DA LI ŽIVIMO U SVETU KAKAV JE ZAMIŠLJAN…

tamoiovde-logo

Sajt Yugopapir nedavno je preneo tekst objavljen u TV Novostima 1969. godine u kome futuristi predviđaju kako će izgledati 2000. godina. Elementarijum tim povodom istražuje šta se od toga obistinilo

Jedna od razglednica iz francuske serije na kojima je krajem 19. i početkom 20. veka prikazivana 2000. godina, Foto: Flickr

Iz ugla brojnih stanovnika Zemlje  2000. godina nije označavala samo poslednju revoluciju planete oko Sunca u 20. veku ili kraj drugog milenijuma, već mnogo više od toga. Od dvehiljadite godine očekivalo se mnogo u naučno-tehnološkom smislu. Kako futurologija nikako ne može biti egzaktna, jer dobrim delom počiva na induktivnom mišljenju, a često i velikoj pretencioznosti neutemeljeno optimističnih vizionara, mnoga predviđanja o dvehiljaditoj godini ostala su neostvarena. Za pojedina se danas čak i zna da su nemoguća, dok se ponešto ipak i ostvarilo.

Ukoliko biste koristeći vremensku mašinu skoknuli pola veka u prošlost i sreli nekog Jugoslovena, vrlo lako biste mogli da pobijete njegov entuzijazam dokazima da prosečan ljudski vek u 2000. godini nije iznosio vek i po, da Jugoslavija nije postala „mala Švedska“ i da, što je po njega možda najtragičnije, zemlja u kojoj živi uopšte više neće postojati. Kao i u velikom delu sveta, i u Jugoslaviji je hladnoratovski period velikih globalnih ulaganja u nauku i tehnologiju doneo optimistične poglede u budućnost. Nakon razaranja u Drugom svetskom ratu, zemlja se narednih decenija ubrzano obnavljala, standard i kvalitet života su rasli, spoljnopolitičke prilike su uglavnom bile povoljne, a kolektivni duh samoupravnog socijalizma je kreirao sliku berićetne budućnosti.

JUGOSLAVIJA BUDUĆNOSTI

Detalj sa novčanice iz 1987. godine, Foto: Wikimedia

Godina 1969. ostaće upamćena po jednom od najvećih podviga ljudske civilizacije – prva ljudska posada je kročila na Mesec, a oduševljenje se osetilo i u Jugoslaviji. U to vreme popularna emisija „Vidici“ na Televiziji Beograd bavila se temom načina i kvaliteta života kada jednom bude došla ta 2000. godina. Brojni sagovornici iz sveta nauke i tehnologije su tokom nekoliko epizoda predviđali kako će izgledati život za tri decenije, a rečenica iz scenarija ove emisije „I mi, Jugosloveni, kao da smo ukrcani u neku raketu koja nas nosi u budućnost“, opisuje tadašnji entuzijazam koji iz današnje perspektive zvuči pomalo naivno.

Od Jugoslavije se očekivalo da dvehiljaditu godinu dočeka u grupi visokoindustrijskih zemalja sa BDP-om ravnim onom u Švedskoj 1965. godine, što bi iznosilo oko 2500 dolara po stanovniku. Taj prosek je dostignut, istina, dosta ranije. Još tokom osamdesetih godina dosezao je i 6000 dolara po stanovniku, ali raspad zemlje i ratovi devedesetih doprineli su da krnja Jugoslavija u novi milenijum uđe sa BDP-om od svega 1500 dolara po stanovniku, kao jedna od najsiromašnijih zemalja u Evropi.

Ni predviđanje o Jugoslaviji sa 30 miliona stanovnika nije se obistinilo, a sada se može gotovo sa sigurnošću reći da ta brojka ne bi bila ostvarena čak ni da je zemlja ostala cela. Prema Popisu iz 1991, SFRJ je imala nešto više od 23 miliona žitelja, a današnji broj stanovnika unutar istih granica iznosi oko 21 milion. Osim velike emigracije nakon raspada države, tadašnji prognozeri očigledno nisu imali u vidu ni veliki pad nataliteta.

