SIZIF, HEROJ APSURDA…

tamoiovde-logo

MIT O SIZIFU

Mit o Sizifu ( franc. Le Mithe de Sisiphe ) je knjiga filozofskih eseja francuskog egzistencijalističkog filozofa Alberta Kamija . Delo je prvi put objavljeno 1942. godine.

Apsurdno prosuđivanje

Kami poglavlje počinje objašnjavanjem šta on smatra glavnim pitanjem filozofije : zahteva li nužno samoubistvo realizacija besmislenosti i apsurda života . U nastavku objašnjava stanje apsurda – velik deo života gradimo na nadi za sutrašnji dan , a sutrašnji dan nas vodi korak bliže smrti ; ljudi žive nesmetano iako su svesni neizbežnosti smrti .

Kami tvrdi kako ljudi i svet nisu apsurdni sami po sebi , već apsurd nastaje kada ljudi pokušaju razumeti nerazumljivosti sveta . Ističe filozofe koji su se bavili pojmom apsurda : Heidegger , Jaspers , Šestov , Kjerkegor i Huserl , no tvrdi da su izvršili i ‘ filozofsko samoubistvo ‘ zaključcima koji su utemeljeni na stvarnom Bogu ili apstraktnom bogu . Tvrdi da bez smisla u životu nema niti lestvice vrednosti . Poglavlje završava trima posledicama prihvatanja apsurda , a to su revolt , sloboda i strast.

Apsurdni čovek

Poglavljem dominira pitanje kako čovek apsurda treba živeti . Tvrdi da se etička pravila ne mogu primeniti te da je sve dopušteno , ali to ne dovodi do radosti , već do shvatanja neidealnog stanja života . Tada kreće s primerima : Don Žuan kao čovek koji život pun strasti živi što duže može ; glumac koji ‘ oslikava ‘ kratak život zbog kratkoročne slave ; te osvajač čije će ime sigurno ući na par stranica ljudske istorije.

Apsurdno stvaranje

Kami istražuje apsurd stvaraoca i umetnika . Budući da je objašnjenje nemoguće , umetnost apsurda ograničena je u opisima . U nastavku analizira rad Dostojevskog i tvrdi kako njegova dela polaze sa stajališta apsurda i istražuju teme filozofskog samoubistva . No , poslednja dela Dostojevskog prikazuju put nade i vere te tako nisu u potpunosti kreacije o apsurdu .

Mit o Sizifu

U ovom poglavlju Kami navodi mit o Sizifu , te opisuje kako je Sizif živeo , zbog čega se zamerio bogovima , te kako je u jednom trenutku čak uspeo i dapobedi boga . No kada biva uhvaćen , Sizif je osuđen na doživotno guranje kamena do vrha planine . Kami zbog toga doživljava Sizifa kao heroja apsurda .

Upoređuje Sizifov posao sa monotonim poslovima koji današnji ljudi rade i tvrdi kako je svaki od tih današnjih radnika zapravo jednim delom Sizif . Kamija posebno zanimaju Sizif misli dok se spušta niz planinu po svoj kamen . To je zaista tragičan trenutak u kojem ‘ heroj ‘ shvata bezizlazno stanje situacije u kojoj se nalazi . Kami tvrdi da je Sizif u tim trenucima donekle srećan jer ga ispraznost posla koji radi ne drži podalje od neizvesnosti . On istovremeno shvata ispraznost svog posla , ali ga zadovoljno prihvata kao takvog .

Dopuna

U dopuni se Kami bavi radom Franca Kafke . Tvrdi kako Kafkin rad sjajno prikazuje stanje apsurda , ali da zbog tračka nade koji neprimetno ‘ ugrađuje ‘ u svoja dela Kafka ipak ne uspeva da postane pravi književnik apsurda .

Metafora Sizifa

Za Sizifa muke nema kraja na vidiku , niti su im kraj bogovi predvideli . Takođe , u tom mučnom konstantnom guranju kamena ne pronalazi se niti smisao , niti značenje . Upravo je to metafora koju Kami koristi za čovečanstvo . Ako na trenutak uklonimo pojmove bogova , raja i pakla , tada smo ostavljeni sami sa doživotnom borbom koju ćemo na kraju ipak sigurno izgubiti .

Smrt ne dolazi kao oslobođenje od naših borbi , već kao negacija svega što smo postigli sopstvenim trudom . Bez obzira na to sve , svestan smrti i toga da je svaki čovek poražen i pre nego što započne borbu , Kami ipak pita : možemo li biti srećni ?

Možemo , jer kako sam poručuje na nekoliko mesta u tekstu – život nije apsurd . Apsurd je život . Ta bolna borba u kojoj smo svi primorani da učestvuju je jedino za šta znamo i zato nemamo drugog izbora . Ona je jedina ‘ opipljiva ‘ mogućnost koja nam se nudi , jer sve ostalo je nada ili vera .

U ovom se svetu pojedinac mora suočiti sa ograničenjima sopstvenog znanja : Ne znam ima li ovaj svet smisao koji ga nadrasta . Međutim , znam da ne poznam taj smisao i da mi je , za sada , nemoguće poznati ga . Šta za mene znači smisao izvan mog života ? Mogu razumeti samo ljudskim pojmovima . Ono što dodirujem , ono što mi se opire , eto što razumem . ( … ) Kakvu drugu istinu priznati mogu a da ne lažem , a da ne umešam nadu koje nemam i koja ne znači ništa u granicama mog držanja ?

Bez upotrebe pojmova viših sila ili stvoritelja , Kami odlučuje koristiti samo ono u šta je siguran kako bi odgovorio na vlastito pitanje . Ne može apelovati na poruke vere , jer se vera temelji na vekovima tradicije i dogmi . Tamo gde Kierkegaard nalazi stajalište u postojanju blagonaklonog Boga , Kami ne vidi ništa drugo osim nostalgije , tek naklonjenost iluziji reda .

Prihvatanje apsurda života

Svesnost apsurda je doista put bez povratka . Nema vere , niti povratka njoj – jer tako nešto bi bilo potpuno samozavaravanje . Kami na neki način klinč vere i apsurda opisuje kao ‘ filozofsko samoubistvo ‘ . Doslednost i samosvesnost formiraju bazu apsurda života .

Čovek ima dva izbora . Prvi je da odbije život i počini samoubistvo , ali čineći to on dopušta apsurdu da ga pobedi . Druga mogućnost je da postane buntovnik konstantno odbacujući spoznaju smrti kao neizbežne . Ovde Kami  smanjuje metaforiku i započinje diskusiju o samosvesnosti u svakodnevnom životu .

Način života u današnjoj sredini u kojem se skoro svaki način rada na poslu ne menja iz dana u dan i stalno se ponavlja za Kamija predstavlja i tragediju i komediju odjednom . U takvom svetu nema mesta za individualizam , slobodnije izražavanje i nema višeg značenja osim preživljavanja od danas do sutra . Površno gledajući iz perspektive čoveka koji živi život apsurda vrsta egzistencije u kojoj se iz dana u dan ništa ne menja je komična , nešto poput klovna koji uvežbanu tačku izvodi u svakoj predstavi . Prihvatiti komičnost takvog načina života i postati svestan apsurda znači mogućnost izbegavanja beskonačnih tragičnih ponavljanja .

Samoubistvo kao bijeg od apsurda ?

