KAO DA BIOSKOPE NIKAD IMALI NISMO…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Veličanstvena i tužna istorija bioskopa u Srbiji

Samo pet i po meseci pošto je Pariz video prve pokretne slike braće Limijer, Beograd je imao priliku da upozna kinematograf i da se kao i ostatak sveta upusti u osvajanje nove atrakcije i umetnosti.

351919_Zlatan-Krst2

Prva projekcija u kafani kod Zlatnog krsta, 1896.

Po starom kalendaru 25. maja, a po novom 6. juna 1896. godine, u omiljenoj kafani kod “Zlatnog krsta”, na Terazijama, na mestu gde je do skoro u višespratnici postojao restoran “Dušanov grad”, održana je prva filmska projekcija u Beogradu.

Ipak, jedna pretpremijera održana je dan uoči ovog svečanog prikazivanja kinematografskog čuda Beogradu, koja je služila da se novinari upoznaju sa novom evropskom atrakcijom kako bi već pomenutog 25. maja (odnosno 6. juna) sve naslovne strane novina u Beogradu najavile ovaj nesvakidašnji događaj.

braca-limijer

Braća Limije

Kafana kod “Zlatnog krsta” bila je omiljeno sastajalište intelektualne elite, pesnika, slikara, u njoj su se već održavale izložbe i večernji skupovi. Filmove su na Balkan doneli Andre Kar, fotograf i Žil Žiren, mehaničar, koji su bili zastupnici braće Limijer.

Program u Beogradu, najavljen u novinama kao čudo neviđeno, bio je sličan prvoj bioskopskoj predstavi održanoj u Parizu 28. decembra 1895. godine, a između ostalih prikazani su “Ulazak voza u stanicu”, “Kupanje u moru”, “Riblja pijaca u Marselju” i “Rušenje zida”. I sam kralj Aleksandar Obrenović prisustvovao je jednoj od predstava 16. juna a program je trajao sve do 30. juna te godine.
Naredne godine, Andre Kar ponovo dolazi u Beograd, kako bi tu snimio i prve kadrove na tlu Srbije. Ovi filmovi, među kojima su bili i “Kalemegdanska šetnja”, “Tramvajska stanica na Terazijama”, “Izlazak radnika iz Fabrike duvana” i još desetak, nažalost, nisu sačuvani.
Zanimanje za filmsku umetnost u Beogradu nije jenjavalo i narednih godina Srbiju su posećivali mnogi putujući kinematografi, prikazujući filmove po iznajmljenim dvoranama i pod šatrama. Pored prikazivanja, neki su i snimali kadrove po Srbiji, ali ni oni nisu sačuvani.

Prvi Srbin koji se bavio prikazivanjem filmova bio je Stojan Nanić iz Zaječara, vlasnik “Prvog srpskog kinematografa”, koji je prikazivao filmove već od 1900. godine.

botoric

Svetozar Botorić, prvi producent filmova

Podaci iz štampe tog doba pominju i filmove “Venčanje Aleksandra Obrenovića i Drage Mašin”, “Srbija” i druge, ali najstariji sačuvan film snimljen na ovom podneblju je “Krunisanje kralja Petra I u Beogradu 1904. godine”, koji je snimio Arnold Mjur Vilson, počasni konzul iz Šefilda i snimatelj Frenk Storm Moretšo. Ovaj film, osim što ima veliku istorijsku vrednost, svrstan je u najznačajnija ostvarenja s početka 20. veka u svom žanru.

Još jedan od pionira filmske umetnosti u Srbiji bio je Ernest Bošnjak, koji je počeo da prikazuje filmove od 1906. godine, a 1909. je počeo i da ih snima. On je prvi stvorio i film sa kamerom koja ima stativ sa pokretnim postoljem i time ušao u srpsku filmsku istoriju.

Svakako jedan od najpoznatijih filmskih radnika tog doba bio je i Aleksandar Lifka, vlasnik jednog od najvećih putujućih bioskopa u Evropi koji je, nastanivši se u Subotici, otvorio bioskop 1911. godine. Snimao je mnogo, ali je iz vremena pre Prvog svetskog rata sačuvan samo jedan film – “Srpsko Bogojavljenje u Subotici”.

hotelparizbotoric324523

Hotel Pariz, Svetozara Botorića

Tih godina u Srbiji su bar po jednom godišnje gostovali i najpoznatiji evropski putujući bioskopi “Narten”, “Bahmajer” i drugi a od domaćih vlasnika bioskopa najpoznatiji su bili, pored Stojana Ninića, i Milosav Nešović, Bora Jelkić i Todor Najdanović-Negotinac.
Svakako jedan od najznačajnijih preokreta dogodio se kada je prvi filmski producent na Balkanu, Svetozar Botorić, Beogradu poklonio prvi stalni bioskop, koji je otvoren u hotelu “Pariz”. Botorić je angažovao francuskog snimatelja Luja de Berija koji je snimio oko 20 repotraža, a i veći broj filmova iz Balkanskih ratova. Uz francuskog snimatelja, Botorić je angažovao i poznatog glumca i reditelja Čiča Iliju Stanojevića. Nedavno je u Filmskom arhivu u Austriji pronađen veliki deo Botorićeve zaostavštine za koji se smatralo da je zauvek izgubljen.

plakat-Karadjordje

Plakat filma Karađorđe

Među tim filmovima je pronađena su i dva filma koji se smatraju prvim srpskim igranim ostvarenjima, “Život i delo besmrtnog vožda Karađorđa”, kasnije nazvan samo “Karađorđe”, kao i “Ulrih Celjski i Vladislav Hunjadi” oba iz 1911. godine, koji je ujedno i prvi snimljeni srpski film, mada drugi prikazani, jer je prvo prikazan pomenuti “Karađorđe„.

351919_BogdanovicDjoka

Đoka Bogdanović, Kasina

Pored Botorića, filmove su od 1911. godine prikazivali i braća Savić, vlasnici Modernog bioskopa, zatim vlasnik bioskopa kasina Đoka Bogdanović od 1913. koji je angažovao ruskog snimatelja Samsona Černova. Fond Đoke Bogdanovića u najvećoj je meri sačuvan i predstavlja jedini celoviti fond srpskih filmova pre Prvog svetskog rata. Od 1913. bioskop “Kolarac” vode braća Cvetković.
Do Prvog svetskog rata u Beogradu je otvoreno 18 stalnih bioskopa, a i drugi gradovi – Novi Sad, Sombor, Smederevo, Požarevac, Šabac, Negotin, Gornji Milanovac, Leskovac, Paraćin, Prokuplje, Valjevo, Kragujevac, Subotica, Vrnjačka Banja i Jagodina dobili su svoje stalne bioskope. Prvi svetski rat prekinuo je razvoj kinematografije. Značajna snimanja tokom rata obavio je Dragiša Stojadinović, za vreme odbrane Beograda a zatim i na Solunskom frontu, zajedno sa oficirom Mihailom Mihailovićem Afrikom.

Hotel-Kasina-Hotel-Paris-i-bioskop-Beograd-1949

Hotel Kasina, Hotel Pariz i Bioskop Beograd, 1949. godine

I tokom Drugog svetskog rata bilo je značajnih snimanja i mnogo filmskih aktivnosti. Pred kraj rata, 1944. godine, pri Glavnom štabu Narodnooslobodilačke vojske je osnovana Filmska sekcija koja je predstavljala začetak organizovane kinematografske delatnosti u posleratnoj Jugoslaviji. Titovo vreme ostalo nam je u sećanju po brojnim filmskim spektaklima i susretima sa svetskim glumcima i rediteljima.

Osnovani su brojni festivali, a Beograd je sve do raspada Jugoslavije držao prvo mesto po broju filmskih umetnika, radnika, preduzeća i ostvarenja. Već 1946. godine samo u Beogradu bilo je i oko 40 bioskopa.
Danas kao da nismo nikad bioskope ni imali. Oni se gase, nestaju, čak i neki koji su proglašeni za kulturna dobra. Nova tehnologija, novi običaji gledanja filmova, piraterija, nemaština ali i nebriga i loša privatizacija, doveli su do toga da bioskopi zamiru, da se pretvaraju u kafiće, prodavnice ili da propadaju pod zubom vremena. Neki novi bioskopi niču u tržnim centrima, za nove generacije i nove filmove.

Možda će neko srećnije vreme vratiti u životi i antologijsku rečenicu iz “Maratonaca” – “ponovo radi bioskop”, do tada, ostaje nam da odemo do nekog “multipleksa”, “sinepleksa” ili da prosto, na internetu potražimo neka od novih ostvarenja filmske umetnosti.
Suzana Spasić | avantartmagazin.com/

OPASNO JE KAD RAZUM ZAĆUTI…

TAMOiOVDE-logo

____________________________________________________________________________________________

Uopšte uzev, ljudi nisu zadovoljni svojim sudbinama, bilo da su bogati ili siromašni, genijalni ili mediokriteti, slavni ili nepoznati, svi bi želeli drugačiji život od onog koji vode. Da bi se zadovoljila ta želja, rodila se fikcija. U embrionu svakog romana nalazi se neka neugodnost i neka nezadovoljena želja.“

9---Vargas-Llosa--dvojka_620x0 „Mi danas doslovno živimo u društvu spektakla. Na narod ne utiču „misleći ljudi“, već fudbaleri, sportske zvezde, komičari, pevači… Oni su dokaz površnosti koja karakteriše današnju kulturu. Ovo je kultura medija – važna je slika, a ne ideje i razum. To nosi velike opasnosti za društvo. Ljudima ne treba zabraniti zabavu, naprotiv! Ali, ako se kultura svede samo na zabavu i provod, biće degradirana i ponižena i nestaće jedan od važnih izvora kritičke svesti prema onome što nas okružuje. To je ozbiljan problem savremenog društva.“

„Erotika obogaćuje ljubav! Kada fizička ljubav ide u paru sa emocijama, imate osećaj celovitosti, sreće i savršenosti, što je nemoguće ako se oslanjate samo na jednu stranu. Ljubav je jedino osećanje koje te diže u nebesa, ali i čini nesrećnim i frustriranim. To je uistinu srceparajuće iskustvo.“ Mario Vargas Ljosa
Iz intervjua: Ana Popadić / novosti.rs/ 23. jun 2013.

____________________________________________________________________________________________

Mario Vargas Ljosa je dobio Nobelovu nagradu za celokupno ostvarenje u književnosti. Dodeljena mu je 7.12.2010. na Švedskoj akademiji u Stokholmu i on je prvi južnoamerički dobitnik Nobelove nagrade za književnost od 1982. godine, kada je nagrađen Gabrijel Garsija Markes. U obrazloženju Švedske Akademije navodi se da se nagrada Ljosi dodeljuje „Zbog kartografski preciznih prikaza struktura moći i jetkih slika otpora, revolta i poraza pojedinca.“[9] U svom govoru on kaže da nije bilo lako pisati priče jer pretvorene u reči, ideje i slike bi izbledele i zato se uvek pitao kako ih oživeti. Ne krije da je dosta pisaca uticalo na njega i da im duguje za otkrivanje tajni pripovedačkog zanata.
Bez obzira na to što je u njegovoj zemlji bilo teško obrazovati se i biti pismen, on nije posustajao. I sam kaže: „Uvek sam nastavljao pisati čak i tokom perioda kada je zarađivanje za život oduzimalo većinu mog vremena.“[10]

Ljosa smatra da bismo bili gori nego što jesmo bez dobrih knjiga koje smo pročitali, veći konformisti, a kritički duh ne bi ni postojao.
Međutim :„Hteli oni to ili ne, svesno ili nesvesno, kada izmišljaju priče, pisci podstiču nezadovoljstvo, demonstrirajući da je svet loše napravljen i da je život fantazije bogatiji od života naše svakodnevnice. Ova činjenica čini građane težim za manipulisanje, manje spremnim da prihvate laži tamničara koji bi hteli da ih nateraju da veruju da iza rešetaka vode sigurnije i bolje živote.“[10] Mario Vargas ističe da književnost spaja ljude bez obzira na različitosti, predrasude, jezike. Sam Ljosa kaže da :„Književnost stvara bratstvo među različitim ljudima i ruši brane koje su među muškarcima i ženama podigli neznanje, ideologije, religije, jezici ili glupost.“[10]

Kao dečak je sanjao da ode u Pariz jer je, očaran francuskom književnošću, verovao da bi mu, da živi tamo i udiše vazduh koji su udisali Balzak, Stendal, Bodler, i Prust, to pomoglo da postane pravi pisac. Saopštava da iako je živeo u raznim delovima sveta učvrstilo vezu sa zemljom u kojoj je rođen i kaže da ljubav prema zemlji ne treba biti obavezna već kao i svaka druga ljubav, spontani čin srca. Ali se takođe zahvaljuje i Španiji jer bez nje ne bi postao to što jeste jer su tamo objavljene sve njegove knjige, dobio veliko priznanje i prijatelje, drugo državljanstvo :„Nikada nisam osetio ni najmanju nekompatibilnost između toga što sam Peruanac i što imam španski pasoš, jer sam uvek osećao da su Španija i Peru dve strane istog novčića.“[10]

Knjiženost je za njega način da se odupre nevolji, beg, razlog da živi. Kao svetlost na kraju tunela. Književnost je varljiva predstava života koja nam, pomaže da ga bolje razumemo, da se orijentišemo u lavirintu u kom se rađamo, kroz koji prolazimo i u kome umiremo. A sam život je vredan truda, ako ni zbog čega drugog, onda makar zbog toga što bez života ne bismo mogli čitati ili smišljati priče.


***

220px-Mariovargasllosa

Mario Vargas Ljosa 1982. godina

Horhe Mario Pedro Vargas Ljosa (šp. Jorge Mario Pedro Vargas Llosa; Arekipa, 28. mart 1936), poznatiji kao Mario Vargas Ljosa, peruanski je romanopisac, novinar, esejista, profesor na više univeziteta i dobitnik Nobelove nagrade.

Rođen je u Arekipi, u Peruu 28. marta 1936. godine. Pre nego što je postao poznati književnik radio je kao voditelj i novinar. Diplomirao je književnost na Univerzitetu San Marko San Marcos u Limi i doktorirao na Univerzitetu u Madridu 1959. godine.

Ljosina posvećenost društvenim promenama ogleda se u njegovim ranim romanima, esejima i dramama. Na njegova dela najveći uticaj je imao njegov život u Peruu. Tokom svog odrastanja četrdesetih godina veka otkriva svoju naklonost ka pisanju, a inspiraciju je video u diktaturi koja je ograničavala osnovna ljudska prava. Iako je u Pjuri izvedena jedna njegova drama i obajvljena zbirka priča Šefovi (Los jefes), postao je poznat tek posle objavljivanja kontroverznog romana Grad i psi (La ciudad y los perros 1963. godine u kome je detaljno opisivao politiku u svojoj zemlji, adolescente koji se bore za opstanak u neprijateljskom okruženju vojne škole i korumpiranost. Nakon toga, 1965. godine izlazi roman pod nazivom Zelena kuća La casa verde, za koji dobija Međunarodnu nagradu Romulo Galjeos, a potom i Razgovor u Katedrali (Conversacion en la Catedral o diktaturi Manuela Odrije. Pored toga, napisao je komedije, istorijske i političke romane.

Godine 1994. dobija značajnu, Servantesovu nagradu (ugledna nagrada koja se dodeljuje za literaturu na španskom jeziku). 2010. godine dobija Nobelovu nagradu za književnost. On je dobitnik i drugih značajnih književnih nagrada, od već spomenutih do nagrade Princa Asturije, nagrade „Don Kihot“, koju mu je uručio španski kralj Huan Karlos, i mnoge druge.
2006. godine izlazi njegov najpoznatiji ljubavni roman Avanture nevaljale devojčice (Travesuras de la niña mala) koji je postigao milionski tiraž. Kao i većina latinoameričkih pisaca, aktivno se bavio politikom. Kandidovao se za predsednika Perua 1990. godine. Neka njegova dela kao što su Panteleon i posetiteljke (Pantaleón y las visitadoras) i Jarčeva fešta (La Fiesta del Chivo), roman o diktaturi generala Rafaela Leonidasa Truhilja u Dominikanskoj republici, adaptirana su u filmove.
Mario Vargas Ljosa je jedan od najznačajnijih i najuticajnijih savremenih latinoameričkih književnika koji je uvek i jedino bio veran samo svom vremenu od revolucionarnih šezdesetih prema ultrakonzervativnom kraju milenijuma što se odražava u njegovim delima.
Ljosini poznati citati su: „Reči su dela… Preko pisanja možemo da promenimo istoriju“[1] i „Pisati romane je čin protiv pobune stvarnosti, protiv Boga, protiv Božijih tvorevina“[2].
Izvor: wikipedia.org

____________________________________________________________________________________________

Pisati znači boriti se protiv konfuzije
– Mislim da je polazna tačka književnog poziva način ispoljavanja nezadovoljstva prema življenju – rekao je u jednom od svojih intervjua Horhe Mario Pedro Vargas Ljosa, čuveni peruanski književnik, dobitnik  Nobelove nagrade za književnost. U svom obrazloženju Nobelov komitet ističe da delo Marija Vargasa Ljose karakterišu „kartografski precizni prikazi struktura moći i jetkih slika otpora, revolta i poraza pojedinca“.

79963_kuljosa03-foto-ap_f

Mario Vargas Ljosa

Inače, Ljosa je već više godina u najužem krugu za ovo najprestižnije književno priznanje; dosada je dobio više nagrada, među kojima u aprilu ove godine i nagradu „Don Kihot“ koju mu je uručio lično španski kralj.
Slovi za pisca angažovane književnosti, a veći deo njegovog bogatog opusa preveden je na srpski na očigledno, veliko zadovoljstvo čitalačke publike.

Otkako se pojavio na književnoj sceni 1958. zbirkom priča „Šefovi“ njegova dela pratili su epiteti koji s jedne strane ukazuju na visoke literarne domete, a s druge na angažovanost i literarno otvaranje različitih aktuelnih, ali i evergrin tema. Ljosa je u prvim godinama karijere stao rame uz rame sa velikim latinoameričkim piscima poput Kortasara, Fuentesa, Sabata, kao i Markesa koji je takođe dobitnik Nobela (1982).

Mario Vargas Ljosa rodio se 1936. u Arekipi u Peruu, gde i danas živi i aktivno učestvuje u raznim vidovima društvenog života. Doktorirao je književnost u Parizu. Iako je u Pjuri izvedena jedna njegova drama i objavljena zbirka priča Šefovi, koja je dobila nagradu „Leopoldo Alas“, postao je poznat posle romana „Grad i psi“, za koji je 1962. i 1963. godine dobio više važnih nagrada. Njegov drugi roman „Zelena kuća“, objavljen 1965, dobio je Nagradu kritike i Međunarodnu nagradu „Romulo Galjegos“. Potom je objavio dramska dela („Gospođica iz Takne“, „Kati i nilski konj“, „La Čunga“, „Ludak sa balkona“ i „Lepe oči, ružne slike“), studije i eseje (kao „Neprekidna orgija“, „Istina o lažima“ i „Izazov nemogućeg“), sećanja „Riba u vodi), priče („Štena“) i, pre svega, romane: „Razgovor u katedrali“, „Pantaleon i posetiteljke“, „Tetka Hulija i piskaralo“, „Rat za smak sveta“, „Povest o Majti“, „Ko je ubio Palomina Molera?“, „Pripovedač“, „Pohvala pomajci“, „Lituma u Andima“, „Jarčeva fešta“ i „Raj na drugom ćošku“.

Dobio je najvažnije književne nagrade, od već spomenutih do nagrade „Servantes“, nagrade „Princa Asturije“, PEN/Nabokov i „Grinzane Cavour“.
Dobar deo njegovih dela preveden je na srpski. Pomenimo tek nekolicinu naslova i komentara koji su ih pratili. „Don Rigobertova beležnica“ je slovila za „sociološko-filozofsko-psihološki medaljon“, „Razgovor u katedrali“ za „opijajuću dramatičnost u pomalo eksperimentalnoj formi“, zatim „Avantura nevaljale devojčice“ za roman koji se kroz „zadivljujuću napetost između komičnog i tragičnog, uz strast, slučaj, sudbinu, bol, bavi pitanjem kakvo je pravo lice ljubavi“.
Roman „Raj sa drugog ćoška“, istorijsko delo o Polu Gogenu i Flori Tristan, bio je u vrhu lista čitanosti.

Mario Vargas Ljosa je jednom prilikom rekao da se celog života pitao zašto piše i šta znači pisati. Zamoljen da prokomentariše ovu svoju izjavu rekao je: „Mislim da je polazna tačka književnog poziva uvek odbacivanje, neprihvatanje realnog sveta i života koji živite i način ispoljavanja nezadovoljstva prema življenju.“

O umetnosti i lepoti Ljosa kaže: „Apetit za lepotom je jedan od simptoma umetničkog duha, a drugi je volja da se nametne red. Stvarati znači boriti se protiv konfuzije koju umetnik oseća ne samo kao nešto spolja nego naročito kao unutrašnju realnost.“
Ljosa: „Uopšte uzev, ljudi nisu zadovoljni svojim sudbinama, bilo da su bogati ili siromašni, genijalni ili mediokriteti, slavni ili nepoznati, svi bi želeli drugačiji život od onog koji vode. Da bi se zadovoljila ta želja, rodila se fikcija. U embrionu svakog romana nalazi se neka neugodnost i neka nezadovoljena želja.“

Sve dobitnike Nobelove nagrade za literaturu možete naći na adresi: http://nobelprize.org/nobel_prizes/literature/laureates/

Knjige o diktaturama
Književni kritičar Milan Vlajčić ocenjuje za „Blic“ da je dobro što je posle nekoliko godina otkrića novih pisaca nagrada pripala klasiku moderne latinoameričke književnosti. „Ljosa ima desetine knjiga u kojima smo uživali svi mi koji znamo šta je dobra književnost. On je napisao sjajne knjige o diktaturama u kojima je živeo i od kojih je utekao.

Ljosina dela u Srbiji
U Srbiji su već tri decenije prisutne knjige nobelovca Maria Vargas Ljose, pisca koji je doprineo da svet, početkom šezdesetih „otkrije“ književnost Južne Amerike i koji je do sada objavio više od 30 knjiga prevođenih na sve velike jezike.
Srpski čitaoci su se sreli sa Ljosinim delom pre tri decenije kada je „Prosveta“ objavila roman „Pantaleon i posetiteljke“ a najviše ga je prevodila „Narodna knjiga“ sve do 2003. kada su štampane „ Dion Rigobertzove beležnice“. Objavljivanja Ljosinih dela preuzela je pre dve godine „Laguna“ sa romanom „Avanture nevaljale devojčice“. Na sajtu Narodne biblioteke Srbije može se naći 29 bibliotečkih jedinica koje se odnose na ovog čuvenog književnika.

Tanja Nježić | 08. 10. 2010. | Foto: AP | blic.rs

____________________________________________________________________________________________

Priredio:Bora*S

NESKRIVENI OSEĆAJ SETE…

tamoiovde-logo

Predrag Peđa Milosavljević je rođen 4. februara 1908. godine u selu Lužnice kod Kragujevca u učiteljskoj porodici.

Pedja-MilosavljevicZbog roditeljskog poziva, porodica Milosavljević se često selila, pa je Predrag završio prvi razred osnovne škole u Marenu kod Kavadara, gde mu je otac službovao. Kada je izbio Prvi svetski rat, otac je mobilisan, a majka se sa decom vraća u Kragujevac. Posle rata, Peđa je išao u gimnaziju u Skoplju, gde mu je profesor crtanja Hristifor Crnilović razvio ljubav prema likovnoj umetnosti. U periodu 1926.-1929. godine porodica Milosavljević živi u Beogradu, gde je slikar završio gimnaziju i upisao Pravni fakultet. Uporedo sa studijama prava, pohađao je i slikarsku školu kod Jovana Bijelića. Redovni je član SANU od 1976. godine.

Bavio se slikarstvom, kolažom, grafikom, ali i pisanjem eseja. Dobitnik je značajnih nagrada.

Preminuo je 1987. godine.

