EDGAR ALAN PO…

Edgar Alan Po (engl. Edgar Allan Poe) američki književnik, pesnik, urednik literarnih magazina i jedan od najznačajnijih predstavnika američkog romantizma,  umro je u Baltimoru, na današnji dan, 7. oktobra 1849. godine.

Edgar Alan Po, za života gotovo nepoznat, postao jedan od najuticajnijih američkih pesnika kada su vrednost njegovog dela otkrili francuski pesnici Bodler, Malarme i Valeri. Njegove kratke pripovetke smatraju se pretečom detektivskog romana.

Biografija

Njegov otac i majka, Dejvid Po ml. i Elizabeta Hopkins Po (oboje glumci) preminuli su u roku od dve godine (otac 1810, majka 1811.) nakon njegovog rođenja. Po je odveden u Ričmond, gde je živeo kod Džona Alana, te onda poslan u Englesku gde je od 1815. do 1820. pohađao Manor School u Svindon Njuingtonu. Nikad legalno usvojen, prezime Alan uzeo je kao srednje ime. Porodica Po je inače poreklom iz Škotske, gde je rođen i Edgarov otac.

Godine 1826, Po odlazi na studije na virdžinijski univerzitet pod imenom, ali je izbačen zbog kockarskih dugova, što ga dovodi u svađu s Džonom Alanom koji ga se tada odrekao kao sina. Godine 1827. pridružio se vojsci, lagavši o svom imenu i starosti; 1830. stiže do Vest Pointa, ali je izbačen godinu kasnije zbog neizvršavanja dužnosti.

O sledećem periodu Poova života malo se zna, osim da je 1833. živeo s očevom sestrom u Baltimoru. Nakon što je s kratkom pričom Poruka u Boci osvojio 50 dolara, započinje karijeru pisca: u časopisima Sadern literari mesindžer (u Ričmondu, gde je stvarao od 1835. do 1837.), te filadelfijskim Bartonz džentlmenz magazin i Grejemz magazin (1839 — 1843.), izlaze neka od njegovih najpoznatijih dela.
Godine 1835, Po se ženi trinaestogodišnjom rođakinjom Virdžinijom Klem, koja će kasnije od posledica tuberkuloze postati invalid, te na kraju i preminuti, što se smatra uzrokom Poovog neobuzdanog alkoholizma. Slavna pesma Anabel Li (1849.) posvećena je Virdžiniji.
Njegova prva zbirka, Priče iz Groteske i Arabeske, pojavila se 1840. godine, a sadrži jedno od njegovih najpoznatijih dela, Pad kuće Ašerovih. U ranim četrdesetim godinama 19. veka, izlazi i Školjkareva prva knjiga, njegovo najprodavanije delo.
Mračna poema o izgubljenoj ljubavi, Gavran donela je Pou svetsku slavu kad je izdana 1845, a Ubistva u Rue Morgue te Ukradeno pismo, takođe iz tog perioda, smatraju se Poovim najpoznatijim kriminalističkim romanima. Takođe, bio je aktivan književni novinar.
Godine 1848, depresivan i u očaju, Po pokušava samoubistvo. Nakon toga je nakon zabave na putu novoj zaručnici nestao na tri dana. Pojavio se u vrlo čudnom stanju u Baltimoru, gde je i na kraju preminuo 7. oktobra 1849. godine.

Dela
Poov opus obiluje romanima, kratkim pričama te pesmama i smatra se ogromnim doprinosom svetskoj književnosti, pogotovo u žanru horora i kriminalistike.

