TAMOiOVDE_____________________________________________
Dve velike kompozicije Save Šumanovića „Doručak na travi“ i „Pijana lađa“ spadaju među najznačajnija dela srpskog modernog slikarstva.
Najznačajnija njegova dela nalaze u Narodnom muzeju u Beogradu, zbirci Pavla Beljanskog u Novom Sadu i u galeriji „Sava Šumanović“ u Šidu.
***
SAVA ŠUMANOVIĆ (1896-1942.)
Rođen je pred sam kraj devetnaestog veka 22. januara 1896. godine u Vinkovcima, gde je njegov otac, šumarski inženjer dobio posao. Porodica Šumanović se nije dugo zadravala u Vinkovcima; kada je Sava napunio četiri godine vratili su se u Šid.
Otac, Milutin, se posvetio vođenju velikog imanja, a majka, Persida (Tubić), je otvorila prvu ugovornu poštu u gradu. I po ocu i po majci Sava je pripadao uglednim gradanskim porodicama. U Šidu Sava završava osnovnu školu.
Školske 1906/07. sa svega deset godina napušta roditeijski dom i odlazi u Zemun, gde je primljen u realnu gimnaziju. U toku gimnazijskog školovanja počinje da se interesuje za umetnost. Mnogo čita, odlazi u bioskop, a često posećuje i izložbe koje su organizovane u prestonici, od koje ga deli samo reka.
Redovno piše roditeljima. 1911. upisuje se na slikarski kurs svog gimnazijskog profesora Isidora Junga, ali dragocene savete o slikanju Sava dobija od svog starijeg prijatelja Slavka Vorkapića koji je već polaznik Umetničko – zanatske skole.
Na kursu se upoznaje sa slikarstvom francuskih impresionista, Van Goga i Sezana, a prva saznanja dobija i o secesiji i Hodleru. Usavršava nemački jezik u Gracu gde provodi leto. Po završetku gimnazije Sava se vraća u Šid, na letnji raspust. Treba da saopsti roditeljima svoju odluku o daljem obrazovanju i izboru zanimanja. Kategorično se protivi očevoj želji da postane advokat, Sava snažno želi da postane slikar.
Ubrzo, 1914. po izbijanju Prvog svetskog rata, Sava odlazi u Zagrebu, gde se upisao na Privremenu višu školu za umjetnost i obrt. On je u klasi kod profesora Otona Ivekovica, ali već sledeće godine prelazi kod uglednog profesora Menci Klement – Crnčića. Savladava crtačke tehnike i upoznaje se sa postupcima Mikelanđela, Direra, Rembranta i Rubensa; ali i sam istražuje i uči se na delima Manea, Monea i Sezana. Živi i uči u okruženju mladih naprednih umetnika koji će, kao I on, kasnije postati cenjeni i priznati stvaraoci.
Sklapa iskreno prijateljstvo s Antonijom Koščević, koja je tada sticala vajarska znanja, a koja je ostavila dragocene podatke o Savi. Druži se s Đurom Tiljkom, Marjanom Trepseom, Jozom Turkaljom, a snažno prijateljstvo ga vezuje i za rano preminulog Milana Štajnera. 1917. predstavio je četiri slike na petoj izložbi Prolećnog salona. 1918. završilo se Savino obrazovanje u Zagrebu.
U svedocanstvu o završenom školovanju zabeležene su najbolje ocene i kvalifikacije. Intenzivno radi, tada nastaje i prvi Savin slikarski ciklus inspirisan Starim i Novim zavetom, kao izraz ne pridržavanja kanona i promišljanja večnih tema borbe dobra i zla, suočavanjem s prvim grehom i nj egovim posledicama… Na prvoj samostalnoj izlozbi u Salonu Ulrih u Zagrebu predstavio je predele i pejsaže iz okoline Zagreba. Iako je dobro poznavao impresionistički postupak slikanja nikada se njime do kraja i u potpunosti nije koristio.
Vrlo spretno je koristio efekte bojenih prozirnih senki, lazurni namaz, ne razlažući formu već naprotiv ističući je, Sava je insistirao na atmosferi.
Nekoliko narednih godina pored slikarstva Sava se bavio i ilustracijom, grafikom i scenografijom. Radi ilustracije za književnu reviju „Juriš“ koju je uređivao njegov prijatelj Antun -Branko Simić.1920. izlozio je svoja platna na drugoj samostalnoj izložbi u Muzeju za umjetnost i obrt. Stilski se priključuje secesiji i simbolizmu, koji su karakteristični za umetnička kretanja u Hrvatskoj ali ne i Srbiji.