Izvor:galerijaslika.rs

___________________________________________________________________________

Predrag Peđa Milosavljević
(Lužnice kod Kragujevca, 4. februar 1908 – Beograd, 25. januar 1987)

U svet umetnosti Predrag–Peđa Milosavljević stupio je sasvim sigurno i odlučno, iako skromnog slikarskog predznanja, stečenog prvo kod profesora crtanja Hristifora Crnilovića, a potom kod izuzetnog slikara i pedagoga Jovana Bijelića. Kao pravnik, započinje diplomatsku službu, a boravak u našim poslanstvima u Parizu, Madridu, Londonu bio je od presudnog značaja za uobličavanje umetničkih ideja i stvaranje autentičnog slikarskog izraza. Dečački dani u rodnoj Šumadiji, mladalački period u Makedoniji, šetnja Dubrovnikom, kao i konačno smirivanje u tada kosmopolitskom Beogradu u kojem se aktivno uključio u kulturni život slikajući i pišući, dodatno su proširili njegov svet, koji odiše iskrenom poetikom. U tom njegovom duboko ličnom, lirskom obrascu, uloga boje je takođe od velikog značaja. Svedena paleta u namerno suženoj skali sivih i zelenih tonova još više pojačava Peđinu priču o vremenu, prolaznosti, preplitanju organskog i neorganskog. U okviru dve decenije najplodnijeg Peđinog stvaralaštva (1936–1956) može se izdvojiti nekoliko ciklusa: ciklus pariskih krovova, ciklus Dubrovnika, ciklus mladih žena, ciklus fantasmagoričnih kompozicija… Početak njegove slikarske aktivnosti vezuje se za Drugu prolećnu, a potom i Treću jesenju izložbu 1929. godine, kada prikazanim radovima nagoveštava stvaranje jednog ličnog i suptilnog poetskog modela. Potom sledi odlazak u Pariz, boravak u Londonu za vreme Drugog svetskog rata, kratka madridska epizoda, dani provedeni na jugu Jadrana, pre svega u nadasve inspirativnom Dubrovniku. Njegov celokupan slikarski opus ispisan je krajnje lirski i poetično, bez imalo diskontinuiteta i padova, bilo da je reč o ulju, akvarelu ili kolažu, bilo da svet posmatra visoko s pariskih krovova, čvrsto na zemlji ili kakvom kamenu, bilo s neke morske pučine.


Sanjarenje (1938)

p-milosavljevic-sanjarenje-1938-szpb-78Neskriveni osećaj sete kod Peđe Milosavljevića nepromenjenog je značaja i intenziteta bilo da se radi o pariskim krovovima ili ženskim likovima koji u tišini stoje na balkonu ili u kakvoj intimističkoj atmosferi nekog enterijera. Sposoban da poetizuje svakodnevicu, Peđa zamišljenu žensku figuru smešta u ne baš definisan prostor. Tek naslonjena na desnu ruku, leve blago klonule i spuštene na krilo, ova mlada dama, stičemo utisak, svojevoljno se prepušta trenucima kontemplacije, mislima koje „lutaju” izmeštajući je daleko u svet snova i sećanja.

No ipak, ona ne sanja, već kako to slikar naglašava i u samom nazivu slike, ona sanjari, u čemu ima nečeg poetičnog, bezazlenog. Ta melanholija nema prizvuk apatije. Prepuštajući joj se, ona je svesna antagonizma njene trajnosti i prolaznosti. Na to podseća i po koja latica sasušenog cveća, smeštenog na stolu ispred devojke. I dok sadržaj slike pleni posmatrača ljupkošću, s druge strane ga uzbuđuje način njenog nastanka. Naime, već u tom svom prvom, pariskom periodu, Peđin potez postaje sve hitriji i brži, što treba pripisati i činjenici da umesto četkice sve češće koristi slikarski nož kojim u širokim potezima nanosi boju. Time je ispoštovao savet svog učitelja Jovana Bijelića koji mu je govorio da „slika što god hoće, bilo čime, čak i prstima ako mu se to dopada, bilo na čemu i bilo kakvim bojama”.


U parku (1944)

p-milosavljevic-u-parku-1944-szpb-79Peđa Milosavljević dolazi u London jula 1942. godine i nastanjuje se u samom centru Kensingtona, nedaleko od čuvenog parka. Druži se tada sa Oskarom Kokoškom i priča mu o lepoti naših srednjovekovnih fresaka. Istoričari umetnosti su, čak, skloni da primete sličnost između Peđine palete i one koju koristi anonimni sopoćanski majstor. Kompozicija U parku ili Kensingtonski park, upravo pokazuje tu analogiju, iskazanu kroz hladne zelene senke koje opominju na srednjovekovnu modelaciju i izazivaju setu, gotovo svojstvenu razmišljanju i životu onovremenog čoveka. Činjenica je da napuštajući Pariz, naš slikar menja i svoj način rada. Na slici U parku, kao i ostalim nastalim u Londonu, nema više čvrstih i stabilnih formi i jasne konstrukcije. Svesno ih odbacivši, Peđa pokušava da stvori jednu ljupku, tihu, gotovo pastoralnu atmosferu, suprotnu od one koja se vidi na londonskim ulicama. Parkovi upravo tome i služe. Vreme provedeno u takvom okruženju pruža nam siguran beg od gradske vreve i galame, naročito u velikim metropolama kakav je London. Devojke koje Peđa smešta u jedan takav predeo upravo to i čine; odmaraju se, čitaju, vode neobavezne razgovore. U vreme nastanka slike ratni vihor nemilice besni nad Evropom, pa ovakva umilna slika deluje kao kakav san o ponovo pronađenom raju.

Pri samom kraju rata nemačke bombe razaruju atelje Peđe Milosavljevića u Londonu i uništavaju mu gotovo ceo ciklus nastao tokom boravka u tom gradu. Kompozicija U parku jedna je od retkih koja je preživela tu nesreću.


Bele ruže (1944)

admin-ajax.phpNakon kratkog boravka u Madridu gde ga zatiče početak aprilskog rata 1941. godine, Peđa Milosavljević biva premešten u London u koji stiže jula naredne godine. Živi u samom centru Kensingtona, nedaleko od čuvenog parka kojeg je ovekovečio na istoimenoj slici. Iz istog perioda su i Bele ruže. Motiv koji smo i ranije susretali na Peđinim slikama sada je potpuno izdvojen i zaseban. I upravo kao takav, dovoljan je sam sebi. Ova klasična vizija cveća u vazi sa po kojim povijenim strukom, oličena je pre svega u bisernosivom tonalitetu i lirskom pristupu prirodi. Smeštene u plitku posudu, desetak beličastih ruža, među kojima i one uvele, metafora su prirode i prolaznosti vremena, što Peđa često ispisuje na svojim slikama. Iako nazvane „belim”, reč je zapravo o onoj tako prepoznatljivoj sivoj boji. Peđino sivilo nema težinu, već je poletno i toplo baš kao što je i slikarstvo francuskih intimista našim slikarima u to vreme, pa i Peđi, ponudilo jednu lirski obojenu emociju lišenu svake grubosti. Pariz je, pored svih uticaja na Milosavljevića, izazvao i promenu njegove tehnike rada, te umesto četkice sve češće koristi slikarski nož, dok boju svodi na sivoplave i bledozelene tonove s tek po kojim akcentom druge boje lokalnog značaja. To svakako odgovara onovremenim tendencijama četvrte decenije kada se boja javlja kao akcenat u toj valereskoj organizaciji slike, što kao idejno polazište opet ima pariski intimististički krug.

Pripadnike tog kruga vezuje odanost prema prirodi, a ljubav prema njoj je i Peđu zaokupila još od dečačkih dana. Znao je da izdvoji iz nje onu njenu srž, lepotu koju ne vidi svako, baš kao što je, planinareći uz oca, sređivao svoj mali herbarijum ne prema botaničkim, već prema slikarskim načelima.


Put slave (1952/53)

p-milosavljevic-put-slave-1952-53Krajem 1950. godine Peđa napušta diplomatsku službu i u potpunosti se posvećuje slikarstvu i pisanju. I ponovo Pariz: „Moj nemirni nomadski duh nije mi davao mira pa sam pedesetih godina krenuo po treći put u Pariz, ovog puta o svom trošku”, rekao je. Upravo početkom te šeste decenije stvara novi poetički obrazac, prožet maštom, fantasmagorijom, sa apokaliptičnim, apstraktnim predelima. Samim tim, jedan je od retkih autora koji su u kolekciji Pavla Beljanskog zastupljeni radovima iz pedesetih godina. Put slave (1952/53), baš kao i Stari Bar, možemo posmatrati kroz tri plana: u prvom je čovek s trubom koji poziva, objavljuje, proklamuje, drugi plan je ispunjen grobovima, kao nekom vrstom opomene na cenu kojom se slava plaća, i konačno, treći plan je rezervisan za one koji stignu do trijumfa, a kao da nema boljeg simbola za to od uvek večne pariske Trijumfalne kapije. I baš nju, kao kakav krst na Golgoti, Milosavljević smešta iznad svega, u sam vrh slike, svesno narušivši odnos logičkih proporcija. Pri posmatranju kompozicije, prisutno je kolebanje u izricanju stava: je li Peđa uspeo da na njoj uspostavi onu organizaciju i red životnog ciklusa, ili je pak namerno pustio da prevlada „lirski nered”? I upravo nam se čini da je to ideja koju započinje i uspešno sprovodi u svim svojim obrascima, pa i u svim ciklusima svoga opusa.


Dimnjaci i ruže (1937)

p-milosavljevic-dimnjaci-i-ruze-1937Rani jutarnji časovi su za Peđu Milosavljevića predstavljali idealno vreme za slikanje, što se najbolje vidi u ciklusu pariskih krovova. Tako i najstarija od Peđinih sedam slika iz kolekcije Pavla Beljanskog, Dimnjaci i ruže iz 1937. godine, predstavlja zaustavljen prizor tek probuđenog „grada svetlosti”. Možda sa neke pariske mansarde, Peđin pogled je dosegnuo do drugog krova, ali ne zanemarujući ono što mu je pred očima u prvom planu – saksije sa cvećem. Šta je zapravo slikar želeo da postavi u prvi plan? Da li sive dimnjake i tamne krovove ili pak bledožute ruže koje ih oživljavaju, dok upijaju jutarnje sunce? Peđa je govorio da sivo raste svuda: „Počinje od dimnjaka, čiji šaroliki izdanci krase svaku kuću i preliva se preko svih delova grada šumom sivožutih i sivocrvenih keramičkih cevi crnih petlova. Nastavlja se na crnim i sivim krovovima, obloženih metalom, spiranih vetrom i kišama i spušta se niz strme obronke i litice neravnih mansardi i fasada okićenih crnim balkonima od kovanog i livenog gvožđa.” Sam kolorit odaje utisak sete, elegičan prizvuk na oronulim fasadama i trošnim krovovima, što odgovara Peđinom mišljenju da melanholija prati pravu lepotu, uočenu i na tim pariskim krovovima. Onog momenta kada je podigao glavu ka njima, pokazao je da su osim za ptice, oni postali vidljivi i za umetnike. Upravo za jednog od njih, ti krovovi su oličenje atmosfere prolaznosti i uspomena kao deo pariske, vremenske patine.

Izvor:pavle-beljanski.museum

___________________________________________________________________________

 

Priredio: Bora*S

___________________________________________________________________________

P. S.

https://tamoiovde.wordpress.com/2013/02/04/kisa-i-lepo-vreme/?relatedposts_exclude=10924

ISTINA, SUROVA ISTINA…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

Mari Anri  Bel (Marie-Henri Beyle), poznatiji kao Stendal rođen je u Grenoblu 23. januara 1783. godine.

Portrait-of-Stendhal-by-O-001Iz njegove autobiografije Život Anrija Brijara saznajemo da mu je majka u koju je bio “zaljubljen“ umrla na porođaju kada je imao sedam godina. Taj događaj ne samo da je odredio njegovo detinjstvo, već je odredio njegov kasniji život. Otac mu je bio „pobožni građanin koji je mislio samo na zaradu“. Odgajio ga je deda Anri Ganjon, lekar koga se Stendal seća kao „ljubaznog i zabavnog“. Deda mu je bio obrazovan i posvećivao mu je pažnju, čitao mu, uticao da zavoli književnost. Vrlo rano Stendal čita Molijera, Voltera, Horacija…


Sa 13 godina upisuje se u Centralnu školu u Grenoblu, počinje da se druži sa vršnjacima, stiče prijatelje i izuzetno je uspešan u matematici. Zahvaljujući baš matematici, dobija stipendiju i sa 16 godina upisuje Politehničku školu u Parizu. Nije očaran Parizom, doživljava  „grad svetlosti“ kao  “blatnjav, bez planina”, grad vrlo zauzetih ljudi koje on ne poznaje. Razboljeva se. Posle ozdravljenja, napušta studije, želi da bude zavodnik i „da piše komedije“. Međutim, zapošljava se u Ministarstvu rata. Kada se Napoleon proglasio za cara, 1804. godine imenovao je Stendala za prvog konzula u Italiji. Dve godine kasnije vraća se u Pariz i kao oficir Napoleonove armije i prati neposredno, na bojnom polju Bonopartine vojne uspehe u Nemačkoj, ukidanje Svetog Rimskog carstva, stvaranje Rajanske konfederacije. U autobiografiji kaže da je tim događajem, oficirskim pozivom  „bio potpuno opijen, lud od sreće i radosti.“ Istovremeno boraveći u Nemačkoj otkriva Mocarta, njegovu muziku i fasciniran je, zanesen njenom lepotom. Ta opčinjenost lepotom umetničkog dela ili nekom prirodnom lepotom, čemu je bio sklon Stendal naziva „Stendalov sindrom“ u medicini i podrazumeva ubrzan rad srca, gušenje… Priključiće se i Napoleonovom pohodu na Moskvu septembra 1812. godine. Biće svedok pobede kod Borodina, a kasnije 1815. godine definitivnog velikog Napoleonovog poraza i predaje. Vraća se u Italiju, u „novu i pravu domovinu“  kako kaže. U Italiji je napisao: Život Hajdnov, Istoriju slikarstva u Italiji i putopis Rim, Napulj, Firenca.

Pod sumnjom da šuruje sa karbonarima, tajnim grupama koje su se borile protiv restauracije monarhije i koje su se raširile po Apeninskom poluostrvu Stendal je proteran iz Italije. Vraća se u Pariz, grad u kome je napisao neka od najvažnijih dela: studiju Rasin i Šekspir, Život Rosinijev i svoje kapitalno delo Crveno i crno.
Od 1831. godine ponovo je u Italiji. Opet je konzul u Ćivitavakiji, malom gradiću blizu Rima. Čita stare italijanske hronike i u njima nalazi motive za mnogobrojne novele, kao i za svoj drugi veliki roman Parmski kartuzijanski manastir. Pred kraj života, vraća se u Pariz 1841. godine pošto je predhodno ostao bez položaj, prilično bolestan. Piše pod pseudonimima: Luiz Aleksandar, Bombe, Anastas de Sarpijer.
Umro je u proleće 1842. godine.
Posthumno su objavljena mnogobrojna njegova dela, među kojima još jedan roman, Lisjan Leven.

O romanu Crveno i crno

            crveno-crno-stendal-slika-18986786 Sudske novine su prilježno pratile sudsku aferu Antoana Berte, sina siromašnog zanatlije koga je sud osudio zbog pokušaja ubistva gospođe Mišu, u crkvi za vreme službe. Osuđen je na smrt  giljotinom i pogubljen 23. februara 1828. godine.
Ta afera poslužila je Stendalu za roman kojim je nameravao da se afirmiše kao pisac. Po hronici u novinama Antoan Berte koga je zapazio po inteligenciji sveštenik i preporučio da bude primljen u nižu bogosloviju u Grenoblu. Zbog slabog zdravlja mladić napušta zavod i  nalazi posao kao vaspitač dece u porodicu G. Mišua. Postaje ljubavnik gospođe Mišu. Napušta posle petnaest meseci tu porodicu da bi stupio u višu bogosloviju.

Shvata da to nije ono što želi, ne oseća se ni tu dobro. Napušta bogosloviju i vraća se u svoje rodno mesto Brang. Saznaje da porodica Mišu ima novog vaspitača koji ga je zamenio. Sticajem srećnih okolnosti zapošljava se u dvorcu seoskog plemića, zavodi njegovu kćer. Domaćinu, devojčinom ocu, stiže jedno pismo koje uništava Antoanovu nameru da se oženi, da postane pripadnik višeg društvenog sloja. Uvređen, razočaran u ljubav, reši da se osveti gospođi Mišu jer je smatrao da je ona vinovnik njegove zle sudbine, da je ona napisala pismo  i obavestila devojčinog oca o njegovoj nameri i ambiciji da se zavođenjem žena iz visokog društva domogne ostvarenja svojih ambicija. Još jedan stvarni događaj bio je podsticaj za roman Crveno i crno, a to je zločin radnika Lafarga koji je počinjen zbog ljubavi, sličan slučaju Antoana Berte. Zbio se godinu dana kasnije, ali epilog nije bila giljotina, nego vremenska kazna.
U romanu Crveno i crno Stendal je veran hronici, naročito u opisivanju  sudskog procesa. Izmenio je imena učesnika, mesto zbivanja… Likovi su osvetljeni sa društvenog, intelektualnog i psihološkog stanovišta. Stvarni, uverljivi. Tema je iz svakodnevnice ali ju je pisac uzdigao od običnog  zločina na „stepen istorijsko – filozofskog proučavanja društvenog uređenja buržoazije početkom XIX veka” kako ovo delo tumači Maksim Gorki. On u glavnom junaku romana Žilijenu Sorelu vidi „predstavnika plebejskih masa koji se buni protiv siromaštva i ropskog položaja…“
Roman je prvi put štampan 1830. godine. To je bio period kraja vladavine Šarla X, vrhunac reakcionarne, ultrarojalističke politike koja je bila na snazi i koju su zastupali veliki zemljoposednici, nekadašnje izbeglo plemstvo zahtevajući ograničenje političkih sloboda, jačanje uticaja katoličke crkve, ograničenje slobode štampe. Poslednju fazu francuske Restauracije i kraj Burbona 1848. godine Stendal nije dočekao, kao što nije dočekao ni ukidanje smrtne kazne za političku krivicu koja se desila uspostavljanjem Druge republike. Anri Bejl de Stendal, nepriznat i neshvaćen pisac za svog života govorio je da će njega „čitati oko 1880“. Desiće se to ranije nego što je predvideo. Rukopisi iz zaostavštine Anrija Bejla de Stendala biće štampani i njegovo stvaralaštvo biće poređeno sa delom Onore de Balzaka. Biće okarakterisan kao „najveći psiholog svih vremena“, tvorac realizma koji je živeo u doba romantizma.
Glavni lik romana Žilijen Sorel je po priznanju samog pisca je on sam, iako je pripovedanje u 3. licu. Njegovog junaka otac je tukao, zabranjivao mu da čita, no Žilijen čita tajno. Na njega su inspirativno uticale, pre svega: Napoleonove Uspomene sa Svete Jelene, Rusoove Ispovesti. On zna Novi zavet na latinskom, napamet, kao što poznaje tekstove Žozefa de Mestra. Iako teološki obrazovan, on ne veruje u Boga, jer njegova Biblija „govori samo o svirepim kaznama“… Za teološki poziv Žilijen Sorel se odlučio zato što je to bio jedini način da promeni svoj društveni položaj, da se samoostvari  u jednom krutom društvenom sistemu koje tu mogućnost daje samo plemićima i sveštenstvu. Žilijen Sorel ne voli Boga i ne veruje da ga je ikada iko iskreno voleo. U ljubavnim vezama glavni junak je ushićen svojim umećem da zavede žene visokog porekla: gospođu de Renal i Matildu de la Mol. Istovremeno on trpi zbog svog društvenog položaja, nižeg porekla. Piscu Žilijenov lik služi da iskaže svoje jakobinske stavove, realistično opiše rigidnost doba i prilika u kojima je živeo i u kome je tragična sudbina zacrtana istog trenutka kada se pojedinac pobuni, poželi nešto više od onoga što mu je zacrtano poreklom.
Citat Dantea kojim počinje knjiga  Istina, surova istina je krajnji cilj autora ovog realističkog romana. Mada u njemu ima i romantičnih elemenata kao što je fatalna ljubav, ubeđenost u sopstvenu izuzetnst, uzvišenost, kako sebe doživljava Žilijen stvaralaštvo Anrija Bela u književnosti poznatijeg kao Stendal doživeće razumevanje mnogih. Jedan od njih, istoričar književnosti Stendalovih dela Anri Martinov zapisaće da “ nikada pokojnik nije bio više živ, bliži nama.”  Mnogi su u njegovom delu prepoznali autora koji je dosledno,  beskompromisno bori za istinu i prava razuma, ne zanemarujući ni plemenitost srca. Jasno je dočaro sukob pojedinca, umetnosti i društva u kome je jedini zakon novac pa samim tim najčešće  sredstvo za kvarenje, kažnjavanje i ponižavanje ljudi.

Odlomak iz Crvenog i crnog

Glava XLII

Kada su Žilijena vratili u zatvor, uvedoše ga u sobu namenjenu osuđenicima na smrt. On koji je obično zapažao i najsitnije pojedinosti nije ni primetio da ga nisu odveli gore u njegovu kulu. Mislio je o tome šta bi kazao gospođi De Renal kad bi imao sreću da je vidi pre poslednjeg časa. Mislio je da bi ga ona prekidala i hteo je da joj od prve reči izrazi koliko se kaje. „Posle takvog postupka kako da je uverim da samo nju volim? Ta ja sam hteo da je ubijem zbog častoljublja ili zbog ljubavi prema Matildi.“
Legavši u krevet, opazi da je posteljina od grubog platna. Otvoriše mu se oči. „Ah, ja sam u mračnoj ćeliji“, pomisli on, „kao osuđenik na smrt. Pravo je…
Grof Altamira mi je pričao da je Danton uoči smrti govorio svojim gromkim glasom: Čudnovato je to, glagol giljotinirati ne može se menjati u svim vremenima; može se reći: ja ću biti giljotiniran, ti ćeš biti giljotiran, ali se ne kaže: Ja sam bio giljotiniran.
„A zašto da ne”, nastavi Žilijen „ako postoji i neki drugi život?… Bogami, ako naiđem na hrišćanskog Boga, izgubljen sam; to je despot, i kao takav pun osvetničkih misli; njegova Biblija govori samo o svirepim kaznama. Nikad ga nisam voleo; štaviše, nikada nisam hteo poverovati da ga iko iskreno voli. On je nemilosrdan (i seti se nekoliko odlomaka iz Biblije). Užasno će me kazniti…
Ali, ako naiđem na Fenelonova Boga! On će mi možda reći: Tebi će se mnogo oprostiti, jer si mnogo voleo…
Da li sam mnogo voleo? Ah! Voleo sam gospođu De Renal, ali je moje ponašanje bilo grozno. Ovde kao i drugde napustilo se ono što je jednostavno i skromno za ono što sija…
Ali zato kakvi izgledi!… Konjički pukovnik, ako bi izbio rat; sekretar poslanstva za vreme mira, zatim ambasador… jer bih uskoro ušao u poslove… A i kad bih bio samo glupak, zar zet markiza De La Mola treba da se boji ikakvog suparništva? Sve bi mi se ludosti oprostile, ili bolje reći, uračunale u zasluge. Bio bih zaslužan čovek i uživao u najraskošnijem životu u Beču ili Londonu…
Nije baš tako,  gospodine, kroz tri dana bićete giljotinirani.“
Žilijen se slatko nasmeja ovoj svojoj duhovitoj primedbi. „Čovek zaista u sebi ima dva bića“, pomisli on. „Ko je đavola i pomišljao na tu zlobnu primedbu?
Pa dobro! Prijatelju moj kroz tri dana biću giljotiniran“ , odgovori on upadaču. „Gospodin  De Šolen zajedno sa opatom Maslonom iznajmiti jedan prozor. Lepo, ali od ova dva poštenjakovića koji će koga prevariti prilikom isplate najamnine?“
Odjednom dođe mu u pamet onaj odlomak  iz Venceslava od Rotrua:

Ladislav
… Moja duša je sasvim spremna.

Kralj, otac Ladlisavov
Giljotina takođe; podmetnite glavu.
„Lep odgovor!“ – pomisli on, i zaspa. Ujutru ga neko probudi grleći ga snažno.
– Zar već! – reče Žilijen otvorivši oči ukočene od straha. Mislio je da je već u rukama dželata.

Strane 447 – 449.

Crveno i crno

S francuskog preveo Miloš Jovanović

Matica srpska, 1998. godine   

Izvor:smrtnakazna.rs

___________________________________________________________________________________________

JABUKOM ŽELIM DA ZADIVIM PARIZ…

TAMOiOVDE______________________________________________________

POL SEZAN

Tokom XIX veka, u kome dominiraju romantizam i impresionizam u umetnosti, Pol Sezan uspeva da odredi jedan novi žanr. Neshvaćen od strane javnosti i jednog dela kritike, on je neosporno uticao na svoje kolege i nastavio je i posle svoje smrti da inspiriše umetnike.

autoportrait-cezanne-300x219

Uticaj klasicizma i romantizma

Pol Sezan je rođen 1839. godine u Aix-en-Provence u jednoj veoma imućnoj porodici. Studirao je književnost i, na zahtev oca, pravo. Naravno, veoma brzo je napustio pravnu karijeru, koja ga nije zanimala. Odlazi u Pariz da studira slikarstvo plaćajući studije novcem koji su mu roditelji slali. Odbijen je na studijama lepih umetnosti. Od 1862.  godine upisuje L’ Académie Suisse na kojoj uči i preslikava dela Delakroe, Kurbea, Rubensa i Velaskesa. Mnogo vremena je proveo u Luvru i redovno se viđao sa Emilom Zolom .