Samoubistva i razlozi zbog kojih smo ih kadri počiniti razlikuju se od slučaja do slučaja . Na krajnji i nepopravljivi čin čoveka navede bolest ili nesreća , ponekad čast ili vrlina . Mnogi se nađu na ivici ponora , manje onih koji su spremni sunovratiti se u nj . Pred takvim iskušenjima najodlučniji se vinu s onu stranu ruba , najočajniji takođe . Kami shvata uzroke i smisao samoubistva , te koliko je ono zapravo rešenje apsurda .

Zato tvrdi : Umreti dragovoljno znači da je čovek , čak i instinktivno , osetio podrugljivi značaj te navike , odsutnost svakog dubljeg razloga za život , besmislenu narav svakidašnjeg kretanja i beskorisnost patnje . Oni manje odlučni ipak ostanu još neko vreme među nama , no u njima uvek ostane samoubistvo kao crv koji možda rešava problem .

Kami je napisao : Na tu zadnju prekretnicu , gde se misao dvoumi , mnogo je ljudi stiglo , čak i među onim malenim . Ti su se odricali tada onoga što im je najdraže , vlastitog života . Drugi , prinčevi duha , odricali su se takođe , no oni su , u svom najčistijem buntu , pristupali samoubistvu svoje misli .

Besmrtnost i heroji apsurda

U tragikomičnoj prirodi svakodnevnog života Kami ispituje elemente različitih života ( životnih poziva ) : osvajač , glumac , zavodnik , pisac … Kreativnost je za Kamija veoma bitna i jaka forma bunta jer plodovi kreativnog načina života mogu doneti mogućnost ( ograničene ) besmrtnosti .

Ipak , svestan je da većina ljudi jednostavno nije u mogućnosti potpuno posvetiti svoj život umetnosti ili književnosti , ali sama borba za to ili bar jednim delom posvetiti se tome , već je dobar početak . Istinski heroj apsurda nije nužno ratnik ili umetnik , već običan čovek koji shvata neizbežnost smrti , a ipak se protiv nje bori .

Sizif i Don Žuan

Da li Don Žuan tužan ? To nije jamačno – reči su iz podpoglavlja Donžuanizam . Don Žuan nije tužan jer konstantno dobija ono što želi . On je jedan od onih koji poznaje svoje granice i nikada ih ne prelazi . Njegova je jedina granica fizička smrt . Sizif pak prelazi svoje granice i to ga u konačnici dovodi do glavnog problema .

Za Don Žuana je život ispunjen i njemu nema ništa gore od izgubiti ga . On je shvatljiv samo ako ga gledamo kao najobičnijeg zavodnika sa svim njegovim manama . Dakle iako je percipiran kao nedodirljiv i savršen , on je itekako svestan svojih mana te zna da mu je lako stati na kraj i stoga je apsurdan . Sizif pak misli da je dovoljno dovitljiv ( što uistinu i jeste ) i neuhvatljiv i tu čini grešku prelazeći granicu . On svojih mogućnosti postaje svestan tek kada dobije kaznu .

S druge strane Don Žuan zna da će ga sustići starost i ‘ kazna ‘ . Na to je potpuno spreman . I kada ga , prema legendi , franjevci ubijaju on zapravo zna da je , iako apsurdan , na neki način pobedio , jer življenje mu je obezbedilo njegovu nevinost . Samo mu je smrt nametnula greh , sada legendaran .

Sizif i Don Žuan , iako potpuno nespojivi , ipak imaju određene dodirne tačke . Obojica su iz različitog vremena , različitog ‘ zanimanja ‘ , ali zajedno su oličenje apsurda . Time Camus pokazuje kako apsurd života zapravo ne poznaje ni vreme , a ni mesto .

Smisao Sizifa kazne

Uzimanje Sizifa kao glavnog junaka apsurdnog načina života nalazi se u tome da je život proživeo kroz trgovinu , laž i krađu ne ostavljajući ništa vredno iza sebe . Kada Sizif dospeva na svoju planinu i dobija kamen koji mora gurati čini se da on tek tada postaje svestan kako je za kaznu apsurdnog života i pokušaja izbegavanja smrti kako bi živeo dalje apsurdan život , dobio upravo apsurdan život u besmrtnosti . Kamija upravo to zanima kod Sizifa , a to i kaže : Na samu svršetku toga teška napora , određena prostorom bez neba i vremenom bez dubine , cilj je postignut . Tada Sizif posmatra kamen kako se za nekoliko trenutaka spušta prema tom nižem svetu , odakle ga opet valja uzgurati do vrha . On iznova silazi u podnožje . Baš za vreme toga odmora , zanima me Sizif . Lice koje se pati u neposrednoj blizini kamena već je i samo kamen !

Vidim toga čoveka kako iznova silazi tromim ali jednakim korakom spram muci kojoj ne pozna svršetka . Taj čas koji je kao predah i koji se , takođe , pouzdano vraća poput njegove patnje , taj čas je čas svesti . U svakom od tih trenutaka , kada on napušta vrh i spušta se malo – pomalo spram skloništima bogova , on je nadmoćniji od svoje sudbine . On je jači od svoje stene . Ako je ovaj mit tragičan , to je stoga što je njegov junak svestan . Zbilja , gde bi bila njegova muka kad bi ga nada u uspeh na svakom koraku podržavala ?

Smisao dela

Ono što je Kami napisao u svom delu Mit o Sizifu jaka je i individualna ateistička polemika . U ovom konzumerističkom društvu 21. veka zaista mi je teško zamisliti život kao strastvenu borbu protiv besmislene smrti . Kreativnost je potisnuta do krajnjih granica , a ako nije , tada se pretvara u takmičenje . Stvaranje umetnosti retki shvataju kao mogućnost besmrtnosti jer većina besmrtnost doživljava kroz fizičku percepciju beskrajnog kucanja srca i rada moždanih ćelija . No čak da to i postignu , oni ipak ne bi bili besmrtni . Iz dana u dan doživljavali bi apsurd i ispraznost ostavljajući iza sebe minimum koji treba za preživljavanje , a ništa po čemu bi dosegli viši smisao života .

Izvor: wikipedia.org


Priredio: Bora*S


L J U B A V…

tamoiovde-logo

Džon Zerzan, Ljubav

Vrtoglavica tehnološkog moderniteta izaziva sve jače osećanje ništavila. To svakako primećujemo u direktnom osećajnom iskustvu, ne samo na planu misli. Frederik Džejmson je još 1984. pisao o „iščezavanju afektivnog“ iz ambijenta postmodernog društva, o emocionalnom sužavanju ili povlačenju. Opšte istanjivanje i zaravnjivanje zahvata ceo teren ljudskosti.

Naše afektivno stanje čini samo tkivo i građu naših života. Nema ničeg što bismo mogli doživeti neposrednije od naših osećanja. To je nešto konstitutivno, ono što nam daje „osećaj“ sveta, što nas istinski povezuje sa stvarnošću. Osećanja su kulturne činjenice, u mnogo većoj meri nego ideje.

U tom duhu Lisjen Fevr je predlagao rad na istoriji senzibiliteta (1938, 1941), a Ana Vinsent-Bifo napisala Istoriju suza(1986). Zar naše strasti ne čine samo jezgro našeg postojanja?

