mjestu, svaka! Nemoj misliti da nije. Nego, kažite vi meni, ‘oćete li već početi ovog brezakonika osuđivati ili nećete, da znam na čemu sam?

SUDAC: Ti si, Štrbac, prava pravcata budala! Jazavca osuđivati! Ti si lud, čovječe!

DAVID (kao uvrijeđeno, ljutito): Nemoj ti, gospodine tako! Dok jadni težak svješti vaš red i zakon, a vi odma’: ti si lud, ti si budala…

Petar Kočić
Izvor teksta: 6yka.com

_________________________________________________________________________________

CARSKO SELO – SANKT PETERBURG…

tamoiovde-logo
Carsko selo, imanje i kompleks rezidencija ruske carske porodice nastalo u XVIII veku, nalazi se 26 kilometara južno od Sankt Peterburga.

e162e41c2016dbf9a4f7ef4fa6de229c_LPosebno je poznato po svojoj impresivnoj baroknoj palati, letnjoj rezidenciji carice Katarine Velike, gde je ona često boravila, kao i okruženju sa velikim vrtovima i uređenim parkovima.

Mesto na kojem se nalazi Carsko selo, prvobitno vlasništvo švedskog plemstva je ruski car Petar Veliki poklonio svojoj budućoj supruzi Katarini I 1708. godine. Originalni naziv, Carskoe Tselo, Carsko selo, mesto je dobilo po palati i parkovima koje je izgradila carica Katarina I, druga žena Petra Velikog i njihova kćerka Katarina Velika.

U sovjetskoj eri mesto je dobilo ime po čuvenom ruskom pesniku Aleksandru Sergejeviču Puškinu, koji je ovde studirao na Liceju početkom XIX veka, a kasnije sagradio i kuću. Iako je mestu kasnije vraćeno predrevolucionarno ime, i dalje se često zove Puškinovo.

Originalnu palatu koju je Petar Veliki poklonio svojoj supruzi Katarini I srušila je njihova kćerka carica Katarina Velika, koja je na tom mestu, uz pomoć arhitekte Bartolomeja Rastrelija, izgradila i srušila još dve palate jer joj se nisu dopadale. Sadašnja palata je četvrta po redu sagrađena na tom mestu.

Carsko selo 2Raskošna carska palata je izgrađena 1717. godine po nacrtu čuvenog italijanskog arhitekte Bartolomeja Rastrelija, koji je kasnije dizajnirao Zimski dvorac u Sankt Peterburgu.

Palata je izgrađena u baroknom stilu i bogato ukrašena. Barokne fasade sa atlantima, stubovima, pilastrima, kitnjastim prozorskim simsovima su duge oko 300 metara. Zlatna crkvena kupola palata se uzdiže iznad jednog kraja fasade, a na vrhu ulaza je ukrasno slovo „E“ (ruski inicijali za Jekaterinu).

Carsko selo 3Katarinina palata sadrži brojne povezane prostorije koje odišu luksuzom, od bogatih parketa, svilom prekrivenih zidova, do oslikanih i pozlaćenih plafona. Skoro sve prostorije su ukrašene bogatim draguljima i vrednim umetničkim delima. Na nekima su prikazane ruske vojne pobede i dostignuća u nauci i umetnosti.

Dosta je korišćeno zlato za ukrašavanje duboreza, nameštaja i drugih detalja.
Najimpresivnija soba unutar palate je ćilibarska soba koja je potpuno optočena ovim poludragim kamenom u raznovrsnim nijansama, od zelene do mlečne i rđe braon.

Originalna soba je izgrađena 1701. godine za pruskog kralja Frederika I u gradu Koninsberg. Posle njegove smrti, kralj Fridrih je poklanja ruskom caru Petru I, koji je za nju bio zainteresovan. Originalna soba je danas izgubljena, jer ju je nemačka vojska demontirala prilikom povlačenja iz Rusije tokom Drugog svetskog rata. Do danas se ne zna gde je sakrivena, niti šta je bilo sa njom.

Carsko selo 4Impresivna je i velika dvorana za balove oivičena sa dva nivoa prozora sa prošaranim ogledalima, slično kao Versajska sala sa ogledalima.

Kada sunce sija dvorana blista sa refleksijama ogledala. Bila je savršena za balove tokom letnjih noći i belih petrogradskih noći.

Carsko selo 5Zelena trpezarija je jedna od prvih carskih prostorija u Rusiji u kojoj je mermerni kamin.

Carsko selo 6

Plava soba za crtanje, plava kineska soba, i horski antre prekriveni su svilenim zidnih oblogama. Kupatilo od poliranog sibirskog kamena, spavaće i dnevne sobe, kao i prostorije za zabavu ukazuju na raskoš.

Odmah pored ulaza u palatu, nalazi se Licej, elitna škola iz XIX veka gde je studirao poznati ruski pesnik Aleksandar Sergejevič Puškin i mnoge druge poznate ruske ličnosti.

Carsko selo 7Palata je okružena parkom čiji su ukras mnogobrojne statue. Posebno se ističe čudesna statua Devojke sa razbijenim krčagom.

Veoma je zanimljiv mermerni most preko ribnjaka, i „piramida“ gde je Katarina Velika sahranjivala svoje omiljene pse. Paviljon na ostrvu je izgrađen za muzičare koji su bili u pratnji na kraljevskim izletima brodom na jezeru.