Našavši svoj poziv, Sezan je svoja prva platna naslikao inspirišući se romantizmom. Slikao je i realistično. Godine 1869. Pariski salon je odbio da izloži njegove slike.

Uticaj impresionista
Preselio se u Aurezs-sur-Oise 1872. godine u kuću doktora Gašea. Pomognut od strane prijatelja Pisara, razvija svoju tehniku i pravi svoje prve impresionističke slike. Na nagovor Pisara, učestvuje na prvoj impresionistiškoj izložbi, organizovanoj od strane Nodara, 1874. godine i izlaže svoja tri platna ( Une Moderne Olympia, Le Maison du pesidu , Étide, Paysage d’Aures) koja su šokirala javnost. Zbog ovog neuspeha on odbija da se pojavi na izložbama sve do 1877. godine, kada je njegovih 16 slika loše dočekano. Pogođen tim neprihvatanjem, Sezan bira da prekine sa pariskim impresionizmom i odlazi u Provansu.

U potrazi za novim stilom
Odlučivši se za samotnjački život, slikar se potpuno posvetio umetnosti i u periodu od 1880. do 1890. godine slika na stotine slika. Brdo Sen Viktoar je naslikao na preko 80 slika. Odustaje od impresionističke tehnike i sintetiše forme i stilove.


Preteča moderne umetnosti

Sezan je malo izlagao zbog svojih ranijih neuspeha. Međutim, 1895. godine trgovac slikama, Ambroaz Volar organizuje izložbu posvećenu Moneu. Izloženo je oko 150 njegovih slika. Iako malo popularan pred publikom, ovaj događaj je doživeo veliki uspeh i umetnici i krtitčari su se zainteresovali za Sezanov rad. Od ove izložbe brojne galerije izlažu njegova dela i njegova slava samo raste. Sezan postaje uzor mnogim mladim umetnicima i mnogi dolaze u Arx-en-Provence da ga vide dok radi.

navidiku.rs



Pol Sezan – „Jednom jabukom želim da zadivim Pariz“

Pol Sezan transformiše impresionističku treperavost, tonove i svetlost u „mentalnu“ viziju plastičnih formi, modelovanih bojom. Razvio je jedan sasvim nov način slikanja predmeta u prostoru i posle dugog i mukotrpnog rada stvorio je slikarstvo ravnoteže i geometrijske stvarnosti.

5fa21cd9e0d2531a2f1dfdffbab46f70_L

Pol Sezan – Mrtva priroda sa sedam jabuka

Predmete iz prirode Pol Sezan je razlagao na osnovne geometrijske oblike koji su bili dovoljno veliki da boja dobije svoj puni zvuk, a dovoljno mali da ostvari punoću oblika. U njegovim delima predmeti i likovi imaju pojednostavljenu formu.

„Jednom jabukom želim da zadivim Pariz“, govorio je s ponosom Pol Sezan jer je znao da se i sasvim običnim temama bez ikakvog estetičkog sadržaja može ostvariti veliko slikarstvo.

Veliki broj njegovih mrtvih priroda prikazuje obične kuhinjske tanjire, čupove za vodu, keramičke vaze, činije i voće iz njegovog voćnjaka, breskve, kruške, višnje i dosta jabuka. Smatrao je da je slikanje voća najlakši način kada želi da se uspostavi volumen, ali i da se naglasi suptilna gradacija boja. Slike mrtve prirode su često uključivale beli stolnjak, što je unosilo dodir barokne ekstravagancije.

Mladi slikar Louis Le Bail pisao je o aranžmanima mrtve prirode koje je Pol Sezan postavljao: „Veoma polako je postavljao draperiju na stolu sa urođenim ukusom. Onda je aranžirao voće po kontrastima tonova, čineći na taj način da komplementarni tonovi vibriraju, zelene sa crvenima, žute sa plavima, pomerajući, isključujući, balansirajući voće onako kako je to želeo da bude. On je ovom zadatku prilazio veoma pažljivo i sa velikom preciznošću, a neko bi pomislio da je to bila svečanost za njegovo oko.“

U centru Sezanovih slika mrtve prirode bile su jabuke koje je brao u svom voćnjaku. On je bio privučen jednostavnošću i savršenošću njihove forme, kao i lepotom njihovih boja. Verovatno je postojao i praktični razlog, jer se jabuke ne kvare brzo, a on je slikao sporije.

Malim brojem predmeta Pol Sezan je ostvarivao monumentalne kompozicije mrtve prirode, zahvaljujući plastičnoj snazi predstava konstruisanoj isključivo bojom. Koristio je čvrste geometrijske oblike i jednostavne i jasne forme.

Na Sezanovim slikama mrtve prirode, kao što je Činija sa voćem, čaša i jabuke može se jasno uočiti zahtev za „solidnim i trajnim“. Pozadina sa ornamentima sjedinjena je sa tradicionalnim oblicima, a potezi četkicom stvaraju ritmički uzorak koje platnu daje svetlucavu fakturu. Oblici su uprošćeni i ocrtani tamnim bojama. Perspektiva je „netačna“ i na činiji za voće i na horizontalnim površinama koje kao da su koso postavljene.

Pol Sezan - Jednom jabukom elim da zadivim Pariz 2 defNa slici Mrtva priroda sa jabukama. Osim jabuka i limuna prikazan je jedan neobičan mali predmet, metalna saksija za cveće ili bi to mogla da bude uvela biljka. Prisustvo ove saksije nije jasno, ali možda je Sezan uveo u svoju mrtvu prirodu drugu formu cilindar i drugu boju, sivu, stavljajući prigušene tonove sive oko jabuka i limuna.

.

Pol Sezan - Jednom jabukom elim da zadivim Pariz 3 defNa slici Mrtva priroda sa jabukama i pomorandžama, usamljena jabuka je središnja tačka slike. Predmeti su prkazani na stolu na jednostavan način i daju utisak pokreta i života i raspoređeni su geometrijski u trouglu ili piramidi.

.

Pol Sezan - Jednom jabukom elim da zadivim Pariz 4 defPol Sezan se danas najviše povezuje sa njegovim živopisnim slikama mrtve prirode voća, naročito jabuka. Ali, Pol Sezan se sasvim približio modernoj estetici i njegovo slikarstvo će biti uzor fovistima, a i ekspresionistima, a inspiracija kubistima u XX veku. Pablo Pikaso je rekao o njemu: „Moj jedan i jedini učitelj… Sezan je bio kao otac za sve nas.“ Zato i Sezana često nazivaju „ocem moderne umetnosti“.

artnit.net



Pol Sezan – Velike kupačice

Tri velike slike kupačica u pejzažu bile su glavna preokupacija francuskog slikara Pola Sezana u poslednjim godinama njegovog života.

9e2da3b69f12c2eed78f14bf191f9223_LNajpoznatija je slika Velike kupačice koju je slikao neverovatnih sedam godina, i smatrao nezavršenom sve do svoje smrti 1906. godine. Slika se smatra remek-delom moderne umetnosti i nalazi se u Umetničkom muzeju u Filadelfiji.

Slika Velike kupačice prikazuje grupu nagih kupačica koje se opuštaju pored vode pod plavim nebom jednog toplog, blaženog, sunčanog dana. Njihovi likovi su bez izraza i mimike. Površna obrada anatomije, iako karakteristična za Sezanov stilski razvoj, možda je posledica njegovog ustručavanja da slika neposredno sa živog nagog modela. On je sam rekao slikaru Emilu Bernaru da bi mu bilo neugodno da u tim godinama koristi ženski model.

Malo jezero na slici je uokvireno oslonjenim stablima drveća koja stvaraju trouglastu strukturu, a kompozicija ljudskih oblika, nagih kupačica teži da prati ovaj trouglasti motiv, što pojačava ukupan efekat simetrije. Pejzaž je pojednostavljen, prikazan u čvrstim geometrijskim oblicima, strogoj arhitektonskoj strukturi.

Na slici preovlađuju plava i oker boja. Na samom pejzažu dominiraju plava voda i nebo u svetlijim plavim tonovima. Plavo jezero deli dve obale u oker tonovima sa obe strane. Kupačice su naslikane u tonovima žute i bele boje sa dodatim tonovima ružičaste boje.

Slika Velike kupačice je prvi put izložena 1907. godine. Ona je postala inspiracija za kubizam i uticala na mnoge generacije modernih umetnika. Pablo Pikaso i Anri Matis su pokazali veliko interesovanje za nju. Nage figure na slici kasnije su poređene sa Pikasovom slikom Gospođice iz Avinjona, što ukazuje na veliki uticaj Pola Sezana na slikare iz tog perioda.

artnit.net



Pol Sezan – Moderna Olimpija

Svoju poznatu sliku Moderna Olimpija Pol Sezan je naslikao 1873. godine.

4f4d9fa294e26f44f90908a15cafba41_LOvu temu je već obradio 1870. godine inspirisan slikom Olimpija Eduara Manea. Međutim, slika Moderna Olimpija se dosta razlikuje i ukazuje da se Sezanov stil sve više kreće prema impresionizmu. Danas se slika nalazi u muzeju Orsej u Parizu.

Pol Sezan je na prvoj impresionističkoj izložbi, koju je organizovao poznati fotograf Feliks Nadar, 1874. godine izložio tri svoje slike, uključujući i Modernu Olimpiju. Ova slika je šokirala javnost i istakla se, čak i među ostalim smelim i izazovnim slikama izloženim te godine. Smatrana je kontraverznom i bila dosta osporavana, kako od strane publike, tako i od strane umetničkih kritičara.

Po temi Moderna Olimpija je slična originalnoj slici Eduara Manea, Olimpija. Centralni zavaljen ženski akt, crna služavka, veliko cveće u kompoziciji i simbolični kućni ljubimac – svi su to motivi uzeti direktno od Manea. U Maneovoj kompoziciji Olimpija je suprotstavljena posmatraču, dok se kod Sezana posmatrač kreće korak dalje. Mačka iz Maneove Olimpije se ponovo pojavljuje, ali kao pas ovaj put. I dok je Mane bio zainteresovan za pojedinca, Sezana više interesuje drama koja se odvija između čoveka, služavke i žene čije lice ne može da se jasno vidi.

Eduar Mane - OlimpijaSlika Moderna Olimpija prikazuje nagu crnu služavku koja uklanja tkaninu sa kreveta, otkrivajući Olimpiju koja je takođe naga. Čovek sa bradom u prvom planu je verovatno sam Sezan. Bez obzira na identitet ovog čoveka, u pitaju je bogat čovek, što se može zaključiti po njegovoj odeći. Ovo prikazivanje onoga što je naizgled poseta klijenta prostututki naišlo je na mnoge kritike javnosti i kritičara umetnosti.

Kontrast golotinje žene koju otkriva crna služavka sa elegantnim odelom čoveka u crnom koji izgleda neobično i koji je gleda kao posmatrač doprinose erotskom i pozorišnom karakteru scene. Ovaj efekat je dodatno naglašen zavesom koja visi na levoj strani slike. Boje na slici su sjajne i raskošne.

Moderna Olimpija Pola Sezana ilustruje najveći uticaj na modernu umetnost jednog umetnika njegovog vremena. Sa slikom Moderna Olimpija rađa se ne samo nova predstava žene, već i sama moderna umetnost.

artnit.net



Francuski slikar, POL SEZAN se rodio 19. januara 1839 godine (Eks-an-Provans, 19.1.1839 – Eks-an-Provans, 22.10.1906).

Bio je jedna od najznačajnijih ličnosti francuskog i evropskog slikarstva, sa presudnim uticajem na njegov dalji razvoj.

 Priredio: Bora*S





BIOGRAFSKI PODACI

Obrazovanje

260px-Paul_cezanne_1861Rođen je na jugu Francuske u bogatoj porodici, kao vanbračno dete prodavca šešira i ćerke zanatlije. Osnovna škola Sv. Josipa bila je za Sezana prvi kontakt sa običnim svetom, jer se dotada njegov svet svodio na porodicu, sa snažnim uticajem oca, koji je u međuvremenu postao uspešan bankar. Od 1852. godine pohađa gimnaziju, a u internatu se sprijateljio sa Emilom Zolom koji će postati jedan od njegovih najvećih prijatelja i s kojim će kasnije razmenjivati pisma o umetnosti.

Godine 1857. se upisuje na besplatnu školu crtanja i tu se susreće sa mnogim umetnicima. Maturirao je posle drugog pokušaja te iako ga interesuje muzika, literatura i slikarstvo, posle mature se, zbog očeve želje, upisuje, na pravo koje nije voleo, ali ne prestaje da pohađa školu crtanja. Njegov otac je platio da ne ide u vojsku. Nadu da će jednog dana postati slikar potkrepila je pohvala njegove uljane slike u školi crtanja.

Put u Pariz

Godine 1860. pomoću majke i sestre Marije od oca dobija dozvolu da studira u Parizu umetnost. Kada je njegov otac ustanovio da nema talenat da ga nasledi u bankarstvu dozvoljava mu da ode u Pariz. Tu se susreće sa Kamij Pisarom i drugim impresionistima i upravo on utiče na Sezana, a ponekad su i zajedno slikali.

Iako je pohađao kurseve slikanja nije primljen na Školu lepih umetnosti u Parizu pa se vratio kući. Godine 1862. kupuje atelje u Parizu nakon čega se posvećuje slikarstvu. Tu se upoznaje sa Alfred Sisliem, Ogist Renoarom i Klod Moneom, međutim ni to mu nije pomoglo da se upiše na Akademiju lepih umetnosti.

Kao dvadesetpetogodišnjak prilaže svoja dela za „salon“ ali ih komisija, radeći po konzervativnim principima akademizma, nije prihvatila. Slična odbijanja je doživela i grupa ostalih impresionista pa ih je to podstaklo da osnuju svoj vlastiti „salon“.

Sa impresionistima se susreće na susretima „Salona nezavisnih“ 1863. godine, gde su njegove slike po prvi put izložene. Zvanični salon i dalje ne prima njegove slike. Godine 1874. i 1877. izlaže na izložbama impresionista ali su njegova dela neshvaćena i postaju izvori podsmeha kritičara. Sezan se povlači i distancira od svojih prijatelja i odlazi kući u Eks an Provans. Godine 1886. njegov otac se konačno ženi njegovom majkom i nakon toga umire, a Sezan i njegove sestre se dobijaju nasledstvo.

Sezan je sve više usamljen. Prodavac i skupljač slika Volard 1895. organizuje Sezanovu prvu samostalnu izložbu. Sezan i dalje živi samo za svoju umetnost. Godine 1897. umire njegova majka.

Kraj života

Sezan je kupio atelje u Eks an Provans i živi u njemu sam sa svojom sluškinjom, jer je izolaciju smatrao za uslov svog rada. Od 1900. ne napušta atelje i u ovo doba on konačno postaje poznat. Dana 15. oktobra 1906. godine je radio u pleneru i pao u nesvest nakon čega je ležao nekoliko sati na jakom pljusku. Posle osam dana je umiro u svojoj 67. godini života od upale pluća. Godine 1907. njegova dela postižu velike uspehe.

Delo

U svom delu je pre svega slikao pejzaže, portrete i mrtvu prirodu. Prirodu nije predstavljao verno već kroz igru svetlosti i senke dajući mnogo pažnje na strukturu slike. Pejzaže je pojednostavljavao na geometrijske oblike i upotrebljavao je neočekivane senke i zbog toga ga možemo smatrati prethodnikom kubizma. Njegovi likovi su bez pokreta i bez izraza i mimike.

Za svog života nije smatran za velikog umetnika i susretao se sa pogrdama i uvredama jer se razlikovao od dotadašnjih umetnika. Njegova umetnost je bila nova, neuobičajena i neshvaćena. Javnost je počela da voli njegove slike kada je prevazišla mišljenje da su nekompletne, fleke na slikama. On je spojio boju i prostor na novi način i time uticao na slikarstvo 20. veka.

Izvor:wikipedia.org


ROBINJA LJUBAVI…

TAMOiOVDE_________________________________________________________

Na današnji dan, 9. januara  1908. godine u u Parizu se rodila SIMON DE BOVOAR

551


Najveće ljubavi: Simon de Bovoar i Žan Pol Sartr

Od kada su se upoznali nisu se razdvajali, obavezali su se da se nikada u životu neće rastati, bez obzira na sve… i tako je i bilo uprkos čuvenom paktu o slobodnoj ljubavi kojim su pristali da ne žive zajedno i da nisu obavezni na vernost

simon (1)_620x0

Žan Pol Sartr i Simon de Bovoar
Print screen YouTube

FRANCUSKA književnica i filozof Simon de Bovoar bila je heroina savremenog feminizma i robinja ljubavi. Apsolutni gospodar njenog srca i života bio je čuveni filozof Žan Pol Sartr, sa kojim je imala ljubavno-prijateljsko-kolegijalni odnos. Uprkos usponima i padovima, od kada su se upoznali, pa do svoje smrti, oboje su tvrdili da je to prava ljubav i da su srodne duše.

Oni su rodonačelnici termina „slobodna ljubav“ i „veza bez obaveza“, koji su danas uvreženi u savremenom svetu. Malo ko zna da je njegov tvorac francuski intelektualac Sartr, koji je baš ovim rečima pokušao da objasni svojoj tadašnjoj devojci Simon prirodu njihovog odnosa.

Zabavljali su se više od godinu dana, bili su strastveni ljubavnici, zaljubljeni i nerazdvojni, apsolutni istomišljenici, ona je imala 22. godine, a on 30, šetali su u parku oko Luvra, seli na klupu, on je zagrlio i tiho saopštio:

– Naša ljubav je jaka, nju ništa ne može da ugrozi. Ipak, ne smemo da dozvolimo da nas ta ljubav spreči da napredujemo i kao individue, da svako od nas ima svoj svet, svoju kuću, svoj život i gradi odnose sa drugim ljudima. Mi ćemo uvek da imamo jedno drugo, ali ne smemo da se zatvorimo u ljušturu.

Njegove reči bile su neočekivane za njegovu mladu i veoma lepu koleginicu, koja je potajno očekivala da će biti zaprošena, tako da je predlog nije baš oduševio, ali je mladić, onako filozofski, objasnio da je njegova zamisao o „slobodnoj ljubavi“ revolucionarna, da će osvojiti svet, a oni će ostati upamćeni kao njeni rodonačelnici. Umesto da joj predloži zajednički život, Sartr je uverljivo govorio koliko je važno da svako živi u svom domu, da imaju svoj prostor, baš kao i predstavnici francuske aristrokratije u 18. i 19. veku.

Otmena Parižanka prefinjenih crta lica, Simon Lucija Ernestina Mari Bertran de Bovoar, rođena je u buržoaskoj porodici, otac Žorž je bio advokat koji je zbog glume napustio karijeru, a majka ćerka imućnog bankara. Školovala se u Katoličkoj školi za devojke, jer je u to vreme ta institucija smatrana idealnim mestom za mlade devojke kojima je jedini cilj u životu da budu dobre supruge, majke i domaćice, dok se obrazovanju nije posvećivala posebna pažnja. Posle Prvog svetskog rata, njen deda po majci, bankar Gustav Braser, bankrotirao je i kompletna porodica je zapala u veliko siromaštvo, pa je bila primorana da se preseli u mali stan i odrekne svakog luksuza i lagodnog života, a njen otac je morao da se vrati advokaturi koju je u biti prezirao, jer je bio i ostao glumac u duši. Otac nije krio veliko razočaranje što nije dobio sina i naslednika, tako da je u ćerkama Simon i mlađoj Hani tražio muške crte, pa je jednom prilikom zadovoljno pohvalio Simonu rečima: „Imaš mozak muškarca“. Ipak, Žorž de Bovoar preneo je kćerkama i ljubav prema umetnosti, pozorištu i književnosti i mnogo je ulagao u njihovo obrazovanje tvrdeći da samo to može da ih izvuče iz siromaštva.

Ambiciozna Simon u ranoj mladosti odlučila je da bude književnica, bila je odličan đak, a naročito je privlačila filozofija, koju je upisala u Parizu. Zaista je stekla odlično obrazovanje, studirala je matematiku na Katoličkom institutu, kao i književnost i strane jezike na Institutu San-Mari, konačno i filozofiju na prestižnoj Sorboni. Sa 21. godinom postala je najmlađi diplomirani filozof na svetu i deveta žena koja je uspela da uđe u ovaj zatvoren krug muških intelektualaca. Tokom života bila je veoma plodan autor, pisala je novele, monografije o filozofiji, politici i socijalnim pitanjima, eseje, biografije i autobiografiju u nekoliko tomova. Od 1931. do 1941. godine predavala je filozofiju u Marseju, Ruanu i Parizu, a od 1943. potpuno se posvećuje književnosti. Inspiraciju je iznova i iznova nalazila u svojoj najvećoj ljubavi, Sartru, i odnosu sa njim, njegovim ljubavnicama, ali i u iskustvu svojih roditelja.

27Čuveni pakt o slobodnoj ljubavi, koji je kao vrlo mlada devojka sklopila sa Sartrom, u početku joj je zadavao bol jer nije delila entuzijazam svog partnera da imaju ljubavnike i ljubavnice, ali je ipak prihvatila predlog čoveka koga je iskreno volela i kojem se beskrajno divila. Obavezali su se da se nikada u životu neće rastati, bez obzira na sve. I tako je i bilo… uprkos tome što su se u sporazumu obavezali da neće nikada živeti zajedno i da nisu obavezni na vernost, kao i da u njihovom odnosu ne sme da se pojavi ljubomora. Sartr je predložio da svake dve godine obnove pakt, što su prvih godina i radili, ali vremenom su prestali jer je bilo jasno da jedno bez drugoga ne mogu. On je njoj trebao jer ga je volela svim žarom prve ljubavi, bio je prvi muškarac u njenom životu, a ona je njemu bila potrebna kao srodna duša, prijatelj, podrška u svakom smislu, najverniji obožavalac. Svojim izuzetnim darom za književnost Simon je oblikovala Sartrove konfuzne rečenice u pitke filozofske eseje i bila mu spona sa drugim ljudima, stišavala je koliko je mogla njegovu impulsivnu prirodu, zbog koje je čak i svojim saradnicima bio dalek i nerazumljiv. Uprkos skromnom fizičkom izgledu, Sartr je bio vrlo upečatljiva ličnost, bio je vatreni zagovornik egzistencijalizma, dramaturg, kritičar i mnogi su ga tada smatrali najvećim intelektualcem toga doba. Podržavao je Marksovo učenje i oštro kritikovao književnost tvrdeći da je to tekovina buržoazije kako bi se otupeo otpor nezadovoljnih u svetu. Ironija je što mu je dodeljena baš Nobelova nagrada za književnost, koju je on u skladu sa svojim stavom odlučno odbio da primi. Njegovi mnogobrojni citati i danas su aktuelni, a praktično je opisao svoj odnos sa ženama rečenicom: „Ljubav, to je ceo život žene, a samo epizoda u životu muškarca“.

Ovom inteligentnom i harizmatičnom muškarcu mnoge žene nisu mogle da odole, tako ni Simon. Bliskost i strast na početku njihove romanse, kasnije su preneli na posao, iako nisu zajedno živeli, svakodnevno su radili, stvarali, razmenjivali mišljenja i čitali dela jedno drugog pre objavljivanja. Simon je kasnije zapisala da je Sartr odbio da pročita samo jedan njen esej, „Starost“ iz 1970. godine, koji govori o intelektualnom padu i samoći svih ljudi koji ne umru pre šezdesete, a 1981. je napisala „Ceremoniju oproštaja“, bolan opis Sartrovih poslednjih godina.

27 (1)Tokom života čuveni filozof je svakodnevno koristio svoj šarm da zavodi žene. Njegovi savremenici su čak tvrdili da ima seksualne probleme, jer, uprkos jakom uzbuđenju, često nije uspevao da ostvari odnos sa ženom. Uprkos tome, bilo je perioda kada je imao sedam ljubavnica istovremeno! Ipak, i tada je Sartru Simon bila potrebna, samo ona je umela da prenese na jednostavan način baš to što on želi da kaže, budući da je često „gubio nit“ u svom filozofiranju i nije uvek bio razumljiv čitaocima. Bovoar je zato u velikoj meri doprinela njegovoj uspešnoj karijeri i ugledu, a mnogi su verovali da su njegova dela u stvari „njeni zapisi njegovog viđenja stvari“. Kraj Drugog svetskog rata ovaj filozofsko-ljubavni par zatekao je na mestu urednika političkog magazina „Moderna vremena“, koji je osnovao Žan Pol sa grupom istomišljenika, a Simon je do kraja života obavljala tu funkciju.

