DUGOVEČNOST U GENIMA ILI PO BOŽJOJ VOLJI…

Najstariji rudar u Srbiji proslavlja Božić 102. put

Sa svoje 102 godine Ilija Čolović iz Jelašnice možda nije najstariji građanin Srbije, ali jeste najstariji rudar u Srbiji. Radeći ceo život po rudnicima, oni su ga i doveli iz rodnog Knina na jug Srbije, gde živi od 1946. godine.

„Dugovečnost mi je u genima“; foto: JV

Težak rudarski posao često uzme svoj danak čak i pre nego da rudari dočekaju penziju. Ilija je tokom života ispratio mnogo svojih kolega iz jame. Ipak, on ni u svojim poznim godinama ne posustaje.

Već 51 godinu je u penziji, i dalje se sam služi, a čak i pomaže drugima. Na nagovor komšije došao je u Jelašnicu da radi, a od njega je čuo da su tu dobri ljudi. Na preporuku zemljaka koji je sa njim radio se i oženio.

Kaže on meni: „Slušaj, Ilija, moja žena ima jednu drugaricu. Dobra žena, fina, bistra, pametna.“  Za Đurđevdan, na dan moje slave, odem kod nje. I kažu mi: „Eto je ona tamo napolju, dogovorite se.“ I šta ćeš? Kažem: „Ja sam, eto, došao. Bi li ti slučajno pošla za me?“ Pa kaže: „Kako ti rečeš…“ – priseća se kroz smeh Ilija.

Ispratio je mnogo svojih kolega; foto: JV

Prošle godine je otišla i ona, kako Ilija kaže, „po Božjoj volji“. Porodična tradicija da se dvoje dece, četvoro unučadi i tri praunuke za Božić i druge praznike okupljaju u domu Čolovićevih ove godine je prekinuta. Ipak, dane uz sveću, prijatan razgovor i po koji zagrljaj Ilija pamti kao posebno lepe.

Dok razgovor odmiče na licu mu se vidi umor. Tu priču nastavlja njegov sin Zoran, kome je otac često pričao o teškom životu i odrastanju.

Moj otac je bio najmlađe od devetoro dece, to je tamo bila teška sirotinja. Nije bilo ničeg, samo goli kamen i smreka. Ljudi su imali samo po jedno magare. Po vodu su išli 2 do 3 kilometra od kuće. Tata mi je pričao da su često spavali napolju pod nekim drvetom ili u senu – priča Zoran.

Ilija se najviše ponosi svojim poznavanjem Svetog pisma.

Kaže da crkvene knjige zna bolje nego sveštenici.

Preživeo je oba rata, a za vreme njegovog trogodišnjeg služenja vojske 1934. ubili su kralja Aleksandra.

Sećanje na vojničke dane

Nismo se još ni zakleli. Ja sam bio u hodniku u kasarni kralja Aleksandra, kad sam čuo dva narednika da pričaju da je kralj ubijen. Onda odemo u kasarnu kralja Petra i zakunemo se za novoga kralja – priča Ilija.

Dobitnik je „Ordena zasluge za narod“ sa srebrnom zvezdom za učestvovanje u raščišćavanju Skoplja nakon zemljotresa i „Ordena rada trećeg reda“.

Za svoju dugovečnost Ilija kaže da je u genima, ali i da njegov život traje po Božijoj volji. Mladima poručuje da pošteno žive, da ne kradu i da poštuju deset božijih zapovesti. Iz svoje kuće ispratio nas je molitvom “Verujem”. Otpozdravili smo mu tradicionalnim rudarskim pozdravom “Srećno”.

Autor Milena Milošević

Izvor: juznevesti.com

__________________________________________________________________________________________

POREZ NA SUNCE…

Globalistička globa

Svetski političari puni su fraza o borbi protiv globalnog zagrevanja i ekološkim, obnovljivim izvorima energije (umesto zagađivača poput uglja, nafte, gasa, drva…). Energija vetra, sunca, vode – sve je to (na rečima) ono što treba razvijati

Međutim, na delu – stvari i ne stoje tako, pogotovo kada je u pitanju Evropska unija. Setimo se nedavnog slučaja slovenačkog penzionera Jožea Prapera.