Carsko selo 8U Carskom selu se nalazi još jedna carska palata, Aleksandrova palata, koja je građena u neoklasičnom stilu i koja je takođe okružena parkom.

Nekada je Carsko selo bilo naselje u kome je živela ruska aristokratija i članovi carske porodice. Sredinom XX veka počela je restauracija jedne od najvećih turističkih znamenitosti Sankt Peterburga. Danas se Carsko selo nalazi na Uneskovoj listi svetske kulturne baštine i svakodnevno ga posećuje veliki broj turista.
Izvor: artnit.net

_______________________________________________________________________________

Foto plus

aerial-view-of-tsarskoye-selo

Foto:www.saint-petersburg.com

winter-visit-to-catherine-palace-in-tsarskoye-selo

Foto:www.saint-petersburg.com

VOJSKOVOĐA KOJI JE SKRATIO VELIKI RAT…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Zaboravljeni ratnik vojvoda Petar Bojović

Vojvoda Petar Bojović, čovek koji je za godinu dana skratio Veliki rat, krenuo je iz Miševića u svet sa gorštačkim zavetom da je svugde i svagda važno biti dobar čovek.
Umro je posle Drugog svetskog rata i Beogradu, gradu koji je jednom oslobodio, sahranjen bez ikakvih počasti.

Konjički_poručnik_Petar_Bojović

Petar Bojović kao mlad konjički oficir u gardi/ Foto:Vikipedija

Vojvoda Petar Bojović bio je strateg srpske vojske u svim oslobodilačkim ratovima od 1876. do 1918. godine. Međutim, iako zaslužan kao i ostala trojica vojvoda iz tih ratova, njegovo je ime nepravedno zapostavljeno. Tu nepravdu Novovarošani godinama pokušavaju da isprave.
Iz rodne kuće život ga je odveo u škole pa u šest ratova. U impresivnoj vojnoj biografiji posebno mesto ima Solunski front.

Posle proboja, na čelu Prve armije kreće u otadžbinu oslobađajući Vranje, Niš, Beograd, dvesta kilometara ispred saveznika. Za dva meseca prešli su više od 800 kilometara što je podvig u svetskoj vojnoj istoriji.

Odlučujuću ulogu srpske vojske, posebno Bojovićeve Prve armije priznali su tada i saveznici i neprijatelji.
Kada je on došao u Beograd 1. novembra, front na zapadu bio je još u Francuskoj i Belgiji„, objašnjava istoričar dr Vojislav Subotić. „Bojović je mnogo uradio ne samo za Srbiju nego i za saveznike, skratio je rat za godinu dana. Kada je kapitulirala Bugarska, nemački car piše bugarskom kralju: ‘Šezdeset šest hiljada srpskih vojnika rešilo rat, sramota’.“
U Miševićima stara kuća Bojovića polusrušena, selo opustelo, ali potomci i dalje s ponosom čuvaju sećanje na vojvodu, iako se decenijama o njemu uglavnom ćutalo.
„Znali jesmo, ponosni jesmo“, kaže Dobrica Bojović. „Međutim, ratni vihor je zahvatio celu zemlju. On je bio po ratovima, ovi naši preci su bili po ratovima tako da on nije dolazio više niti nas je posećivao.“

General_Bojovic

General Petar Bojović u svečanoj uniformi 1913. godine /Foto: Vikipedija

Iz Miševića, svog zlatarskog zavičaja, Petar Bojović je krenuo u svet sa gorštačkim zavetom iz detinjstva – da je svugde i svagda važno biti dobar čovek.
Takav je bio i kada se suprotstavio savezničkoj komandi kako bi zaštitio srpsku vojsku, ali i prema vojnicima od kojih je tražio da prema poraženom neprijatelju postupaju čovečno, kao i da stegnu srce i prođu kraj svojih domova koje nisu videli tri godine, sve do potpune pobede.
U novovaroškom kraju sećanje na vojvodu čuva česma na prilazu rodnom selu i spomenik u centru grada, dok u zavičajnom muzeju tek najavljuju bogatiju postavku o ratniku koji je nedugo posle ružnog susreta sa osionim oslobodiocima Beograda u Drugom svetskom ratu, preminuo i sahranjen bez ikakvih počasti u gradu kojem je jednom doneo slobodu.
Pripremila Slavica Jovanović

Izvor:rts.rs/rts.uzice@rts.rs

___________________________________________________________________________________________

Petar Bojović rođen je 4/16. jula 1858. godine od oca Peruta Bojovića i majke Rade (rođene Pešić) u selu Miševići kod Nove Varoši.

Petar_Bojovic_pitomac

Petar Bojović kao pitomac Vojne akademije

Njegov otac se kao dečko sa svojim roditeljima, doselio iz sela Vasojevića kod Andrijevice, gde i danas postoji selo Bojovića i naselio se u selo Miševići u sjeničkoj nahiji. Savo Bojović, stariji Perutin brat, u prvoj polovini 19. veka bio je knez sjeničke nahije. Bojovićevi roditelji su imali šestoro dece, pet sinova (Iliju, Jovana, Jevrema, Luku i njega koji je bio najmađi) i jednu najmlađu kćerku Milenu. Ova zemljoradnička porodica je živela krajnje skromno. Kao devetogodišnji dečak prešao je sa svojim roditeljima i braćom 24. aprila 1867. godine iz Stare Srbije, koja je tad bila u sastavu Osmanskog carstva, preko Javora u selo Radaljevo kod Ivanjice.

