USAMLJENI MARGINALCI…

tamoiovde-logo

Juče sam bio pas. Danas sam pas. Sutra ću verovatno i dalje biti pas. Uh! Tako malo nade za napredovanje. (Snupi)

Beli pas

Cilj u životu mi je da budem tako dobar kao što moji pas misli da jesam. (Toby Green, psihijatar)

TAMOiOVDE-Pas2

Ako nekada pomisliš da si jako uticajna osoba, probaj da naređuješ tuđem psu. (Kaubojska izreka)

TAMOiOVDE- Pas

Gledao sam tako svog psa Smokija i pomislio ‘Kad bi bio malo pametniji mogao bi mi reći šta misliš,’ a on me pogledao kao da kaže, ‘Kad bi ti bio malo pametniji, ja ne bih morao ništa da kažem.’ (Fred Jungclaus)

TAMOiOVDE- pas1

Pas voli kost- to su izmislili ljudi koji radije sami pojedu meso. (Marian Eile)

TAMOiOVDE-Pas3

Kako bismo ozdravili od beskrajnog prenemaganja, lažljivosti i podlosti ljudi a da nema pasa kojima možemo gledati u iskreno lice bez nepoverenja. (Schopenhauer)

TAMOiOVDE- Pas 5

Ako nahraniš gladnog psa, neće te ugristi. To je osnovna razlika izmedju psa i čoveka. ( Mark Twain)

TAMOiOVDE- Pas3

Ako pas ne želi da vam priđe nakon što vam je pogledao u lice, možda bi trebalo da proverite svoju savest. (Woodrow Wilson)

TAMOiOVDE- Pas4

Kako bi potpuno uživao u društvu psa, čovek ne bi uopšte trebao pokušavati da ga nauči da liči na čoveka. Nasuprot, čovek treba da se otvori prema mogućnosti da delimično postane pas.
(Edward Hoagland)

Pesma o keruši 

Jutros u košari, gde sja, šuška
Niz rogoza žućkastih i krutih,
Sedmoro je oštenila kučka,
Sedmoro je oštenila žutih.

Do u sumrak grlila ih nežno
I lizala niz dlaku što rudi,
I slivo se mlak sok neizbežno,
Iz tih toplih materinskih grudi.

A uveče, kad živina juri,
Da zauzme motke, il prut jak,
Izišo je tad domaćin tmuri,
I svu štenad potrpo u džak.

A ona je za tragom trčala,
Stizala ga, kao kad uhode…
I dugo je, dugo je drhtala
Nezamrzla površina vode.

Pri povratku, vukuć se po tmini,
I ližući znoj s bedara lenih,
Mesec joj se nad izbom učini,
Kao jedno od kučića njenih.

Zurila je u svod plavi, glatki,
Zavijala bolno za svojima,
A mesec se kotrljao tanki,
I skrio se za hum u poljima.

Nemo, ko od milosti il sreće,
Kad joj bace kamičak niz breg,
Pale su i njene oči pseće,
Kao zlatni sjaj zvezda, u sneg.

Sergej Jesenjin

______________________________________________________________________________________________________________

PA, GDE SI BIO…

tamoiovde-logo

Nauka rekla svoje: Zašto su psi toliko srećni kad nas vide?

Ukoliko ste vlasnik psa sigurno znate o čemu govorimo. Vraćate se iz prodavnice u kojoj ste bili veoma kratko, čitavih 5 minuta, otvarate vrata, a vaš pas se zaleće ka vama kao da vas nije video godinama. Skakanje, lizanje, umiljavanje, lavež dočeka vas svaki put kada dođete kući…

1439302985n_pas„Gde si bio?“, „Zašto si me ostavio?“, „Obećaj da ćeš sledeći put i mene da vodiš!“ samo su neke od rečenica koje možete pročitati na tom srećnom licu.

Zašto je to tako? Zašto baš psi tako reaguju, dok druge životinje ne ispoljavaju tu sreću u tolikoj meri?

Nauka je odgonetnula ovu zagonetku, pa stručnjaci kažu da za to postoje dva razloga:

  1. Psi su radoznali.
  2. Preci pasa su vukovi.

Evo objašnjenja prvog razloga:

Pre nego što su postali naši ljubimci i verni prijatelji psi su bili mnogo sličniji vukovima. U svetu vukova lizanje po licu i pokazivanje emocija kada ugledaju sebi drago biće je pozdrav dobrodošlice.