Izvor: sr.wikipedia.org/sr

_______________________________________________________________________________________________

Pesma na dan – Edgar Alan Po
Tema: MORE PRE NEGO USNIM

ANABEL LI

Prije mnogo, i mnogo ljeta
U kraljevstvu na obali
Življaše djeva znana sred svijeta
Pod imenom Anabela Li,
I življaše sred briga i radosnih sjeta
Da me voli i da se volimo mi.
Bio sam dijete i bila je dijete
U kraljevstvu, što plaču valovi,
No ljubavlju većom od ljubavi svete
Ljubljasmo se ja i Li,
Te nam na ljubavi nebeske čete
Zaviđahu, anđeli svi.
I tako prije ljeta i ljeta
U kraljevstvu, što plaču valovi,
Vjetar iz oblaka skrši poput cvijeta
Moju lijepu Anabelu Li,
I tako njoj brata žalost dopa,
Da je ponese daleko od mene,
Da je u kamenom grobu zakopa,
Što ječi od umorne pjene.
Anđeli nesrećni i u raju
Zaviđahu njoj i meni
I, zato (svi ljudi znaju
U kraljevstvu, što ga more mi)
U noći iz magle zaduhaju
Vetri i ubiju moju Anabelu Li.
No naša je ljubav jača od one
Njih, što bjehu stariji no mi,
Njih, što jesu umniji no mi,
Pa ni anđeli s vrh vasione,
Pa ni bjesovi, što pod morem rone,
Dušu ne mogu rastaviti: dušu mi
Od duše lijepe Anabele Li.
Kad mjesec sine, nosi mi sanje
O lijepoj Anabeli Li;
Kad zvijezde izađu, sinu oči danje
Prelijepe Anabele Li;
I tako noću za noći ja sjedim
I dragu, moju ljubav i moj život gledim,
Tamo u grobnici na valu,
U njenom grobu na zvučnome žalu.

Edgar Alan Po (1809-1849)
Preveo s engleskog Tin Ujević

Iz knjige Pesništvo evropskog romantizma, priredio Miodrag Pavlović, Beograd, 1982.
Iako pesma možda ne odgovara sasvim laganom letnjem štimungu, uvrstio sam je zbog vanrednog Tinovog prevoda. Pesma je inače jedna od najčuvenijih napisanih na engleskom jeziku, te u tom smislu, za sve one koji znaju taj jezik, original je neuporediv sa bilo kojim, pa i Tinovim prevodom.
Izvor:kcb.org.rs

_______________________________________________________________________________________________

Gavran je najpoznatija pesma američkog književnika Edgara Alana Poa.

Kada je objavljena po prvi put 29. januara 1845, donela mu je svetsku slavu.

Gavran na glavi Atinine biste, simbola mudrosti koji pripovedača navodi kao intelektualca. Ovu ilustraciju je napravio Eduar Mane povodom izdanja francuskog prevoda poeme.

Interpretacija
Pesnik govori o gubitku svoje ljubavi, Leonore. Taj gubitak je obojen misticizmom, jer narator oseća strah kada ga posećuje misteriozni gavran, koji često ponavlja reči „nikad više“. Za pesmu se može reći i da je groteksna; veliki je broj scena u pesmi koje su duboko psihološki opisane. Pesnik iznova postavlja pitanja gavranu o negovoj dragoj sa nadom da će mu dati bilo kakav pozitivniji odgovor, osim veliki broj puta ponavljanog „nikad više“. Međutim, sve ono što je iz pesnik osetio kada je ugledao crnu pticu je prethodno bilo u njemu, pri čemu je gavran samo potpomogao da sve iz njega iziđe. O tome kako je stradala Lenora ne saznajemo ništa; motiv gubitka drage bez objašnjenja njegovog uzroka često se pojavljuje u Poovim pesmama. Treba napomenuti da gavran nije plod halucinacije, već je stvaran, i to baš onakav kakvim ga je pesnik opisao. U nekim situacijama, gavrane je moguće naučiti i da govore.