Ovaj period vojvoda je u svojoj kratkoj biografiji opisao:
„Slobodan, ali bez imovine uz skromnu platicu u sreskom načelstvu u Ivanjici, živeo je Peruta sa porodicom i zlopatio se.“

Osnovnu školu je završio u Ivanjici a prvi razred gimnazije u Užicu. Pošto nije imao sredstava za dalje školovanje, Petar je podneo molbu Ministarstvu prosvete, da mu se kao izbeglici, dodeli stipendija. Ministar prosvete Stojan Novaković, odbio je molbu 19. marta 1871. godine. Na poleđini molbe, napisao je „ad akta“.

Po preselenju u Beograd, živeo je kod potpukovnika Koste Jankovića, ađutanta kneza Mihaila, koji ga je primio u svoj dom i za malu pomoć u kućnim poslovima, dao mu stan, hranu i džeparac njemu i njegovom starijem bratu Luki. Petar i Luka nastavili su školovanje u gimnaziji i drugi, treći, četvrti i peti razred završili sa odličnim uspesima. Po završetku školovanja zajedno sa svojim bratom stupio je u Artiljerijsku školu 6. oktobra 1875. godine kao pripadnik 12. klase, bez polaganja prijemnog ispita kao 1. u rangu. Tokom školovanja upoznao je pripadnike 11. klase Stepu Stepanovića i Živojina Mišića. To je bio prvi susret budućih istaknutih vojskovođa. Dana 4. maja 1876. Petar Bojović, zajedno sa svim pitomcima dobija čin kaplara, da bi već 1. juna iste godine, posle izbijanja Srpskog-turskog rata, cela klasa dobila podnarednički čin i upućena je na front.

____________________________________________________________________________________________

Odlikovanja

Domaća odlikovanja

200px-Specijalni_Orden_Karađorđeve_Zvezde

Orden Karađorđeve Zvezde

• Orden Karađorđeve zvezde 1, 3. i 4. reda
• Orden Karađorđeve zvezde sa mačevima 2, 3. i 4. reda
• Orden belog orla 4. i 5. reda
• Orden belog orla sa mačevima 1. i 5. reda
• Orden Takovskog krsta 2, 3. i 4. reda
• Orden Svetog Save 3. reda
• Orden Jugoslovenske krune 1. reda
• Zlatna medalja za hrabrost
• Medalja kralja Petra I
• Spomenice za Srpsko-turske ratove 1876—1878.
• Spomenica za Srpsko-bugarski rat 1885—1886.
• Spomenica za oslobođeno Kosovo 1912.
• Spomen-krst 1913.
• Spomenica na Prvi svetski rat 1914—1918.
• Albanska spomenica
• Spomenica garde

Orden_Jugoslovenske_krune_prvog_stepena

Orden Jugoslovenske krune

Inostrana odlikovanja
• Orden Franca Jozefa 5. reda, Austrougarska
• Orden Svetog Aleksandra 2. reda, Bugarska
• Orden za vojne zasluge 2. reda, Bugarska
• Orden za građanske zasluge, Bugarska
• Orden Svetog Spasitelja 2. i 4. reda, Grčka
• Orden Daneborg 4. reda, Danska
• Orden Svetog Mihajla i Svetog Đorđa 2. reda, Engleska
• Orden Sv. Mauricija i Lazara 1. reda, Italija
• Orden Svetog Đorđa 3. reda, Rusija
• Orden Legije časti 1, 2. i 4. reda, Francuska
• Spomenica Rusko-turskog rata 1877-1878, Rusija
• Ratni krst 1914—1918, Francuska

____________________________________________________________________________________________

Rekli su o Petru Bojoviću

175px-Војвода_Петар_Бојовић

Portet Vojvode Petra Bojovića

„Vojvoda Bojović je jedan od naših izuzetnih vojskovođa koji je svoju vernost otadžbini i kruni dokazao u svim bojevima i bitkama. On ima vrlo veliko srce i još veću dušu.“
(Nikola Pašić)

„Iako se nismo slagali i uvek sukobljavali, vojvoda Bojović je bio po meni veliki vojnik i još veći partiota, ponikao iz naše srpske zemlje.“
(Živojin Mišić)

„Vojvoda Bojović je vatreni patriota. On je svoj život posvetio svojoj zemlji. Njegove glavne osobine su iskrenost, požrtvovanje i dobronamernost. Ovaj hrabri vojnik je blag. Njegov glas, malo potmuo, gotovo se nikad ne izdiže i njegove oči koje gledaju pravo u vaše, imaju nečeg melanholičnog. To je nostalgija za otadžbinom i žalost za svima onima koji su izginuli za njenu slobodu.“
(Arčibald Rajs)

„Vojvoda Petar Bojović nije bio samo veliki vojskovođa i strateg, već i veliki pisac i teoretičar, književnik i mislilac, čija razmišljanja o istoriji, nauci, moralu i kulturi spadaju u najlepše stranice napisane u to vreme, koje i danas imaju svežinu i veliku vojnu, istorijsku i književnu vrednost.“
(general-pukovnik Milovan Bojović)

Izvor:sr.wikipedia.org

____________________________________________________________________________________________

Priredio:Bora*S

TAJNE KRALJEVSKOG GRADA…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________