On je na krov porodične kuće postavio malu solarnu elektranu i – zato će morati da vrati novac koji je primao poslednje tri godine. Naime, tokom te tri godine on je proizvodio struju, čime je zadovoljavao polovinu kućnih potreba za energijom. Ovaj penzionisani elektroinženjer iz Vuzenice izjavio je da se nada da će pravladati razum i da mu penzija ipak neće biti oduzeta i objašnjava da ga niko nije obavestio da se vlasnici mini elektrana zakonom tretiraju kao „mali preduzetnici”, „što je nespojivo sa statusom penzionera”.
Dobra namera da promoviše obnovljive izvore energije time što je prvi u svom kraju postavio solarnu elektranu – obila mu se o glavu.

Bez obzira na to što je proteklih godina plaćao poreze i doprinose na elektranu (koja, uzgred, mesečno prizvede struje u vrednosti od svega 100 evra), ostaće bez penzije, ukoliko na sudu ne dokaže da na nju ima pravo, ili ako se u međuvremenu ne donese zakon koji bi proizvodnju energije iz obnovljivih izvora dopuštao i penzionerima.
Ni u Španiji nije ništa bolje što se tiče odnosa prema ekološkim izvorima energije.

Prošle jeseni najavljeno je uvođenje novog poreza na solarnu energiju, a vlasnici solarnih panela više neći smeti da prodaju višak energije, tako da su, kažu, mnogi investitori u ovoj oblasti dovedeni na ivicu provalije. S obzirom na to da je vlada ove države donedavno podsticala upravo razvoj solarne energije, mnogi su odlučili da investiraju u ovu oblast. Međutim, ispostavilo se da su se takvi ljudi našli – pred finansijskim kolapsom.

Najavljeno je i da će vlada Španije sprečiti ljude da proizvode sopstvene solarne panele – tako što će svi paneli biti povezani na državnu mrežu, a svako ko to odbije mogao bi da plati ogromnu globu.

A evo i najnovijih vesti: putem Španije idu i Nemačka i Austrija. I ove države su poslednjih godina davale subvencije ljudima koji su koristili solarne panele. Mnoštvo njih je prihvatilo pomoć i nabavili su skupe kolektore, a i mnogi privrednici su radili na tome da svoja postrojenja „priključe” – na sunce. Austrija „menja ploču”: doneta je odluka da se počne sa naplaćivanjem „poreza na sunce”, koji će iznositi 1,50 evrocenti po kilovat satu. Oni koji umeju da „čitaju između redova” zaključili su da je to od početka i bio plan: podstaći ljude da pređu na obnovljive izvore energije, a zatim im to – naplatiti. Priča se da će uskoro sličan porez biti uveden i u Nemačkoj (ma, gde bi Merkelova…).

U stranoj štampi navodi se da su Austrijanci šokirani potezom, jer se osećaju prevarenim: „Prvo su nas namamili da se prebacimo na kolektore za sakupljanje besplatne sunčeve energije, a sada žele da nam tu energiju naplate”.
Gde je kraj? Beskrupulozni vladari sveta verovatno će naći još načina da naplate narodu porez na život. Zašto ne bi bili uvedeni porez na vodu i na vazduh? Jedino je to još preostalo…
Spomenka Milić

Izvor:vizionarski.wordpress.com

______________________________________________________________________________________________

DEDA DOBRI…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________________

SVETAC KOJI HODA

Deda Dobri (99) sve što isprosi da siročićima

Evo zašto je ovaj starac jedan od najboljih ljudi na svetu.

Dobri Dimitrov Dobrev ima 99 godina.

Tokom Drugog svetskog rata izgubio je gotovo potpuno svoj sluh, a svakog dana pređe 25 kilometara na putu od svog sela do Sofije, noseći garderobu koju je sebi napravio, kako bi u prestonici Bugarske prosio.

Međutim, Dobri ne prosi za sebe, jer uspeva da preživi sa 80 evra penzije.

_________________________________________________________________________

Sav novac koji je u životu sakupio (oko 40.000 evra) on je poklonio sirotištima koja nisu u stanju da plaćaju svoje račune.