Izložba je prošla zapaženo i s dobrim kritikama. U jesen iste godine otisnuo se u svet, kao poznavalac francuske kulture i frankofil otišao je u Pariz i iznajmio studio na Monparnasu. Sada se nalazio u centru evropskih umetničkih zbivanja, novi horizonti su se otvorili. U Parizu je ovog prvog puta boravio svega nakoliko meseci, nesumnjivo dragocenih za Savu. Upisao se na kurs kod istaknutog likovnog pedagoga i umetnika Andre Lota, i bio njegov najboiji učenik.
Savin učitelj je pripadao struji analitickog kubizma i imao izuzetan uticaj na mladog slikara. Ubrzo, sprijateljio se sa Rastkom Petrovićem i našao u okruzenju naprednih i avangardnih stvaraoca dvadesetog veka.Zajednički imenitelj im je bio Monparnas, sastajali su se u kafanama i klubovima, bili su tu Seren,Modiljani, Papzof, Zakob, Fuzita i pokatkad Pikaso, Kokto, Fera, Redige…
Kada se vratio u Zagreb dane je provodio u kući svoje prijateljice Antonije Koščević. Ponesen francuskim iskustvom, krećući se od ekspresionizma, preko konstruktivizna i postkubizma pa zalazeći u neoklasicizam, u oktobru Sava je organizovao izložbu u Umetničkom paviljonu. Deo progresivne kritike je izlozbu ocenio kao značajan i vredan događaj, ali konzervativnijim kritičarima nisu prihvatili Savina „suviše moderna“ dela.
Sledećih godina boravi u Zagrebu gde nesmanjenim intenzitetom slika. Iz protesta prema javnosti koja nije prihvatila njegove slike potpisuje se francuskom transkripcijom. Ministarstvo prosvete odbija njegovu aplikaciju za mesto likovnog pedagoga u Umetničkoj školi u Beogradu. Učestvuje na Petoj jugoslovenskoj umetničkoj izložbi sa koje je Ministarstvo otkupilo njegove kompozicije „Berba“ i „Kraj s mostom“.
Prihvata posao bibliotekara u Muzeju za umjetnost i obrt. Tu je Sava bio u prilici da čita i analizira dela velikih majstora. Svoje poznavanje francuskog odrzava čitanjem dela francuskih pisaca na izvornom jeziku, i svakodnevnom konverzacijom na francuskom sa Antonijom Kosčević. 1924. Sava je napisao „Slikar o slikarstvu“ i „Zasto volim Pusenovo slikarstvo“, dela neprocenjivog značaja za razumevanje njegove umetnosti. 1925. godine Sava ponovo odlazi u Pariz, ali njegov boravak je otežan administrativnim peripetijama francuskih vlasti, boravišnu dozvolu je prinuđen da produžava svakih šest meseci i to sa statusom učenika.
Zbog toga se ponovo upisuje kod Lota na kurs, ali zabrana prodaje slika Savi je u najvećoj meri otežavala boravak u Parizu. Kako sam Sava piše u svom katalogu za izložbu na Novom univerzitetu 1939. u Beogradu, vreme je posvećivao izučavanju Fragonarovog slikarstva, upotpunjavao znanja o Sezanu i Renoaru i divio se Matisu. Nastaje nekoliko aktova pod uticajem Matisa. Sprema platna za Jesenji salon. Sledece godine Francuska vlada je sa istog salona otkupila jedan Savin akt.
1927. Sava je naslikao „Doručak na travi“ koji se našao reprodukovan u uglednom francuskom česopisu koji se bavio umetnošću, zajedno s delima Matisa i Derena, uz odlične kritike. Dobio je porudžbinu da zajedno s drugim umetnicima oslika kultnu kafanu „Kupolu“, Sava je uradio četiri slike na jednom od stubova. U napregnutom i grčevitom radu za sedam dana i noći uz veštačko osvetljenje Sava je naslikao „Pijanu lađu“ i izložio je u Salonu nezavisnih.
U to vreme Rastko Petrović je radio na prevodu istoimene Remboove pesme, i svome prijatelju ih recitovao. Uz to Žerikoov „Splav Meduza“ je poslužio kao neposredna inspiracija. Kritikaje ostala podeljena a Sava iscrpljen radom i ne prospavanim noćima je bio suvise pogođen onim koje je nisu pozitivno ocenile. Danas „Pijana lađa“ ulazi u red najviših dometa našeg slikarstva, i smatra se da je anticipirala drugu fazu neorealistickog pokreta u Srbiji.
Otežani uslovi rada, loše kritike i niz drugih ličnih događaja doveli su da se Sava oseti nervno iscrpljenim i 1928. za kratko vreme vratio se u Šid, gde je potražio mir slikajući predele. Nastaju „Sremske krajine“, niz pejsaža na kojima beleži jedinstvenu svetlost i atmosferu zavičaja. Na ovoj temi će intenzivno raditi po konačnom povratku u zavičaj ’30. godine. Ni za trenutak bolest nije smetala njegovom stvaralaštvu.