Utvrđenje Karađorđevića na Drini

Priobalje Drine prepuno je tajni, pogotovo u zvorničkom kraju, gde su se, na granici Bosne i Srbije, preplitali važni putevi između istoka i zapada. Od Rimljana koji su imali utvrđenje u Malom Zvorniku, poznato po imenu „Ad Drinum“ sve do savremenog doba ovde su se gradila razna utvrđenja

65544_rszvorniktajni-kraljev-grad-napravljen-u-ovom-brdu-01-foto-r.jokic_f

Tajni kraljev grad napravljen u brdu
foto-r. jokic

Karađorđevići su, tridesetih godina prošlog veka, u strmoj, visokoj steni, na desnoj obali Drine, u Malom Zvorniku, izgradili podzemno utvrđenje. Vojni stratezi su uočili prednosti pećine sa mnogo hodnika i po naređenju kralja Aleksandra Karađorđevića, izgradili sklonište, kao kraljevo komandno mesto, za slučaj rata. Po rečima istoričara Zorana Ivanovića, gradnja ovog „tajnog“ grada počela je 1932. godine.

U objektu su, na dužini od oko kilometar i po, hodnici, dvorane, sale za vrhovnu komandu, kralja, vladu Kraljevine Jugoslavije, generale, ordonanse, ađutante, stražu i gardu, te crkva i sobe za smeštaj svih koji žive u ovom objektu. Još se istražuje šta se sve nalazi u sedamdesetak odaja, a za sada se zna da su tuneli iskopani u obliku krsta i da se u ovom lavirintu nalaze ostaci kapele, oltarski prostor i kraljevska česma i bunar za vodu“, kaže Ivanović.

Ivanović dodaje da je glavni arhitekta bio Rus, stručnjak za kopanje rudnika. Objekat je urađen od čvrstog materijala, po tada najsavremenijim građevinskim i vojnim standardima, pa je u stanju da izdrži i najjače udare savremenog oružja.

65545_rszvornikhodnici-u-tajnom-gradu-02-foto-r.jokic_f

Hodnici u tajnom gradu
foto-r.jokic

Podzemni bezimeni grad, bar se tako pretpostavlja, jer je njegov projekat nedostupan javnosti, ima najmanje dvanaest izlaza, na kojima se nalaze masivna gvozdena vrata. Ovi izlazi ujedno su služili i za ventilaciju. Temperatura u njemu je stalno ista – između četrnaest i šesnaest stepeni. Vlage skoro da i nema. Samo na jednom mestu, predviđenom za smeštaj konja, pokatkad se pojavi pokoja kap vode.

Da su ga koristili u Drugom svetskom ratu, jer je namenski građen baš za velike svetske sukobe, stanovnici ovog veličanstvenog i prostranog podzemnog grada imali bi veoma povoljne uslove za život i rad“, priča Ivanović.

Prostorije su okrečene u belo, samo je u dvorskoj kapeli, pri vrhu, postavljena dekoracija. Podzemni grad je delo kralja Aleksandra Karađorđevića i negova gradnja je trajala sve do kraljeve pogibije u Marselju, u oktobru 1934. godine. Nakon toga sve je stalo, pa je omalterisana i privedena upotrebi samo polovina objekta. Ipak, u podzemnom gradu mogli su da se smeste kraljeva svita, vrhovna komanda i ratna ministarstva sa ukupno 3.000 do 5.000 ljudi.

Do pre nekoliko godina grad je bio nedostupan javnosti, iako se nalazi pored najprometnije zapadnosrbijanske magistrale. I danas su posetioci retki, a u delu koji nije izmalterisan već su se počeli pojavljivati stalaktiti. Protonamesnik Mileta Tovarović, sveštenik crkve u Malom Zvorniku, namerava da, uz pomoć ljudi dobre volje, malozvornički gradić pod zemljom pretvori u turističku destinaciju.

Poseta kralja Petra
Po tvrdnjama nekih savremenika, na početku aprilskog rata, 1941. godine, mladi kralj Petar Drugi Karađorđević došao je u podzemni grad na Drini da organizuje odbranu Jugoslavije.

Posle tri dana kralj Petar je napustio Srbiju.

I graditelj je nestao, samo je njegovo delo ostalo da svedoči o istoriji.

Rade Jokić | Foto: R. Jokić blic.rs

___________________________________________________________________________

Prema informacijama s početka ove godine…

___________________________________________________________________________

Tajni grad u kom je Petar Drugi proveo poslednju noć u Srbiji spreman za renoviranje

 427415_podzemni-grad-karadjordjevica01ras-foto-slobodan-pajic_ffDirektor turističke organizacije “Mali Zvornik” Vojislav Stamenković rekao je da će prva faza uređenja biti osvetljavanje svih prostorija što bi trebalo da se, nakon izbora najpovoljnijeg izvođača, završi do aprila.

On je naveo, da će elektrifikacija biti rađena po najsavremenijim standardima, koji odgovaraju takvoj vrsti objekta, sa specifičnim uslovima vlažnosti i temperature pod zemljom.

Stamenković je dodao da je opštinskim budžetom za tu namenu predviđeno oko 1,8 miliona dinara, a da će se za dalje uređenje kompleksa konkurisati kod domaćih i stranih fondova.

Plan je da posle infrastrukure bude sređeno desetak prostorija, među kojima i ona u kojoj je održana poslednja sednica jugoslavenske vlade u aprilu 1941. godine.