-Za vukove je lizanje ono što je za ljude rukovanje. Ližući člana čopora koji od nekud dolazi vuk saznaje i da li je taj drugi vuk večerao i da li donosi nešto i za čopor. – smatra Gregori Berns, naučnik koji je proučavao ponašanje pasa.

pas_5On je istraživao kako psi vide ljude i došao do podatka da je za ovaj odnos miris veoma važan:

-Miris vlasnika je taj koji izaziva sreću u psu. Ipak nijedan drugi miris, čak ni miris drugog psa sa kojim živi ne izaziva toliku sreću kod psa. Psi nas doživljavaju kao nešto veoma vredno i za nas vlasnike imaju posebne emocije koje ne pokazuju ni prema kom drugom biću.

Drugi pomenuti razlog pseće sreće je njihova radoznalost.

Psi nas, po rečima Bernsa ne vole samo zato što ih hranimo, već i zato što im je sa nama život zabavan, nudimo im nova iskustva, vodimo ih na različita mesta, iznenađujemo ih a njihovoj prirodi to prija.

srecan_pasPsima je bez vlasnika dosadno pa je i to razlog njihove radosti kada se vlasnici pojave na vratima. Ipak, naučnici kažu da su psi i ljubomorni na svoje vlasnike jer “stalno negde moraju da idu”.

-Pas gori od želje da sazna gde ste bili, onjušiće vas da sazna da li ste bili sa drugom životinjom, da li ste ga izneverili, i naravno, na kraju – da li ste im doneli hranu! – kaže Gregori Berns.

Bez obzira šta je razlog te silne sreće, kad god dođete kući gde vas čeka pas, pomazite ga, izljubite i poigrajte se sa njim.

Pokažite mu da vam je sa njim ipak najlepše…

Autor: zivotinje.rs

_________________________________________________________________________________

 

KO DOBIJA A KO GUBI…

tamoiovde-logo

Međusobni uticaj

ČOVEK I PAS ZAJEDNO SU PREŠLI VELIKI PUT I U MEĐUVREMENU SE MNOGO TOGA PROMENILO U NAČINU NJIHOVIH ŽIVOTA

Zajednički život mnogima predstavlja olakšanje, ali ga može i otežavati.

MAN-AND-DOG_2734645bČovek i pas su prešli veliki put i, u međuvremenu, način života i jednog i drugog mnogo se promenio (zahvaljujući prvom), s tim da ovaj drugi mnogo češće trpi zbog sebičnosti i načina razmišljanja svog vlasnika.

Kad uporedimo šta je ko od koga dobio, dolazimo do zaključka da je čovek mnogo više profitirao, ali i pas može da bude zahvalan, jer, ako ništa drugo, nije na ivici istrebljenja poput mnogih životinja, već naprotiv, traje.

Cena opstanka

Da ne pričamo o dobrim stranama onoga što je pas dobio. Ionako je to tema o kojoj neprekidno pišemo, baveći se različitim aspektima psećeg života. Osvrnućemo se na probleme koji dobrim delom zavise od načina suživota psa i čoveka i od nemogućnosti psa da se prilagodi svim očekivanjima koja iz tog suživota proizilaze.

Kompulsivno ponašanje, kako se opisuju „izleti“ psa van normalnih okvira, karakteristični su zbog ponavljanja bez obzira na to da li time pas povređuje sebe, ili nanosi sebi štetu na duži rok. Na primer, dobermani ili retriveri, češće od ostalih rasa imaju potrebu da sebi ližu sapi ili noge, a ponekad čak i predmete u svojoj okolini, pri čemu mogu da proizvedu i ozbiljna oštećenja dlake ili kože.

Terijeri su poznati po tome što vole da jure sopstveni rep i, što je najgore, kad ga stignu, spremni su da ga ulove i podobro oštete. Pojedini psi različitih rasa opsesivno ližu neke predmete, drugi piju vodu i kad treba i ne treba, laju kad ima razloga za to, ali i kad nema, i pronalaze dosta načina da se čudnim ponašanjem oslobode muka koje ih muče.

Problem je u tome što se još uvek nagađa šta dovodi do ovakvog ponašanja i da li uopšte može doći do izlečenja. Kada pas stekne neku od loših navika (lizanje, ujedanje repa, lajanje, trčanje u krug, jurenje senke ili fiksacija na pojedine igračke), veoma teško se od nje oslobađa. Tako, na primer, ako se reši problem oštećenja šapa koje je do tada lizao, moguće je da će mu ta navika ostati.