Međutim, iza naizgled romantične heroine i uspešne žene skrivala se tužna i povređena žena, sasvim drugačija od hrabre rodonačelnice modernog feminizma i one koja je bila uzor ženama. Samo njeni najbliži su znali da je Sartr bio prvi muškarac koji je poljubio, sa kojim je vodila ljubav i koji je povredio slomivši joj srce. Mnogi savremenici su ga kritikovali smatrajući da se okrutno igra njenim srcem, budući da je maksimalno koristio prednosti njihove slobodne veze na kojoj je insistirao, a njeni ljubavnici uglavnom su bili pokušaj da mu vrati istom merom. Ona je doslovno bila umešana u svaki segment njegovog života, čak je bila neraskidivi deo njegovih veza sa drugim ženama. Delila je ljubavnice sa njim i ulazila u romanse sa njegovim prijateljima. Sartrova strast prema Simon potpuno je iščezla posle nekoliko godina, pa iako više nije bilo seksualnih odnosa među njima, Simon je uvek pronalazila načine da bude deo njegove intime. Zbližavala se sa ženama koje su njega oduševljavale i koje je zavodio. Složenost odnosa sa Sartrom prenosila je na gotovo sva svoja dela i opisivala kroz likove. Njen čuveni roman „Gošća“, iz 1943. godine, baziran je na odnosu njene učenice, ruske emigrantikinje Olge Kosakjevič i Sartra.

27 (2)U svom delu Simon je uspela da dočara sve slojeve ljubavnog petougla koji su činili ona, njen ljubavnik i kasnije Olgin muž, Olga, njena sestra Vanda i, naravno, Sartr. Uprkos tome što se čitavog života borila za prava žena, Simon je uvek bila u senci muškaraca kojima je silno želela da se dokaže – prvo je to bio njen otac, a zatim Sartr.

U knjizi je kroz živopisne likove opisana i kulminacija njenog bola 1940. godine, kada je 32-godišnja Simon dobila pismo od Sartra u kojem je obaveštava da je ipak odlučio da se oženi, i to njenom prijateljicom Vandom, sa kojom je tada imao aferu. Napisao je: „Znam da ti ova vest neće biti prijatna, ali taj čin braka je čista simbolika“. Filozof se na kraju ipak nije oženio Vandom, a Bovoar je kasnije ušla u emotivnu vezu sa američkim piscem i novinarem Nelsonom Algrenom. Delovali su srećno, imali skladan odnos i izgledalo je kao da je napokon pronašla muškarca koji će je voleti, poštovati i oženiti, kada se sve neočekivano završilo. Savremenici su bili ubeđeni da je, u skladu sa svojim dramama, Sartr „napisao“ scenario i za kraj romanse Simon-Nelson, jer ona je javno ponizila svog partnera u romanu „Mandarini“, njihov odnos predstavila kao banalan i napisala da nikada nije želela ni da bude sa njim. Baš to delo donelo joj je najviše priznanje iz književnosti u Francuskoj i gubitak čoveka koji je iskreno voleo.

Kroz likove u romanu opisan je Sartr, Algren, kao i mnogi filozofi toga doba. Bovoar je tim delom uzburkala ne samo francusku i svetsku javnost, već i srce i sujetu Amerikanca, on je bio šokiran njenim javnim odricanjem od njega, a ona je dokazala da je u stanju da žrtvuje i sebe i ljubav i brak samo da bi ostala uz Sartra i ispoštovala pakt. U najznačajnijem delu, „Drugi pol“, ispoljila je neverovatan bes i ogorčenost prema muškarcima generalno, pa i prema ženama, a u filozofskim krugovima pričalo se da je prava meta njene ogorčenosti Sartr i njegove ljubavnice. Baš taj esej doneo joj je svetsku slavu i uvrstio je u najelitnije filozofe. U njemu je sa velikim žarom dokazivala da muškarci nikada nisu želeli da razumeju žene i njihove probleme, pa su namerno stvorili stereotip da su dame kapriciozne, komplikovane i misteriozne. Na taj način su zadržavali svoju patrijarhalnu ulogu u društvu i žene stavljali u podređeni položaj.

simon– Ne želim da žene imaju moć nad muškarcima, već nad sobom – isticala je tada slavna književnica aludirajući na sebe.

Simon je bila i ostala jedna od najkontroverznijih osoba u svetu intelektualaca, jer je svako njeno delo neraskidivo povezano sa njenim životom i ličnošću, a globalna borba za prava žena bila je zapravo njena lična bitka za srce muškarca koji nije nikada želeo da se veže samo za jednu ženu. I dok je francuska i svetska javnost smatrala vodećom intelektualkom 20. veka, i sa velikim poštovanjem čitala sva njena dela, diveći se njenoj samostalnosti i mudrosti, njeno srce je robovalo muškarcu i njegovim kapricima.

Kada je njen dugogodišnji partner Sartr umro, Bovoar je ostala posvećena njegovom imenu i delu. Živela je još šest godina i za to vreme pisala o njihovom neobičnom emotivnom odnosu, objavila je i njihova pisma, ali je izbacila delove u kojima se spominju treće osobe. Tvrdila je da je to učinila da ih ne bi povredila, ali oni koji su je dobro poznavali tvrdili su da zapravo nije želela da se i posle Sartrove smrti „treće osobe“ upliću u njihov život. Simon je umrla od upale pluća i po sopstvenoj želji sahranjena je pored čoveka uz koga je provela čitav život, Žana Pola Sartra, a o snažnoj bliskosti ove dve srodne duše svedoči i zajednička nadgrobna ploča.

M. Pavković/novosti.rs


ŽENA SE POSTAJE

Ove godine obeležava se sto godina od rođenja istaknute francuske književnice i filozofa Simon de Bovoar.*

 Rođena je 9. januara 1908. godine u Parizu u imućnoj buržoaskoj porodici. Sa samo dvadeset i jednom, kao najmlađi diplomac na Sorboni, postala je profesor filozofije. Tu je i upoznala Žan-Pola Sartra, budućeg životnog i intelektualnog saputnika. Bovoar je od 1931. do 1941. bila profesor filozofije u Marseju, Ruanu i Parizu, a od 1943. se posvećuje književnosti. Jedna od najvećih francuskih intelektualki 20. veka tvorac je eseja i memoara Drugi pol, Starost, Uspomene dobro vaspitane devojke, romana Gošća, Krv drugih, Svi su ljudi smrtni, Mandarini, Lepe slike, pozorišnih komada Memoari, Nekorisna usta… Posthumno je objavljena prepiska sa njenim velikim ljubavima Sartrom i Algrenom.

Ugovor o preljubi

Sazrela je čitajući francuskog filozofa Baresa, preuzima njegove ideje iz knjige Kult moga ja i izjavljuje: „Nisam još nikoga srela ko je više od mene nadaren za sreću“. „Život je predivan kad čovek toga postane svestan“, zapisala je u svojoj osamnaestoj godini. Simon i Sartr su se upoznali 1929, na početku studija filozofije na Sorboni. Nju je fascinirala njegova oštroumnost, njega njena lepota i pamet. Simon to opisuje u memoarima, dok u devojačkim sveskama poverava i da je Sartr veoma oprezan prema njihovoj vezi, kao da baš ne bi da se veže. Pristaje na njegov uslov da može da ima i druge veze. Simon se miri s patnjom, ali ne odustaje od njega, jer „Sartr je baš taj koga želim“, govorila je. Svake dve godine obnavljali su ugovor koji im je dopuštao i druge ljubavi, a zabranjivao ljubomoru. Nisu stanovali zajedno, ali su bili jedno drugom u blizini. „Imali smo problema sa trećim osobama. Jasno. Bilo je sigurno egoistično od Sartra, a takođe i od mene, da sklopimo taj pakt i da u njega uvučemo i druge“, pisala je Simon. U nekim knjigama opisivala je kako je izgledalo kada je u Sartrov život ušetala ruska emigrantkinja Olga Kozakijevič. To su reči o ljubavi i ljubomori iako se zbog ugovora njih odrekla. Prvih deset godina sa Sartrom je bila veoma srećna, „suviše srećna da bi pisala“, objašnjavala je kada su je pitali zašto ništa ne objavljuje. Tema Mandarina je ljubav sa američkim piscem i novinarem Nelsonom Algrenom, koga je napustila jer joj je više značila duhovna veza sa Sartrom.

Drugi pol

Simon je bila radikalna feministkinja i mondijalista. Drugi pol napisala je želeći da objasni šta je čini ženom. Knjiga je prvo objavljena u Francuskoj, 1949. godine, i odmah je doživela uspeh, između ostalog i zbog otvorenog tretiranja ženske seksualnosti. Verzija na engleskom jeziku je izvršila veliki uticaj na ženske pokrete 60-ih godina u Sjedinjenim Državama i Velikoj Britaniji. U Drugom polu ona se usredsređuje na položaj žena, kombinujući istoriju, antropologiju, mit, etnografiju, biologiju, književnost i sociologiju u cilju da otkrije zašto su žene inferioran, drugi pol: podređen, nekreativan i neslobodan. Simon se odriče materinstva i kaže: „Imam potrebu da se trošim, da se ostvarim, treba mi cilj da ga dosegnem, teškoće da prebrodim, jedno delo da ispunim. Nisam rođena za luksuz.“

Ženska nezavisnost i sloboda

Pošto žene imaju reproduktivnu ulogu i ulogu podizanja i odgajanja dece, Simon kaže da je ženama teško da budu slobodne. Ženu ne treba da definiše materica, glasno je tvrdila. Ženska fiziologija i nedostatak penisa ne znače da je žena inferiorna ili da zavidi muškarcima, ili da pati od kastracionog kompleksa. „Prestiž penisa“, govorila je, „jeste aspekt odnosa moći i ‘vrhovne vlasti oca.'“
Bovoar je bila skeptična prema svetom karakteru majčinstva, i ukazala da su samo udate žene te koje su slavljene, dok su one neudate često na lošem glasu. Verovala je da je dobra majčinska ljubav svestan stav, slobodan moralni izbor, a ne instinkt, i da postoje i takve stvari kakve su loše majke. Bovoar je smatrala da žena, da bi bila dobra majka, mora dobro da balansira sa interesovanjima i životom i van podizanja dece. Smatrala je da žene koje imaju plaćene poslove van kuće mogu biti najbolje majke. Zalagala se za kontracepciju, pravno regulisan abortus, pojednostavljen razvod i veštačku oplodnju, tako da žene mogu da povećaju svoje slobode i izbore. Plaćeni posao van kuće, takav da ne iskorišćava, ima vitalni značaj za žensku nezavisnost.

Ženom se postaje

Njena najpoznatija rečenica je: „Ženom se ne rađa nego postaje.“
Muškarci i žene treba da prepoznaju jedni druge kao jednake. „Novoj ženi” je potrebna ravnoteža, slobodna razmena među polovima. Mada je smatrala da je između muškaraca i žena moguć niz odnosa, ideal Bovoar je bio izbalansiran par; par koji ne živi kao zatvorena ćelija, nego se svaki član para integriše individualno u društvo.
Umrla je 14. aprila 1986. godine i sahranjena je kraj njene najveće ljubavi Žan-Pola Sartra na groblju Monparnas u Parizu.

Na jednom listu papira na njenom grobu, na nemačkom jeziku, piše: Hvala Simon. Zahvaljujući vama, moj život se promenio.

Autor:Jelena Ranković / stil-magazin.com

*Tekst objavljen 2.juna 2008.(prim.Bora*S)


SIMON DE BOVOAR

Kada Simon de Bovoar (Simone de Beauvoir) kaže da su žene drugi pol – šta pod time misli? Pritom za sebe u 21. godini kaže, moja strast je filozofija, u 23. godini napiše nesumnjivo je da sam žena, u 26. moj život je moj projekt. U poslednjem intervjuu pre smrti nam kaže da nikada nije bila diskriminisana kao žena, a u međuvremenu napše „Drugi pol“ u kome na 800 stranica dokumentuje najokrutnije oblike diskriminacije i ropstva protiv žena.

994601-9f2f9024b0b637ff1beb19503a595ac0DRUGI POL, jedan od istorijskih radova feminizma, bio je razlog pokretanja ove velike međunarodne konferencije koja je okupila oko 400 filozofkinja, sociološkinja i drugih feministkinja iz celog sveta na debatu o filozofskim i političkim tezama Simon de Bovoar. Tokom četiri dana paralelnih radionica diskutovano je, na dva jezika, oko 130 radova. Poslednjeg dana, u subotu, oko šest stotina žena napunile su, istorijski, Veliki amfiteatar Sorbone. Kroz ogromne hodnike i stepeništa prolazile su studentkinje, strankinje i starije Parižanke koje su došle da se zajedno sete Simoninih dana. Pred nama su bile aktivistkinje iz istorije feminizma u Francuskoj. Završnu sesiju otvorila je Silvi le Bon de Bovoar, filozofkinja, koju je Simon de Bovoar usvojila dok je Silvi bila na studijama. Usvojena ćerka Silvie le Bon de Bovoar uzbuđeno je pričala kako je sedela na balkonu tog istog amfiteatra kada su pedeset šeste de Bovoar i Sartr održali tribinu nakon puta po Kini. I kako je tada videla prvu filozofkinju Pariza.

Drugog dana skupa održan je najuzbudljiviji panel. Saradnice Simon de Bovoar, i inicijatorke ovog skupa, koje su početkom sedamdesetih formirale prvu akcionu grupu za legalizaciju abortusa, sećale su se zajedničkih akcija. Tako smo saznale da su njih desetak već 1971. pokrenule Kampanju 343: listu poznatih žena iz javnosti koje su se potpisale da su imale (ilegalni) abortus, i da zahtevaju legalizaciju abortusa. Ime Simon de Bovoar je bilo prvo. Od tada počinje faza, kako Simon de Bovoar kaže njenog ‘radikalnog feminizma’. Grupa kasnije organizuje seriju akcija za podršku ili pojedinih žena, kao što je Đamila Bopaša iz Alžira koju su silovali i mučili francuski vojnici, ili trudna maloletna devojčica kojoj je bio potreban abortus…. podršku oslobodilačkim pokretima kao što je alžirski otpor francuskoj kolonizacijia, pokret protiv rata u Vijetnamu…. Tako smo saznale da je Simon de Bovoar delila letke, govorila na uličnim demonstracijama, u školama, potpisivala peticije, pisala feminističke tekstove za dnevne novine…. Simon je isto tako osnivačica dva najpoznatija francuska intelektualna časopisa „Moderna vremena“ (Les temps moderne) zajedno sa Žan Pol Sartrom, i „Feministička pitanja“, (Les questions feministes) zajedno sa Kristin Delfi (Christine Delphy). (Da podsetimo čitateljke da je Kristine Delfi autorka feminističkog eseja „Glavni neprijatelj: ekonomija politike patrijahata“, jedna od organizatorki ovog skupa, zapravo i jedna od učesnica međunarodnog feminističkog skupa u Beogradu 1978. „Drug-ca žena“.)

Simon de Bovoar je za 78 godina života objavila 5000 stranica dnevnika i pisama i još toliko stranica romana, filozofskih tekstova i eseja. Za ženski pokret i feminističku flozofiju knjiga DRUGI POL je istorijska prekretnica. Objavljena 1949. knjiga prethodi i najavljuje svetski ženski pokret i novi pravac feminizma dvadeset godina kasnije. Osnovna ideja knjige je njen naslov, žene su Druge one koje ne odlučuju, ne određuju, koje su izvan zakona, izvan istorije, u filozofskom smislu nebitne, imanentne. U knjizi ovu Drugost Simon de Bovoar detaljno dokumentuje analizom ženskih uloga majke, supruge, seksualnog objekta iz raznih kultura. U isto vreme, njena druga ključna ideja, ženom se ne rađa nego se postaje, je instrument kojim se ženske uloge objašnjavaju. Dakle, uloge su konstruisane, nisu nam date prirodom, zavise od društvenih, kulturnih, istorijskih uslova. I mogu se menjati. Njena osnovna poruka ženama je: Birajte svoj život. To je upravo i ona sama radila. Tako je, zapravo, Simon de Bovoar postavila temelje feminističkog konstrukcionizma, i početke radikalnog feminizma.

Drugi pol je 1949. godine objavio da su tzv. ženske uloge ponižavajuće za žene. Simon de Bovoar je u to duboko verovala, teorijski i lično. Svesno je odbila dom, kujnu, decu. Ona je od svoje rane mladosti živela u malim sobama ili hotelima, hranila se u kafeima, učila u kafeima i bibliotekama. Sa svojim partnerima nije zajedno živela. Tako je izbegla svaku poistovećenost sa privatnim prostorom kao metaforom za žensko. Tek je 1955. ušla u stan u kome je živela do kraja života.

Knjiga Drugi pol je došla dok još uvek nije bilo ženskog pokreta da je odbrani. Reći da je materinstvo konstrukcija koja ponižava žene, bio je iskaz koji još uvek nisu mogle da prihvate ni žene a pogotovu muškarci 1949. Alber Kami, francuski pisac i njen pijatelj je knjigu odbacio i rekao, „To je sramota za francuskog muškarca!“. Simonin životni partner i prijatelj Žan Pol Sartr je knjigu podržao, što je u tom trenutku bilo važno. Francuske komunistkinje su bile u dilemi, neke su je optuživale, neke su ćutale.

Analize konteksta nastajanja ove knjige su između ostalog pokazale u kakvoj samoći feminističkih ideja je Simon de Bovoar pisala ovo delo. Prethode joj sufražetkinje, zatim socijalistkinje kao što su Flora Tristan i Mišel Louiz ili prvi zapisi Kristine de Pizan iz srednjeg veka. Tada, posle Drugog svetskog rata ništa feminističkog u filozofiji nije bilo, ni kao naziranje drugačijeg, sem dva prva feministička ‘manifesta:’ Sopstvena soba Virdžinije Wulf, i Odbrana ženskih prava Meri Volstonkraft. Ne tako mnogo. Ali Simon de Bovoar je koristila muške filozofske, sociološke i antropološke teorije i obrtala ih kroz svoje prizme kako bi razumela društvenu uslovljenost pola.

Na skupu su prikazana dva filma. Jedan je romantična verzija Simoninog života: ljubav prema drugaricama, putovanjima, kafeima, razgovori sa prijateljima. Zatim ljubavna pisma Simon de Bovoar Nelsonu Algrenu, piscu iz Sjedinjenih Država, prijateljstvo sa Žan Pol Sartrom. I neprekidno knjige, Simon čita, Simon piše, Simon razgovara, putuje, radi. Drugi film je dokumentarac, poslednji intervju koji je dala jednoj norveškoj novinarki, dve godine pre smrti.

Simon de Bovoar je umrla 14. aprila 1986, naglo, od problema sa jetrom, iste dijagnoze od koje je šest godina pre toga, 15. aprila umro Žan Pol Sart. Sahranjeni su u istom grobu na groblju Monparnas koje je Simon gledala sa svog prozora. Na sharani su bile njene saradnice i feministkinje iz celog sveta, oko 5000 ljudi. Dok se kovčeg spuštao, prijateljice su tiho pevale: pesmu ‘za jednu laganu smrt’.

U knjizi pripremljenoj za ovaj jedinstven događaj januara 99, Simonin Pariz, stoji citat iz knjige koju je Simon napisala povodom smrti svoje majke Jedna jako lagana smrt“: „Ne umire se zbog rođenja. Ne postoji prirodna smrt: ništa što se događa čoveku nije nikada prirodno jer njegovo prisustvo dovodi svet u pitanje.“ – To je jedna bovoarska misao! rekla bi feministička istoričarka Klodin Montrej, čija majka je 1950. čitala Drugi pol dok je Klodine bila u njenom stomaku.
Konferencija u Parizu, 19-24 januara 1999.


JEDNO RAZMISLJANJE

Bolja potvrda o jednakosti polova, od suživota Simon De Bovoar i Žan Pol Sartra,nije potrebna. Dva snažna i ravnopravna mentalna sklopa, nisu ugrožavala jedan drugog, dopunjavala su se, to da. Ali!
Sveti Hrizostom a da i ne trepne, piše/kaže/veli: „Od svih divljih životinja najštetnija je žena.“ Ili moj antiljubimac, peobraćenik, Sveti Avgustin, koji je tvrdnjom da se svi rađamo grešni zbog greha Evinog/ženinog, zagadio vekove. To traje i dan današnji, poslušajte čak i pravoslavne vladike.Pametni i „umereni“ skriboman Toma Akvinski, iznosi mišljenje da „je žena biće slučajno i nepotpuno.“(!?) Ko od nas se ne seća Pitagorine teoreme, „Kvadrat nad hipotenuzom jednak je zbiru….? Ali poslušajte ovo: „Postoji jedan dobar princip koji je stvorio red, svetlost i muškarca i jedan rđav princip koji je stvorio haos, mrak i ženu“(!?) To su reči istog tog Pitagore. Pa onda sve gore jedno od drugog, Ksenofon: „Muž i žena su duboko strani jedno drugom“; Tertulijan: „Ženo ti si vrata od pakla“; ni Hesiod ne želi da ostane po strani: „Onaj koji se poverava ženi, poverava se lopovu.“ LEVIT, treća knjiga Pentatuha izjednačava ženu sa tovarnom životinjom. Apolon kod Eshila negira majčinstvo, kao jeb’o te, rodio me tata! Ima i relevantne podatke, Atinu je Zevs rodio iz sopstvene glave! Š’a mi napriča Belvederski?

Obrazovana, svestrana, istraživač, Simon De Bovoar ne zaboravljajući i ne ostavljajući po strani ni jedan izvor ili ličnost, posvećeno gradi „Kulu Vavilonsku“ tiranije kojoj su žene vekovima izložene od strane muškaraca. Ne zaobilazi Hegela i njegov stav o odnosu roba i gospodara, transponuje na odnos žene i muškarca. Nalazi nedostatke u Frojdovom tumačenju da „žena samu sebe vidi/doživljava kao obogaljenog (kastriranog) muškarca.“ Citira pojedine stavove Klod Levi-Strosa koji su ponekad kontradiktorni. Odnosi se s poštovanjem prema ličnostima i činjenicama, sa poznavanjem i čak ličnim iskustvima, verodostojno nas upoznaje sa položajem žene u različitim vremenima, sredinama, zemljama, kontinentima.

Nenametljivo ali ravnopravno, iznosi i stavove apologeta „slabog pola“ iz XVII veka: „Mulier perfetur viro scilicet. Materia: „quia Adam factus est de limo terrae, Eva da costa Ade.“ Loco: „quia Adam factus est extra paradisum, Eva in paradiso.“ In conceptione: „quia mulier concepit Deum, quid homo non potuit.“ Volim kako to zvuči na Latinskom jeziku ali ću ipak prevesti. „Žena je superiornija od muškarca.“ Materijalno: „Adam je sačinjen od blata, Eva od Adamovog rebra.“ Po mestu: „Adam je stvoren izvan raja, Eva u raju.“ Po koncepciji: „Žena je saznala boga, muškarac nije.“

Pominje zahtev Erazma Roterdamskog da se ženama omogući obrazovanje, Kornelijusa Agripu koji optužuje muškarce za tiraniju nad ženama, Voltera koji često ukazuje na nepravednost ženske sudbine, Didroa koji smatra da je inferiorni položaj žena stvorilo društvo (čitaj: muškarci)….

Kako protumačiti viševekovne budalaštine u vezi žena, u čemu je crkva, može se s pravom reći, prednjačila. Možda bi sve žene trebalo da služe samo za zabavu i „rasterećenje“ muškaraca (jer zaboga oni su ipak muškarci) a da ne bi bile nečiste/prljave, morale bi da bezgrešno začnu kao Mater Božja!? Ali kako bi onda bile i ostale svojina muškaraca?

Koknite me ako grešim ali moj čvrst i dugogodišnji stav po pitanju odnosa muškaraca i žena je, da je u osnovi svega (od Adama pa naovamo) strah od žena, od izneveravanja njihovih očekivanja, koja muškarci često preuveličavaju ne poznajući dovoljno žene. Gospođa De Bovoar na jednom mestu piše: „Žena je mnogo dublje razjedinjena u sebi samoj nego muškarac.“ Istorijski gledano a situaciju možemo smestiti i u današnjicu, veoma je mali broj muškaraca koji je uspeo da se izdigne iznad infantiliteta, da psihološki, psihički, mentalno sazri i prema ženama se odnosi s poštovanjem, ljubavlju, ulazeći s njima u odnose bilo kakve vrste, potpuno ravnopravno. Većina muškaraca svoju inferiornost spram žena, pokušavala je, pokušava i danas, da nadomesti hiljadama gluposti i imbecilnosti sve do ratova a najčešće sticanjem novca, bogaćenjem i lažnim osećanjem moći. Naravno, uvek će biti žena koje će to privlačiti ali je takav odnos lažan, proračunat i neprirodan. Ali to je sasvim druga tema. Strah, strah, strah! Muškarac će lakše podneti poraz od drugog muškarca nego nedokazivanje kod žene!

izvor Mikele 9

____________________________________________________________________________________

Alice Schwarzer: Simone de Beauvoir buntovnica i utiračica puteva

tumblr_kw0px9fPEP1qzdxojo1_400Intervjui Alice Schwarzer sa Simone de Beauvoir nastali su između početka 1972. i rujna 1982. godine. Tokom godina postali su predmetom rasprava u celom svetu i ključ razumevanja političkih/feminističkih nastojanja u radu i životima obe autorice. Simone de Beauvoir je reprezentativni primerak moderne, aktivne intelektualke. U posleratnim godinama, u državi blagostanja, bila je radikalni filozof egzistencijalizma i razotkrila patrijarhalnu osnovu teorija u biologiji, psihoanalitici, istorijskom materijalizmu; proučavala je rodne uloge i postavila slobodu, pravo na samoodređenje i jednakost kao osnove svih vrednosti.