 Odaje su korišćene samo jednom 1941.

Podzemni grad, odnosno “Kamena devojka” kako je glasio šifrovani naziv objekta, jedan je od najvećih građevinskih poduhvata u predratnoj Jugoslaviji.

Nalazi se u velikom kamenom brdu, kod starog železnog mosta na Drini, sa leve strane magistralnog puta Loznica-Ljubovija. Građen je po nalogu kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića, u periodu od 1932. do 1934. godine, a predviđen je da bude kraljevo ratno komandno mesto.

Duž centralnog hodnika dugog oko 1.500 metara, nalazi se sedamdesetak različitih odaja, predviđenih za duži boravak većeg broja ljudi pod zemljom.

Ovaj objekat, međutim, do pre nekoliko godina bio je nedostupan javnosti, zbog čega se malo šta znalo o njemu zna.

Korišćen je samo jednom, aprila 1941. godine, kada je pre odlaska u izbeglištvo, svoju poslednju noć u Srbiji, proveo mladi Petar Drugi Karađorđević.

Turistička organizacija Mali Zvornik, planira da podzemni grad Karađorđevića, postane turistička atrakcija ne samo Podrinja, već i cele Srbije.

Beta| Foto: S. Pajić, Beta – Ilustracija |blic.rs

___________________________________________________________________________
Priredio: Bora*S

 

MOJE VREME SA PRINCEZOM I PRINCOM…

TAMOiOVDE__________________________________________________________________________________________

 Na Čegru, brdu iznad Niša, juče sretoh njihova kraljevska visočanstva princa Vladimira Karađorđevića i princezu Brigitu.

DSC09106TIOTIOPrinc Vladimir Karađorđević, najstariji je sin princa Andreja, brata kralja Petra drugog.

Sa suprugom Brigitom živi u Nemačkoj .

Uvod i foto: Bora*S

________________________________________________________________________________________________________________________________

TamoiOvde-DSC09134TIO12TamoiOvde-DSC09125TIO1TamoiOvde-DSC09123TIO2TamoiOvde-TIO1
______________________________________________________________________________________________________________________________________

TamoiOvde-DSC09103TIO5TamoiOvde-DSC09095TIOTamoiOvde-DSC09104TIO15TamoiOvde-TIO2
_______________________________________________________________________________________________________________________________________

TamoiOvde-DSC09109TIO7TamoiOvde-DSC09116TIO9TamoiOvde-DSC09108TIO3TamoiOvde-DSC09119TIO10_______________________________________________________________________________________________________________________________________

Princ Vladimir za „Blic“: Žalim braću i sestre, ali ih ne mrzim

Princ Vladimir Karađorđević, sin kraljevića Andreja i unuk kralja Aleksandra I, ekskluzivno za “Blic” govori zašto se protivio da zemni ostaci njegovog oca sada budu preneti iz SAD u Srbiju i, kako kaže, izdaji njegove braće i sestre.

345069_vladimir02rasfoto-mladen-surjanac_ff

Foto: M. Šurjanac

Zašto niste bili za to da vaš otac bude sahranjen na Oplencu?

 – Ovo je prekretnica u poslednjih 78 godina srpske istorije i zaista istinski dobra volja mnogih da isprave ono što je učinjeno Karađorđevićima. Ali, plašim se da mnoga pitanja još nisu rešena, niti u potpunosti shvaćena. Na neki način, postoji potencijalna opasnost od stavljanja “kola pre konja”.

 Na šta tačno mislite?

– Nisam želeo da vratim svog oca u vreme velikog previranja u Srbiji. Zar porodica nije mogla da bude ljubazna i zar se nije moglo sačekati da se patnja i sav taj pritisak na srpski narod smanji, pre nego što sam doneo svog dragocenog oca kući? On će biti sahranjen u porodičnoj grobnici na Oplencu, zaostavštini kralja Petra I. Ali, prethodne vlade, čak i posle brojnih sudskih sporova još od 1991. godine, 90 odsto zemljišta i imovine na Oplencu još nisu vratile zadužbini. Karađorđevići moraju da spavaju po hotelima u Topoli, umesto da spavaju u imovini njihovih predaka. Uprkos počasti koja će biti odata vraćenim i izgnanim članovima porodice Karađorđević 26. maja, u koji to ustavni kapacitet ih mi, živi naslednici, zapravo vraćamo? Ja sam lično obećao ocu mnogo više od toga i to je razlog zašto sam toliko ogorčen i razočaran time što su drugi članovi moje porodice odlučili da idu iza mojih leđa i dovedu mog oca u Srbiju sada!


S obzirom na to da ste ipak prisustvovali pomenu, jeste li uspeli da rešite problem sa članovima porodice?
– Iako sam ljut i razočaran mojom braćom i sestrom zbog izvršenja ovog čina izdaje, ne gajim animozitet prema njima. Osećam sažaljenje jer su mislili da je ovo jedini način na koji bi oni mogli da ostvare svoje privatne ciljeve. Jedini razlog zbog kojeg sam došao na pomen je želja da pozdravim očeve posmrtne ostatke jer sam bio primoran i da se izvinim njegovoj duši zbog ove neukusne epizode.


Kako se osećate sada, kada su posmrtni ostaci vašeg oca vraćeni u Srbiju?
– Šta je urađeno, urađeno je. Osećam se oslobođeno znajući da moj otac zna da nisam ja bio taj koji je išao iza leđa drugih članova porodice sa namerom da ostvari svoje lične ciljeve. Voleo bih da sam mogao da odam počast svom ocu onako kako sam planirao, ali činjenica je da je on sada u Srbiji.