PRODUŽITI ŽIVOT

Foto: Pixabay

Vizionari tog doba mnogo nade su polagali u spoj medicine i tehnologije, koji je čoveka koji ulazi u 21. vek trebalo da pretvori u neku vrstu Ničeovog Übermensch-a. Životni vek od 150 godina, zaustavljanje starenja, veštački organi, te povećanje intelektualnih kapaciteta spajanjem mozga i računara, bili su samo neki od zacrtanih ciljeva na kapiji 21. veka. Međutim, bliska budućnost se pokazala nešto drugačijom. Prosečan ljudski vek od 150 godina ostao je samo san, a globalni prosek je 2015. iznosio samo 71,5 godina, dok je dvehiljadite bio ispod 70 godina.

Uprkos porastu kvaliteta života u većem delu sveta i napretku medicine u poslednjih pola veka, očekivani rezultat nije ni približno postignut, a najbliži tom broju je životni vek Japanki, koji danas iznosi u proseku oko 87 godina. Smatra se da ljudski vek ima ograničenje od oko 120 godina (Hejlfikova granica), što je posledica maksimalnog broja deoba ćelija. Ipak, neki naučnici tvrde drugačije. Džejms Vaupel sa Instituta „Maks Plank“ mišljenja je da ta granica prelazi 120 godina, ali i da je moguće da ona uopšte ne postoji. Takođe, biolog Zigfrid Hekimi sa Univerziteta u Montrealu za „Gardijan“ je rekao da će „prosečan životni vek ljudi biti u stalnom porastu pa će najstarija osoba 2300. godine doživeti sto pedeseti rođendan“.

Doktor Džejms Bedford je krioprezervirao prvu mrtvu osobu 1967. godine i od tada su postojale tendencije da bi ljudi kojima medicina njihovog doba ne može pomoći mogli biti izloženi tretmanu dubokog zamrzavanja. Ideja da se tako očuvana tela „probude iz zimskog sna“ u bliskoj ili dalekoj budućnosti možda zvuči utopijski, ali je ovom procesu već podvrgnuto oko 250 osoba, te se tako ova vizija iz 1969. može na neki način nazvati i dalje živom. Sa druge strane, transplantacija organa je imala svoj bum šezdesetih godina prošlog veka. Prvi pankreas je uspešno presađen 1966, a jetra godinu dana kasnije, pa su ljudi tog doba očekivali da će se 2000. vitalni organi menjati kao rezervni delovi kod automobila. Na početku 2018. možemo reći da je ova prognoza bila ipak preambiciozna, barem u pogledu masovne dostupnosti, i pre svega cene.

NADGRADNJA ČOVEKA

Foto: Flickr

Berni Klark je ime prve osobe kojoj je 1982. godine uspešno ugrađeno veštačko srce koje je kucalo narednih 112 dana. Shodno predviđanjima, 2000. godine je stvorena prva veštačka bešika. Ipak, nju je dobio jedan pas, a prvi čovek tek šest godina kasnije. Prvo veštačko uvo je iz laboratorije izašlo 2013, dok sa većim ili manjim funkcionalnostima ljudi danas mogu imati veštačku jetru, pluća, pankreas i druge organe. Britanac Rej Flin je prvi kome je 2015. ugrađeno bioničko oko – uređaj koji informacije sa kamere smeštene na njegovim naočarima pretvara u električne stimuluse koji putem retine stižu do mozga.

Protetika ekstremiteta je možda otišla najdalje, jer je slučaj Oskara Pistorijusa ušao u anale medicine i sporta. On je 2011. postao prvi osvajač medalje na svetskom prvenstvu u atletici sa obema veštačkim potkolenicama i stopalima. To je izazvalo kontroverze jer mnogi smatraju da bi u budućnosti sportisti sa veštačkim ekstremitetima mogli biti u velikoj prednosti u odnosu na ostale takmičare.

Ideje o povezivanju mozga i računara postoje decenijama, ali 2000. godina nije donela čoveka sa mikropocesorom u glavi. Međutim, prošla godina potencijalno može biti značajna u istoriji, jer je započet projekat Neuralink – pionirski poduhvat Ilona Maska sa ciljem razvijanja računarsko-moždanog interfejsa koji bi se koristio kako za tretiranje oštećenja mozga tako i za njegovu „nadrgadnju“.

Sanjar iz 1969. bi danas verovatno bio razočaran jer Sahara i druge pustinje nisu postale cvetne oaze, energija nije besplatna pa čak ni dostupna svima, a sintetička hrana prepuna vitamina ne stiže masovno iz prodajnih objekata na kućnu adresu. Takođe, ne samo da nije pronađen način da se temperatura ne Zemlji kontroliše „ubacivanjem kiseonika u atmosferu“, već su efekti globalnog zagrevanja iz godine u godinu sve izraženiji. Čak ni veštački Mesec koji dodatno obasjava Zemlju takođe nije realizovana ideja. Sa druge strane, promene pola, boje kože i sve vrste plastičnih operacija koje menjaju lični opis iz korena, danas su dostupne. Ostvarilo se čak i predviđanje o biranju pola novorođenčadi, a „čudesni svetlosni zraci“, kako su tada nazivani laseri, zaista su ušli u sve oblasti života.