Njena knjiga Drugi pol obavezna je literatura feminističkoj publici 20. veka.Simon de Bovoar (1908-1986), Francuskinja, feministički filozof i književnica, prisna prijateljica Žan-Pol Sartra, stekla je svetsku slavu studijom „Drugi pol“ (1949) u kojoj razmatra ugnjetavanje žena. Ovo prvo uticajno delo feminističke filozofije postavilo je razliku između biološke polne različitosti i društveno nametnutih kategorija roda. De Bovoarova je zastupala prava žena, isticala da nikakav fizički ili biološki razlog nije dovoljan da se status žene objašnjava kao „drugo“, umesto kao „subjekt“, što se čini kada su muškarci u pitanju. Ta drugost, po njenom mišljenju, nastaje zbog jake veze koju žena ima prema svom ugnjetaču, muškarcu. Ona se zalaže za ujedinjenje žena, čime bi se potvrdile kao subjekti. Ističe da su ontološki uslovi isti i za žene i za muškarce, ali ne predlaže način kako da se to ostvari. Značajna dela su joj i „Memoari poslušne kćeri“ (1958), „Veoma slatka smrt“ (1964), „Starost“ (1970) i „Zbogom za Sartra“ (1981).
5 februar 2008

Alice Schwarzer ovom knjigom potvrđuje veliku ulogu Simon de Beauvoir  u stvaranju moderne društvene teorije i prakse. Pitanja otvorena ovim razgovorima – identitet, moć, muškarci, deca i politika – su i danas vrlo aktualna.

“Zato sam danas feministkinja”

Autorica eseja “Drugi spol” koji je izišao 1949. godine priključuje se feministkinjama, a tek 1972. objašnjava zašto.

Alice Schwarzer: Vaša analiza položaja žene još uvijek je najradikalnija. Od objavljivanja Vaše knjige Drugi spol 1949. nijedan autor nije išao tako daleko kao Vi, a Vi ste i najviše inspirirali nove ženske pokrete. Ipak, tek ste se sad – nakon 23 godine – aktivno angažirali u konkretnoj, ali i kolektivnoj borbi žena za svoja prava. U Parizu ste s Francuskinjama izišli na ulicu i sudjelovali u međunarodnim ženskim demonstracijama. Zašto?

Simone de Beauvoir: Zato što se u posljednjih dvadeset godina položaj žene ustvari nije promijenio. U Francuskoj je došlo do nekih malih promjena u vezi s brakom i rastavom. I kontracepcijska sredstva su nešto raširenija – ali nedovoljno, samo sedam posto Francuskinja uzima kontracepcijske pilule. U svakom slučaju, žene koje rade ograničene su na poslove tajnice ili medicinske sestre, a jako rijetko su šef nekog poduzeća ili liječnik. Najzanimljivije karijere su im nedostupne, a unutar pojedinih zanimanja muškarci su im opet postavili prepreke. Sve me to navelo na razmišljanje. Mislila sam da je nužno da žene koje to stvarno žele uzmu sudbinu u svoje ruke. Tako sam, kad su me žene iz francuskog ženskog pokreta pitale želim li s njima raditi na manifestu za pravo na pobačaj u kojemu bismo same sebe optužile da smo pobacile, pomislila: To je pravi put da privučemo pažnju na najveći skandal koji danas postoji, na zabranu pobačaja! Tako je to počelo. Naravno, za mene je bilo samorazumljivo da ću sudjelovati u prosvjedu i preuzeti slogane s kojima se u potpunosti slažem: pravo na besplatan pobačaj i kontracepcija! Slobodno majčinstvo!

Schwarzer: Govorite o situaciji u Francuskoj. Međutim, posjetili ste i više socijalističkih zemalja. Je li se tamo možda položaj žena promijenio iz temelja?

Beauvoir: Tamo je situacija nešto drugačija. Naime, izbliza sam vidjela situaciju žena u SSSR-u. Skoro sve Ruskinje rade, a ljudi preziru žene koje to ne čine (supruge nekih visokopozicioniranih funkcionara ili drugih važnih ljudi). Sovjetske žene vrlo su ponosne što rade. Imaju vrijedne socijalne i političke odgovornosti i osjećaj za te odgovornosti. Ipak, ako u obzir uzmemo statistiku i pogledamo koliko je žena u Centralnom komitetu i u parlamentu, to jest, koliko žena zaista ima moć – to je vrlo niska brojka u usporedbi s muškarcima. Sa zanimanjima je jednako. Najneugodniji poslovi su ženski poslovi. Skoro svi medicinari u SSSR-u su žene jer je liječenje besplatno, država liječnike loše plaća, a posao je iznimno težak i zamoran. Žene šalju u obrazovanje i medicinu, ali najvažniji poslovi kao što su znanost ili inženjerski poslovi puno su im teže dostupni, a čak i unutar teško izvojevanih poslova na hijerarhijskoj ljestvici su ispod muškaraca – upravo kao i u kapitalističkim zemljama. Kao i svugdje drugdje, i u Rusiji je prisutna sramota protiv koje se bore ženski pokreti: rad u kući, briga za djecu – i u SSSR-u su za sve to isključivo zadužene žene. Iz toga se može zaključiti da jednakost muškaraca i žena nije ostvarena niti u SSSR-u.

Schwarzer: Koji su razlozi za to?

Beauvoir: Najprije to što socijalističke zemlje nisu zaista socijalističke. Naime, nije ostvaren socijalizam koji mijenja ljude – o čemu je sanjao Marx -, nego su se promijenili proizvodni odnosi. Ali mi smo danas sve više svjesni da sama promjena proizvodnih odnosa nije dovoljna da bi se promijenilo društvo, čovjek. Dakle, u socijalističkim zemljama usprkos različitom ekonomskom sistemu muškarcima i ženama ostaju dodijeljene tradicionalne uloge. To je povezano s time što su muškarci u našim društvima usvojili ono što ja zovem kompleks nadmoćnosti, dakle predodžbu o nadmoćnosti. Oni nisu spremni da ga se odreknu. Oni trebaju podložnost žene da bi podigli sebi vrijednost. A same žene su toliko naučene na to da sebe smatraju manje vrijednima, da se vrlo rijetke usude boriti na toj razini.

Schwarzer: Postoji mnogo nesporazuma oko pojma “feminizam”. Kako ga Vi definirate?

Beauvoir: Sjećam se da sam na kraju Drugog spola rekla da sam anti-feministkinja, naime, mislila sam da će se problemi žena sami od sebe riješiti razvojem socijalizma. Feministi su žene – ili čak muškarci -, koje se (možda u vezi s klasnom borbom, ali ipak izvan nje) bore za žene, a da nužno ne povezuju ciljanu promjeru sa cijelim društvom. Danas sam u tom smislu feministkinja. Naime, uvidjela sam da borba na političkoj razini ne vodi tako brzo k cilju. Moramo se, dakle, boriti za konkretan položaj žene prije nego što dođe socijalizam o kojemu sanjamo. Osim toga sam uvidjela da ravnopravnost muškaraca i žena nije nastupila niti u socijalističkim zemljama. Zato sam danas aktivna u pokretu za oslobađanje žena.K tomu dolazi i činjenica– a to je, vjerujem, za mnoge žene jedan od razloga zašto su stvorile ženski pokret -, da čak i u ljevičarskim, pa i revolucionarnim grupama i organizacijama vlada duboka nejednakost između muškaraca i žena. Žene su uvijek radile najniže, najdosadnije i najskromnije poslove, a muškarci su uvijek imali glavnu riječ, pisali su članke, radili sve zanimljive stvari i preuzimali najveću odgovornost. Čak unutar tih grupa koje su u principu tu da oslobode sve – pa i žene i mladež -, čak i tu je žena bila manje vrijedna. Dakle, apsolutno je nužno da žene same uzmu sudbinu u svoje ruke.

Schwarzer: Što mislite o Novom feminizmu općenito? O borbenim maldim ženama koje su radikalnije nego ikad prije?

Beauvoir: Unutar ženskih pokreta postoje razna strujanja– najviše u Americi gdje su najnaprednija. Od Betty Friedan koja je prilično konzervativna, do SCUM koji je za kastraciju svih muškaraca. I u Francuskoj unutar pokreta postoji više orijentacija, a moja je ona koja pokušava povezati emancipaciju žene s klasnom borbom. Naime, ja mislim da je specifična borba žena ipak povezana s onom koju moraju voditi muškarci te zato odbijam potpuno isključivanje muškaraca. Schwarzer: Što onda – s obzirom na trenutni stadij razračunavanja – mislite o isključivanju muškaraca iz kolektivnog rada na ženskim pravima, što se dešava i u većini ženskih pokreta u Francuskoj? Beauvoir: Da, ja sam za to. Za isključivanje sam muškaraca, ali do određene točke. To je stvar stadija, kako ste upravo rekli,. Za to ima više razloga: najprije treba računati s time da se muškarci niti u takvim grupama ne bi mogli odreći muških refleksa, da bi govorili i naređivali. S druge strane, mnoge žene – što god rekle, a često to i same znaju – imaju određen osjećaj manje vrijednosti, sramežljive su. Kad bi muškarci bili prisutni, mnoge se ne bi usudile govoriti tako slobodno kako to čine kada su među sobom. Posebno je važno da žene unutar svojih grupa ne susreću svojeg muža ili partnera, nikoga za koga su jako vezane jer se moraju osloboditi upravo od njega. Trenutno ni mentalitet muškaraca ni žena ne dopušta iskrenu diskusiju u miješanoj grupi.

Schwarzer: Je li isključivanje muškaraca za Vas praktično pitanje jer bi žene bile sputanije itd.? Ili je to i političko pitanje? Naime, muškarac – tako argumentiraju feministkinje – nije stvorio samo sustav u kojem se žene iskorištava i koji ga reprezentira, nego i individualno profitira od ugnjetavanja žene te je zato u prvoj etapi neprijatelj broj 1.

Beauvoir: Da, zasigurno, ali nije to tako jednostavno. Ovdje odgovara ono što je Marx rekao za kapitaliste: I oni su žrtve. Naravno da je preapstraktno govoriti da se treba boriti protiv sistema, kao što sam ja neko vrijeme radila. Kao žena treba se, naravno, boriti protiv muškaraca. Na kraju krajeva, ne možeš nekažnjeno biti sudionik i profiter nekog sistema, čak i ako ga nisi stvorio, čak i ako ga ne stvaraju današnji muškarci. Na primjer, muškarac od trideset godina nije osnovao ovaj patrijarhalni svijet, ali on od njega na neki način profitira, čak i ako spada u one koji ne žele profitirati. On to usprkos tome čini jer je sigurno usvojio mnoge stvari. Prema tome, prvo se treba boriti protiv sistema, i, drugo, prema muškarcima treba biti barem nepovjerljiv ako ne i neprijateljski raspoložen. Žene moraju odjednom napasti i sistem i muškarce.
Kad je muškarac feminist, to nije posve jednako. Ipak treba zadržati jednu dozu nepovjerenja, čuvati se paternalizma. Žene ne žele da im se zajamči sloboda, one je žele same postići. To uopće nije isto.

Schwarzer: Smatrate li politički korektnim to što određeni broj žena ide toliko daleko da preziru muškarce?

Beauvoir: Možda. Možda nije loše da su neke žene potpuno radikalne i posve odbijaju muškarce. Te žene bi mogle za sobom povući one koje bi zbog manjkave osobne motivacije bile spremne na kompromise s muškarcima. To je vrlo moguće.

Schwarzer: U većini ženskih pokreta postoji i homoseksualna frakcija – koja, inače, uopće nije većina, kako se često čuje, nego manjina koja ipak daje važne impulse. Vjerujete li da ženska homoseksualnost – kao najradikalniji oblik isključivanja muškaraca – u trenutnom stadiju može biti političko oružje?

Beauvoir: O tome još nisam razmišljala. Mislim da je principijelno dobro da su neke žene vrlo radikalne. Ali čini mi se da radi složnosti s heteroseksualkama nije baš umjesno kad previše ističu homoseksualnost i gotovo ju propagiraju ili kad im objašnjavaju različite načine kako da se odreknu muškaraca. Ali zaista mislim da je dobro da postoje homoseksualne žene.

Schwarzer: One tvrde da isključuju seksualne veze s muškarcima jer su one u trenutnim okolnostima nužno represivne…

Beauvoir: Je li seksualna veze između muškarca i žene uvijek represivna? Ne bi li se u međuvremenu moglo raditi na tome da se te veze promjene, a ne zabranjuju? Šokiram se kad mi netko kaže da je svaki koitus zlostavljanje. To ne vjerujem, to ne osjećam. Kad netko to tvrdi, u biti opet preuzima muške mitove. To bi značilo da je muški spol mač, oružje. Mislim da bi civilizacija koja bi bila primjerena i muškarcima i ženama trebala pronaći seksualne veze koje nisu represivne.

Schwarzer: U jednom komentaru Drugog spola rekli ste da vas činjenica što ste žena nikad nije osobno doticala, da ste se našli “u poziciji iznimne nepristranosti”. Želite li time reći da žena individualno može umaknuti svojoj spolnoj ulozi? Kako poslovno, tako i u vezama sa svojim bližnjima?

Beauvoir: Potpuno umaknuti svojoj spolnoj ulozi? Ne! A zašto i bi? Imam tijelo žene– no jasno je da sam imala puno sreće. Izbjegla sam ropstvo žene koliko je bilo moguće, to jest prije svega majčinstvo i poslove u kući. I poslovno, kao profesorica filozofije u vrijeme kad je mnogo manje žena studiralo nego danas, bila sam privilegirana među ženama. A budući da ih je bilo malo, muškarci su bili spremniji prijateljski priznati ženu koja je nešto postigla. Danas, kada su žene češće uspješne, muškarci se moraju bojati za svoje mjesto. Ali kad netko, kao ja, shvati da žena ne mora nužno biti majka i supruga da bi imala ispunjen i sretan život, onda postoji određeni broj žena koje neće morati trpjeti ropstvo. Naravno, moraju se roditi privilegirane ili imati određene intelektualne sposobnosti.

Schwarzer: Jednom ste rekli: “Najveći uspjeh mog života moja je veza sa Sartreom”…
Beauvoir: Da, da…

Schwarzer: … Ali čitav život Vam je bilo važno da budete neovisni. Vjerujete li – imajući na umu da su danas ravnopravne veze između muškarca i žene vrlo teške – vjerujete li da ste riješili Vaš osobni problem?

Beauvoir: Da, ja sam ga osobno riješila. Posve sigurno. Ali kad se osvrnem oko sebe… Da, ipak ima još nekih koje su utekle ugnjetavanju muškaraca. Većinom su to žene koje su uspješne u svojem poslu, a da možda i nemaju zaista sretnu i uravnoteženu vezu s određenim muškarcem. Ipak, da sama nisam upoznala Sartrea, možda bih i ja imala nekoliko takvih priča u životu. Taj život vjerojatno ne bih smatrala tako sretnim kao ovaj koji sam vodila, ali bi svejedno bio prihvatljiv.

Schwarzer: Polazeći od besplatnog rada u kući koji vrše isključivo žene, neki pokreti danas definiraju žene kao “klasu”, kao klasu izvan već definiranih klasa. Njima je tako patrijarhalno tlačenje glavni, a ne sporedni prigovor. Slažete li se s tom analizom?

Beauvoir: U ovom trenutku smatram da su analize nedostatne. U Drugom spolu sam napisala da su žene “niža kasta”, kastom se naziva skupina iz koje se ne može izići. Iz jedne klase se u principu može prijeći u drugu. Ako si žena, nikad nećeš biti muškarac. Dakle, žene su zaista kasta. A način kako ih se tretira gospodarski, socijalno i politički čini ih “nižom kastom”.

Što povezuje patrijarhalno tlačenje s kapitalističkim? Trenutno nemam odgovor. To je problem na kojemu bih htjela raditi sljedećih godina. Jako me zanima. Smatram da analize koje u patrijarhalnom tlačenju nalaze nešto što odgovara kapitalističkom tlačenju nisu ispravne. Naravno, ženi oduzimaju produkt njezinog rada, ili bolje rečeno: njezin rad ne stvara dodatnu vrijednost. To je, dakle, drugačiji položaj nego onaj radnički, njemu kradu dodatnu vrijednost. No ovo pitanje je ustvari elementarno, cjelokupna taktika žena ovisi o njemu. Posve je ispravno naglašavati odbijanje neplaćenog kućnog rada jer on predstavlja iskorištavanje. Ali ima i žena koje su neovisne i zarađuju za vlastiti život. Njih se iskorištava drugačije nego kućanice…
Schwarzer: …ali one i van kuće rade za manju plaću nego muškarci…

Beauvoir: Da. Plaće nisu jednake. To je točno. Ali iskorištavanje rada u kući i rad za plaću nisu isto. Tom problemu se, na primjer, nisu dovoljno posvetile ni Kate Millet, ni Germaine Greer, ni Firestone…Ali Firestone, koja je manje poznata, u svojoj Dialectic of Sex donosi nešto novo, naime zahtijeva prava za djecu. Ona povezuje oslobođenje žena s oslobođenjem djece. To je ispravno. Žene će biti slobodne tek kad se djeca oslobode od odraslih. Nikad nisam govorila o tome, jer nikad nisam o tome razmišljala.

Schwarzer: Angažirani ste i u klasnoj borbi – a od svibnja 1968. ste i vrlo aktivni. Na primjer, preuzeli ste odgovornost za jedan radikalno ljevičarski časopis. Kakve postoje veze između klasne i spolne borbe?

Beauvoir: Sve što sam mogla zaključiti je da klasna borba u pravom smislu ne emancipira žene. To me navelo da od objavljivanja Drugog spola promijenim mišljenje. Bilo da se radi se o komunistima, trockistima ili maoistima, žena je uvijek podređena muškarcu. Zbog toga sam uvjerena da žene svoje probleme moraju uzeti u svoje ruke. A da bismo našli vezu između iskorištavanja radnika i iskorištavanja žene, potrebna je ozbiljna analiza. Sigurna sam da bi iskorjenjivanje kapitalizma stvorilo bolje uvjete za emancipaciju žene – ali to ne znači da bi ona odmah bila ostvarena. Iskorijeniti kapitalizam ne znači iskorijeniti patrijarhat – dok obitelj ostaje netaknuta. Vjerujem da se moraju promijeniti ne samo vlasnički odnosi, nego i struktura obitelji. Čak i u Kini su ukinuli patrijarhalnu ili bolje rečeno: feudalnu obitelj te tako postigli promjenu u položaju žene. Ali to se dogodilo samo zbog prihvaćanja nuklearne obitelji koja je u biti naslijeđe feudalne obitelji. Zato nisam posve sigurna da su žene u Kini oslobođene. Mislim da treba ukinuti obitelj. U potpunosti se slažem sa ženama, a nekad i s muškarcima koji su pokušali obitelj zamijeniti komunama ili drugim oblicima koje tek treba stvoriti
.
Schwarzer: Da li bi se onda moglo reći da nije sigurno da klasna borba oslobađa žene, ali da bi, obrnuto, radikalni feminizam uništio klase?

Beauvoir: Kad se počne uništavati obitelj i odgovarajuće strukture, onda postoji mogućnost da se istovremeno poljuljaju i temelji kapitalizma. Ali ne želim skakati pred rudo, a da prije toga nisam dovoljno razmišljala o tome koliko bi žensko uništenje patrijarhalnog društva imalo utjecaja na sve aspekte kapitalizma i tehnokracije. Feminizam će zaprijetiti sistemu ako bude imao vrlo radikalne zahtjeve i ako ih uspije provesti.

Schwarzer: Nakon izdavanja Drugog spola često su Vam predbacivali da ste zastali u analizi te da niste razvili taktiku za oslobođenje žena.

Beauvoir: To je točno. Priznajem da sam to u knjizi zapostavila. Odustajem od maglovitog povjerenja u budućnost, u revoluciju i socijaliste.

Schwarzer: Kakve mogućnosti vidite što se tiče oslobođenja žena? Individualno i kolektivno?

Beauvoir: Žene prvenstveno moraju raditi izvan kuće. Kao drugo, ako je moguće, ne trebaju se udavati. I ja sam se mogla udati za Sartrea, ali mislim da smo bili pametni što to nismo učinili. Jer kad se osoba vjenča, ljudi ju tretiraju kao vjenčanu, a na kraju se i osoba sama smatra vjenčanom. Kao vjenčana, osoba ima potpuno drugačiji odnos spram društva od nevjenčane osobe. Brak je za ženu opasan. Naravno, mogu postojati razlozi za to: Ako želiš imati djecu, još uvijek je vrlo teško kad roditelji nisu vjenčani, jer djeca onda imaju puno poteškoća u životu. Ali ja mislim da je tako bolje.
Ono što se prije svega računa ako zaista želiš biti neovisna osoba, to je posao. To savjetujem svim ženama koje me pitaju. Posao je nužan preduvjet koji im dopušta da se razvedu ako žele. Tako mogu prehranjivati sebe i djecu, nisu ovisne i mogu ostvariti ono što žele u životu.
Ipak, niti posao nije čudotvorno sredstvo. Ja vrlo dobro znam da četiri marke na sat jedne radnice ili čistačice ne čine osobu neovisnom. Znam da rad danas ne oslobađa, nego čak otuđuje. Zato žene često moraju birati između dva otuđenja: onog kućanice ili onog zaposlenice. Usprkos tome, rad za plaću je prvi preduvjet za neovisnost.

Schwarzer: A već udane žene i majke?

Beauvoir: Postoje žene koje više nemaju šansu. Ako već imaju 35 godina, četvero djece na grbači, udane su i nemaju posao – onda stvarno ne vidim što se tu još može učiniti. Možemo govoriti samo o perspektivnom oslobođenju dolazećih generacija, mladeži i nekih privilegiranih!
Schwarzer: Može li žena koja želi biti emancipirana ostati na individualnoj razini ili mora djelovati kolektivno?

Beauvoir: Mora djelovati kolektivno. Uvijek treba djelovati kolektivno. Ja to dosad nisam činila jer nije postojao organizirani pokret s kojim bih se slagala. Ali Drugi spol je na neki način bio akt koji je nadišao moje vlastito oslobođenje. Jer ja sam vodila život koji sam htjela.

Schwarzer: Kako biste općenito ocijenili razvoj postojećih ženskih pokreta?

Beauvoir: Mislim da će napredovati. Ali neće biti jednostavno. Naime, tu je želja da se dopadnu muškarcima, ta ženskost. To je kod žena vrlo rašireno. U Francuskoj, kao i svugdje, mnoge su žene vrlo konzervativne, vrlo ženstvene…Ipak mislim da će žene uz današnje uvjete rada imati malo više vremena da razmišljaju te da bi i u kapitalizmu mogle nešto postići. Ali što se tiče poslova van kuće, sigurno je da u kapitalističkoj zemlji nikad neće dati posao ženi ako ima nezaposlenih muškaraca. Mislim da bi ženski pokreti mogli djelovati kao studentski, koji su također na početku bili ograničeni, ali su onda skoro sve digli u zrak. Ako se probiju u poslovni svijet, stvarno bi mogle uništiti sistem.

Schwarzer: Imate li, madame, viziju svijeta u kojem će žene biti slobodne?