Samo sticanje navika može da bude posledica anksioznosti, usled stalnog ostavljanja, prevelike vezanosti za vlasnike ili nesigurnosti zbog njihovog ponašanja, straha od napuštanja, odvajanja, stresa ili bilo čega drugog što psa pogađa nakon napuštanja uobičajene kolotečine. Osim toga, psi na lancu ili u boksu, kao i ljubimci osuđeni na skučeni životni prostor u stanu, s malo izlazaka, takođe su veoma skloni promeni ponašanja.

Psi koji su izloženi fizičkom zlostavljanju ljudi ili bliskih pasa iz porodice, zbog svoje nemoći počinju da razvijaju poseban način oslobađanja od stresa, koji takođe vodi u neki novi stres.

Uzroke koje smo nabrojali možemo da navedemo i kao podlogu za pokušaj lečenja istih simptoma, jer ukoliko se izvor stresa, neugodnosti ili nemoći saseče u korenu, moguće je da pas odustane od ružne navike.

Međutim, kako je situacija koja je i dovela do lošeg stanja obično vezana za način života vlasnika, teško je promeniti nešto u tolikoj meri da se problem reši. Nažalost, nebrojeno puta se pokazalo da psi s takvim navikama teško odustaju od obrasca, tako da je tek napuštanje porodice u kojoj se navika razvila i premeštanje kod novih vlasnika dovelo do oslobađanja od stresa.

A druga strana?

Čovek, na sreću, sa psom nema takvih anksioznih epizoda, čak možemo reći da dobre strane čuvanja psa toliko govore u korist psa, da nikakvi stresovi i strahovi neće psa spasiti od želje čoveka da se druži s njim. Začkoljica je samo u tome što jedino zdrav pas može da pruži čoveku zadovoljstvo druženja. I ne samo to.

Nije neophodno da se bavimo naučnim studijama da bismo utvrdili koliko pas spasava čoveka od njega samog.

Ali, da ne bismo ostali usamljeni sa iskustvima te vrste, postoje mnogobrojni dokazi kojima nauka potkrepljuje blagotvorni uticaj ovog četvoronošca na najgoreg dvonošca koji je ikada hodao planetom.

Pa da počnemo s primerima. Samo druženje sa psom (doduše, ne samo s njim) pomaže u oslobađanju od stresa. Kako? Dva hormona menjaju svoje količine u krvi. Kortisol pada, a serotonin raste. Prvi je tu kada je stres prisutan, a drugi dovodi do boljeg raspoloženja. I krvni pritisak pada ukoliko se bavite psom i skoncentrisani ste na njegovo maženje.

I jedna od modernih bolesti – depresija, bolje se podnosi sa životinjom pored sebe. Iako ste do sada mogli da zaključite da ne verujemo u nesebičnu i bezrezervnu ljubav i vernost životinja, činjenica je da vezanost psa utiče pozitivno na vlasnika.

Svakodnevna neophodnost u nečijem životu, pa makar to bio i pas, predstavlja jedan vid borbe sa depresivnim stanjem i povećava potrebu čoveka da se bori i bude koristan. Ako ne sebi, onda bar nekom drugom.

Komunikacija takođe predstavlja motiv za čuvanje psa. Ako imate problema sa drugim ljudima i kontaktiranjem s njima, pas predstavlja idealnu temu za razbijanje početne treme. Mislim da nema osobe sa kojom ne može da se priča o psima. Čak i oni koji ih ne vole, često se trude da objasne zašto je to tako, a onda kreće priča bez kraja, dok vaše samopouzdanje raste.

Svakodnevno druženje sa psom podrazumeva i redovne šetnje koje ne bi trebalo da traju manje od pola sata. Pri tome, poželjno je da pas bude pušten kako bi mogao da se priseti svoje skitačke prošlosti i dobro osmotri sve što se na terenu dešava ili se već desilo. Kolateralna „šteta“ ove šetnje je vlasnik koji, hteo ne hteo, mora da prati svog ljubimca i da na taj način pomaže samom sebi, ponekad i na nevoljan način.

Deca izvlače posebnu korist od druženja sa psom.

Pre svega, imaju nekog na koga mogu da se oslone. Veoma je teško naći porodičnog psa kome može da „prekipi“ i da povredi dete koje je pored njega raslo.