Priredio je samostalnu izlozbu u Beogradu, koju su kriticari odlicno ocenili. Novac od prodaje slika omogućio mu je da ponovo, po polednji put ode u Pariz. 1929. intenzivno radi u preuređenom ateljeu na Monpamasu, tada nastaje nekoliko izvanrednih dela „Par na klupi“, „Luksenburški park“ a vrhunac dostiže na slikama aktova čuvene pariske muze s Monparnasa-Kiki, „Crveni ćilim“, i pariskih predela „Most na Seni“. Platna su otezala pod nanosom boje. Nagovestava se poetski realizam kojem će se kasnije potpuno posvetiti, a osetan je i umereni koloristički ekspresionizam.
1930. francuzi imaju problem sa Savinim slovenskim prezimenom, teškim za izgovaranje, Savin boravak u Parizu otežava i nemogućnost produžavanja vize, sve to utiče na njegovo već narušeno zdravlje. Sava se sa majkom 30. marta vraća u Šid. Neko vreme provodi u Beogradu u Voždovačkom sanatorijumu gde nastaju izvanredni akvareli i skice za ulja Voždovačkih padina. Sprijateljio se sa dr. Vojom Atnovljevićem kojem je poklonio nekoliko slika.
Povratak u Sid kompenzuje svakodnevnim, vrednim i u ustaljenom ritmu radom na slikama. Nastaju „Šidski sokaci“ i aktovi. Njegovo stvaralaštvo se kreće od poetskog realizma do umerenog ekspresionizma.Sam svoj stil naziva „kako znam i umem“ uglavnom ga prilagođavajći motivu.
Krstari po periferiji I nalazi prepoznatljive pejsaže koji će mu poslužiti kao motivi. U narednim godinama nestaje ciklus „Proleće u Šidskim baštama“ i „Proleće u dolini sv.Petke“, kao i serija aktova. 1935. započinje ciklus velikih platana „Šidijanke“ kojima je predhodilo mnogo istrazivanja i teorijskog rada. Radiće na njima naredne tri godine. Na „Šidijankama“ se čita sva eklektičnost Savinog obrazovanja i smelost ostvarenog umetnika da citira sopstvene uzore: Manea, Engra, Vatoa, ili atmosferu Firentinaca ili Kirika. Čak ih je moguće čitati i u postmodernističkom ključu.
Po smrti oca preuzima brigu o imanju, ali ne zanemaruje slikarstvo i uči engleski jezik. 1939. godine posetioje veliku izložbu Francuskog slikarstva devetnaestog veka koja je održana u Narodnom muzeju. Ponovo je bio u prilici da vidi platna sa kojima se sretao u Parizu. Započinje velike i sistematske pripreme za svoju izložbu u Beogradu. Piše katalog, izuzetno značajan za istraživače Savinog stvaralaštva.
Izložbu sa 400 izloženih platana kritika je odlično primila. Uspeh je za Savu imao značajan uticaj, povratio je poverenje u ljude. Započinje ciklus dečijih portreta i žanr scena koje nije završio. Vraća se temi berbe grožđa i nastaju „Beračice“. Istom temom se bavio sredinom dvadesetih godina. 1941. bio je cratač u štabu Radničkog bataljona. Po izbijanju Drugog svetskog rata i kapitulaciji kraljevine Jugoslavije povlači se sa ostalim vojnicima do Tuzle, gde su zarobljeni.
Oslobođen je u aprilu i odmah se vraća u Šid. Po povratku i dalje slika, ali manje nego ranije. 1942. radio je na svom ciklusu velikih platana „Beračice“. Jedna od njih, kakoje Sava uredno zabeležio, završena je 26. avgusta 1942.
Dva dana kasnije, u sam osvit dana, zajedno sa još sto pedeset Srba iz Šida Sava je uhapšen i odveden u Sremsku Mitrovicu. Vlasti Nezavisne Države Hrvatske, koje je u Šidu predstavljao Viktor Tomić su ove građane smatrale za nepoželjne. Bez obzira na kontraverze oko poslednjih Savinih dana, zajedno sa svojim sugradanima, Sava je streljan i sahranjen u jednoj od masovnih grobnica.
„Razvojne mogućnosti u njemu nije moglo uništiti vreme, ni bolest, a nisu prestajale ni kasnije. Taj potencijal ostao je u njemu sačuvan do kraja zivota. Smrt ga je zatekla u času kada je očito sledio neki novi skok u njegovoj umetnosti.“ – Dimitrije Bašičević, Sava Šumanovic. Život I delo, Drugo dopunjeno i prošireno izdanje, Vojin Bašičević i Prometej, Novi Sad 1997.
sidskiportal.net/Autor teksta Zahvalni sugrađani
Priredio:Bora*S
44.078333
22.095278
Like this:
Sviđa mi se Učitavanje...
TAMOiOVDE 