Beauvoir: Ne vjerujem da trebamo očekivati nešto posebno od ženskosti. Usprkos svemu mi težimo asimilaciji, a ne razvoju specifičnih ženskih kvaliteta. Ne vjerujem će žene, nakon što su dostigle ravnopravnost, razvijati nešto posebno zanimljivo, poetsko, dakle ženske vrijednosti. Činjenica je da su muškarci stvorili univerzalnu kulturu, civilizaciju i vrijednosti. Ali upravo kako proletarijat negira da je buržoazija univerzalna klasa, a da ne odbija sve buržoaske vrijednosti nego ih prisvaja, upravo tako bi žene ravnopravne s muškarcima trebale prisvojiti vrijednosti koje su muškarci stvorili, umjesto da ih odbijaju. Pri stvaranju univerzalnih vrijednosti muškarci su im često dali svoje vlastito, muževno obilježje. Oni su promiješali univerzalnost i muževnost na vrlo podmukao i suptilan način. Radi se, dakle, o tome, kako da ih se razdvoji, kako odstraniti pomutnju. To je moguće i jedna je od zadaća koju žene imaju. Ali što to na kraju krajeva znači: odbiti muški model? Ako žena uči karate, to je muškobanjasto. Ja mislim da je dobro da to čini. Ne smijemo odbiti svijet muškaraca jer on je istovremeno svijet uopće. A najzad, i naš svijet. Žena će, kao i muškarac, stvoriti nešto što je toliko drugačije i novo kao ono drugih muškaraca. Ali ne mislim da će stvoriti nove vrijednosti. Ako netko vjeruje u to, onda vjeruje u žensku prirodu – a protiv toga sam se uvijek borila. Sve te koncepte moramo ostaviti postrani.

Schwarzer: Pristajete li na nasilje u svrhu oslobođenja žena?

Beauvoir: Kako stvari danas stoje, da. Do određene granice. Budući da muškarci koriste nasilje protiv žena – kako u svojem jeziku, tako u gestama, zlostavljanjima, uvredama i pljuskama-, i žene se smiju obraniti nasiljem.

Schwarzer: Smatrate se militantnom feministkinjom i angažirali ste se u aktivnim sukobima. Kakvi su Vaši planovi u skoroj budućnosti?

Beauvoir: S Pokretom za oslobođenje žena u Francuskoj radim na jednom projektu. Želimo organizirati javno saslušanje, dane informiranja i denunciranja zločina protiv žena. Prva dva dana će se održati 19. i .20. veljače u pariškoj dvorani Mutualité, te o majčinstvu, pobačaju i kontracepciji. Bit će to neka vrsta istražne komisije koja će se baviti ženama. Oni žele autentične razloge zbog kojih mogu zahtijevati ukidanje paragrafa o pobačaju. Zajedno sa ženama i muškarcima koji će sudjelovati u događaju saslušat će svjedoke. Među njima će biti i muškarci, ali prije svega žene koje su pobacile. Slušat ćemo i majke koje govore o tome kako je njihov život pakao u ovom društvu, u kojemu muškarci svu odgovornost za djecu prebacuju na ženu samu. Slušat ćemo i biologe, sociologe te mnogo ljudi koji nam omogućuju da objasnimo zašto želimo pravo na pobačaj.

Schwarzer: Borba za oslobođenje žena često se povezuje s borbom za pravo na pobačaj. Da li biste osobno htjeli prijeći preko tog stadija?
Beauvoir: Naravno. Mislim da ću sa ženskim pokretom još raditi na mnogim stvarima. Pravo na pobačaj je važno, ali ipak nije ništa više nego preduvjet za oslobođenje žene.

Nouvel Observateur, 1972. godine

Izvor:livano85.blogspot.com

__________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

SLIKANJE LIRIČNIH RASPOLOŽENJA…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________

Na današnji dan, 24. decembra 1883. godine, rođen je slikar i grafičar Stojan Aralica, član Srpske akademije nauka i umetnosti i JAZU


STOJAN ARALICA
(Škare, Lika, 24. decembar 1883 – Beograd, 4. februar 1980)

Život Stojana Aralice može se pratiti preko studija u Minhenu (1909–1914), kratkotrajne praške etape, pariskog usavršavanja, života u Zagrebu i konačnog prelaska u Beograd 1941, gde – osim boravka 1946/48. u Stokholmu – ostaje do kraja života.

Stojan-AralicaKao i u životnim razdobljima, i u njegovom slikarskom opusu razlikujemo četiri jasno odvojena perioda: minhenski, pariski, zagrebački i beogradski.

Tokom školovanja u Minhenu tematski preovladavaju portret i akt, po formi bliski akademizmu i kasnim odjecima secesije. Kratkotrajnu prevlast forme nad bojom (1922–25), posle dolaska u Pariz (1926), smenjuje period umetničkog sazrevanja. Uključujući se u žive lokalne tokove, okreće se od dekorativnog ka čisto likovnom interesovanju.

Ranije naglašena forma punog volumena, postepeno se rastače u kolorisane površine. Ta velika prekretnica započinje malim aktovima i mrtvim prirodama, rađenim u Lotovom ateljeu, da bi se koloristička organizacija slike razvila na pejzažima Malakova, Kasisa i posebno Sen Tropea.

Neophodno prečišćavanje završilo se u sledećem, zagrebačkom periodu (1933–1941), kada se Aralica ponovo uključuje u aktuelne umetničke tokove u zemlji. Postupak blizak fovistima posebno se ističe na primorskim pejzažima – Dubrovnik, Orebić, Korčula.

Najzad, beogradski period, posebno između 1951. i 1959. godine, može se smatrati stvaralačkim zenitom Stojana Aralice. Slikanjem liričnih raspoloženja u širokim, slojevitim namazima, na seriji pejzaža iz Rovinja, Beograda i sve češće Like, izdvojio se iz okvira intimističke slike, da bi je razvio do monumentalne celine opšteg značenja.

Mada je Araličino slikarstvo bilo u stalnom kontaktu sa aktuelnim zbivanjima u evropskoj umetnosti, u užem smislu ono, ipak, pripada podneblju naših slikara kolorista, čije stvaralaštvo crpi snagu i inspiraciju s vlastitog, domaćeg tla. Nizom značajnih dela koja je naslikao u godinama posle oslobođenja (1944) doprineo je i daljem razvoju savremene umetnosti druge polovine dvadesetog veka.

____________________________________________________________________________________________

Voćnjak (1929)

Jedan od najstarijih pariskih pejzaža, Voćnjak iz 1929. godine, najavljuje grupu slika rađenih u duhu nove kompozicije.
Na ovom platnu iz pariskog ateljea u Malakovu javljaju se burni sukobi agresivnog kolorističkog slikanja i postupka svetlo-tamno.

s-aralica-vocnjak-1929-szpb-1Zanimljivo je da se predmeti u prvom planu nalaze u dubokoj senci, dok su snažni, zvučni tonovi povučeni u dubinu prostora drugog plana, na krovove udaljenih zgrada ili na nemirno nebo. Najzanimljiviju novost predstavljaju bogata, gusta pasta emajlnog sjaja i prodor reskih crvenih boja koje izbijaju iz nekadašnje orkestracije prigušenih smeđih tonova.

Pojava tog novog zvuka zabeležena je već na prvom Araličinom javnom predstavljanju u Parizu, na Jesenjem salonu 1927, kao i na Salonu nezavisnih 1928. godine. Tom prilikom kritičar Journal des Debats završava svoje poglavlje o pejzažu: „Milo i Aralica oduševljavaju se pred prirodom, plahovito i nervozno”. Početkom 1929. godine Stojan Aralica pojavio se iznenada u Beogradu, kao prvi samostalni izlagač u tek otvorenom Umetničkom paviljonu na Malom Kalemegdanu. Tada je Todor Manojlović pozdravio Aralicu, kao trećeg borca, posle Save Šumanovića i Petra Dobrovića, za „potpunu pobedu kolorizma i tzv. čisto ‘slikarskog slikarstva’”. Upravo ga je Manojlović svrstao među umetnike koji su „iz jednog tonskog i plastičnog načina prešli, naprasno, u najraskošniji i najsvetliji dvodimenzionalni kolorizam, u jednu takoreći ‘peinture-peinture’ ”.

Plava kapija (1930)

Godine 1928. Marko Čelebonović okupio je u Sen Tropeu malu koloniju jugoslovenskih slikara. Pored samog Marka, Mila Milunovića i Marina Tartalje, tu je i Stojan Aralica. Novi doživljaj slikanja u prirodi u velikoj meri je pomogao slikaru da brže i do kraja izgradi svoj novi likovni jezik.

s-aralica-plava-kapija-1930-szpb-2 Ako je u pariskom ateljeu, u tamnim senkama ulica u Malakovu, nalazio opravdanje za postupak u kom su se mešali kolorističko i tonsko slikanje, sad se osetio oslobođenim da se u punoj meri prepusti svom unutrašnjem nagonu – svetlosti i boji.

U tom smislu Plava kapija, inače jedan od motiva sa Azurne obale, reprezentuje njegova platna na kojima atmosfera ustupa mesto kolorističkoj orkestraciji, ton boji, a linija treperavoj arabesci. Zanimljivo je da slikar – poput Montičelija – gotovo potpuno zaobilazi motiv mora, zadržavajući se na detaljima na kojima puno sunčano osvetljenje čini da boje vibriraju.

Rezultate svojih novih inspiracija Aralica je prikazao na zajedničkoj izložbi s Milunovićem, Čelebonovićem i Uzelcem, u pariskoj galeriji Bernheim Jeune 1931. godine. Tom prilikom komentator lista Comoedia zaključio je svoj članak visokim komplimentom: „Ovih četrdesetak slika kojima smo mogli da se divimo kod Bernhajma, veoma modernim po izrazu i tendencijama, nisu samo predstavnici savremenog jugoslovenskog slikarstva, već čine čast pariskoj školi iz koje su četvorica slikara zahvatila ono najbolje u svojoj umetnosti.


Enterijer (1933)

Stojan Aralica vratio se 1933. godine iz Pariza u umetnički život Zagreba kao afirmisani slikar, čije su stvaralačke snage bile u punom naponu. Međutim, bez obzira na ugled koji ga je pratio, u početku nije imao uslova za miran umetnički rad.

s-aralica-enterijer-1933-szpb-3Bez ateljea i sigurnih prihoda, jedno vreme je bio prinuđen da honorarno predaje crtanje u IV realnoj gimnaziji. Prvi atelje u kom je mogao normalno da radi ustupio mu je Hinko Jun, vajar i profesor Škole za umjetnost i obrt. Konačno, u zgradi iste škole, dobio je atelje starog Otona Ivekovića u kojem je ostao do izbijanja rata i svog odlaska u Beograd. Ipak, uprkos pomenutoj situaciji kad je bio bez ateljea, Aralica je od samog početka vredno slikao.

Pored pejzaža i figure u enterijeru, te dve za njega najomiljenije i najvažnije teme, nastao je i izvestan broj mrtvih priroda i, naročito, bonarovski komponovanih enterijera. Jedan od prvih svakako je i Enterijer iz 1933. godine. Data kao intiman isečak iz svakodnevnog života, ova slika karakteristična je po kolorističkom zvuku, poznatom još iz pariskih dana.

U brzom postupku slikar je bojom izvlačio oblik predmeta, rešavao plitku perspektivu, komponovao planove. Potez je širok, faktura slobodna, boje izrazito intenzivirane, pri čemu još uvek dominira topla crvena. Kao u najvećem broju slučajeva, Aralica je pokazao prefinjen sluh, koji se ispoljavao u orkestracijama prečišćenog zvuka, povezujući kitnjaste ritmove, rascvetane širom platna, u skladne celine. Vedra, optimistička gama nadjačava potisnutu melanholiju, jedva nagoveštenu ponekim ugašenijim tonom.


Žena sa slamnim šeširom (1934)

Novi, zagrebački period u slikarstvu Stojana Aralice, koji je potrajao od 1933. do izbijanja rata i okupacije 1941. godine, predstavlja logičan nastavak pariskih rezultata. Kad je u pitanju tematika, to su predeli s Jadranskog primorja, mrtve prirode, retko portreti.

s-aralica-zena-sa-slamnim-sesirom-szpb-4Ako se može govoriti o nekoj novini, onda je to povratak figure na njegova platna, ali kao figure u pleneru; dakle, opredeljenje za izbor intimnog motiva, određenog punim, neposrednim kontaktom s prirodom, s tim što uvek dominiraju svetlost i boja. Nesumnjivo, reprezentativan primer takvog interesovanja jeste poznata Žena sa slamnim šeširom.

Na ovoj slici, gde mu je pozirala njegova supruga Karin, figura se nametnula kao centralna tema, okružena i dopunjena detaljima plenera, odnosno mrtve prirode. Ono što je pri tom zanimljivo, jeste dosledno Araličino opredeljenje za postupak blizak impresionističkom. Poreklo tog postupka nalazimo još na pariskim motivima, kao što je, recimo, Mrtva priroda sa belim bokalom (1930). Iz gustog tkanja reljefne fakture, gde su boje nanošene sočnim in pasto postupkom, iz nekadašnje „kajgane” – kako je to svojevremeno nazvao jedan pariski kritičar – razvio se sistem kosih poteza, kojim su prečišćene, svetle boje polagane u jasnom komplementarnom sazvučju.

Žena sa slamnim šeširom predstavlja najkarakterističniji primer ovakvog slikanja, koje bismo mogli uporediti sa impresionističkim slikarstvom Renoarovog tipa. Čista u zvuku, rafinirana u jednostavnim, ali skladnim odnosima zelenih i crvenih, plavih i žutih tonova, ova slika predstavlja izuzetno ostvarenje ne samo u Araličinom opusu.

Izvor: pavle-beljanski.museum



STOJAN ARALICA je rođen u selu Škare (Otočac, Lika).

Posle gimnazije u Otočcu, u Osijeku završava učiteljsku školu i počinje da se bavi slikarstvom. Prve pouke iz slikarstva dobio je u privatnoj školi Henriha Knira u Minhenu. Godine 1910, upisuje se u klasu Karla Mara na minhenskoj Visokoj školi za likovnu umetnost, a dve godine kasnije prelazi u klasu Ludviga Herteriha.

Po izbijanju Prvog svetskog rata vraća se u Zagreb i otvara privatnu slikarsku školu. Potom odlazi u Prag, gde pohađa grafički odsek Akademije za likovnu umetnost, kod Augusta Bremsa, a potom kod Maksa Švabinskog. Deo života je proveo u Rimu, Parizu, Stokholmu, a jedno vreme je proveo u selu Brestač kod Rume, gde je radio kao učitelj. Posle 1948. godine se nastanjuje u Beogradu gde ostaje do kraja života.

Njegov opus čini preko 1.500 umetničkih dela. On se hronološki može podeliti na minhensku, parisku, zagrebačku i beogradsku fazu, sa jasno određenim stilskim obeležjima. U prvoj fazi vidljivi uticaji akademizma i secesije. Počinje sa portetima i sakralnim motivima, da bi potom nastavio da radi portete i aktove. U Parizu iz osnova menja umetnički pristup, a najčešći motivi su mu pejzaž i mrtva priroda. U vreme kada je živeo u Zagrebu slikao je vlastiti doživljaj predela sa Jadrana. To je najuspešnije doba njegovog stvaralaštva, sa slikama punim topline, svetlosti i intezivne čiste boje. Njegovo delo je puno vedrine i optimizma, sa istančanim osećajem za boju i prozračnu atmosferu mediteranskog podneblja. Najznačajnije slike: „Motiv iz Lošinja“, „Žena sa slamnim šeširom“, „Portret B. Petronijevića“, „Put“ i dr.

Dominantan slikarski stil mu je u duhu pariskog postimpresionizma i lirske apstrakcije.

Dopisni član SANU postaje 14.11.1965; redovni od 7. marta 1968. godine. Bio je član JAZU (Jugoslovenske Akademije Znanosti i Umetnosti) u Zagrebu, član je ULUS-a i umetničkih grupa Oblik, Dvanaestorica i Šestorica. Samostalno je izlagao u Zagrebu, Osijeku, Karlovcu, Beogradu, Splitu, Stokholmu, Somboru. U Otočcu je 1972. osnovao fond Stoajna Aralice.

Umro je u Beogradu, 4. februar 1980. godine, a sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.

Izvor: Vikipedija


Priredio: Bora*S

DIVLJA ANA OD HILJADU LJUBAVI…

TAMOiOVDE________________________________________________________

Divlja Anna Akhmatova od hiljadu ljubavi i nežni Amedeo Modigliani, jedini na svetu (1. deo)

Parižani su se otvoreno, pred nesrećnim Nikolajem Stepanovičem Gumilevim (Николай Степанович Гумилёв), suprugom mlade Ane Ahmatove (Анна Андреевна Ахматовa), divili visokoj, vitkoj, gracioznoj, nesvagdašnjoj privlačnosti pesnikinje, koja uistinu nije bila lepotica, ali je imala nečeg omamljujućeg, fatalni fluid.

Gumilev, koga su u mladosti prozvali Sokolova kandža, dobro se držao, stoički podnoseći bezočni suprugin flert i nametljivost mužjaka. Dok su joj upućivali komplimente, nije primećivala supruga, a kada je neočekivano iskočio Amedeo Modiljani (Amedeo Clemente Modigliani), magija je postala opipljiva, stvarna, silovita. Poetesa je naglo ogluvela i oslepela za sve. Opčinjenost je bila obostrana. Bila je to, bar za slikara, prva ozbiljna ljubav – tek hip u godinu presvučen.

Ahmatova-i-Punin-na-Fontanki

Ahmatova i Punin na Fontanki

 Ana, sveže udata, imala je 21, visoka crnokosa, bledolika, sivo-zelenih očiju, obrazac lepote za crnomanjastog Amedea, koji se pred Ahmatovom podmladio: rekao je da ima 24, a imao je 26 godina. Badava je strepeo zbog sitne prevare – godine nisu bitne.

 Pesnik (večiti šegrt, tvrde ruski kritičari), književni sudija, osnivač umetničkih pokreta i izama, fantasta, putnik, pustolov i oficir Nikolaj Stepanovič Gumilev doputovao je sa suprugom 1910. u Pariz, na medeni mesec.

 Ana Ahmatova, rođena u Odesi, u Ukrajini 1889. smirila se 1966. u Domodedovu, u Rusiji. Počela je da piše u 11. godini, na samom ulasku u 20. stoleće i užasnula pa i u očaj bacila roditelje. Otac Andrej Antonovič Gorenko (Andrei Antonovich Gorenko), pomorac, sirov, umišljen čovek, podsmevao se kćerkinim stihovima i upozorio je da ne sramoti porodicu i prezime pišući dekadentne stihove. Njena majka Ina Erazmovna Stogova (Inna Erazmovna Stogova), tverska vila – potomak ruskog plemstva – nije smela da se meša. Zato je jednog dana sjatila decu oko sebe i – otišla.

 Da umiri oca, mada je nije bilo briga – Ana Andrejevna Gorenko od malih nogu beše slobodoumna, svojeglava, ponosna, buntovna, radoznala – uz ime je dodala prababino tatarsko prezime. Ahmatovi su potomci Džingis Kana.

 Gumilev je obožavao Ahmatovu, gledao je kao ikonu, a pobožne Ruskinje se krstile, molitvale i klepetale. Sažaljevale su Gumileva koji je izabrao trpljenje od Badnje večeri 1903, kada se zaljubio u tu devojčicu od 14 godina i zaprosio je – naravno da ga je odbila tada i kasnije više puta – do dana kada su ga streljali, u avgustu 1921. kao narodnog neprijatelja.

Amadeo-Modiljani-foto-Paul-Guillaume-Pariz1915

Amedeo Modiljani, fotografija Pol Gijoma, Pariz, 1915.

Mučile su ga, progonile nebrojene bračne ponude nestrpljivih, nasrtljivih, raspaljenih muškaraca, koji su je, kao i on, prosili po više puta i, najzad, kao verenik, tri godine pekao se na žeravici, čekajući da se Ana konačno odluči. Kasnije, u braku, Gumilev je redovno bio na čekanju.

Nebrojeno puta Anu su prosili posesivni muškarci, pretežno oženjeni, višestruki preljubnici, povremeno i satiri sa više ljubavnica paralelno.

Znameniti ruski pisac, porodičan čovek Boris Pasternak (Boris Pasternak) Anu je ozbiljno i uporno prosio, u svakoj prilici i neprilici. Kada je bila sa jednim muškarcem, osećala se kao da je sama i razmetala se vremenom: imala je muškaraca za nebrojeno života!

Bila je – kako se danas kaže, uzdržano i nedorečeno – u vezi sa Aleksandrom Blokom (Alexander Alexandrovich Blok) koji je bio pun lepih reči za poeziju Ahmatove. Gumilev je zanemeo kada mu je Blok poverio da se divi Aninim pesmama. Vaistinu, Gumilev je ohrabrivao Anu da piše, ali samo da bi joj se dodvorio, zapravo je mislio da je nedarovita. Bila je i sa Osipom Mandeštaljmom (Osip Emilyevich Mandelstam) (Osipova supruga, Nadežda, u autobiografiji “Čekajući nadu” oprostila je Ahmatovoj izlet u zabran). Ana je volela i (oženjenog) pesnika Borisa Vasiljeviča Anrepa (Boris Vasilyevich Anrep). Sva je prilika da su je oženjeni više privlačili od samaca.

Imala je čudnu romansu sa kritičarem i istoričarem umetnosti Nikolajem Puninom (Nikolay Punin). Deceniju i po živela je u Lenjingradu sa Puninom, njegovom suprugom, a kasnije i sa još jednom milosnicom. Kada je Punin pridobio novu ljubaznicu, Ahmatova je pristala na neprihvatljivo i nezamislivo poniženje: ustupila je gnezdo novoj konkubini, a sama je prešla u skromniju sobu. Taj Punin, tvrde biografi, bio je Anina životna ljubav (pre zabluda) i katastrofa.

Ali, Puninov gest govori ne samo o njemu, nego, čak i više, o Ahmatovoj.

Nikolaj-Gulev-sin-Lav-Ana-Ahmatova

Nikolaj Gulev, sin Lav, Ana Ahmatova

 Sa Ahmatovom je u ljubavi bio lekar i profesor medicine Vladimir Garšin (Vladimir Georgievich Garshin). Čudan lik. Hteo je više nego što je smeo. Više puta je prosio Ahmatovu. Najzad, kada je odlučila, posle upornog moljakanja, da uzme njegovo prezime, stigla je u Lenjingrad, ali Garšin je bio dalek, leden, teatralan, nezainteresovan. Shvatila je da je oženjen.

 Ahmatovoj ne treba reći dva puta: Znam vrlo dobro kako se veze raskidaju i, hvala Bogu, ja sam to učinila hiljadu puta. Ali to je bilo prosto neshvatljivo, zapisala je povređene sujete.

 Citirao sam te dve rečenice da bi čitalac razumeo dokle je išla pohota!

 Andrej Aleksandrovič Ždanov (Andrei Alexandrovich Zhdanov), gospodar života i smrti ruskih intelektualaca, kojeg je Staljin odredio za naslednika, Ahmatovu je karakterisao kao bludnicu i monahinju. Genijalni vođa Josip Visarionovič Džugašvili Staljin (Joseph Vissarionovich Stalin), za svoju majku govorio je da je matora kurva. Ahmatovu, koja je pisala ode strašnom brki da bi ga smekšala (prvi muž, Nikolaj Gumilev je streljan, drugi je umro u logoru, sin Lav je do 1956. naizmenično bio na kratkoj slobodi i po logorima), kada bi se na visokom državnom nivou raspravljalo o književnosti i piscima, povremeno je pitao: šta radi ona kurva?! Da, Ahmatova.

Kada su Nemci ponudili kod Staljingrada zarobljenog (ima glasova da se predao) Jakova Josifoviča Džugašvilija (Яков Иосифович Джугашвили), jedinog Staljinovog sina sa prvom suprugom Ekaterinom Svandidze (Ekaterina Svanidze), u zamenu za feldmaršala Fridriha Vilhelma Ernst fon Paulusa (Friedrich Wilhelm Ernst Paulus) ovaj je odbio. Adolf Hitler (Adolf Hitler) je Paulusa unapredio 30. januara 1943. u feldmaršala i naredio da drži Staljingrad do smrti. Hilter je tako kupovao vernost, igrao je na sigurnu kartu: sujetu, ali Paulus se sutradan, izgubivši Staljingrad, nije ubio kako je Hitler očekivao, no se predao Rusima; firer ga je hteo u svoj zagrljaj – da ga strelja.

Staljin je navodno odgovorio da nema sina Jakova. Bili su u zategnutim odnosima od dana kada se Jakov oženio jevrejskom igračicom Julijom Meltcer (Julia Melzer). Što god da je Staljin odgovorio, Jakov je ubijen 1943. u logoru.

Nijedan feldmaršal u istoriji nije zarobljen. Paulus je bio jedini koji je predupredio ropstvo – predao se. Takav trofej Staljin nije hteo da izgubi. Paulus je na procesu u Nirnbergu svedočio protiv ratnih drugova. Feldmaršal Paulus završio je kao inspektor drezdenske policije i do kraja života u prepisci sa čelnicima iz vlade koristio je zaglavlje: Fridrih Paulus – general feldmaršal bivše nemačke vojske. Posle rata ostao je u Drezdenu i dobio brojne, neverovatne povlastice, uključujući i vilu u ekskluzivnom delu Drezdena. Uzgred, titulu fon je prikačio svom imenu. Nije bio plemenita roda.