Izvor:sr.wikipedia.org/sr

_______________________________________________________________________________________________

Gavran
Jednom u čas tužan noćni, dok razmišljah, duh nemoćni,
nad knjigama koje drevnu nauku u sebe skriše,
bejah skoro u san pao, a neko je na prag stao
i tiho je zakucao, kucnuo što može tiše.
„Posetilac neki – šanuh – kucnuo što može tiše,
samo to i ništa više.“
Ah, sećam se toga jasno, beše zimnje veče kasno;
svaki tinjav odsev žara utvare po podu piše.
De čekajuć, srce snažim u knjigama zalud tražim
za Lenorom bol da blažim. Ime koje podariše
njoj anđeli, divna draga kojoj ime podariše
anđeli, nje nema više.
I šum svilen, šumor tmurni, šum zavesa tih purpurnih,
neslućenom, čudnom strepnjom obuzima sve me više;
da umirim srce rekoh: „To zacelo sad je neko
na pragu se mome steko, kucnuvši što može tiše,
posetilac neki pozni, zakuca što može tiše
na vrata i ništa više.“
Najednom mi strepnja minu i zureći u tamninu:
„Gosparu il gospo – kazah – ne ljutite vi se više,
bejah skoro u san pao, neko od vas na prag stao
i tiho je zakucao, kucnuo što može tiše,
da i ne čuh“… Tad mi ruke vrata širom otvoriše –
samo mrak i ništa više.
I dok pogled tamom bludi, bojazan mi puni grudi,
slušajući, sanjajući, snovi mi se teški sniše,
i zagledan u tišinu, samohranu pustu tminu,
„O Lenora“ reč jedinu, izgovorih tiho, tiše,
„O Lenora“ odjek vrati što mi usta prozboriše,
samo to i ništa više.
Vratih se u sobu svoju a duša u nespokoju.
I uskoro nešto jači udarci se ponoviše.
„Na prozoru, u kapcima, mora biti nekog ima,
miruj srce, da u njima vidim kakvu tajnu skriše,
miruj srce da uvidim kakvu tajnu oni skriše,
vetar samo, ništa više!
I otvorih kapke tada, kad ulete iznenada
lepršajuć gordi Gavran iz dana što srećni biše,
gospodski ga izgled krasi, pozdravom se ne oglasi,
niti zasta, nit se skrasi, dok mu krila se ne sviše
povrh vrata, na Paladin kip mu krila se ne sviše,
slete, stade, ništa više.
Videć pticu ebonosnu, osmeh tužno srce kosnu,
zbog važnog i strogog sklada kojim lik joj sav odiše.
„Mada ćube čerupane – rekoh – plašljiv nisi, vrane,
što sablasan traješ dane sred žalova noći, kiše –
kaži kakvim imenom te sile pakle okrstiše?“
Reče Gavran: „Nikad više.“
Začudih se vesma tome, odgovoru prejasnome,
mada smislom reči ove meni malo jasno biše:
al priznajem, nema zbora, ne čuh takvog odgovora,
i ne videh takva stvora crnih krila što se sviše,
zver il ticu čija krila na Paladin kip se sviše,
s’ tim imenom „Nikad više.“
No Gavranu s’ kipa bela ta reč beše mudrost cela,
reč jedina s’ kojom mu se misao i duša sliše.
Nit rečju tom zbor mu presta, nit pomače on se s’ mesta
a u meni sumnje nesta: „Svi me znanci ostaviše,
odleteće i on ko i Nade što me ostaviše.“
Reče Gavran: „Nikad više.“
Čuvši, duhom sav uzbuđen, taj odgovor brz, rasuđen,
„Stvarno – kazah – to što zbori, reč jedinu nikad više,
valjda reče njegov gazda, zlom sudbinom gonjen vazda,
dok sve misli koje sazda u jedan se pripev sliše,
tužbalicu mrtvih nada i dana što srećni biše,
tužni pripev: „Nikad više.“
Ali Gavran, stvor stameni, tužnu maštu bodri meni,
naslonjaču ja približih vratima što mogah bliže,
i galve na plišu sjajne, mnih znamenje tako tajno
u govoru svom nejahno nosi tica ta što stiže,
šta sablasna i odvratna, stara tica koja stiže,
misli, grakćuć: „Nikad više.“
Sedeć, slutnjom srce morih, i ni reči ne prozborih
tici čije plamne oči do srca me prostreliše:
i u misli zanesena, meni klonu glava snena
sa uzglavlja tog svilena gde svetiljke odsjaj sliše,
prileć neće nikad više!
A vazduh sve gušći biva, kao miris da razliva
kadionik kojim anđo kadi sobu tiho, tiše
„Nesrećniče – viknuh tada – božija milost to je rada
da ti dušu spase jada, uspomenu da ti zbriše:
pij napitak sladak da se na Lenoru spomen zbriše.“
Reče Gavran: „Nikad više.“
„Proroče il stvore vražiji, đavole il tico, kaži,
zaklinjem te nebom sklonim i Gospodom ponajviše,
dal’ ću dušu namučenu priljubiti u Edenu
uz devojku ozarenu koju svi mi snovi sniše,
uz Lenoru kojoj ime serafimi podariše?“
Reče Gavran: „Nikad više.“
„Sad umukni, kleta tico, – skočih, viknuh – zlosutnico,
u paklenu noć se vrati, u oluj i nedra kiše!
S’ tamom crno perje spoji, beleg laži gnusnih tvojih,
samoćom me udostoji, vrh vrata ne sedi više;
izgled i kljun tvoj ukloni što mi srce ojadiše.“
Reče Gavran: „Nikad više.“
I Gavran, stvorenje žalno, sedi stalno, sedi stalno,
krila mu se oko bledog Paladinog kipa sviše,
oči su mu zlokob prava, ko zloduha koji spava,
svetiljka ga obasjava i sen mu po podu piše:
duša mi se od te senke što se njišuć podom piše
spasti neće – nikad više!