Penjanje na glavu, vučenje ušiju, guranje ruke u usta da bi se izvadio slasni zalogaj, deljenje hrane sa ljubimcem, ležanje na njemu i drugi nestašluci koji deci mogu da padnu na pamet dovode do njihovog bržeg sazrevanja i pravilnijeg odnosa prema okolini.

Jedino je bitno da ih stariji upućuju u tajne druženja i ponašanja kako ne bi ipak maltretirali životinju i kako bi kroz tu komunikaciju postali društveno aktivniji i odgovorniji.

Takođe, i deca koja imaju posebne potrebe, boluju od autizma, prolaze kroz rekovalescenciju sa psima i mnogo lakše podnose sve što im se dogadja.

Ko dobija a ko gubi?

Mnogi psi su rođeni srećni i kada bi mogli, verovatno bi i sledeći život poživeli na isti način. Ovaj tekst je više bio posvećen onim drugim koji, nažalost, nisu imali sreće sa svojim ljudskim saputnicima, jer oni nisu razumeli pseće potrebe ili ih, jednostavno, nije ni bilo briga.

Zato je prvi deo teksta pomalo sumoran. Međutim, iako je čovek taj koji u ovoj kombinaciji uglavnom ima više koristi, mora se priznati da i psi mogu da budu srećni što su odabrani da budu uz čoveka.

Dr vet. med. Miloš Stanojević

http: zov.rs

________________________________________________________________________________________

IMAO SAM PSA U DOMU

decak-i-pasSvi su se smejali
što sam želeo
da budem dobar
čovek sa psom

a smejali se
ko akrobate
i šutirari mi
nogama psa

jednom sam plakao
oni još jače
šutirali mi
psa koji skiči

a jedne noći
kad bila kiša
pobegao pas
i od mene

Pismeni odgovor na temu:
Moj najneprijatniji dozivljaj
Vesna Ognjenović-Budimir Nešić– „Pozdravi nekog“

________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

ŽIVOTINJE, ŽRTVE STRAŠNIH RATOVA…

tamoiovde-logoDa li znate koliko je životinja stradalo u ratovima?

1418224261
Životinje su oduvek, na različite načine korišćene u ratovima, o čemu svedoči i nebrojano podataka, zapisa i fotografija. Samo na frontovima u Prvom svetskom ratu u sukobima je učestvovalo 11 miliona konja, 100.000 pasa i čak 200.000 golubova!

Bezimenih vojnika-životinja, čije su žrtve malo cenjene i pominjane, u Drugom svetskom ratu bilo je više – stradalo je oko 250.000 pasa, milioni konja, a samo u jedinicama Nemačke i Sovijetskog saveza 6 miliona konja!

Ovo su autentične fotografije sa frontova Prvog svetskog rata koje će vam pokazati ljubav, odanost, požrtvovanost i naklonost životinja čoveku!

Ove fotografije prikupljene su u čast stogodišnjice prvog Svetskog rata.

unnamed

Vojnik na konju, tokom redovne patrole. Kako se rat zahuktavao, a sve više koristili mitraljezi i bodljikave žice, konji su postajali „beskorisniji“ i lakše su ginuli. Ipak, njihova uloga u transportu municije, ranjenih, hrane i lekova bila je neizmerna.

unnamed (1)

Nemački vojnici poziraju pored konja na kojem je namontiran tada moderan mitraljez sa municijom.

 

unnamed (2)

Pas koji u prtljagu nosi zavoje i obilazi ranjenike i lekare, Britanija 1915.godine.

 

go

Golub sa malim fotoaparatom, podešenim da klikne i fotografiše na određeno vreme. Ovakve ptice trenirao je Nemac Julius Nubroner, pre i tokom ratnih godina.

 

unnamed (3)

Istovar mula u Egiptu, koje su tu dovodili Englezi i Francuzi. Brodovi koji su prevozili životinje često su bili meta nemačke mornarice, pa su hiljade životinja život okončale na dnu mora.

 

unnamed (4)

Narednik Stubi je najodlikovaniji pas Prvog svetskog rata i jedini pas koji je unapređen u viši čin. Bostonski bul terijer je u rat otišao kao maskota 102 pešadijske divizije, a na kraju je postao punopravni borac! Povređen je u jednom napadu, a razvio je i izuzetnu sposobnost da vojnike upozori na prisustvo gasa – njegov lavež i nervozno trčkaranje bili su znak za povlačenje!