Svaka kultura je razvijala posebnu emocionalnu klimu; svaka politička borba je u isti mah i afektivna. To, naravno, važi i za borbu protiv stampeda civilizacije. Stvari prvo osećamo, pre nego što ih shvatimo ili u njih poverujemo; tako doživljavamo i hegemoniju i njena zlodela. Čak je i Adam Smit, u svojoj prvoj knjizi, Teorija moralnog osećanja (The Theory of Moral Sentiment, 1759), u osećanjima video nit od koje se ispreda celokupno društveno tkivo. Sve to zaista nisu neka izuzetna otkrića; ipak, suviše često se ponašamo kao da oblast afektivnog nema nikakav stvarni značaj.

Ono što nazivamo razumom i razmišljanjem samo su nešto prefinjeniji izrazi naših strasti. Antonio Damasio tvrdi da „svest počinje kao osećanje; veoma posebno osećanje, svakako, ali opet pravo osećanje“. (1999, str. 312) Njegova knjiga napada razdvajanje na duh i telo, koje je od suštinskog značaja za život u masovnom društvu.

Izloženi smo tolikim debilizujućim razdvajanjima: ljudi od prirode, rada od igre, da navedem samo neka. Sve više se udaljavamo od fizičkih senzacija, od direktnog iskustva. Osećanja su utelovljena; ali, šta se dešava s kontekstom utelovljenja? Izolacija je sve veća, a društvene spone sve slabije. Prijatelji se zamenjuju za one „mrežne“, dok procenat jednočlanih domaćinstava u svim razvijenim zemljama stalno raste. Gde je uopšte dom? Prema Bodrijaru, subjekt iščezava, a društvo više ne postoji.

Sve to dobro osećamo, uprkos tome što dominantna kultura, lišena svake dubine, nastoji da naše emocionalno jezgro svede na površinu i tako ga izobliči po sopstvenoj slici, kao što upozorava Džejmson. To jezgro je sama naša utelovljenost, možda najjače uporište otpora. Kada ono ne bi postojalo, gorke li ironije, ne bismo se osećali toliko bolesno. Ne bismo bili tako živo svesni prepuklog srca ove moderne praznine. Ne bismo toliko strepeli i patili.

Zbornik Afektivni preokret (2007) već u naslovu održava aktuelnu svest o središnjem kulturnom značaju emocija. Ipak, uvod komuniste Majkla Harta (koautora Imperije), služi više kao primer dominantne paradigme nego kao korisna korekcija. Njegova levičarska posvećenost industrijskom Progresu ključni je aspekt masakra koji se sprovodi nad unutrašnjom prirodom. To može biti samo problem, nikako rešenje.

Naša tela nose u sebi neprekidnu istoriju ljubavi i patnje; ona su neposredni svedoci svega što nas pokreće. Ljubav, kako je govorio Kjerkegor, daje sav značaj životu koji poznajemo. Volimo i brinemo pre nego što naučimo da bilo šta izrazimo rečima. Kao što kaže Martin Amis, „Ljubav se dokazala kao naš jedini trajni aspekt, dok se svet okreće naglavačke, a ekran zamračuje“. (The Times, 06. 11. 2006)

Ali, neuspeh ljubavi, u savremenom društvu, toliko je očigledan i bolan; o tome, na primer, govore i romani Mišela Ulebeka. Anarhistički pisac, Tom Robins, insistira: „Postoji samo jedno ozbiljno pitanje; ono glasi: Ko zna kako naterati ljubav da ostane?“ Možemo se slobodno složiti s rečima iz starozavetnog Propovednika, da je „pravi prijatelj melem života“. (6:16) Ali, gde su prijatelji? Opadanje prijateljskih veza u SAD poslednjih decenija dobro je dokumentovano (na primer, McPherson, Smith Lovin i Brashers, Društvena izolacija u Americi, American Sociological Review, jun 2006).

Upravo tu radikalna teorija doživljavala neuspeh ili se čak i ne oglašava. Zašto je u središtu pažnje „žudnja“ (ili „zavođenje“, kako to u još otuđenijem obliku izražava Bodrijar), a ne ljubav? Bel huks kaže: „Kada sa svojim vršnjacima pričam o ljubavi, svi kao da se odseku od straha“. (Sve o ljubavi, str. xix) Ipak, potreba za ljubavlju i dalje opstaje u ovoj duhovnoj pustinji, u ovoj kulturi sve zatvorenijoj za ljubav.

Suprotnost ljubavi, naravno, nije mržnja, nego ravnodušnost, taj zaštitni znak postmodernog cinizma i pomodarstva. Sve do sada, svi su se klanjali životu podređenom proizvodnji i isušujućim vetrovima tehnokulture. Ali, treba ponovo zaroniti do najvećih dubina naših odnosa, uprkos vladajućem plićaku, u kojem je sve deluje tako nestalno i na raspolaganju. Ono do čega treba doći je ljubav neostvarenog potencijala našeg afektivnog, aktuelnog bića, kako u sebi, tako i u drugima.

Naravno, na tom putu čekaju nas mnogi ćorsokaci i klopke. Na primer, seksističke predrasude koje tako često romantičnu ljubav sateruju u granice patrijahalne, muški definisane kulture. Ili suviše izražena sklonost religiozne ljubavi da osporava svet, njena težnja da se odrekne autentične individualnosti u korist pogubnog poistovećivanja, koje pre negira nego što prihvata drugost.

Ako je osećanje oblik ponašanja, ljubav je svakako oblik delovanja i temeljni mentalni proces. Ona je od ključnog značaja za naš emocionalni razvoj; od nje dobijamo snagu potrebnu za širu komunikaciju sa svetom. Ljubav oslobađa i daje smisao; ona naglašava velikodušnost i darivanje; poklon kao suprotnost neumoljivoj sadašnjici, kao znak pravog života.

Lis Irigaraj odlično primećuje: „Poklon nema cilj. Nema zašto. Nema nameru. Dar je dat. Pre bilo kakve podele na darodavca i darivanog. Pre pojave odvojenih identiteta davaoca i primaoca. Čak i pre samog poklona.“ (Elementarne strasti, 1982)

Govoriti o onome što može biti dato može biti i podsetnik na ono što nam je oduzeto. Tokom 1950-ih, Lorens van der Post je bio u kontaktu s ljudima koji su sav svoj posed nosili u jednoj ruci. Pisao je o „predivnom smehu Bušmana, koji dolazi pravo iz stomaka, kakav nikada nećete čuti među civilizovanim ljudima“. (Izgubljeni svet Kalaharija, str. 244) Kakav podvig, izbrisati tu jednostavnu, a opet tako duboku radost življenja. Frojdov psihoanalitički cilj bio je da neurotičnu bedu promeni u „normalno“ nezadovoljstvo: Lakanov da analitičare nauči kako da budu ojađeni kao i svi ostali.