_______________________________________________________________________________________________

Gavran

Bjesovi

_______________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

OGLAS…

TAMOiOVDE________________________________________________________

Traži se jedan svet, prekjuče iščezao.

Traži se jedna polovna nedelja bez vesti o nesrećama i ratovima. Traže se prijatelji, makar dotrajali, svi oni iščezli, raseljeni, umrli, izgubljeni, poženjeni — traže se svi oni što su nas raznosili komad po komad, deo po deo: delove našeg vremena, naše ljubavi; traže se da vrate ljubav. 

Foto ilustracija: Bora*S

*** Traže se svi oni barovi u kojima smo učili da se opijamo i igramo ingliš valcer, traži se Megi Friza, Desa Kesa, Lili Petobanka, koje su plesale igru sa sedam velova pod lažnim imenima Kora Kent, Beti Bup, Lulu Brekfast, traže se ma gde bile, ma za koga srećno udate. Traže se.

I još se traže svi oni podvodači, stranci, pokeraši, bleferi, sve one lepe žene i ukleti pesnici što su prvi sedeli u kafe-baru Terazije, dok je bio još nov-novcat i dok se u njemu služilo vruće mleko u čašama optočenim srebrom. Traže se svi oni bivši ministri, generali, policajci, doušnici, isluženi špijuni, pederi, arhitekte s olinjalim leptir-mašnama, sve one kurve se traže što su nekada sedele u plišanom Mažestiku i pile kapuciner u šest po podne, pričajući da ih je zaveo profesor matematike kad su mu odnosile pismene zadatke kući na ispravku.

Traže se da dođu na ponoćni bal kod Nebojše kule, mrtvi ili živi, i zaigraju valcer Na lepom plavom Dunavu s vilenjacima, vešticama, duhovima i davnim davljenicima. Traže se.

 ***

Traži se onaj ulični časovnik na banderi pod kojim smo čekali, pod kojim su nas čekali, onaj sat što još otkucava u našem pamćenju. On se traži.

Ispod njegovih kazaljki upoznavali su se budući ljubavnici.

Ispod tih kazaljki proživljavane su najveće tragedije sedamnaestogodišnjaka, prema kojima je brodolom neke krstarice — bura u čaši vode. Čekanje bez ikakve nade. Ispod njih su kockari ugovarali partiju pokera u sve što poseduju. Ispod njih su lopovi dogovarali pohare. Ispod tog istrošenog brojčanika dangube su dangubile, prevarene verenice čekale svoje srećne suparnice sa naoštrenim noktima i živom sodom, bekrije pokušavale da utvrde koliko kasne za svojim životom, neuspeli — koliko je uspeh odmakao ispred njih, bolesni — koliko im još preostaje sati, ilegalci — koliko treba čekati dok se ne rasprsne paklena mašina, policajci —  hoće li naići neko sumnjiv, gimnazijalci — koliko će još potrajati školski čas sa koga su pobegli…

Sve to ispod uličnog časovnika koji se traži.