Milka Radović | 26. 05. 2013.

SEĆANJE NA LJUDSKU VELIČINU I ČUDESNU VEŠTINU…

TAMOiOVDE__________________________________________________________________________________

Na današnji dan, 14. januara 1965. godine, Radivoj Korać je u utakmici protiv švedskog  Alvika postigao za OKK Beograd 99 poena, čime je postao, a i do danas ostao, rekorder po broju koševa na utakmici Kupa evropskih šampiona.

RADIVOJ KORAĆ – ŽUĆKO

imagesplakatRadivoj Korać rođen je 5. novembra 1938. godine u Somboru. Košarkom je pošeo da se bavi u podmlatku BSK-a, kako se tada zvao OKK Beograd. Na juniorskom turniru održanom 1956. godine na jednoj utakmici postigao je 33 poena, koliko je ukupno dala njegova ekipa, i već tada nagovestio neslućeni potencijal sakriven iza stidljivog, prijatnog i druželjubivog karaktera riđokosog mladića. 

Žućko je košarku igrao sa čudesnom veštinom na način, koji se stilom i efikasnošću, razlikovao od svega što je do tada i posle njega viđeno.

Bio je krilni centar. Nije imao naročit skok, koševe je uglavnom davao iz reketa, zahvaljujući driblingu i brzom, neuhvatljivom izbačaju lopte. Imao je nezadrživ ulaz pod koš, pri čemu se u duel igri sjajno koristio telom, što su nemoćni rivali, naročito Francuzi, često kod sudija pokušavali da prikažu kao faul. Francuzi su čak išli do te mere da su filmovali Koraćeve partije, želeći da dokažu da Korać neumoljivo efikasan iz razloga što se služi faulovima. Taj film su pokazali ljudima iz FIBA, a eminentne sudije iz više zemalja utvrdili su da je sve čisto.

Korac1Bilo je nečeg paradoksalnog u toj savršenoj preciznosti ovog košarkaškog majstora. Imao je i nedostataka, ali ono što je znao i umeo bilo je dovedeno do perfekcije i savršenstva koji su ostali upamćeni. O Koraćevim, kako košarkaškim tako i ljudskim kvalitetima, najpozvaniji je da govori profesor Aca Nikolić, dugogodišnji trener i selektor jugoslovenske košarkaške reprezentacije: „Žućko je bio nešto između starog i novog načina igre centra“ – objašnjava profesor.

„Imao je blistavu tehniku i ogromno znanje. Bio je brz i u svakom trenutku pretnja po koš protivnika. Nije voleo da vraća loptu saigračima. Bio je jak, imao je izuzetan osećaj da proceni trenutak za ulazak pod koš protivnika, a kad bi se tamo našao, bio je nepogrešiv.“ Popularni profesor ne deli mišljenje mnogih košarkaških stručnjaka koji su u Žućkovoj igri u odbrani videli njegovu Ahilovu petu. „Bilo je to u Atini. Igrali smo protiv reprezentacije Grčke.“ – priseća se profesor. „Za njih je igrao neki sjajni Amerikanos. Ništa mu nismo mogli, superiorno nam je punio koš. U poluvremenu, onako diskretno, sa pola glasa, Žućko mi se obratio: „Profesore, dajte da ja probam da ga držim.„. Pristao sam. Dogodilo se čudo. Za mene i za sve prisutne, ne znam da li i za Koraća. On je tako dobro čuvao tog momka da nam ovaj u nastavku nije dao ni jedan koš! Ni jedan jedini! Žućko ga je ukrotio na način koji je bio fascinantan, bez ličnih grešaka i grubosti, samo znanje, inteligencija i tehnika.“

korac5Radivoj Korać debitovao je u reprezentaciji 1958. godine i u njoj igrao punu deceniju, sve do 1968. godine. Punim sjajem blistao je na Evropskom šampionatu u Beogradu 1961. „Plavi“ su tada u finalu, osvojivši svoju prvu medalju, izgubili protiv selekcije SSSR-a. Tada je svima bilo jasno da je naš kontinent dobio novu, veoma jaku reprezentaciju i novu zvezdu – Radivoj Koraća.

O onome što ga je krasilo, o njegovoj efikasnosti i stilu igre, Bora Stanković, trener šampionske ekipe OKK Beograda, govori sledeće: „Korać je bio izuzetno pristojan momak, dosta povučen, teško se sa njim uspostavljao prisniji kontakt. S druge strane, voleo je društvo i predstavljao jedan od zaštitnih simbola Knez Mihajlove ulice tih 60-tih godina. Imao je izvanredne reflekse, osećaj za loptu i brzinu pokreta. Nije bio raznovrstan igrač ali je predstavljao mašinu za davanje koševa. Na terenu je delovao prilično nezainteresovano, međutim kada bi dobio loptu, sve je radio munjevito. Neobičan igrač, neuporediv sa bilo kim. Sa Daneuom, koji je bio sasvim drugi tip igrača, sarađivao je izvrsno u reprezentaciji.“

koraćO Koraćevoj efikasnosti najbolje svedoči podatak da je sedam puta bio najbolji strelac prve lige, što je najviše u istoriji jugoslovenske košarke (Radmilo Mišović 5, Dražen Petrović 4), i to sa izvanrednim prosekom poena po utakmici, čak 32.7! Bio je nadaleko poznat po svom karakterističnom izvođenju slobodnih bacanja, sa specifičnim načinom izvođenja, sa dve ruke odozdo, držeći loptu pre šuta neposredno iznad terena. Međutim, u ovoj disciplini bio je izuzetno precizan.