Zapanjuje koliko se malo pojmovi kao što su patnja, strepnja i tuga spominju u psihološkoj literaturi (videti, Ronald Miler, Suočavanje s ljudskom patnjom, 2004). To se smatra nebitnim s teoretskog stanovišta, za niz pukih simptoma, koji se mogu klasifikovati i pomoću „manje emocionalnih“ deskripcija. Simon Veil je išla u fabrike da bi bolje shvatila patnju. Fabrike su i dalje tu, ali patnja je danas, u ovom izmeštenom, sintetičkom društvu, svakako postala opštija. Ilejn Skeri je u mučenju videla „minijaturni izraz sveta ili civilizacije“. (Telo u mukama, 1985, str. 38) Posttraumatski stres, koji je prvobitno bio opisivan kao posledica iskustva borbe, sada se široko primenjuje kao dijagnoza; samo još jedan komentar o stanju društva koje nas svakodnevno izlaže sve jačim udarcima, zapravo mučenju. Čelis Glendining ispravno primećuje: lična trauma često održava traumu same civilizacije. (1994)

Tvrdnja da su metalne i emocionalne bolesti glavni zdravstveni problem nacije, postale su opšte mesto. Kao što primećuje Melinda Dejvis, „Strepnja je u isto vreme crna kuga i običan nazeb naših dana“. (Nova kultura želje, 2002, str. 66) Bilo bi korisno i kada bi se političko izražavalo u terminima zdravlja; na primer, da li je društveni život zdrav ili nezdrav? Zar to, na kraju krajeva, nije jedino bitno?

Ukupna slika je, naravno, dobro poznata. Strepnja i stres podrivaju naš imuni sistem; skoro 50% osoba koje pate od strepnje, pate i od težeg oblika depresije. Silovito širenje strepnje podudara se s porastom slučajeva depresije u svim industrijalizovanim zemljama (videti Pettit and Joiner, Hronična depresija, 2006). Zanimljivo je da Robert Solomon u depresiji vidi „način da se izmigoljimo stisku uvreženih vrednosti našeg sveta“. (Strasti, 1993, str, 62–63) U sličnom duhu, pesnik V. S. Mervin je pisao: „Opet, ta ista tuga je odličan vodič kroz ovaj svet. Možda čak i najpouzdaniji vodič. Sve dok su nam vodiči potrebni.“ (Disati na svoj način, 2001, str. 192)

Početkom maja 2008, objavljeno je nekoliko izveštaja koji govore o visokom stepenu hronične psihičke patnje: pogođeno je skoro 30% populacije SAD. Tu samo treba dodati i sve ostalo: od sve brojnijih slučajeva nasumične, mahnite pucnjave, do gojaznosti koja izaziva dijabetis i srčane smetnje čak i kod dece; lekove za modifikaciju ponašanja, kojima se deca kljukaju još od najranije dobi; naglo širenje astme, autizma i alergija; roditelje koji ubijaju svoju decu; milione navučene na vijagru; desetine miliona ovisnih o farmaceutskim preparatima za spavanje, itd. Opšte stanje je izrazito patološko i zastrašujuće.

Zato ne treba da nas čudi to što se priručnici za samopomoć prodaju na tone, kao ni grozničava preokupacija psihološkom stabilnošću i beskrajna revija prikaza emocionalne patnje na televiziji i Internetu. Pogledajte samo nazive, prilično tupave, četiri najprodavanija časopisa: LifePeopleUs i Self. Stalno sužavanje perspektive, u ionako individualističkom društvu, više je nego očigledno.

U knjizi Narcistička kultura (1979), Kristofer Leš j govorio o „osećanju unutrašnje ispraznosti i neizmernog, potisnutog gneva“ u Americi. U svojoj knjizi iz 2008, Kratka istorija strepnje, Patriša Pirson je zaključila da smo danas dospeli u „stanje mnogo hladnije od narcisizma“.

Uvek prilagodljivi postmodernistički senzibilitet objavljuje kraj samog jezgra bića, u korist mnoštva stalno promenljivih uloga koje možemo igrati. Kako društvene veze sve više blede, da li je od tog jezgra uopšte nešto ostalo? Tako rastreseni, u okruženju u kojem se ljudski dodir, baš kao i onaj s prirodom, tako sistematski proteruje, plašimo da ostanemo sami sa sobom. Taj razređeni i poremećeni način života potiskuje sećanje na patnju i žudnju za nežnošću.

Šta je Progres ili Modernitet? „To je talog od opasnih i potencijalno smrtonosnih hemikalija u vašem masnom tkivu. To je kada po lepom danu sedite u kući i uključujete televizor ili kompjuter. To je šoping kao terapija za depresiju. To je osećaj da nešto nedostaje.“ (Kevin Taker, Šta je totalitet?, 2003) Možda će nekome zvučati neobično da je čak i Dekart, pravi začetnik modernog otuđenja, u čuđenju video prvu od šest prvobitnih strasti (Strasti duše, 1649). Šta se dogodilo s našom sposobnošću za istinsku očaranost u društvu lišenom čari?

Što se mene tiče, još uvek me očarava istrajna pesma zrikavaca, njihovi glasovi koji pucaju od života, dok se leto na pacifičkom severozapadu polako gasi. Uživam svaki put kada vidim divlje guske kako visoko u nebu lete ka jugu, čije me gakanje podseća na meki lavež pasa iz okoline. Nema svesti odvojene od doživljenog objekta. Šta se dešava kada doživljavamo samo mase, robe, slike?

Kao što kaže Džejmson, s potiskivanjem afektivnog bledi i sve ostalo što još uvek odiše životom. Da li zaista možemo živeti tim besmislenim, tehniciziranim, posrednim životom, tako temeljno ispražnjenim od čuda? Ono što je živo i neposredno ne postoji na ekranu. Ako svaka kultura stvara posebnu emocionalnu i duhovnu klimu, onda je ova naša sigurno najsiromašnija i najbeživotnija. I šta se pomalja na horizontu, ako ne još gora perspektiva?

Znamo u kom pravcu treba tragati za ozdravljenjem. Frojd je pisao Vilhelmu Flisu: „Sreća je odloženo ostvarenje praistorijske želje. Zato bogatstvo donosi tako malo zadovoljstva: novac nije infantilna želja.“ (16. januar 1898) Jednostavnost sadrži sve i u njoj je sve neposredno prisutno. Alber Kami je dobro izrazio to osećanje: „Odrastao sam pored mora i siromaštvo mi je delovalo tako raskošno; onda sam ostao bez mora i otkrio da je raskoš sumorna, a siromaštvo nepodnošljivo.“ (Lirski i kritički eseji, str. 172)

Džon Zerzan, decembar 2008.

BIBLIOGRAFIJA

Frederic Jameson, Postmodernism or, The Cultural Logic of Late Capitalism, Duke University Press, 1991; The title essay originally appeared in 1984 in New Left Review, no. 146 (July-August): 59-92.; Fredric Jameson, Postmodernizam ili kulturna logika kasnog kapitalizma, iz Moderna i post-moderna (temat), Zagreb, Kulturni radnik br. 3, 1985: 34-91; Jameson, F. (1988) Postmodernizam ili kulturna logika kasnog kapitalizma, u: Linhardt J. (ed.) Postmoderna: nova epoha ili zabluda, Zagreb: Naprijed, prevod Srđan Dvornik.

Lucien Paul Victor Febvre (1878-1956), A New Kind of History: From the Writings of Lucien Febvre (Routledge and Kegan Paul, 1973)

Anne Vincent-Buffault, Histoire des larmes , XVIIIe-XIXe siècles, (Rivages, 1986); The History of Tears: Sensibility and Sentimentality in France (Vhps Distribution; Macmillan; St. Martin’s Press, 1991)

António Rosa Damásio, The Feeling of What Happens: Body and Emotion in the Making of Consciousness, Heinemann: London, 1999; Harvest Books, 2000; Descartes’ Error: Emotion, Reason, and the Human Brain, Putnam Publishing, 1994.