Tekst: Vasilije Glomazić

Izvor: elementarium.cpn.rs

__________________________________________________________________________________________

 

KAD PTICE POLETE…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Da li ste se ikada pitali kakav bi osećaj bio leteti visoko kao ptica?

Novi dokumentarni film pod nazivom „Winged Planet“, pruža svim gledaocima priliku da pogledaju svet iz ptičije perspektive tokom njihove seobe.

Snimanje dvosatnog dokumentarnog filma Džona Dounera je trajalo četiri godine. U filmu se mogu videti neverovatni snimci Amerike, Afrike i Evrope. Dok lete, ptice koriste reljefna obeležja za navigaciju, potragu za hranom i migraciju.

Snimci su napravljeni korišćenjem najnovijih tehnika snimanja, uključujući i špijunske kamere pričvršćene na leđa orlova, ždralova, pelikana, snežnih gusaka i mnogih drugih ptica.

Pogledajte let ždralova iznad Venecije…

Izvor: smedia.rs /youtube.com

_____________________________________________________________________________________________

ZLATNE VLATI UTKANE U SLIKE…

TAMOiOVDE________________________________________________________________________________________

NAIVA U TEHNICI SLAME

 Jedinstvena naivna umetnost u tehnici slame, ponikla je na severu Bačke iz bogate narodne umetnosti bunjevačkih Hrvata, jedne od mnogobrojnih manjina koje naseljavaju Vojvodinu. Izrada ukrasa od slame u selima i na salašima oko Subotice zaživela je pre više od jednog veka, a već pet decenija, samouke slamarke rade jedinstvene, trodimenzionalne slike od slame.

Prva asocijacija na slamu su strnjišta nakon žetve i tanke, zlataste vlati koje ostaju, kao bezvredni spomenik, na taj važan ratarski posao. Na krajnjem severu Srbije, u okolini Subotice, slama je postala pravi umetnički materijal od kojeg vešti prsti slamarki prave ukrase, tzv. perlice i slike. Pre više od jednog veka, perlicama su se kitili mladi za svečanost završetka žetve – Dužijancu. Ta tradicija se održala do danas, a Dužijancu prate razni kulturni sadržaji – priča Ljubica Vuković Dulić, istoričarka umetnosti Gradskog muzeja Subotica.

„Prva slika od slame je nastala 1962. godine, što znači da ovaj vid likovnog stvaralaštva kontinuirano traje pola veka. Slamarke inspiraciju imaju u tradiciji i drže se tradicionalnog načina rada, a u Subotici i okolini postoji nekoliko lokalnih zbirki koje turisti mogu da posete. Prošle godine je u selu Tavankut otvorena Galerija slika od slame, dok se u selu Đurđin i u Subotici mogu videti dve zbirke koje su sakralne tematike. Bogatu zbirku predmeta od slame ima i Gradski muzej Subotice, a i suvenirnice u gradu se ne mogu zamisliti bez maštovitih radopva slamarki“.

Ana Jaramazović, iz Likovnog udruženja slamara amatera iz Subotice, osnovanog pre dve decenije, priča da je prvu sliku od slame, nazvanu „Rit“, uradila Ana Milodanovića. Danas ima pet udruženja u kojima žene nastoje da očuvaju ovu tradiciju, ponukane, pre svega, lepotom tih slika. Svi motivi se rade od slame u prirodnoj boji, ne vrši se nikava dorada ili prerada vlati, a slike su uglavnom dimenzija 30 sa 40 centimetara, jer je to najbolji format za rad od ovog materijala.

Ponekad, od skupljanja slame na njivi, pa do izrade slike prođe par meseci – kaže Kosovka Ivković.

„Najčešći i najkvalitetniji način izrade ovih slika je od pletene slame. Slama se potapa u vodu, a onda se dugotrajnim i različitim pletenjem slame dobija željena struktura od koje nastaju slike“.