O tome svedoči jedna anegdota vezana za deo Koraćeve karijere provedene u Belgiji. Naime, Korać je zbog svoje izuzetne 1956. godine na jednoj utakmici postigao je 33 poena, koliko je ukupno dala njegova ekipa, i već tada nagovestio popularnosti bio gost u vrlo gledanom televizijskom šou programu. Na pitanje voditeljke: „G-dine Korać, koliko slobodnih bacanja možete pogoditi od 100 pokušaja?“.

Korać je odgovorio da može pogoditi 70 do 80. U tom trenutku se pomerila zavesa u studiju, iza koje je na zaprepašćenje svih prisutnih bio koš! Voditeljka je zamolila Koraća da gledaocima potvrdi svoju tvrdnju na licu mesta. Žućko je to prihvatio, i onako hladne glave, maltene nezainteresovano, pogodio je idealnih 100 od 100 pokušaja!

Kad su u pitanju kurioziteti vezani za Koraćevu karijeru, jednom se desilo nešto što je ostalo zabeleženo u analima FIBA.

imageskorNa utakmici Kupa evropskih šampiona u hali 3 Beogradskog sajma, protiv švedskog Alvika, Radivoj Korać postigao je 99 poena! Pored Koraća, samo Vilt Čemberlen je došao do cifre od 100 neverovatnih poena na jednoj zvaničnoj utakmici. Sa Čemberlenovim rekordom, rame uz rame, i Žućkov rekord će odolevati sasvim sigurno i u sledećem veku.

Bio je izuzetno svestrana ličnost. Voleo je muziku, knjige, pozorište. U operi je bio redovan gost. Jednom se javio klubu iz Londona i pritom rekao: „Ljudi, ovde sviraju neki Bitlsi. Mnogo su dobri! Zapaliće svet!“. Od naših pisaca obožavao je Crnjanskog i Lalića. Divio se slikama Ivana Tabakovića, Lubarde, o Petru Konjoviću je sve znao. Bio je čest gost u bifeu Narodnog pozorišta, a od drugih kafana samo „Vidin kapije“.

Naročita stvar koja je krasila Žućka bila je izuzetna skromnost. Materijalno mu nikada nije naročito značilo. O tome svedoči i podatak da mu je Aleksandar Saša Gec, tadšnji direktor Crvene Zvezde, ponudio dvosoban stan i „tristaća“ (FIAT 1300) za prelazak u Zvezdu. Mislio je da će Korać, kao što bi to učinila velika većina igrača, ponudu oberučke prihvatiti. Međutim, na Gecovo zaprepašćenje, Korać se okrenuo i sa osmehom rekao: „Hvala ti Saša, ali mene to stvarno ne interesuje…“. Voleo je klub, a košarku je igrao iz čiste ljubavi. To je još jedna njegova osobina koja svedoči o njegovoj karakterističnosti i neponovljivosti.

Takav je bio Radivoj Korać.

korac6Košarkaška istorija Jugoslavije crnim slovima je zapisala 2. juni 1969. godine. U blizini Sarajeva posle teške saobraćajne nesreće prestalo je da kuca veliko srce Radvoja Koraća – Žućka.

Ta vest se munjevito pronela, i potresla celu, ne samo sportsku, Jugoslaviju. Košarkaški savez doneo je odluku da se na taj dan nikada ne odigra ni jedna utakmica. „Nikada nisam video toliko ljudi, od najmlađih do najstarijih, da je izašlo na ulice da isprati jednog čoveka.“ – seća se Mirko Trgovčević – Šema, tadašnji predsednik kluba, koji je sa Koraćevim ocem otišao da preveze Žućkovo telo iz Sarajeva. „Bilo ih je na hiljade. Kilometrima po izlasku iz Sarajeva ljudi su stajali pokraj puta, želeći da odaju poštu jednom od najvećih igrača jugoslovenske košarke.“

Radivoj Korać, mladić koji je ponikao na beogradskim ulicama i sa 16 stigao u OKK Beograd. Niko tada nije mogao da pretpostavi da je stigao sportski genije. Od juniora do seniora samo jedna godna. Uspon je bio munjevit. Iskusni trener Borislav Stanković je osetio neizmerno bogatstvo tog talenta, te generacije. Ubrzo se to pretočilo u šampionski tim iz ulice Zdravka Čelara, tim koji je bio, po rečima Mirka Trgovčevića – Šeme, tako moralno čvrst i tako duhom zdrav, kao nijedan tim pre i posle ovog, a koji je na najlepši način reprezentovao Radivoj Korać.

Tako se završila priča o levorukom Žućku, mladiću koji je osvajao skromnošću, stidljivošću, istinoljubivošću, duhom i drugarstvom. Beograd mu se odužio najdostojansvenijim mogućim ispraćajem. Prvi je od sportista koji je sahranjen u Aleji velikana (prisustvovala italijanska delgacija iz Padove, kluba čije boje je Korać poslednje branio), a jedna beogradska ulica dobila je ime po njemu. I dan danas u prostorijama OKK Beograda u Čelarevoj ulici stoje njegove patike i dres.
imagestrofejimageskupMeđunarodna košarkaška federacija je na predlog generalnog seketara, engleza Vilijema Džonsa, donela odluku da se osnuje Kup Radivoja Koraća, kao veliko međunarodno takmičenje koje će godinama zadržati prestižni nivo.