The Affective Turn: Theorizing The Social, edited by Patricia Ticineto Clough, with Jean Halley; foreword by Michael Hardt, Durham: Duke University Press, 2007.

Tom Robbins, Still Life with Woodpecker (Bantam Books,1980); “There is only one serious question. And that question is: ‘Who knows how to make love stay?’”

Social isolation in America: Changes in Core Discussion Networks over Two Decades,
Miller McPherson, Lynn Smith-Lovin, and Matthew E. Brashears, American Sociological Review, Volume 71, Number 3, June 2006.

Jean Baudrillard, Seduction, 1979; Palgrave Macmillan, 1990.

bell hooks (Gloria Jean Watkins), All About Love, Harper Paperbacks, 2001.

Luce Irigaray, Passions élémentaires, 1982; Elemental Passions, Eng. trans. 1992.

Laurens van der Post, Lost World of Kalahari, 1958

Elaine Scarry, The Body in Pain: The Making and Unmaking of the World, Oxford University Press, 1985.

Chellis Glendinning, My Name Is Chellis and I’m in Recovery from Western Civilization, Shambhala Publications, Inc., 1994.

Melinda Davis, The New Culture of Desire: The Pleasure Imperative Transforming Your Business and Your Life, Free Press, 2002; iliThe New Culture of Desire: 5 Radical New Strategies That Will Change Your Business and Your Life, Simon & Schuster Adult Publishing Group, 2002.

Pettit, J.W., Joiner, T.E., Jr., Chronic DepressionInterpersonal sources, therapeutic solutions,  American Psychological Association, 2006.

Robert C. Solomon, The PassionsEmotions and the Meaning of Life, Hackett Publishing Company, 1993.

  1. S. Merwin, inBreathing On Your Own, edited by Richard Kehl, Laughing Elephant, 2001.

Christopher Lash, The Culture of Narcissism: American Life in an Age of Diminishing Expectations, New York: Norton, 1979;Narcistička kultura, Naprijed, Zagreb, 1998; prevod: Pusić, Vesna.

Patricia Pearson, A Brief History of Anxiety… Yours and Mine, str. 127; Bloomsbury, 2008.

Kevin Tucker, What Is Totality?, Species Traitor #1, 2003.

Albert Camus, Lyrical and Critical Essays, str. 172, Vintage Books, 1970.

John Zerzan, What Love’s Got to Do With It, 2008.

 

Prevod: Aleksa Golijanin, 2008.

http://anarhija-blok45.net1zen.com/

Izvor: arkadijski.blogspot.com


 

U REČIMA UVEK IMA VIŠE LAŽI NEGO ISTINE…

tamoiovde-logo

Veliki uspeh u životu imaju ćutalice. Oni ulevaju poverenje ljudima sa kojima rade, jer mnogi ljudi u ćutanju drugog vide i svoju sigurnost.

Čovek može da naškodi drugom čoveku ili promišljenim rđavim delom ili nepromišljenom rečju, a ćutalica se smatra bar kao čovek koji ne škodi svojom neopreznom rečju. Zatim ćutalica ne traži ni od drugog čoveka briljantnu konverzaciju, niti naročitu rasipnost duha, i zato je on za druge odmoran, zbog čega izgleda i dobar.

Ljudi koji mnogo govore, škode i sebi i drugom, kad su i najsjajniji kozeri, oni su sami ipak prava žrtva tog svog talenta, jer im jedni zavide na tom duhu, drugi ih omrznu zato što su od te njihove duhovitosti ostali zaslepljeni i ošamućeni, a treći se čak boje te duhovitosti da ih najzad ne pogodi i poseče.

Ovo je sasvim razumljivo, jer odista ljudi duhoviti ne mogu izgledati mnogo blistavi ako samo govore o idejama i stvarima, naprotiv, duhovitost se hrani najviše otrovom ličnih mržnja, više nego i medom ličnih ljubavi. Ćutalica i kad je neinteligentan ne izgleda glup, jer izgleda bar zamišljen, a prostom svetu izgleda i mislilac.

Jer ako ćutalica ne kaže mudrosti, ne kaže ni gluposti ili ih bar ne kaže u velikom broju. Ćutalica izgleda i čovek pozitivan i realan. Blistavi ljudi koji vas podignu svojom duhovitošću u visine, ni sami ne izgledaju drugom da su na zemlji, nego uvek u oblacima znači, iznad svakidašnjih čovekovih misli i briga, i izvan realnosti od kojih je život uglavnom sačinjen.

Zbog tog prosečnim ljudima takav čovek neminovno postane dosadan, ili izgleda i opasan. Ljudi se boje čoveka koji ćuti, ali preziru čoveka koji mnogo govori. Čovek koji ćuti izgleda uvek kao zaverenik ili mizantrop, ali čovek koji mnogo govori izgleda vetrogonja. I pošto ljudi ne cene onog koga se boje, poštovanje ide za ćutalicu. Jer, bezuslovno ima mudrih ćutanja koje vrede više nego najmudrije reči. Ljudi zato vole da se zabavljaju sa čovekom koji lepo govori, ali vole da rade samo sa čovekom koji lepo ćuti. Proverite u svom zivotu da li su vam više dobra donele vaše najblistavije reči ili kad ste u izvesnom momentu pribegli ćutanju.

Nikad čovek ne može da kaže onoliko mudrosti koliko može da prećuti ludosti, čak i gluposti. Jedino ćutanje može da prikrije kod čoveka strasti koje su najnasrtljivije i najštetnije: sujetu, lakomost, mrzovolju, osetljivost, mizantropiju. Jedino ćutanje može da sačuva čoveka od posledica koje mogu da mu nanesu trenutna i nesmotrena raspoloženja, i nagle nepromišljene inpulsije.

Čovek koji pusti uvek jedan razmak u vremenu između pitanja koje mu se postavi, i odgovara koji treba da dadne, jedini je koji može da razmišljeno kaže šta hoće. On je već tim odmerio koliko jedna minuta može da sadrži pameti i gluposti, dobrote i zloće. Samo takav uzdržljiv čovek izbegne najveći broj nesreća, nesreća koje dolaze od naše nesposobnosti da uvek budemo prisebni, i da nikad ne budemo glupi.

I učenici Pitagore su morali ćutati.

Duhoviti Atinjani su se divili i takozvanoj lakonskoj kratkoći istraživanja, kojom su se služili ljudi iz Sparte. Katolički red kaluđera karmelita imaju tako isto propis da govore samo četvrtkom, na svetu bi bilo mnogo manje gluposti i mnogo manje zla, jer čovek drugom čoveku više naškodi rečima nego delom. Neke životinje kušaju jedno drugo samo tim što približe nozdrve, i što se omirišu i odlaze svako na svoju stranu, a da imaju sposobnost govora, rastrgle bi jedna drugu. U rečima uvek ima više laži nego istine, i više zloće nego ljubavi, jer ljudi najčešće ne znaju ni sami šta kažu, ni zašto su nešto rekli. Reč dovodi do više nesporazuma, nego što bi bilo nesporazuma da reči ne postoje…

Jovan Dučić

iz knjige Blago cara Radovana

____________________________________________________________________________________________

POHVALA SRPSKOJ MAJCI…

tamoiovde-logo

Isidora Sekulić

Izraz čuvati dete sasvim je poseban izraz našeg jezika i našeg shvatanja stvari. Naša, srpska majka, izabrala je taj izraz mesto čitavog niza pojmova u vezi sa othranjivanjem, nadziravanjem, vaspitanjem, zabavljanjem, razumevanjem, i voljenjem deteta. Kaže naša žena, punih usta, s ozbiljnošću, na primer: Sasvim mlada već sam čuvala dvoje dece. Ili: čuvala sam sina mog kao dete sve do dvadesete njegove godine. Ili: Ćerino dete čuvamo ja i moj starac. Ili: Nema jadniče ni oca, ni majke, pa ga čuvamo.