 

unnamed (5)

Rezultat napada artiljerije po nemačkim ambulantama u Belgiji, u maju 1918.godine.

 

unnamed (6)

Pas glasnik 1917.godine.

 

unnamed (7)

Indijskog slona iz zoo vrta u Hamburgu koristili su Nemci za tegljenje tereta. Mnogo zoološki vrtovi i cirkusi tokom rata nisu radili, pa im je vojska oduzimala životinje i koristili ih u radne svrhe.

 

unnamed (8)

„Ovo su ptice koje rade kako bi sačuvale naše momke“ piše na kavezu goluba glasnika. Ne samo da su golubovi prenosili važne poruke, već je pomoću njih prenošena i sitna oprema.

 

unnamed (9)

Jedna mačka bila je maskota ratnog australijskog kruzera.

 

unnamed (10)

Izbeglice iz Belgije napuštaju Brisel. Njihov prtljag nosi pas.

 

unnamed (11)

Vojnik i njegov konj sa gas maskama.

 

unnamed (12)

Pas koji je preplivao kanal u Francuskoj kako bi preneo važnu poruku.

Mnogo životinja nije preživelo rat, mnogo njih je teško ranjeno, a sve one tih godina živele su teško. Mučeni, eksploatisani i zanemarivani.

Kada je trebalo i kada je bilo teško, životinje su bile uz svoje ljude. Sada kada su strašni ratovi iza nas vreme je da se mi okrenemo njima.
Kada god imate priliku, pokušajte da ulepšate život neke životinje…

Izvor:zivotinje.rs

__________________________________________________________________________________________

Verne jedinice – kako su u svetskim ratovima korišćene životinje

Životinje su se u ratovima najviše koristile kao radna i transportna snaga, u otkrivanju miniranih površina, prenosu informacija, izviđanju terena te u zadacima spasavanja

img4d3ce77dd4b0eOd konja kao prvih vojnih životinja pa do pasa, slonovi, kamila, golubova te čak i pacova, kanarinaca i delfina, životinje su bez ikakve milosti korištene u ratovima kao potrošni materijal na prvim crtama borbenih linija.

Definitivno najiskorištenije životinje u ratovanjima su bili konji.

img4d3ce84647277U istoriji konjica je kao vojna jedinica uvek bila smatrana i tretirana kao najsnažnija i najvažnija jedinica u ratovanju. Simbol ponosnog ratovanja postala je radna životinja koja je vukle kočije i artiljeriju te je u poslednja dva svetska rata iskorišćavana kao patrolna životinja gde su se čak oboreni i mrtvi konji koristili kao zaštita od neprijateljske paljbe.

U prvom svetskom ratu tako je ubijeno više od osam miliona konja, dok je dva miliona završilo u veterinarskim bolnicama na lečenju od povreda. Nakon ratova životinje su obično ostavljene na području gde se rat odvijao, a tada bi bile prodate kao radne životinje ili bi bile ubijene jer, prema mišljenju vojske, više nisu ničemu služile.

Transportne životinje su dobijale najmanju pažnju i uvažavanje zbog njihovih jednostavnih tehničkih funkcija. Uz konje, ponajviše su se koristile odomaćene životinje kao što su volovi i bikovi te kamile u oblastima severne Afrike i slonovi u Aziji.

Poznata istorijska činjenica o korišćenju slonovi u transportu je slavni prelaz Hanibalove vojske sa slonovima preko Alpa prema Italiji kada je od 37 slonova samo jedan preživeo. Žrtve ratovanja nisu čak ni morale direktno učestvovati u ratu,  da bi bezrazložno stradale.

Tokom drugog svetskog rata britansko vazduhoplovstvo je namerno bombardovalo slonove koje je japanska vojska koristila kao teretne životinje za vuču artiljerije. Uz slonove, konje i volove, mnogo su se iskorišćavale i kamile.

img4d3ce8c5072f5Zbog njihovih prilagođavanje na tešku pustinjsku klimu ljudi su smatrali kako kamile mogu podneti bilo kakve ekstremne uslove te su često masovno umirale od preopterećenja i iscrpljenosti.