Idila Ane Ahmatove sa muzičarem Arturom Lurijem (Artur Sergeyevich Lur’ye) za noć je razorila obe porodice. Dok je svu noć flertovala sa Lurijem u boemskoj kafani “Kod psa lutalice”, Gumilev je smrvljen, posle upornog i ponižavajućeg moljakanja da krenu, sam, već surovo omalovažen, otišao kući. Lurije je ostao sa Anom do zore, dok ga je kod kuće, budna i zabrinuta, čekala supruga, pijanistkinja Jadviga Cibulska. Bilo je kao sa Blokom, zapisala je Ahmatova. I opisala.

Ahmatova je imala i tajnu vezu sa jednim od Romanovih koji su joj u Carskom Selu bili pod rukom. U Carskom Selu, izletištu i letnjoj rezidenciji careva, dvorske gospode i velmoža najvišeg sloja ruskog društva, koje je krenulo da silazi s pozornice svetske istorije u anonimnost, u ništavilo, često je šetala parkovima raskošne i probrane flore, između dugih i miomirisnih drvoreda, svakome za oko i maštu dostupna.

Leto je provodila na Krimu, na obalama Crnog mora, uživajući u životu, prkoseći tuberkulozi, predajući se suncu i talasima. Oni koji su Ahmatovu tada sretali, pripovedali su da je nežno, krhko stvorenje poput vile. Držim da vile postoje jedino kao deo naivne fantazije i folkloristike, zato niko pouzdano ne zna kako izgledaju. Ahmatova je, verovatno, kao devojčurak bila znatne lepote ili, bar, prepoznatljive, a vile, ako ih ima, stvarane su u raznim kalupima, od vanzemne lepote do vangalaktičke ružnoće.

Kada se Ana Ahmatova – na visoko izvinute obrvice i neodobravanje prijatelja – preselila kod dve godine mlađeg orijentaliste, pesnika i prevodioca Vladimira Kazimiroviča Shilejka (Vladimir Kazimirovich Shileyko), zapisala je: Osećala sam se užasno prljavo. Mislila sam da će ta udaja biti put očišćenja, poput monašenja, a izgubila sam slobodu. Sa Shilejkom je izdržala deceniju.

Da pomenem još pesnika i književnog kritičara Nikolaja Vladimiroviča Nedobrova (Nikolai Vladimirovich), prevodioca i urednika Mihaila Lozinskog, pa pesnika i prozaistu Georgija Ivanoviča Čulkova (Georgy Chulkov) koji je, kao mnogi, prosto obnevideo od zaljubljenosti. Najzad, proveo je sa Ahmatovom tri meseca, kada je ponovo 1911, bez supruga, došla u Pariz.

Naravno, uvek je imala paralelne veze, više nego nego dana u nedelji, poput bivše ministarke pravde Francuske Rašide Dati (Rachida Dati) koja obično neguje po desetak probranih ljubavnika!

Kada je, uverena da je multimilioner Dominik Desenje pogodan za oca njene trogodišnje kćerke, Rašida je zatražila da prizna očinstvo. Pokazalo se da Desenje lakše pristaje na seks nego na očinstvo. Spremno je novinarima objasnio da se Rašida zbunila jer joj je rokovnik haotičan i naveo još najmanje osam muškaraca koji su se paralelno ljuškali sa lepom Rašidom. Na listu je došao Nikola Sarkozi (Nicolas Paul Stéphane Sárközy de Nagy-Bocsa), bivši španski premijer Hoze Marija Asnar (José María Alfredo Aznar López), koga je Rašida takođe stavila na listu mogućih očeva, glumac Alen Delon (Alain Delon), katarski državni tužilac, brat Nikole Sarkozija, jedan znani televizijski voditelj, predsednik Reala Florentino Perez (Florentino Pérez Rodríguez), najbolji fudbaler sveta Leo Mesi (Lionel Andrés Messi), dok je Ahmatova volela umetnike i naučnike.

Ahmatova  je smišljeno odbijala udvarače i prosce da bi im podstakla čežnju, pa kad ih raspiri sujeta, vraćali bi se u žešćem žaru, odlučniji, spremni na mnogo toga što nikad činili ne bi. Ipak, nikada nije bila sama.

Vreme je, kad već nije Ahmatova, da privremeno stavim tačku na neprirodno dug spisak usputnih ljubavi.


Anna Akhmatova, pola vila – pola đavo, kupa se na plaži u carskome selu (2. deo)

Modiljani (Amedeo Clemente Modigliani), kako je nedvosmileno poručila Ana Ahmatova (Анна Андреевна Ахматовa), beše iznad svih. Jedini na svetu.

Pokazaće istraživači života i dela Ane Ahmatove da je, bar kada je Amedeo Modiljani u priči, poetesa, kao i uvek, želela više od života, uzbuđenja, zadovoljstva, raskoši, emotivnoga naboja, pa je izmišljala detalje iz druženja sa slikarom i – ko bi se nadao – sebi pisala pisma za koja se klela da ih je pisalo pero vođeno rukom Amedea Modiljanija. On je tvrdio da su on i pisanje – dva sveta.

Ana Ahmatova bila je čudo od malih nogu. U 16. je sablažnjavala čitavo Carsko Selo. Njeno ime bilo je poznato, lik prepoznatljiv, buntovništvo naglašeno, slobodoumljem je koketirala. Znala je, naravno da je znala kako deluje na muškarce.

Modiljani-crtež-olovkom-Ane-Ahmatove

Modiljani, crtež olovkom Ane Ahmatove

 Možete li vi da zamislite, recimo, kako su u to vreme izgledale gospođice kada su odlazile na plažu? Na sebi su imale steznik, preko njega grudnjak, potom dve suknje od kojih je jedna bila obavezno uštirkana, a preko svega svilena haljina. Presvlače se u kupatilu, tamo oblače ružni čvrsti kupaći kostim, na glavu stavljaju specijalnu kapicu, uđu u vodu, poprskaju se i – gotovo!

 A onda se pojavljuje čudovište zvano Ana Andrejevna Gorenko: bosa i u haljini na golom telu.

 Svlačim haljinu, ulazim u vodu i plivam sat-dva. Potom izlazim na obalu, oblačim haljinu na golo telo i tako mokra i čupava trčim kući. U to vreme, devojke u najvećim letnjim vrućinama nisu smele da igraju tenis u kratkim haljinama, taman posla; kad se prva žena osmelila da uzjaše bicikl, seljaci su je gađali kamenjem! 

 Gumilev (Николай Степанович Гумилёв) se trudio da prikrije ljubomoru.   Pokušavao je, s promenljivim uspehom, da bude ljubazan sa svima, ali pojavom Modiljanija strategija pokazuje opasne pukotine, a Gumileva rastura bes. Shvata da je susret koban i pokazuje tamnu stranu karaktera. Ljubomorom i postupcima nervira suprugu, kojoj prija okruženje muškaraca punih zavodljivih pričica. Da je ostao hladne glave, Gumilev bi shvatio da ponašanje Ahmatove nagoveštava kraj pre početka.

Na koncu, Gumilev nastavlja sam svadbeno putovanje odlaskom u Afriku. Tamo je, raspusnim životom, iskalio nagomilani bes.

Najednom, bez objašnjenja (kao da bi obrazlaganje postupka išta promenilo), Ahmatova na početku putovanja ostavlja supruga i počinje sa Amedeom Modiljanijem novi, divlji medeni mesec, dug čitavu godinu. Potom, iznenada, nestalna, napušta Modiljanija i vraća se nesrećnom Gumilevu. Niko ništa nije izgubio. Uistinu, svako je izgubio što je dobio.

Ana Ahmatova je, misle kritičari, u ljubavnom zanosu formirala prvu pesničku knjigu “Veče” objavljenu 1912. Sve lirske pesme su natopljene prizorima iz romanse, stvarne i izmišljene, sa Modiljanijem. Iste godine rodila je Lava. Ostavila je pisano svedočanstvo da je bila loša majka i da nije dostojna materinstva.

Nikolaj Stepanovič Gumilev kasnije je jednom reagovao – kada je sa Anom putovao sinu u Bežeck, u Tversku oblast (u maju 1918), a Ahmatova, nesvesna šta čini ili je opipavala puls, pomenula Modiljanija. Gumilev je Modiljanija tada nazvao pijanim čudovištem, poverivši joj da su se u Parizu posvađali zbog toga što je neotesani Gumilev u nekakvom društvu govorio ruski, a Modiljani reagovao.

Anin brak sa ruskim oficirom i pustolovom ušao je 1918. u završnicu, 1920. umire Modiljani, 1921. čekisti su streljali Gumileva.

Ana, 1921. sticajem okolnosti dobija francuski časopis za umetnost da prelista, ugleda Modiljanija na fotografiji i razume da je otišao zanavek.

Izgleda da oboje (Ana i Amedeo) nismo shvatili suštinu – sve što se događalo bilo je za nas predskazanje naših života: njegovog vrlo kratkog, mog – vrlo dugog, prosudila je Ahmatova, surova kao lihvar.

Ahmatova je, naravno, često i rado, opušteno, 1910. pozirala Modiljaniju, poglavito naga. Divila se svom telu koliko i slikar. Više nego udvarači. Igrala se. Svlačila se lako, elegantno. Munjevito. Silovito.

Doživljavala je svlačenje kao predstavu. Kada se posle nepromišljene noći sa muzičarem Arturom Lurijem (Artur Sergeyevich Lur’ye) u kafani “Kod psa lutalice” (pošto je Gumileva slomljenog poslala kući) u zoru vratila i počela da se sprema za jutarnje spavanje, osetila je da je muž posmatra. Pretvarala se da ga nema. Gumilev joj ništa nije rekao. Verovatno je imao čir na čiru!

Modiljani je, pored ostalog, najmanje 16 puta crtao olovkom na papiru Ahmatovu. Ona je uporno tvrdila da su nestali u ruskoj revoluciji; godinama sam bio uveren da je revolucija bila Ahmatova lično: uništila je crteže.

Nije me crtao u prirodi, nego u njegovoj sobi – darovao mi je te crteže. Bilo ih je 16. Molio me je da ih uramim i postavim u mojoj Carskoselskoj sobi. Ti su crteži stradali u Carskoselskoj kući u prvim godinama revolucije.

Žan-Modiljani-sliakreva-kći

Žan Modiljani, slikareva kći

Ana je, zaključujem, jer je to u njenoj prirodi, priželjkivala da je nagu Modiljani crta u prirodi, nedostajao joj je draž egzibicionizma, publike, izazova.

Modiljani je od Ane tražio previše: da urami crteže, ne misleći na Gumileva. Nijedan savremenik koji je posećivao Gumileve u njihovoj vili u Carskom Selu ne seća se takvih crteža. Videli bi ih da se koketa držala obećanja.

Modiljanijevo očekivanje da će Ana aktove, kao tapete, da postavi na zidove, nije bilo posve nerealno. Učinila bi to, bez ikakvih obzira, samo da je htela. Ipak, negde je Modiljani omanuo, Ana je ostala nezadovolj(e)na. Napeta.

Crteže je spominjala samo 1921, kada je saznala da je slikar dotakao večnost. U stranoj štampi već su ga nazivali velikim slikarom 20. veka i poredili sa Botičelijem (Sandro Botticelli). Kasno.

Pročitala je to i imala određene komentare koji, uprkos tvrdnjama puritanaca, pokazuju da je bila prisna s Modiljanijem. Početkom 1916. vila u Carskom Selu je prodata, a uspomene, sentiment s crtežima i nekim pismima, bačene. Na đubrište, nema gde drugde. Ahmatova je uspela da sačuva jedan portret.

Svi crteži za koje je Ahmatova pozirala naglašeno su erotični. Aktovi. Desetak, mimo pomenutih 16, nađeno je u kolekciji Modiljanijevog poštovaoca i mecene dr Pola Aleksandra (Paul Alexandre).

Nedavno sam naišao na rukopis direktora Muzeja Ahmatove, Nine Popove (Nina Popova), koja veruje da je crteže odista uništila pesnikinja, kako bi rekao veličanstveni Crnjanski – da ne ostane trag moj na tvom telu.

Žan-Ebutern-portret-Amedeea-Modiljanija

Žan Ebutern, portret Amedea Modiljanija

 Ne zna se kada se čovek više kaje: kada učini ili kada ne učini.

 Postoji, rekla je Nina Popova, 120 portreta napravljenih za života pesnikinje kojima je ona pridavala veći značaj i za koje je Ana sugerirala da su jedini.

 Ahmatova je lako, neutemeljeno umislila da je esteta. Popova je dodala da su tek 1993. na izložbi ranih Modiljanijevih dela u Veneciji, istoričari umetnosti na nekoliko aktova prepoznali Ahmatovu.

 Uistinu, nije neophodno da čovek bude istoričar umetnosti da bi prepoznao poetesin karakteristični valoviti nos.

 Ne znam čemu tolika mističnost i uzdržanost: Ana je imala 21. godinu i naglašeno radoznala, počastvovana što Modiljani, makar tada nepoznat kao što je i sama bila, hoće da mu pozira. Iskoristila je priliku da se pokaže, da zavodi.

 Znala sam ga kao siromaha – nije bilo jasno od čega živi. Kao umetnik tada nije imao ni senku od priznanja. Bio je tako siromašan da smo u Luksemburškom parku uvek sedeli na besplatnoj klupici, a ne u stolicama za koje je trebalo platiti.

 Nikad se nije žalio ni na posve očitu bedu, ni na slabu prođu slika. Samo jednom, 1911, rekao mi je da mu je prethodne zime bilo toliko loše da nije mogao ni da misli o onoj koju obožava, zapisala je Ahmatova.


 Milosav Slavko Pešić, pesnik, prozni pisac, prevodilac. Objavio naramak knjiga. Pisac za sladokusce. Čuvar jezika.

 Izvor: wannabemagazine.com/


NEĆEMO PITI IZ ISTE ČAŠE

Nećemo piti iz iste čaše
ni vodu, a ni slatko vino,
ljubiti se u rano jutro naše,
ni naveče kroz prozor motriti.

Ti dišeš suncem, mene luna plavi,
ali u jednoj živimo ljubavi.


Uvek je nežni prijatelj sa mnom,
s tobom je vedra prijateljica tvoja,
ali ja shvatam strah u oku tamnom,
i ti si krivac moga nespokoja.

Mi susrete odužujemo svoje,
a mir naš čuvati suđeno je.


Tvoj glas u mojim pesmama se vije,
u stihovima tvojim lebdi moj dah,
o, ima plamena kojeg ne sme
dotaknuti ni zaborav, ni strah.

I da znaš kako sad privlače mene
te tvoje usne suve i rumene.

Ana Ahmatova


Priredio: Bora*S


FORMA I KOMPOZICIJA REALNOG ŽIVOTA …

TAMOiOVDE__________________________________________________________________________________________

  Anri Kartije Breson, francuski fotograf, kojeg smatraju ocem moderne fotografije i foto žurnalizma.

0873e6b41cb52f9bdcd350b4bb46da37367ac1Bio je među prvima koji su počeli da fotografišu fotoaparatima koji su koristili 35 milimetarki film.

Pomogao je i direktno uticao na formiranje i razvijanje tzv.,,ulične fotografije,,, odnosno fotografije koja odslikava realni život.

Ovaj stil uticao je i idalje utiče na mnoge fotografe širom sveta.

  Kartije Breson rodjen je 22.avgusta 1908.godine u mestu Seine-et-Marne u Francuskoj. Njegov otac je bio bogati tekstilni magnat i preduzetnik, a porodica njegove majke bila je takodje vrlo imućna, jer su se bavili uzagajanjem, proizvodnjom i preradom pamuka, a posedovali su i ogromne količine zemlje u Normandiji. Upravo zbog ovoga Kartije nije morao da se brine za svoju budućnost i egzistenciju. Porodica mu je pružala punu podršku u bavljenju fotografijom i sa moralne i sa materijane strane. Ovo mu je omogućilo da se slobodnije i nezavisnije bavi fotografijom od većine fotografa tada.

  Nakon besuspešnih pokušaja da se bavi i studira muziku, Kartije je počeo da se bavi slikarstvom, tj. da uči slikarstvo, prvenstveno ulje na platnu, kod talentovanog pariskog slikara Luisa. U toku 1927.godine, Kartije upisuje prestižnu privatnu slikarsku školu Lot, koju drži kubista i vajar Andre Lot. Ovde se Kartije Breson zainteresovao i za remek dela Renesanse uz dotadašnje intersovanje za modernu umetnost.

  Učenje i rad u Lot akademiji, pomoglo mu je da shvati i reši probleme koji su ga mučili po pitanju forme i kompozicije u umetnosti, naročito u pogledu fotografije. Tih godina počinje fotografska revolucija pod parolom: ,, Srušite tradiciju! Fotografišite stvari onakvim kakvim jesu! ,,.

Ideje pokreta Surealizam su bitno uticale na Kartijea, posebno na početku njegove karijere.

  Krajem 30-tih godina , dvadesetog veka, Kartije Breson je diplomirao engleski jezik i književnost na Univerzitetu Kembridž. U potrazi za avanturom, odlazi u Obalu Slonovače gde se bavi lovom. Loveći sa lokalnim stanovništvom, znatno je unapredio svoje lovne tehnike što će mu kasnije, kako je rekao, znatno pomoći u bavljenju fotografijom. Nakon povratka u Francusku, produbljuje svoju saradnju sa pokretom Surealizam.Fotografija koja će mu umnogome tada prometniti život je fotografija madjarskog fotografa Martina Munkaša, na kojoj au siluete tri afrička dečaka koji trčeći ulaze u jezero Tanganjika.Ta fotografija inspirisala ga je da prekine da se bavi slikarstvom i da se potpuno posveti fotografiji. Kako je jednom prilikom naveo, tada je shvatio da fotografija može da namesti ili popravi večnost u samo jednom trenutku.

  cartier-bressons_first_leicaTada je nabavio fotoaparat Lajka sa 50 milimetraskim objektivom kojom će fotografisati najveći deo svoje karijere. Za ovaj aparat izjavio je da mu je kao nastavak oka i da mu pruža mogućnost da ,,zaustavi,, svet i fotografiše ga u aktuelnoj brzini i transformaciji. Baveći se fotografijom Kartije je obišao svet i fotografisao Berlin, Brisel, Varšavu, Prag, Budimpeštu i Madrid. Prvu izložbu imao je 1932. godine u galeriji ,,Džulijen Levi,, u Njujorku, a potom i u Ateneo klubu u Madridu.

Kartije Breson 1934 .godine upoznaje poljskog fotografa Dejvida Sejmora, poznatijeg  kao Chim, a potom i čuvenog Roberta Kapu. Njih trojica su početkom 30-tih godina delili studio i blisko saradjivali. Robert Kapa je tokom tih godina bio mentor Kartije Bresonu i promenio mu poglede na fotografiju i fotografisanje. Učio ga je i savetovao da prestane sa striktnim bavljenjem umetniškom fotografijom nego da postane fotoreporter koji će tražiti dogadjaje i fotografisati ih. ,, Nemoj da ostaneš samo u okviru umetničke fotografije i surealizma. Budi fotoreporter! Pokreni se! ,, , bio je presudan savet koji je Kartije Breson dobio od Roberta Kape. 

Prvi zadatak koji je Kartije Breson imao kao fotoreporter bila je sahrana kralja Džordža VI za francuski nedeljnik Regards.

  Kada je počeo Drugi Svetski rat, Kartije Breson se priključio francuskoj vojsci kao kaplar u filmskoj i foto jedinici. Tokom bitke za Francusku 1940. godine, Kartije je bio zarobljen i proveo je 35 meseci u logoru za ratne zarobljenike gde je obavljao najteže poslove. Njegov treći pokušaj bekstva iz logora bio je uspešan. Neko vreme nakon toga se krio na jednoj farmi sve dok nije nabavio lažna dokumenta koja su mu omogućavala da se vrati u Francusku. Nakon povratka Kartije Breson je bio ilegalac i pomagao je ostalim zarobljenicima koji su uspeli da pobegnu.

Takodje je sa ostalim fotografima tajno dokumentovao okupaciju Francuske,ali i borbe za oslobodjenje i samo oslobodjenje. Godine 1943., Kartije je iskopao svoju čuvenu Lajku, koju je zakopao nedaleko od mesta gde je bio zarobljen tokom bitke za Francusku.

  U proleće 1947. godine  Kartije Breson zajedno sa Dejvidom Sejmorom, Robertom Kapom, Džordž Rodžerom i Vilijamom Vandivertom, osnovao je Magnum Photos. Osnivači su podelili zadatake  i delove sveta na kojima će raditi,medju sobom. Kartije Breson je otišao u Indiju i Kinu. Medjunarodno prizanje i slavu stekao je za fotografije Gandijeve sahrane i za fotografije završne faze Kineskog gradjanskog rata. U to vreme fotografisao je poslednje preživele carske evnuhe u Pekingu, neposredno pre nego što su grad osvojili komunisti.

  Kartije Breson je 1952.godine objavio knjigu pod nazivom ,,The Decisive Moment,, u kojoj je bilo 126 fotografija sa Istoka i Zapada. Naslovnu stranu knjige uradio je čuveni Anri Matis. U predgovoru knjige Kartije je citirao jednu filozofsku misao iz 17.veka :  ,, There is nothing in this world that does not have a decisive moment,,.

  Upravo je ova knjiga bila lajtmotiv mnogim fotografima širom sveta i odredila jedan potpuno nov pravac u fotografiji, tzv. ,,fotografije trenutka,,. Kartije Breson je tokom svoje karijere najviše i najduđe koristio 35 milimetarski fototaparat Leica sa objektivom od 50 milimetara. Često je oko aparat vezivao crnu traku da bi aparat bio što manje uočljiv i da bi on što mirnije i neopaženije radio.  Tokom godina razvio je svoj jedinstven i prepoznatljiv stil fotogafisanja. Nikada nije koristio blic, jer je smatra da je to, kako je jednom izjavio ,, u najmanju ruku nepristojno… ,,. Verovao je da se fotografija planira i stvara u tražilu fotoaparata, a ne u laboratoriji i mračnoj komori. Svoje fotografije je izradjivao isključivo u punom formatu bez korekcija i tzv. ,,kropovanja,,.

Sve fotografije je radio u crno beloj tehnici.

U svojoj karijeri napravio je svega nekoliko fotografija u koloru kojima je bio vrlo nezadovoljan i večinu svojih kolor fotografija je uništio. 

  U intervju za Washington Post 1957.godine, o svojoj tehnici i stilu rada, izjavio je: ,, Fotografija nije kao slikarstvo. U fotografiji postoji kreativno deljenje te sekunde kada napravite fotografiju. Morate svojim očima videti kompoziciju i detalje ispred vas koji vam se nude i morate imati intuiciju,da osetite kada da stisnete okidač fotoaparata. To je trenutak kada je fotograf  kreativan. Trenutak! Kada ga jednom propustite, nestao je zauvek! ,,.

Kartije Breson je verovao da u fotografiji i najmanja stvar može biti ogromna. Mali detalj može biti lajtmotiv.

  Bavljenje fotografijom Bresona je odvelo širom sveta. Boravio je u Kini, Meksiki, Indiji, Americi, Japanu, Sovjetskom savezu. Bio je prvi zapadni fotograf koji je mogao slobodno da fotografiše u posleratnoj Rusiji.

   Kartije Breson je prestao da se bavi fotografijom početkom 70-ih godina. Svoj čuveni fotoaparat  Lajka držao je zaključanu u sefu svoje kuće.

Nakon povlačenja iz sveta fotografije, Breson se vratio crtanju i slikanju. Prvu izložbu svojih crteža imao je u galeriji Karlton u Njujorku 1975.godine.

  Čuveni fotograf,koji je imao neponovljiv stil i koji je stvorio novi pravac u fotografiji, Anri Kartije Breson, umro je 3.avgusta 2004.godine u svojoj kući u mestu Monthustin u Francuskoj. Više od tri decenije ovaj fotograf pratio je dokumentovao, za magazin Life ali i druge prestižne novine, neke od najznačajnijih događaja i ljudi u istoriji, kao što su Španski gradjanski rat, Drugi svetski rat, oslobodjenje Pariza, Kinesku revoluciju,ubistvo Mahatme Gandija, studentske nemire u Parizu 1968.godine, ali i neke od najznačajnijih ljudi  iz sveta umetnosti, kulture i politike, među kojima su Albert Kami, Pablo Pikaso, Anri Matis…

 henri_cartier-bresson03 Njegova najpoznatija fotografija oko koje je i nastao čitav pravac u fotogarfiji i umetnosti generalno, bila je ,, Behind the Gare St. Lazare,, koja je umnogome promenila njegov život,ali i fotogarfiju generalno.

Od svih kadrova u životu i karijirei, ovaj je verovatno bio najvažniji za Anri Kartije Bresona.