Lepa je to reč i teška je to reč. Jedna reč dovoljna za deset. Široko osećanje deteta pokazuje taj izraz, široku zajednicu matere sa dušom i pesmom deteta. Podrazumeva se u toj reči da je tako reći mala stvar hraniti i odevati dete, a glavno čuvati ga od opasnosti, pravih i uobraženih. Od ozleda; od zle namere drugih ljudi; od mraka i senki i „kurjaka“ koji tako zagonetnu ulogu imaju u duši detinjoj; od nagona koji se polako dižu; od mašte koja rano buja i tera cveće i korov; od misli koje dete prisvaja čuvajući ih, pogađajući ih, čitajući ih iz novina i knjiga dečijih i drugih.

Čuvati dete, mogao je kao obeležje radnje kazati samo neko duboko čovečan. Jer, nigde više pogrešnih, nepravednih i svirepih udaraca nego kada gde udare dete, i gde se udara po detetu. Dete tako često udari onoga koga voli: i baš onaj koji dete voli hoće često nepromišljeno da udari i po telu i po duši detinjoj. Biva to otuda što ljubav kao takva nije samo vrlina, nego je i strast, i prevraća se ponekad u sebičnost, ljubomoru, gnev.

Svi znate priču o Arapinu koji je, srdit, svom mnogovoljenom konju – koji mu je bio mesto deteta – poželeo da prebije kičmu, i konj je prebio. Koliko puta dete, koliko puta majka kaže tešku neodgovornu reč. Majka dakle ima da čuva dete i od svojih udaraca.

U našem narodu je oduvek težak bio život i državni, i gradski, i seoski, i porodični, i detinji. Zato je i odnos matere i deteta oduvek bio bio mnogo složen, promenljiv, zavisan od svega i svačega. Čovek čoveka uopšte teško shvata i nikad do kraja ne razume. Težnje ljudi se retko kad slažu i sastaju. A istorija odnosa naših baš prema onima koje najviše volimo, prepuna je nesporazuma, sukoba. Istorija odnosa matere i deteta ponajsloženija je. Oni se vole i traže, ali želje njihove tako često idu u raskorak, i teško se vraćaju i sastaju.

Pitanje deteta je ogromno, pitanje detinjstva do krajnosti delikatno. Jer je sve kolebljivo, a sve suviše impulsivno u ono detinje doba kada je mlado biće sposobno za punu sreću, neumorno da bude veselo i ispunjeno poverenjem u svakoga i sve; a, s druge strane, živo osetljivo, nekad stradalno osetljivo za jad nesrećnih ljudi čak i iz knjiga i sa slika.

Naša žena ima retko dobar stav pred tom velikom komplikacijom. Ko je dobro posmatrao najviše zastupljeni tip srpske majke, zna da je ona u odnosu sa decom nešto kratka i uzdržana, ponekad i malo suva. Nije romantična; a kad je, njena romantika je humor, liričan ili ironičan.

Srpska majka ne pravi se mudra kao Salamon, ni čarobna kao vila. Ona staje pred dete skoro tako kao i pred odrasla čoveka. Nije mnogo sklona da se detinji, da izmišlja bajke ili ih prepričava. Ona prepričava svoje selo, svoje detinjstvo, karakteristične pretke i rođake i razne istaknute i originalne ljude i žene. Rano uvlači dete u bitnost rase, u bitnost društva, i u ćudi života. Jednom rečju, nju odlikuju dve naoko sitne odlike, ali koje znače velike kvalitete: čovečnost i ozbiljnost.

Sećam se iz detinjstva jedne majke koja je nekoliko avlija punih dece držala u federaciji divljenja dostojnoj. Deca su zasluge svojih drugova priznavala pošteno, često do suza pošteno; verno su ostajala pri učinjenom izboru igara i vođa; a kad je dolazilo do razmirica, svađala se nekako po „punktovima“, po nekom ustavu. Jedna kolektivna svest je osuđivala velike krivce, i do batina nije nikada dolazilo.

I dan danas se sećam te majke. Ne po nekoj njenoj anđeoskoj dobroti, ili po daru maštanja, ili po lepoti i sreći. Prosto po čovečnosti njenoj, ozbiljnoj čovečnosti njenoj. Njen život hoćete da znate? Evo ga u nekoliko jakih poteza. Jedno joj se dete rodilo, drugo pošlo u školu, treće se razbolelo. Kada je ustao od teške i retke bolesti taj mališan, majka, jednog dana, bez svake patetike, uze četvrto dete s ulice. Našli ga ljudi kod crkvenog zida, kao što se nađe ključ koji ostaje večita tajna: šta je otključavao i zaključavao. Pa su godine prolazile. Jedan sin se oženio, drugi poginuo, jedna kći se uporno opirala svakom vođenju i savetovanju i mnogo grešila. Pa onda, najstariji sin obudove, i doneo materi svoje dete: da ga čuvaš majko. Pa onda, jedna udata kći, ono nahoče, nije nikako htela da da ima dece. A druga je imala decu, ali se nije njima bavila rado. Nekako je mnogo mislila uvek na sebe.

Majka se držala čovečno. Nije se unosila u tuđe živote. Ali je nečim, u sebi konservativnim, ipak upravljala životom i savestima svoje dece i ispravljala te živote i te savesti. Ona kći bez dece, pošto je zakasnila da ima svoju decu, ušla je, naposletku, uz pomajku u društvo za čuvanje tuđe dece. A ona druga kći je doživela da su sva njena deca pristala uz babin sistem i babin pogled na stvari, i, premda su mater svoju voleli, babu su daleko više cenili, iznad matere, a to su i govorila materi. Nije to bilo lako slušati. U poslednje vreme, i ta se majka mnogo trudila u društvu za čuvanje tuđe dece.

Ljudi, progresivni i moderni, stoje danas malo neodlučni prema tipičnim karakterom srpske majke. Doduše, kada pogledaju u kuće koje naše žene podigoše, i drže i vode – i to bez velikih kriza, i bez ikakvih pronevera i sebičnosti – ljudi umuknu i dive se. I pravo je da se dive. S druge strane, misle ipak da bi tip naše majke trebao da evoluira, da bi majka trebala da uzme više lične slobode za sebe, i da daje više lične slobode deci. Ovo je jedno mišljenje koje nije do kraja domišljeno. Deca, ranije ili kasnije, uzmu sama ovu slobodu, i uzmu je prirodno, s preimućstvom novog života nad onim koji prolazi. A majka, ne može imati punu i pustu slobodu, kao što je ne može imati niko ko je uzeo neki zadatak ne od danas do sutra, nego od danas do groba.