Tako je u 19. veku ruska vojska koristila 19.000 kamila za borbe u Aziji. Samo jedna kamila je preživela dok su ostale uginule zbog nekvalitetnih uslova držanja. U prvom svetskom ratu britanska vojska je koristila oko 30.000 kamila od kojih su sve umrle od iscrpljenja.

Psi su imali najrašireniju upotrebu te su često imali samoubilačke zadatke, a da toga nisu bili ni svesni. Tokom prvog svetskog rata, vojsci je ponuđeno 7000 pasa za trening. Mnogi psi koji nisu bili uspešni u treningu bili bi ubijeni kao nepotrebni višak dok bi ostali bili korišćeni kao samoubilačke pošiljke ili kao prenosnici poruka.
img4d3ce576ed88aPrenos poruka psima bio je možda sporiji od prenosa poruka golubovima, ali je bio sigurniji. Golubovi su bili laka meta oružju, a poznato je da su tokom drugog svetskog rata nemačke jedinice trenirale sokolove i orlove kako bi napadali golubove pismonoše u nadi da će tako sprečiti prenos informacija.

Poznato je da je oko 17.000 golubova ubijeno tokom drugog svetskog rata, što znači da je, procenjuje se, svaki osmi golub dostavio svoju poruku. Na početku prvog svetskog rata predsednikk belgijske udruženja za uzgoj goluba pismonoša naredoi  je da se spali 2500 živih golubova samo kako bi onemogućio da se koriste u vojne svrhe.

img4d3ce927564c2 Psi su zbog svojih urođenih navigacionih osobina bili spretni u prenosu poruka, ali su bili i laka meta neprijateljskih paljbi.

Koristili su se i detektiranju miniranih područja i otkrivanju neprijateljskih snajperista, ali tu nije bio kraj njihovim samoubilačkim zadacima. Treniranim psima su se za leđa vezale bombe koje bi eksplodirale kada bi se psi neprimetno ušunjali u neprijateljska područja.

Za vreme vijetnamskog rata, s američkim jedinicama došlo je i oko 5000 pasa, a samo 150 ih se vratilo kući. Lepša strana korišćenja pasa u ratovima je bila njihova spretnost u traženju stradalih ljudi te su bili trenirani da traže i iskopaju povređene vojnike zakopane u ruševinama od eksplozija.
Iako su psi bili izuzetno uspešni u detekcijama miniranih područja, tehnike koje su se koristile za vreme svetskih ratova i danas su u upotrebi u nekim područjima.

Tako se trenirani pacovi i danas koriste kao pomoć u razminiravanju zbog njihovog dobro razvijenog njuha. Njuhom su takođe mogli otkrivati štetni gasovi u vazduhu te su se često držali u rovovima ili podzemnim tunelima i skloništima kao detektori lošeg vazduha ili otrovnog gasa.

U iste svrhe korišćeni su kanarinci, ali problem je bio taj što je jedini dokaz da je štetni gas u vazduhu bio uginuli kanarinac koji je jako osetljiv na male koncentracije štetnog gasa u vazduhu. U detektiranju mina pod vodom američka je vojska koristila trenirane delfine i morske lavove s kojima su, uz pomoć montiranih kamera na telu, lako mogli otkrivati i ostale podvodne pretnje.

img4d3ce97b90112Iako se danas životinjama dižu spomenici za dostignuća i hrabre postupke za vreme nekih ratova, moramo biti svesni kako životinje u ratovima nisu heroji, one su žrtve.

One ne daju svoje živote za nas, njima su ti životi uzeti.

Autor : Nikola Koletić
Izvor:biologija.com.hr (Animalaid.org.uk)

_________________________________________________________________________________________

Priredio :Boras*S

PRIČA O HAČIKU…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Hačiko je pripadao rasi pasa akita inu, koja potiče iz Japana, a naučnici su dokazali da su oni jedna od najstarijih rasa na svetu.

Haciko Veliki su i snažni, a obično su bronzano-bele boje. Za vreme Drugog svetskog rata u Japanu se znatno smanjio broj akita, jer se njihovo krzno koristilo za pravljenje vojničke odeće.

Hačiko je rođen 1924. godine, a njegov vlasnik je bio Hidesaburo Uena, profesor na Poljoprivrednom fakultetu u Tokiju. Svakoga jutra kada je profesor Uena išao na posao, Hačiko ga je pratio do železničke stanice Šibuja. Kada bi voz krenuo, Hačiko se vraćao kući. Voz kojim se profesor vraćao sa posla pristajao je u stanicu u 17 časova, a njegov veran pas ga je uveliko čekao.