_________________________________________________________________________

On ne zadržava ni cent tih para.

_________________________________________________________________________

Neki ga zovu „Svetac Bajlova“.

_________________________________________________________________________

Ove godine napuniće 100 godina.

_________________________________________________________________________

Svi ga vole.

Zovu ga „Дядо Добри“ i za građane on predstavlja najnesebičniju dobrotu koja postoji.
Izvor:kurir-info.rs

_____________________________________________________________________________________________________

DEDA ILIJA ČUVA STADO I GRANICU…

Deda Ilija Petrović (82), jedini čobanin na Kadibogazu, na Staroj planini

Brdo Kadibogaz na srpsko-bugarskoj granici, u dubini Stare planine, nekada je sa okolinom napasalo 50.000 brava, danas se na ovim prostorima na prste ruke može izbrojati po koji čobanin sa po nekoliko ovaca, ne računajući ostarelog Iliju Petrovića (82).

On je odavno u penziji i ne rastaje se od svog nevelikog blaga, trenutno čuva 23 ovce, i tako će, veli, ostati do kraja života.

 -Radio sam u Građevinskom preduzeću „Mile Julin“ u Knjaževcu. Kada se rasformiralo otišao sam u selo Krivelj kod Bora, gde sam šest godina držao tišljersku radionicu. Rudnički kop je proširivan, tako da je i zgrada sa radionicom morala da se ukloni. Pričekalo se i otišao sam u penziju. Imam 10,11 hiljada. Malo, ali mora da se živi. Naučio sam da se mučim.

Ovde je narod siromašan. Kada sam bio u firmi svakodnevno sam putovao 14 kilometara do Minićeva i nazad. I zimi i leti. A u planini ume da naveje i do metar, dva. Bog zna kako sam sve izdržao-govori starina ne ispuštajući iz ruku tranzistor na kome „grme“ najnovije vesti.

 Ilija nije običan čobanin. On godinama sarađuje sa graničarima i policijom.  Imao je i drugara preko brda. Pokatkad su udruživali stada, al on je pre dve godine umro. Nestalo je i njegovo stado. Danas samo Ilija čobaniše napasajući svoje „belke“ sve do same granice. Ne da im da pređu liniju.

 -To nikako. Zna se šta je i čije je i tako će ostati.  Sam sam u planini. Sin i ćerka su u Beogradu. Imam i unuke. Dođu ponekad, obiđu me, pitaju kako mi je, hoću li da se pod stare dane skrasim u centar sela ili u Minićevo.

Ne, ovde je najlepše. Muzem ovce i pravim najbolji sir. Imam mesa i brašna, donesu mi sa granice pivo i vino, ispekao sam i najbolju rakiju na Staroj planini. Čista šljiva-veli Ilija pozivajući namernike da ga posete u njegovoj pojati, oronuloj kući sa okućnicom i velikim dvorištem.

 Spremio je Ilija drva za zimu. Za ovce je dovoljno sena. Pre neku godinu graničari su doveli struju i do njegove pojate. Nabavio je i televizor.

 -Meni je ovo Amerika  i Egleska. Kod svoje sam kuće. U planini sam odrastao, počeo sam kao čobanče, tako ću i da završim. Voleo bih da oživi Kadibogaz i Novo Korito.

Ne verujem da će se deca iz Beograda ili Zaječara i Bora  skoro vraćati u reon Zaglavka i Budžaka.

 Sirotinja je i Bogu teška-reče Ilija i sakupi pune ruke oraha za goste koje je, pri kraju razgovora podno Kadibogaza, dugo, dugo molio da odu do njegove pojate i okrepe se, jer „ima svega i svačega“.

 Srndać za nagradu

Od graničara saznajemo da je Ilija njihova desna ruka. Ni ptica ne može da prođe, a da on ne primeti. Bilo ko da prođe bilo kojim puteljkom i stazom on vidi i odmah dojavi. Nikad nije tražio neku nadoknadu. Za nagradu  svake godine dobije srndaća od Lovačkog društva.

Takav je dogovor.

Autor: B. F.

______________________________________________________________________