Jedanput bismo primetili da mala kazaljka stoji na šest, a velika na dvanaest, i ne bismo se čestito ni okrenuli, a kazaljke su ponovo stajale na šest i na dvanaest, samo bi između ta dva pogleda protekao ceo život. I on se traži — taj život što promiče od danas do sutra, onaj život što je kolao, ključao, puzio, preklinjao, voleo, cmizdrio, čekao, bogoradio, zaustavljao se, podizao i ponovo padao, i opet se dizao ispod onog uličnog časovnika koji se traži, a koji je ko zna kuda odnesen.

 ***

Traži se nada.

U ovom malom oglasu traži se ona davna nada polagana u sebe same i u vreme koje dolazi. Ako ta nada izneveri, ako se ta nada ne vrati, njene dugove ne priznajemo za svoje.

U ovom malom oglasu traže se i vlasnici onih adresa koje nam još stoje po fiokama. Traže se da nam oproste što im ne pišemo i što ne mislimo na njih.

Traže se dedovi, pradedovi, bake, prabake, stričevi, ujne, ujaci, braća od stričeva, tetaka i ujni, kumovi se traže, šuraci, šurnjaje, deveri, pašenozi, punci, tašte i svekrve, susedi; poslužitelji koji su nas gledali kako ulazimo mali, manji od makova zrna, a izlazimo iz škola veliki, i ne primetivši da stoje u kapijama gimnazija i fakulteta, svi oni železničari i nepoznati vojnici koji su nam u vagonima treće klase nudili pečeno pile iz masne hartije i vino iz pletara, i one starice što su nas darivale smokvama i stavljale nam bosiok na jastuk da lepše sanjamo, i one gazdarice iz iznajmljenih soba što su nas zvale na kafu u kuhinju, a bili smo im dužni; svi oni što su nas puštali da besplatno uđemo na stadion i u bioskope, svi oni što su nam punili džepove orasima, a torbe slaninom i crnim hlebom, kad smo odlazili i  obećavali sami sebi da ćemo ih se setiti i da ćemo vratiti dobro dobrim, svi oni koje smo zaboravili, zaokupljeni sami sobom.

Traže se svi oni koje smo ostavili u sporednim sobama, u podrumima i po tavanima, u kasarnama i bolnicama, na usamljenim salašima, na grobljima bez pratnje, svi oni koje smo ostavili bez cigareta i razglednica, svi oni koji nam danas govore vi kada se sretnemo, svi oni što nikada nisu ništa tražili od nas, nego samo davali. Svi oni se traže.

 ***

Traži se jedan džemper.

Vuna mu je ostrižena sa hercegovačkih ovaca. Plela je jedna seljanka sa Pelješca. Plela jedna devojka iz Beograda, koja je odavno udata. S vremenom je primio boju londonske magle. Bio je to džemper koji prianja uz telo poput sopstvene kože. Nosio sam ga godinama, sve dok od njega ne napravih ličnost.

Njegov levi rukav mirisao je na gar starih železnica. Njegov desni rukav mirisao je na povratak iz vojske, džip »vilis« i tovatnu mast za konzerviranje motora.

Onaj deo koji zovu ranfla mirisao je na »gerlen« jedne mlade dame; prednja strana — na trule  daske jednog splava na Adi Ciganliji, kada se spava potrbuške.

Bilo je tu još nekih mirisa: hladnih hodnika sa rasutim đubretom, kiselog kupusa bez mesa iz menze »Stari grad«, pa onda mirisa nekih uličnih uglova, kad čovek ne zna šta drugo da radi nego da pridržava leđima neki zid da se ne sruši — svega i svačega je u njemu bilo.