Ova rutina se nastavila sve do maja 1925. godine kada je jednog dana Uena umro na fakultetu i nikad se nije vratio kući. Hačiko je ipak proveo narednih devet godina čekajući gazdu kod železničke stanice.

Haciko 2  Ljudi koji su tu radili, redovno su mu davali hranu i vodu i svi oni su bili zadivljeni ovim iskrenim prijateljstvom. Godinama potom, jedan student profesora Uena čuo je za Hačikovu vernost i odlučio da napiše članak o tome. Ubrzo potom u skoro svim novinama objavljivane su priče o Hačiku, te je on vremenom postao simbol lojalnosti za japanski narod.

Hačiko je uginuo 8. marta 1935. godine blizu Šibuja železničke stanice. Ovaj pas je potom prepariran i dan danas je izložen u Nacionalnom naučnom muzeju Japana u Tokiju, a spomenik mu se nalazi pored spomenika njegovog gazde Hidesaburoa Uena. Koliko je Hačiko značio Japancima, govori i sama činjenica da mu je aprila 1934. godine podignuta bronzana statua na mestu gde je uvek čekao svog prijatelja.

Izvor:nationalgeographic.rs

__________________________________________________________________________________________________

PLAČU LI i ŽIVOTINJE…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________

Uplakano slonče rastužilo svet, ali ne i majku

Džuangdžuang je slonče jednog zoo vrta u Kini koje je majka grubo odbacila, povredivši ga samo pet dana po rođenju

TamoiOvde-Austria Zoo


Beta/AP Photo/Hans Punz

 Mladunče je uspelo da preživi fizički napad majke, ali je posle toga plakalo čitavih pet sati.

Fotografija slončeta u suzama, što je izuzetno redak događaj, postavljena je na Internet gde je ražalostila sve one koje su je videli.

Misleći da je posredi bio nesrećan slučaj, veterinari su ponovo spojili životinje kada se slonče oporavilo. Vrlo brzo, međutim, majka je opet napala svoju bebu.

Tužno i uplakano slonče na kraju je odvojeno od majke, a brigu o njemu preuzeo je jedan od čuvara vrta.

______________________________________________________________________

______________________________________________________________________

Da li životinje plaču kada su tužne?

 To se pitanje ponovo postavilo nakon prošlonedeljne vesti o novorođenom slončiću koji je neutešno plakao pet sati nakon što ga je majka nagazila i napustila.

TamoiOvde-2544177445239873d8d6ed833515313_orig

Jams_123/Flickr.com

Slončića nazvanog Zuang-zuang ubrzo je udomio čuvar u Prirodnom rezervatu divljih životinja i mališan dobro napreduje.


„Neki sisari mogu da plaču ako se osećaju napušteno“, objasnio je stručnjak za ponašanje životinja Mark Bekof za Diskaveri njuz.

Ljudska, ali i slonovska novorođenčad, verovatno plaču kada su pod stresom, a ne zbog tuge. „Ali i stres je emocija“, istakao je Bekof.

Rekao je kako su ranije studije pokazale da kokoške, miševi i pacovi pokazuju empatiju, tj. saosećaju sa tuđim bolom, što je još kompleksnija emocija.

Kako bi plakale, životinje moraju da budu društvene prirode, da imaju anatomiju oka sličnu našoj i strukturu mozga koja može da procesuira emocije.

TamoiOvde-4463955965239873f21800212024099_w640

jhoc/Flickr.com

 Pas je jedna od društvenijih životinja, ali naučnici i vlasnici do sada nisu zabežili nijedan slučaj depresivnog, uplakanog psa.

„Međutim, psi i neke druge životinje sigurno pate i prepoznaju patnju drugih“, rekao je profesor evolucionarne antropologije na Univerzitetu Djuk, Brajan Her.

U anketi na stranici „Dognition“, 72 posto ispitanika odgovorilo je da njihovi psi malo do ekstremno pate zbog odvajanja, što uglavnom pokazuju tako što cvile i zavijaju.

„Psi možda ne plaču suzama, ali plaču vokalno kada su uplašeni, pod pritiskom ili usamljeni“, rekao je Her.

Preko polovine ispitanika reklo je da su ih njihovi psi tešili kada su bili tužni i uplakani.

Izvor: b92.net


Priredio: Bora*S