Srpsku majku karakteriše ono što je od dva vida ozbiljniji vid karaktera i odluke. Srpska majka je progresivna, ali čovečna ostaje onim što se ne menja, večnim crtama čoveka i žene. Progres je stvar nužna i lepa, ponekad blistava, ali u svakom progresu ima eksperimenata, razbijenih i polomljenih stvari koje se odstranjuju i bacaju. Dobro radi naša žena kada od bitno čovečnog ne odstupa. Inače, od sveg njenog truda i svih muka šta bi ostalo? „Progres“ se i po dva puta promeni dok majka sina ili kćer do samostalnosti dočuva. A sem toga, kako smo već napomenuli, pošto majka savlada dete, dolazi red da dete savlada majku u ime novog života, i u tome je i tragedija i junaštvo majke. U svesti srpske majke ima vrlo mnogo od tog znanja, i zato u figuri, držanju i govoru srpska majka ima tako mnogo izmireno čovečnog i savladano dostojanstvenog. Ona srpska majka koju sam nešto malo opisala, i koja mi često staje pred oči, čini mi se, ovako na razmak i u simbolu, kao neka vrsta moralne otadžbine čitavoj jednoj državi i generaciji.

Ovo nekoliko redaka predajem, s poštovanjem i s divljenjem, marljivim članicama društva Srpska majka koje srdačno i svesno čuvaju decu.

(1936)

Isidora Sekulić

Preuzeto iz knjige Mire Sofronijević: „Humanitarna društva u Srbiji“, Biblioteka Grada Beograda, 2003, str. 147 – 150.

Izvor:srodstvopoizboru

_______________________________________________________________________________________

 

 

UPOTREBNA UMETNOST…

tamoiovde-logo

Da li se ubrajate u grupu ljudi kojima je kredo delanje, ili među one kojima je svrha ovozemaljskog postojanja mišljenje? Koja je svrha izražavanja individualnosti u radu? Zašto su ljiljan i suncokret simboli engleskog estetskog pokreta?

Postoje na ovom svetu dve vrste ljudi, dve velike vere, dva različita oblika prirode: ljudi kojima je cilj života delanje, i ljudi kojima je cilj života mišljenje. Ovi drugi tragaju za samim iskustvom, a ne za plodovima iskustva. Oni uvek moraju da izgaraju u jednoj od strasti ovoga vatreno obojenog sveta. Smatraju da je život zanimljiv ne zbog svoje tajne, već zbog svojih situacija; zbog svog pulsiranja, a ne zbog svoje svrhe.

Umetnost Vilijama Morisa

Strast prema lepoti koju podstiču dekorativne umetnosti njima će doneti veća zadovoljstva od svakog političkog ili religioznog oduševljenja, od svakog oduševljenja čovečanstvom, od svake ekstaze ili žalosti u ljubavi. Zato što umetnost pristupa pojedincu ne obećavajući mu na početku ništa osim najvišeg kvaliteta sopstvenih trenutaka, i to samo zarad tih trenutaka.

A tek kako će onim ostalim, koji drže da je život neodvojiv od rada, taj stav biti osobito drag. Ako je i naše doba jalovo bez industrije, industrija bez umetnosti bi se mogla okarakterisati kao puko varvarstvo.

Među nama će se uvek naći drvoseča i vodonoša. Ali dozvolimo makar da krčag na đermu izgleda lepo, i svakodnevni rad će zasigurno biti lakši. Pustimo da fizički radnik iznađe neku lepu formu, kakav graciozni oblik kojim će pristupiti obaranju i slaganju rezane građe, i on će uživati. Zar, naposletku, dekoracija nije ništa do radnikov izraz uživanja u svome radu? I ne samo uživanje (premda je i ono samo po sebi značajno, ali nedovoljno), već i ona prilika da izrazi sopstvenu individualnost koja ‒ što je zapravo suština života uopšte ‒ jeste i izvorište celokupne umetnosti.

„Pokušao sam da svakog od svojih radnika načinim umetnikom, a kad kažem umetnik, mislim čovek“, rekao je Vilijam Moris, engleski slikar, arhitekta, dizajner, pesnik i pisac, vodeća figura engleske secesije. Predvidevši veliku opasnost koja preti od industrijalizacije, postavio je sebi za cilj da obnovi umetničke zanate u duhu srednjeg veka, te je osnovao radionice za proizvodnju mobilijara u viktorijanskom stilu, tepiha, tapiserija i ostalih artefakata.

Iako poreklom iz bogate porodice, kao opredeljenom socijalisti priličilo mu je da se sa posebnom pažnjom odnosi prema radničkoj klasi; podučavao je da umetnost ne treba da im predstavlja „grimiznu odoru koju je satkao rob i prebacio je preko izbeljenog tela gubavog kralja, ne bi li sakrio i ulepšao greh njegovog luksuza, već jedan predivni i plemeniti izraz života“.

Vilijam Moris

Prava vrednost radnika nije njegova radinost, već samo njegova sposobnost da osmišljava. „Dizajn nije čedo jalovih sklonosti: to je promišljeni rezultat akumulativnog posmatranja i ugodne navike.“ (V. Moris). Sve učenje ovog sveta neće omogućiti da radnik formira ispravno mišljenje o koloraturi ukoliko pre toga nije video dražesne boje neiskvarene prirode. Neće moći da se zadovolji lepom situacijom ili delom ukoliko je sam nije iskusio u okruženju.

Da bismo gajili saosećanje, moramo biti među živim stvarima i razmišljati o njima. A da bismo gajili divljenje, moramo biti među lepim stvarima i posmatrati ih. „Čelik iz Toleda i svila iz Đenove dali su snage ugnjetavanju i sjaj ponosu“, rekao je Džon Raskin. „Ne postoji ništa toliko loše u običnom životu, toliko trivijalno u običnim stvarima što vašim dodirom ne bi moglo postati plemenito“, ništa u životu što umetnost ne može posvetiti.

Engleski estetski pokret, da zaključimo, simbolišu dva prelepa cveta ‒ ljiljan i suncokret, zato što su to dva najsavršenija primera oblikovanja, najprirodnije prilagođena dekorativnoj umetnosti ‒ kitnjasta lavovska lepota jednoga, te dragocena ljupkost drugoga donose umetniku najpotpunije i najsavršenije uživanje.

Svako od nas samo uludo traći svoje dane tragajući za tajnom života. Tajna života je u umetnosti.

AUTOR: ANA PAVLOVIĆ
IZVOR: RTS

_____________________________________________________________

 

 

BORBA EROSA I ETOSA U DELIMA BORE STANKOVIĆA…

tamoiovde-logo

Doživljaj ljubavi u delima Bore Stankovića, bez obzira na to da li je reč o istinskoj ljubavi ili samo o jakoj strasti, ili i o jednom i o drugom, uvek je punokrvno istinit. Žena i ljubav prema ženi (odnosno ljubav muškarca i žene) nesumnjivo zauzimaju jedno od centralnih mesta u stvaralaštvu ovog pisca. Bilo da je posredi socijalno-ekonomska drama jednog društva, porodični udes ili tragična sudbina pojedinca, šta god da je povod ili posledica određene radnje, u prvi plan uvek izbija ljubavna priča, po pravilu – nesrećna.

borba-erosa-i-etosaU Stankovićevom Vranju, kaže Dučić, kao da se nikad ne spava, nego se ljubi i plače dan i noć, kao nekad u trubadurskoj Provansi. Čini se da je ljubav svemoguća, da može srušiti svaku, i najveću prepreku pred sobom. Ako ne ljubav, onda žena svakako najsnažnije „pomera” čoveka. Borini junaci se, iako retko delaju da bi ono što žele i ostvarili, povode za dramom i čežnjom zaljubljenog srca, zbog koje se čini da je sve izgubljeno, da propada svet.