Uveče, na moru, taj džemper se mogao elegantno nositi svezan oko vrata. Na njemu se ležalo, volelo, u njemu se kisnulo. U Vrsaru ga je zakrpila neka ljubazna starica, jer se pocepao na trnju.

Šta je sve čuo, šta je sve upijao kao sunđer, koga sve nije dodirivao, odakle sve nije bio izbačen sa svojim vlasnikom, taj stari sivi džemper!

Jedanput, na nekom dugom putovanju, poče da mi nedostaje. Ne znam šta bih sve dao samo da je ponovo na meni! Kako sam mogao da ga ostavim kod kuće! Vratih se ranije nego što sam nameravao. Pootvarah sve ormare — nije ga nigde bilo!

Odnela ga neka Ciganka, sa ostalim starim stvarima, u zamenu za ćurku.

Da niste slučajno negde videli moj džemper?

Niko ništa ne zna o njemu. Šta da radim?

Molim gospođu Ciganku da mi vrati bar izgubljene mirise. Džemper može da zadrži.

 ***

Traži se jedna reč.

Traži se ona reč što mi je već danima navrh jezika, a nikako da je izgovorim i, možda, napišem. Tražim već godinama tu strašno važnu reč kora bi me spasila, a ne mogu nikako da je nađem, pa izlazim da je tražim po ulicama. Pre toga, otvaram sanduče za pisma (možda mi je neko poslao poštom?), ali tamo su samo neplaćeni računi i opomene.

Odlazim da je tražim po Terazijama: možda sedi pred Moskvom i pije pivo, a možda je u kiosku sa novinama; kupujem dve i po kile novina — nema je ni tamo.

Možda je u tek olistalim krošnjama i peva zajedno sa horom raspomamljenih dživdžana? Možda je  u izlogu sajdžije? Možda je neko izgubio ili bacio u presahlu Terazijsku česmu? A možda je izgrickana, sa semenkama, na trotoaru ispred bioskopa »20. oktobar«?

Šta radiš? — pitaju me poznanici.

Šta da im kažem? Da tražim neku reč, a ne mogu nikako da je nađem? Sve što su tražili, to su i  našli, zato što i nisu hteli ništa naročito.

Lepo se vidi: umrle su u njima prave reči, a ostali samo brojevi i opšta mesta. Reči, reči, reči…

Kako naći onu pravu koju toliko dugo tražim?

 ***

Traži se svaštara; ona divna, debela sveska kupusara, koju smo nekada davno zvali svaštarom.

Svaštara! Čudesna reč. Među njenim koricama ima Cezarovih pohoda, levih i desnih pritoka Sene, ima nepravilnih glagola, sasušene jagorčevine i jednačina sa tri nepoznate. U njoj su naši prvi stihovi, u njoj smo vežbali svojeručni potpis, sabirali ocene pred kraj godine, u njoj je dvesta puta zapisano neko ime u koje smo zaljubljeni, a odmah posle toga kazna — dvesta pedeset puta ispisana rečenica: Ne valja se kititi tuđim perjem!

Crteži na marginama, mrlje od užine, zagonetke, igra podmornica i potapanja, razliveno mastilo (tragovi suza), citati i diktati, u njoj je ljubav… Mnogi od nas maturirali su samo sa tom jednom jedinom sveskom,  svaštarom, koja je lako mogla da stane u levi džep kaputa. Sedeli smo na njoj u parku, u proleće, kada je trava još vlažna. njom smo se gađali na velikim odmorima ili je držali nad glavom umesto kišobrana, dok smo još umeli da trčimo no kiši. Kao da smo već tada znali da život nije samo jedan predmet i da ne može stati u jednu jedinu svesku, na kojoj piše Istorija.

Možda se taj život, u stvari, najprijatnije osećao u onoj staroj svaštari, koju smo usput negde zagubili, a koja se traži u ovom oglasu. 

Momo Kapor /Najbolje godine i druge priče/

Foto ilustracija: Bora*S

---