Pobednički pehar ovog takmičenja je zlatna „levica“, otisak u zlatu poznate Žućkove „levice“, na uspomenu i dugo sećanje na ljudsku i sportsku veličinu, mladića koji je ljubavlju prema košarci zapalio domaće i svetsko košarkaško nebo, i pisao zlatnim slovima istoriju jugoslovenske i evropske košarke.

izvori: tekst http://www.okkbeograd.org./foto: google

Priredio: Bora*S

TRAŽENJE NEČEGA U NEČEMU…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Da.

Bila je to jedinstvena izložba.

Dvojica zaljubljenika u prirodu, pozajmili su deo njene lepote i darove koje nam pruža na svakom koraku ili pri svakom pogledu, pretočivši je u umetničke forme. Svako na svoj način.

Petar – Pera Lazarević i Ljubiša Horvat priredili su od 14. do 16. marta zajedničku izložbu u improvizovanoj galeriji na Stadionu za male sportove u Boru.

 Pružili su nam tako zaista neobično prijatnu mogućnost i iznad svega, zadovoljstvo da nekoliko dana uživamo u slikama i umetničkim figurama od kamena i drveta.


Pera je posvećenik planinarenja. Zaljubio se u lepotu i draži planina još davne 1958. godine a ta zaljubljenost je prerasla u pravu, bezuslovnu ljubav, koju neguje sa strašću za sebe, ali je tom emocijom nesebično „zarazio” na destine drugih.


Crtanje i slikanje je voleo još u danima dečačkim. Ruskinja Zora Krasidskaja, njegova nastavnica, prepoznavši talenat i tu ljubav u njemu, podučavala ga je  i hrabrila. A onda, ni sam ne zna, kako i zašto tu ljubav je negde usput „zaturio”, potisnuo ili šta već.

No, da prave ljubavi nikad ne umiru, pokazalo se i u ovom slučaju. Pre nekoliko godina, nakon penzionisanja, oslobođen egzistencijalnih obaveza, postao je, kako mi reče, „milioner vremena” i ta, negde potisnuta ali tinjajuća ljubav, je izbila kao lavina.

Ovom prilikom je predstavio 16 ulja na platnu, pod nazivom „Ljudi i konji u planini“, na kojima dominiraju priroda i život.

 Ljubiša, penzoner od nedavno, metalurg po obrazovanju, ali do ušiju zaljubljen u lepotu prirode i umetnosti, od kad zna za sebe. I sakupljač po opredeljenju. Kao dečak, dok su vršnjaci „zverali okolo”, on je pogledom ispred sebe stalno tražio zanimljiv kanenčić, list, deo grančice. Džepovi njegovi su uvek bili puni takvih.


Put života ga je odveo u Ameriku, gde je proveo 12 godina.Tamo je video kako se od takvih „tričarija” pravi nemali biznis.

Vrativši se pre 5 godina u svoj rodni grad, intenzivirao je svoje odlaske u prelepe okolne predele i počeo da otkriva pravu riznicu zanimljivih oblika koje je načinila priroda. Sa tih obilazaka i uživanja vraća se kući sa punim rancem kamenih i drvenih, nekad skoro gotovih, umetničkih dela.

Sa ushićenjem, gotovo opsesivno, otpočinje  Ljubiša,  prepoznavanje, čišćenje, minimalne intervencije, da bi na već izvajanom dodao ili naglasio neki detalj ili emociju.

Stotine ovakvih skulptura  danas mu „uzurpira” životni prostor. Mnoge je poklonio. Mašta o svojoj galeriji u kojoj bi „sakupljeno blago” izložio i vratio se svojoj velikoj ljubavi-mozaiku. „Ne, ja sebe ne smatram umetnikom – ja sam sakupljač”.

 Eto, neki moji prijatelji su mislili da će  a neki su i postali ljudi.

Ova dvojica jesu.

Autor: Bora Stanković

____________________________________________________________________________________________

 

NE, DA I NIJE MI NIŠTA…

tamoiovde-logo

Ne, ne pohodim ja samo „urbane” i „ruralne” predele,  penjem se na bregove, spuštam u dubodoline ili zavlačim u mračne pećine.

Da. Otvorim i po koju knjigu, prospem neke boje-moje, odslušam slapove nota ili obiđem  internet.  Svet.

Duše radi.

I tako, Tamo, otkrih i poeziju Dušana Stojanovića.

U novembru, 2010. godine, Dušan je objavio svoju prvu knjigu poezije “Balkanski rokenrol”.

Zanimljivo je, da njegove stihove govore Petar Kralj, Goran Sultanović, Srba Milin, Matija Bećković, Petar Božović,  Bora Todorovića, Bora Đorđević…

Dušan uporedo sa pisanjem poezije, svira gitaru i piše muziku za svoju muzičku grupu “Sinergija”.

Da, ovaj mladi čovek piše sjajno.To kažem ja. Nebitan.

Ali, možda će se Dušanovo lirsko dopasti i vama?

Autor: Bora*S