Analazirajući snagu uticaja ljubavi i žene na ličnost i stvaralaštvo Bore Stankovića, Jovan Dučić piše: „Ja sam dobro poznavao Borisava Stankovića. Duboko moralan lično i krajnje uzdržljiv, Stanković, moj prijatelj, govorio mi je nekad i u običnim mladićskim razgovorima tako jezivo i uplašeno o ženi, kao što se govori samo o zemljotresima i o pomorima.”

Ispratimo li od početka do samog kraja sve, pa čak i epizodne ljubavne priče opisane u delima Bore Stankovića, uvidećemo da se nijedna ne ostvaruje do kraja. Zašto je to tako?

U psihologiji čitavog sveta koji je Stanković u svojom pripovetkama, romanima i dramama oživeo preovlađuje, pre svega, strastvenost. Od strasti niko nije zaštićen, naprotiv. Čak i „božji ljudi” od nje stradaju. Ukoliko je ličnost psihološki kompleksnija, utoliko više je strast u njoj destruktivnija. Do potpune realizacije ljubavi ne dolazi, i pored snažnih emocija, jer se željena ljubav ne traži dovoljno uporno i predano; junacima nedostaju snaga i volja da se sa preprekama izbore, pa svaki unutrašnji impuls na kraju biva stavljen u drugi plan. Unutrašnje zabrane, prouzrokovane spoljašnjim, deintenziviraju i lagano uništavaju strast i želju za realizacijom ljubavi. Potencijalni ljubavnici i srećnici se za tili čas , prepušteni jednom jedinom izboru, jer bi svaki drugi predstavljao neoprostivi bunt, pretvaraju u istrošene, prazne, izgubljene i u svakom pogledu unesrćene osobe.

Jerotićev tekst, „Erotsko u delu Bore Stankovića” na vrlo zanimljiv način pokušava da da odgovor na pitanje zašto se Borine ljubavi (one iz privatnog života, kao i one predstavljene u njegovim delima) nikada ne ostvaruju. Naime, pretpostavka da je lik majke, snažnog, ali kratkog delovanja, morao biti jako utisnut u piščevom sećanju, ostavljajući u jednom delu njegove Anime idealizovan lik žene uopšte, izgleda sasvim osnovana. Sa druge strane, suprotnu polovinu piščeve Anime predstavljala je baba Zlata, energična, ambiciozna, samouverena i otresita žena, koja je Boru odnegovala usled ranog gubitka roditelja. Svakako, nije bilo nimalo jednostavno pomiriti i uskladiti u sebi ova dva suprotna lika Anime. Nedostatak snažnih muških likova u Borinom detinjstvu i preovladavanje dominantnih ženskih figura uticalo je neopozivo, kako na Borinu ličnu slabost u sukobu sa životom u Vranju, a potom i u Beogradu, tako i na delovanje njegovih književnih likova.

Snovi o ljubavi, često prisutni kao prateći deo mnogih ljubavnih priča ovog pisca, mogu se posmatrati kao neka vrsta kompenzacije za razna lišavanja, počevši od onih u ranom detinjstvu (gubitak roditelja), do onih u već zrelom dobu (nezadovoljstvo i neispunjenost u ljubavi, sukobi sa okolinom). Vladeta Jerotić primećuje: „A šta tek treba reći kao psiholog o Borinoj ženi koju je upoznao, prema Siniši Paunoviću, na maskenbalu, maskiranu u mornarsko odelo! Kad se oženio njome bilo mu je dvadeset sedam, njoj trudeset godina. I sada ne znam zašto se njome oženih. Znam da je nikad ne videh radosnu, nasmejanu. Uvek sa stisnutim usnama, kosim pogledom i tihim disanjem (iz Stankovićevog pisma koje se čuva u Narodnoj biblioteci u Beogradu)”.

Po Jerotićevom mišljenju, Borino pisanje, na neki način, predstavlja vid sublimacije erosa. Svaki uspeli lik u njegovom stvaranju lična je sublimacija silne unutrašnje čežnje i tragike neizbežnog promašaja u ljubavi. Povodom Nečiste krvi Jerotić se pita: „Zar svekar Marko u Nečistoj krvi, koji ogromnom snagom savlađuje isto tako ogromnu strast prema Sofki, ali onda sebe uništava, kao u grčkim tragedijama, nije sam pisac koji nadvladava neispunjen eros, ali i onda ne može da izbegne uništavanje sebe, iako postepeno? Zato se moramo upitati nije li u Marku – Bori bilo nekog viška strasti, godinama nagomilavane, a neiživljene strasti, koja zbog toga nije više mogla ostati samo erotska, već je postala i agresivna strast, opasna za druge (Sofku), otud i samokažnjavanje da se ne bi neko drugi uništio!”.

U životima Borinih ličnosti strast se snažno ispoljava u mnogobrojnim oblicima, počevši od onog zdravog i očekivanog zahteva čovečje krvi i mesa, preko morbidnih prohteva u incestu, svekra prema snaji, pa i oca prema ćerki. Tako se, usled sukoba onoga što jeste i onoga što „bi trebalo”, vodi nepresušna unutrašnja borba između viših čistijih pobuda i najgrubljih čulnih pobuda. Međutim, strast nikada ne trijumfuje; njoj se uvek na putu preprečuju ogromne i fatalne prepreke, koje je na kraju uguše. Tako je čitavo književno delo Bore Stankovića jedna očajna pesma nezadovoljene strasti, otpevana od strane posebno ženskih, ali i muških likova.

Priča o prošlosti, snevanje o njoj, žal za mladost, kao i druge teme sličnog usmerenja, nisu samo uslovi psiholoških i emotivnih pročišćenja u životima neostvarenih ličnosti Stankovićeve proze već i nova mogućnost književne forme. Naime, prošlost kao konrapunktna tema i vrednost omogućavala je Borisavu Stankoviću da svoje junake stavlja u potpuno nove i neočekivane egzistencijalne situacije. Ispovedajući prošlost, Bora Stanković je ostao savremen.

„Niko u srpskoj književnosti pre Borisava Stankovića nije ispoljio stvaralačku spremnost da ide do kraja u razvijanju tabu-motiva seksualnosti. Prvi je on prozreo i prezreo patrijarhalni stid pred Erosom. Prvi južnjak u srpskoj književnosti uneo je u nju, stidljivu i patrijarhalno zazorljivu, ono što se anegdotski veruje za južnjačko poreklo – jaku krv, plotsku veru, erotski naboj, strasnu potrebu za slobodom i radošću seksualnosti. Ali je uneo u nju i južnjački toplu setu što to neponovljivo erotsko bogatstvo mora u ništa da otide pred cenzurama spolja i iznutra. Svu svoju umetnost Bora Stanković je posvetio ljudskoj žudnji za ljubavlju i slobodom. Nadahnut tim idealima, on je naš savremenik, a to će ostati i budućim naraštajima.”

Autor: Danica Petrović

Izvor: pismenica

Uvela ruža Bore Stankovića>>

_______________________________________________________________________________