Jozefa Skenderović vodi Likovno-slamarsko radionicu u Tavankutu, gde je nastarije udruženje koje postoji već pola veka. U selu postoje dve galerije: jedna se nalazi u Župskom dvoru, pri crkvi, gde su najstarije slike od slame, a u drugoj galeriji se nalaze slike novijeg datuma i naravno suveniri. Tokom leta u Tavankutu se organizuju radionice gde se uči umeće izrade predmeta i slika od slame.

Ivana Dulić iz Đurđina, jednom od tri sela gde je nastala ova umetnost, kaže da je ljubav prema slikama od slame nasledila od majke. Ali, za razliku od nje, Ivana radi od sečene i pletene slame, pa tako motivi dobijaju na kvalitetu, tananosti i preciznosti. Mnogo je naučila i od slikara, koji su, na primer, ukazali da se lepša perspektiva horizonta dobija kada se vlati slame postave vodoravno.

Slika se prvo rodi u glavi, zatim se skicira na papiru, doteruje se i kada se oformi kompletna priča koju slamarka želi da ispriča, počinje sa radom. Radi se delić po delić, pa nekada to traje nedeljama – kaže Ivana Dulić.

„Jednu sliku od sitnopletenih vlati slame, tankih poput filigrana, radila sam 600 sati, puna dva meseca, deset sati dnevno. Na osnovu sati se formira cena, ali ona je pokazatelj samo tog tehničkog dela posla. O umetničkoj vrednosti ne treba ni govoriti“.

Onda je potpuno jasno zašto je ponekad slamarki teško da se od slike rastane. Ivana Dulić je izdala monografiju svojih radova, a u pripremi je i velika izložba. Zanimljivo je da se na izložbama njihovi radovi uvek nalaze uz slike naivaca iz Vojvodine, po kojima je Srbija u svetu poznata.

 

Jelena Gligorić

 Izvor: Međunarodni radio Srbija

KAD PITAH DA UĐEM, ONA REČE – NEĆEM…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________________

PARA LELE…

Dogodilo se. 

 10.decembar 1961. godina.

Bio je to dan kada je Ivi Andriću, srpskom (tada jugoslovenskom) piscu uručeno najveće priznanje za pisanje koje svet poznaje-Nobelova nagrada.

Zlatnu medalju, povelju i ček na više od milion dolara, našem piscu je uručio lično Gustav Adolf  VI, tadašnji švedski kralj.

Tom, za nas istorijskom i veličanstvenom događaju prisustvovale su mnoge od ugleda ličnosti, između ostalih i švedski premijer Tage Eklander, član švedske akademije nauka dr. Andreas Esterling. I naravno, Andrićeva supruga Milica.

 -Moja domovina je zaista „mala zemlja među svetovima“, kako je rekao jedan naš pisac i to je zemlja koja u brzim etapama, po cenu velikih žrtava i izuzetnih napora, nastoji da na svim područjima, pa i na kulturnom, nadoknadi ono što je neoibično burna i teška prošlost uskratila.

Svojim priznanjem vi ste bacili snop svetlosti na književnost te zemlje i tako privukli pažnju sveta na njene kulturne napore…  rekao je tom prigodom, mudri i otmeni Andrić.

To je naša prošlost.

Kako se prema sopstvenoj prošlosti (i budućnosti) odnosimo danas?

Najbolje je, čini mi se, britko i jednostavno o tome pisao Aleksije Marjanović.

  MI 
U našoj prošlosti izvođeni su samo mračni radovi, 
naši preci su bili grdni gadovi, 
nigde na svetu nije bilo takvih dedaka i bedaka, 
mi smo na njih s punim pravom kivni, 
samo nije jasno 
kako od takvih predaka mi ispadosmo ovako divni. 

Alek Marjano

 A događa nam se…

Dan ranije- 50 godina kasnije.

 9. decembar 2011. godina.

 To je bio dan u kojem SRBIJA NIJE DOBILA STATUS KANDIDATA ZA ULAZAK u EU.

To je odluka Evropskog saveta. A baš su obećavali. TAMOiOVDE.

Novi štap i šargarepa do marta 2012. A možda i duže.

Uz odlaganje i naravno, dodatno uslovljavanje.

Karikatura: b92.net

 PERSPEKTIVA 
Prebrodićemo mi sve jade, 
više se nećemo jadati, 
ostvarićemo mi sve nade, 
više se nećemo nadati.

Alek Marjano

 Realno je. Da.

Imamo izglednu perspektivu, zar ne?

U to ime- živeli, uz čašicu viskija „ glenlivet “ !

 Autor: Bora*Stanković