  Zajedno sa ženom i ćerkom, Kartije Breson je 2003,godine osnovao fondaciju koja nosi njegovo ime i bavi se očuvanjem njegovog nasleđa i širenjem ideje.

bauk-online.net

_________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Henri Cartier-Bresson


________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Izvor fotografija: pleasurephotoroom.wordpress.com

Priredio: Bora*S

A ONDAK JE…

TAMOiOVDE__________________________________________________________________________

Aleksandar Deroko, arhitekta, istoričar umetnosti, profesor Arhitektonskog fakulteta u Beogradu, akademik- rođen je  na današnji dan, 16.septembra 1894. godine.

TamoiOvde-images Učesnik Prvog svetskog rata, jedan od prvih srpskih pilota na Solunskom frontu i jedan od 1300 kaplara, Deroko je studirao tehniku u Rimu i Pragu, a diplomirao na arhitektonskom odseku Tehničkog fakulteta u Beogradu.

Kao stipendista francuske Vlade usavršavao se u Parizu, gde mu je drug iz detinjstva, Rastko Petrović, pomogao da se snađe u čudesnom svetu  umetnika toga doba, poput Šumanovića, Korbizijea,  Pikasa i drugih.

Po povratku u Beograd, našao se u vrtlogu novih kulturnih strujanja, koja su se  kretala od akademskog klasicizma preko srpsko – vizantijskog stila do modernizma. Kroz sva ta preplitanja pravaca i stilova, Deroko je prošao učvršćujući  svoju orijentaciju ka srpsko – vizantijskoj arhitekturi i očuvanju tradicionalnog  neimarstva.

a1p2_g7Projektovao je i gradio mnoge značajne objekte širom zemlje: Kosturnicu sarajevskim atentatorima, Spomenik kosovskim junacima na Gazimestanu, Bogoslovski fakultet, Konak u Žiči, Hram Svetog  Save, česme u Beogradu…

Pisac mnogobrojnih knjiga iz domena arhitekture, ali i drugih oblasti, koje je najčešće sam ilustrovao.

Napisao je  knjige i udžbenike: „Srednjevekovni gradovi na Dunavu„, „Narodno neimarstvo„, „Monumentalna dekorativna arhitektura u srednjevekovnoj Srbiji„, „Sveta Gora„,“A ondak je letijo jeroplan nad  Beogradom„…

derokobeogradDeroko je bio i jedan od prvih svestranih sportista u Srbiji. Na plivačkom takmičenju u organizaciji Srpskog olimpijskog kluba osvojio je zlatnu medalju u preplivavanju Save i u plivanju na 1000 m nizvodno slobodnim stilom.

Istovremeno se bavio i modelarstvom. Konstruisao je i izradio jednu od prvih vazdušnih jedrilica u Srbiji. Sa modelima svoje konstrukcije učestvovao je u takmičenjima koja su organizovali prvi mladi modelari Srbije.

Tokom Drugog svetskog rata bio je zatočen u logoru na Banjici.

Umro je 30. novembra 1988. godine u Beogradu .


 


 

Ime Aleksandar Deroko podrazumeva višedecenijsku osvedočenu originalnost.

Ovaj višestruko zanimljiv i radoznao pisac i besednik, slikar i neumorni hodočasnik, avijatičar i arheolog, fotograf i restaurator, jedan iz stroja onih čuvenih 1.300 kaplara i hilandarac; naposletku, akademik i družbenik pesnika i sportista bio je dragocena kopča koja je kroz svoje delo obuhvatila i povezala dva živopisna i turbulentna veka.

TamoiOvde-be482f99-0e43-48dc-b441-44718586e687-00000850242Knjiga A ondak je letijo jeroplan nad Beogradom, čiji je lepršavi naslov preuzet sa potpisa jednog njegovog zvonko kolorisanog akvarela, zbirka je ingenioznih i svevremenih sećanja i autobiografskih pribeleški, memoara i antimemoara kroz koju je Deroko ispisao apoteozu i nezaboravne stranice o Beogradu XIX i XX veka, o njegovim herojima, izletištima, javnim kupatilima; o zabavi na vodi, uličnim prodavcima, neobičnoj modi…

Na ovim uzbudljivim stranicama najviše prostora dato je pustolovini doživljaja, s gotovo erotskim detaljisanjem putovanja i svakodnevice. Tako vedar i prepun beše Derokov Beograd, presvučen sav u rođake i likove poznatih, takav je uveliko bio i njegov Pariz kojeg je neumorno konzumirao sa svojim prijateljem Rastkom Petrovićem. Drukčiji su već bili košmari iz Soluna, vrv Carigrada ili strašni nespokoj Banjice. Deroko je kroz Jeroplan protkao pozlaćene rečenice uvek u čulno opipljivom prostoru, slažući ih jednostavno kao što se kuća postavlja, kao spomenik, prosto, za svakog i zauvek…

(dereta.rs)

____________________________________________________________________________________________

Projekat Hrama svetog Save napravio je sa Bogdanom Nestorovićem, 1926.godine 

Hram se nalazi na kraju beogradske linije KalemegdanTrg republikeTerazijeBeograđanka – hram svetog Save. Izgrađen je u srpsko-vizantijskom stilu, sa četiri zvonika visoka 44 m. Visina vrha kupole iznosi 70 m, dok je glavni pozlaćeni krst visok još 12 m, što vrhu hrama daje ukupnu visinu od 82 m, a nadmorsku visinu od 134 m (64 m iznad nivoa reke Save). Zbog toga ova crkva zauzima istaknuto mesto na beogradskom horizontu i vidljiva je sa svih prilaza gradu.

TamoiOvde-300px-Hram_Sv.SaveHram zauzima površinu od 3.500 kvadratnih metara u prizemlju, uz dodatnih 1.500 m² na tri galerije na prvom nivou. Postoji još i galerija od 120 m² na drugom nivou, na kome se nalazi i spoljašnji vidikovac koji se prostire oko cele kupole. Hram se u pravcu istok-zapad proteže 91 m, a u pravcu sever-jug 81 m. Kupole su ukrašene sa osamnaest pozlaćenih krstova u tri veličine, dok se u zvonicima nalazi 49 zvona iz austrijske zvonolivnice Grassmayr.

Crkva može da primi 10.000 vernika, a na zapadnu horsku galeriju može da stane 800 horista. Ispod poda hrama je izgrađena riznica i kripta svetog Save, kao i grobna crkva svetog kneza Lazara, ukupne površine oko 1.800 m².

Hram je obložen belim mermerom i granitom, u čemu je sudelovao i slovenački Marmor Hotavlje. Živopisanje, koje tek prestoji, biće urađeno u tehnici mozaika. Predviđeno je da se u glavnoj kupoli nalazi ogroman mozaik Hrista Pantokratora. (wikipedia.org)


Arhitektura sa olovkom

Crtanje olovkom na papiru je nešto što se danas sve ređe viđa.

a1p2_fCrtež rukom u smislu prezentacije arhitekture skoro da se i ne koristi. Računarske tehnike su preuzele potpuni primat u prezentaciji, što samo po sebi nije za osudu zbog svih prednosti koje nam one pružaju. Ali, da li je dugoročno moguće zadržati stvaralački osećaj bez upotrebe olovke i njenog zvuka koji je sastavni deo projektovanja? Da li je moguće doći do kvalitetne forme objekta ili inovativnog detalja? Najverovatnije nije.

Namera nam je da vam prikažemo pojedine crteže arhitekata koji su predavali na Arhitektonskom fakultetu Univerziteta u Beogradu sredinom prošlog veka, i da kroz njih pokušamo da se vratimo unazad kako bismo kvalitetnije dočekali ono što nas očekuje u budućem bavljenju arhitekturom.

TamoiOvde-a1p2_l1Smatralo se da crtanje može biti samo od koristi svakom arhitekti. Da ono pomaže u razvijanju ukusa i umetničkog smisla uopšte. Ovo stoji i danas, ali da li se praktikuje? Nekada su bile podsticane redovne izložbe studenata, a postojala je i određena takmičarska atmosfera među nastavnim osobljem fakulteta. Ostaje utisak da danas domaća, pa i svetska nastava arhitekture upada u procep između ručnih i računarskih tehnika, gde se ručne tehnike neguju više kao tradicija ili nasleđe, a ne kao integralna tehnika bez koje se ne može.

Opravdanje za ovo se ne može naći u činjenici da je nekadašnja saradnja sa slikarima i vajarima pri izradi arhitektonskog dela zamenjena potpunom saradnjom sa investitorima. Linija crteža ne mora biti tu samo da pomogne iluziji predstavljenih oblika, rekao je neko… njena egzistencija može biti opravdana i njenim sopstvenim životom… dobar crtež ima tačno onoliko i onakvih linija koliko treba… ne treba nikada sebi dozvoliti tri crte bačene na hartiju dok se ne oseti da su baš te tri crte i baš jedine, takve moguće.

Aleksandar Deroko, Zoran Petrović, Samojlov Grigorije, Nikola Dobrović, Milan Zloković su samo neki od članova nastavnog osoblja fakulteta u Beogradu iz prošlog veka kojima je crtež bio nešto bez čega se ne može u arhitekturi.

Parče hartije, olovka, ugalj, tuš. Otkrivanje izražajne moći linije, volumena, igra senke i svetla. Iz viđenog izdvojiti suštinu, uhvatiti trenutak, maštati, u isto vreme biti najobjektivniji i najsubjektivniji – ali treba znati šta hoćeš. Arhitekta crta kako vidi svet arhitekture: konstruktivno, misaono. Crtati nikako ne znači precrtavati, prepričavati, crtati znači – stvarati. Ovde ćemo prikazati izabrane crteže u želji da bar malo podgrejemo potrebu za crtanjem olovkom ili tušem, i u inicijalnom smislu stvaranja ideje napravimo razliku i damo ručnoj tehnici prednost u odnosu na kompjuterski miš ili kompjutersku tablu za crtanje.

Ako vam ovi crteži izazovu neki otpor – to je cilj, ako vam pokrenu emociju – to je želja.

arhitekton.net/


Priredio: Bora*S


FRANCUSKO I SRPSKO NEBO…

TAMOiOVDE____________________________________________________________

NAJVEĆI CRTEŽI SVIH VREMENA

Slikar, akademik i nosilac francuskog Ordena viteza Legije časti VLADIMIR VELIČKOVIĆ, rođen je na današnji dan 1935. godine.

Veličković je završio arhitekturu u Beogradu. Bio je učenik Krste Hegedušića u Zagrebu. Od 1966. godine živi i radi u Francuskoj. Redovni je profesor Likovne akademije u Parizu.

Imao je oko 250 samostalnih izložbi u galerijama i muzejima širom sveta. Pariski Bobur mu je otkupio šest crteža za svoju stalnu zbirku. Izlagao je u Galeriji SANU u Beogradu 1986, povodom prijema za člana Akademije i 2002. godine.

Ušao je u svetsku antologiju „Najveći crteži svih vremena“. Monografija o slikaru kod nas je objavljena 1987. godine. Dobitnik je nagrada“Oktobarskog salona“, „Velikog pečata“ Grafičkog kolektiva, „Politikine“ i „Herderove“ nagrade, kao i  najvećeg francuskog priznanja za kulturu „Ars et Letres“.

Član je Francuske akademije lepih umetnosti. Njegovo slikarstvo odlikuje veliki format, preciznost crteža, preokupacija ljudskom figurom u pokretu, anatomija i kolorit koji ide od crne i bele do crvene boje. Predmet njegovog interesovanja je dramatičnost življenja, stradanje i uništavanje kao likovna filozofija i pogled na svet. Slika nasilje, surovo prikazuje obezglavljene, proganjane ljude u očajničkom, bezuspešnom bekstvu od neprijatelja.

Izvor: www.rts.rs


Srpski i francuski akademik i slikar Vladimir Veličković priča za Telegraf o odrastanju na Dorćolu, ljubavi prema Crvenoj zvezdi, ulasku Srbije u EU i razlici između francuskog i srpskog neba

SLIKAR VLADIMIR VELIČKOVIĆ: Srbiji ne treba ulazak u EU, ako mora da se ponizi!

Vladimir-Velickovic-foto-Milena-Djordjevic-4

Vladimir-Velickovic-foto-Milena-Djordjevic

  Pre susreta sa akademikom Vladimirom Veličkovićem, slavnim beogradskim “medialistom” koji ceo život savršeno balansira između poetske fantastike i nadrealizma razmišljam o tome kako je stvarao remek-dela s kojima ćemo se uskoro “sresti”.

Vidim ga pod staklenim krovom pariskog ateljea na rubu Pariza. Zarobljen je ispod parčeta, kako sam voli da kaže “teškog” francuskog neba. Ateljeom od 500 kvadrata, na čijem je mestu svojevremeno bila fabrika, odjekuju zvuci sa radija. Dinamično se smenjuju najnovije vesti iz politike i kulture sa standardima Ele Ficdžerald dok Veličković strpljivim potezima završava krila centralnog simbola na svojim slikama – grabljivog crnog gavrana.

 Baš tako. Nakon 60-ih godina gavran se ponovo vratio na Veličkovićeva impozantna platna – na njih 38, koliko je posle pauze od deset godina izloženo u galeriji SANU, baš kao i na 31 crtež izložen u galeriji “Cepter”.

Sudeći po onome što vidimo na izložbi sasvim prikladno nazvanoj “Let i krik”, zaključujemo da je srpski (i francuski) akademik ostao veran apokaliptičnom vizionarstvu. Zajedno sa njim komentarišemo za njega tako karakteristične morbidne prizore destrukcije u kojima je ljudska figura predmet zastrašujuće torture.

Iako svesna toga da ne voli da se na njegovim slikama traži religijski kontekst, ipak ne mogu da ostanem imuna na prvi utisak. Činjenicu da me raspeća neodoljivo asociraju na Hrista.

Vladimir-Velickovic-foto-Milena-Djordjevic-9

Foto: Milena Đorđević

– Ovaj izbor teme je nešto što je permanentno prisutno u istoriji ove civilizacije. Raspeće je pre svega ilustracija violentnog, agresivnog i bolnog čina, koji je suština onoga što čovek radi čoveku – objašnjava u hodu Veličković dodajući da ga ne čudi što nam je to bila prva socijacija.

U više navrata ste objasnili da je gavran, koji se nakon 60-ih, ponovo pojavljuje kao dominantan motiv na vašim slikama zapravo personifikacija grabljivog vremena u kojem živimo. No, ima li taj vaš gavran bar jednu osobinu sa kojom biste mogli da se identifikujete?

– Jedino što bih od tog mog gavrana voleo da preuzmem je da mogu da poletim. Mislim da je suvišno dodavati da bih za razliku od njega leteo sa sasvim drugačijom funkcijom (smeh). Ovaj gavran je klasična personifikacija vremena u kojem živimo, a koje ima sve moguće nekrofilske karakteristike.

Rodili ste se u Beogradu uoči Drugog svetskog rata. Kako je tada izgledao Beograd. Ko su bili apostoli ulice u kojoj ste odrasli?

– Rođen sam na Dorćolu. Tamo sam proveo čitavo detinjstvo, koje je podsećalo na ono Molnarovih junaka iz knjige “Dečaci Pavlove ulice”. Od malih nogu sam bio zatrpan knjigama i papirima. Otkad znam za sebe nešto sam crtao, pomno posmatrajući sve detalje oko sebe. Inače važio sam za ambicioznog dečaka. Bio sam uvek odličan đak. Čak sam i Arhitektonski fakultet, koji sam upisao na savet oca završio na vreme. Interesantno je da sam samouk slikar. Nikada nisam pohađao ni kurs slikanja. Kada bacim pogled unazad, čini mi se da sam ličnost izgradio sa sopstvenom željom i ambicijom.

Važili ste za dobrog momka. No, moram da vas pitam da li vas je ikada privlačila “dorćolska boemija”? To je morate priznati prilično izazovna tema za slikare?

– U jednom trenutku sam shvatio da mi je boemija, koja je u to vreme bila dosta prisutna u Beogradu, bila totalno strana! Istina, boemija sama po sebi može da bude veoma atraktivna i zabavna… No, nikada nisam imao želju da se pod uticajem, a po pravilima generacije priključim tom ponašanju. Od vajkada sam voleo da radim konstruktivnije stvari. Svaki slobodan trenutak koristio sam da se nagnem nad parčetom papira i do detalja proučavam kako su svoj posao radili majstori renesanse – Leonardo, Mikelanđelo, Goja, Rembrant. Oduvek sam ih zvao svojim učiteljima. 

Tan2013-3-21_211712747_6

Foto: Tanjug/AP

To znači da ste preskočili i čuvene gradske žureve 50-ih, brze vožnje automobilima, ludovanje za amerčkom kinematografijom?

– Ja se sećam velikog slavlja kada nam je stigao telefon u kuću (smeh)! Na žureve nisam išao, jer ih i nije bilo toliko u moje vreme. Oni su tek stigli sa generacijom iza mene. A, prvog filma, koji sam gledao u bioskopu sećam se kao da sam ga juče gledao. Bilo je to za vreme okupacije. Davao se, razume se, crno-beli film “Baron Minhauzen” u donjoj sali hotela “Palas”. Sećam se scene kada junak izleće sa đuletom iz topa (smeh)… Bili su to najsavremeniji specijalni efekti u to vreme. Sa kakvim sam samo ushićenjem gledao taj film!

Bilo vam je svega 16 godina kada ste se prijavili na konkurs afirmisanih slikara u “Cvjeti Zuzorić” ne pominjući svoje godine. Šta ste naslikali na toj slici?

– Bio je to neki pejsaž. Nisam naznačio koliko imam godina, i tako sam prošao taj konkurs na koji su se mahom prijavili etablirani slikari. Upravo sa te izložbe mladih slikara Srbije vodi se moja prva javna aktivnost i prva bibliografska jedinica. Interesantno je da sam nakon nje bio primećen kao kolorista, što je apsurdno!

DEVOJKE NA DORCOLSKOM KEJU

Foto: Tanjug

Kako je izgledalo vaše snalaženje kada ste 14 godina kasnije takoreći “na neviđeno” otišli u Pariz? Da li vam se dešavalo da ostanete na ulici bez dinara u džepu?

– Nikada. Zaista, nikada nisam imao nikakvih problema. Neke stvari koje pritom nisu zavisile samo od mene dešavale su se jedna za drugom, i to u najpozitivnijem mogućem smislu. Da li su neke zvezde intervenisale u svemu tome, ili je to bila moja zasluga, to već ne bih znao da vam kažem. Samo mogu da dodam: Hvala bogu na tome, jer nisam ni milimetar morao da skrenem sa svog puta. Rekao bih da je taj put začuđujuće glatko išao. Skoro po matematičkom redu!

Svojevremeno ste izjavili da vam je žao što niste naučili da svirate klavir i govorite engleski. Da li ste listi neispunjenih snova u međuvremenu dodali još nešto?

– Ostao sam veran tim dvema neostvarenim aktivnostima. Recimo da je sada već kasno da počnem da ih upražnjavam.

Izjavili ste i da biste se zaprepastili ako biste u svom kupatilu naišli na Botičelijevu Veneru? Zar vam nije palo na pamet nešto drugo, a ne da biste se samo zaprepastili?

-Pa da mi miš izleti iza nekog ormara zaprepastio bih se, a kamoli da u svom kupatilu ugledam Botičelijevu Veneru (smeh). Doduše, moram da dodam da bih bio prijatno zaprepašćen!

Vlada-Velickovic-slika

Vlada-Velickovic-slika-Foto: Telegraf

Koja knjiga vam stoji pored kreveta?

– U krevetu ne čitam, već isključivo spavam! Pritom moram da dodam da se svojski trudim da spavanje svedem na najmanju moguću meru. Poslednja knjiga, koju sam pročitao i stoji mi i dalje na natkasni je “Autobiografija o drugima” Borislava Mihajlovića Mihiza. Nije reč samo o uspomenama jednog od najvećih srpskih kritičara. Mihiz piše precizno i duhovito sa izvesnom dozom cinizma o svojoj mladosti u Sremu, ratnim vremenima, drugovanju sa Dobricom Ćosićem, Veljkom Petrovićem, Mićom Popovićem, Dejanom Medakovićem. Ova knjiga me vraća u neko vreme, koje mi je poznato. Vreme kada sam kao dečak iz prikrajka posmatrao generaciju stariju od mene, kojoj sam se divio. Vinovnike promena ne samo na likovnom već i drugim društvenim planovima.

Da li možete u tom smislu da kažete, recimo “da smo u tom trenutku skrenuli desno umesto levo, sve bi bilo drugačije”?

– Slušajte, mislim da se nešto što se prelomilo ’48 godine, pozitivno odrazilo na funkcionisanje jednog društva, koje je doživelo velike promene. Bio je to jedan hrabar gest, da se na neki način eliminiše nešto što je bio mogući diktat, kako politički tako i kulturološki. Tako da smo izbegli priklanjanje nečemu što se zvalo socijalni realizam. Za dlaku smo izbegli vrstu moguće stagnacije i nerazvijanja onoga što je posle rata u normalnim uslovima trebalo da se razvija. Ti normalni uslovi su na neki način, ne potpuno, ali bar delimično bili omogućeni.

Tan2013-4-16_143442648_0

Foto: AP

Opišite mi do detalja vaš atelje u Parizu.

– Moj atelje ima površinu od 500 kvadrata. Rekao bih, sasvim odgovarajuću formatu mojih slika. Nalazi se na rubu Pariza na mestu gde je svojevremeno bila fabrika. Ulaz je sa ulice, a krov je izrađen od staklenog crepa, te je ceo osvetljen prirodnom svetlošću. U njemu sam po ceo dan. Radim stojeći. Često ne sedam ni kada jedem. U dnu dvorišta posadio sam jedno drvo…

Koje drvo?

– Pa, greškom sam posadio japansku trešnju… I kajem se zbog toga…

Zašto greškom, pa to je predivno drvo?

– Problem je što je japanska trešnja lepa samo kada procveta. To traje svega desetak dana. Nakon toga latice popadaju svugde unaokolo i samo predstavljaju smetnju.

Vodite li računa o tome ko su kupci vaših slika i kako se odnose prema njima?

– Imam kompletnu arhivu svojih slika. Uglavnom znam gde su. To pre svega važi za one, koje se nalaze na važnim mestima. Inače, dešava se i da neke jednostavno “odu svojim putem”… Što se kaže, ne zna se koji su putevi Gospodnji koji ih vode na ovu ili onu stranu.

 Na pitanje čiji ste slikar imali ste običaj da kažete – jugoslovenski. Da li se i dalje tako izjašnjavate, i da li je neko nekada zloupotrebio vaše izjave ovoga tipa, ili vaše ime?

– I dalje sam, i uvek ću biti jugoslovenski slikar sa boravkom u Parizu. Iz Beograda sam otišao onoga trenutka kada je jugoslovenska teritorija postala pretesna za mene. Jednostavno sam tražio nova bojišta. Što se zloupotreba mog imena tiče, ne znam da li je bilo nekih… No, uvek ima ljudi, koji su spremni da vas kritikuju ponekad čak i zbog apsurdnih stvari. Uglavnom, trudim se da radim svoj posao najbolje što umem i da se ne obazirem na komentare.

Volite džez. Da li uz njega i slikate?

– Čim uđem u atelje, odvrnem radio. Obavezno slušam političke, i vesti iz kulture. Volim da čujem šta se novo dešava. Od muzike, to su svakako džez standardi, ali i klasična muzika.

Možda i neka pesma, koja vas podseća na majku ili oca?

– Mi smo bili frankofilska porodica. Svi, od dedova do mojih roditelja i mene. Tata je često putovao, te nam je donosio razne ploče. Otkad pamtim za sebe, u kući su se slušali Edit Pjaf, Šarl Aznavur, Šarl Trene. Sa istom pažnjom ih i danas slušam. Nisu mi uopšte dosadili.

S obzirom na to da ste bili atletičar Crvene zvezde i da ste deklarisani Zvezdaš, moram da vas pitam da li ste gledali poslednji derbi? I, naravno, ko je najbolji fudbaler svih vremena?

– Bio sam i ostao Zvezdaš. Bez pogovora najbolji fudbaler svih vremena je Dragoslav Šekularac, a poslednji derbi nisam gledao. Međutim, video sam ono što se desilo posle njega, i uopšte mi se nije svidelo. Inače, kao atletičar sam trčao kratke staze. Čak smo u jednom trenutku držali jugoslovenski juniorski rekord u štafeti 4 puta 100 metara.

Živite na relaciji Pariz-Beograd. Mislite li da Srbiji treba ulazak u Evropsku uniju?

– Mislim da treba sačuvati dostojanstvo. Ne treba da se priklanjamo i poklanjamo svim mogućim ucenama koje Evropska unija postavlja, a koje zapravo dolaze od Amerike. Ne mislim da će Evropska unija učiniti nešto epohalno da se ovdašnja situacija popravi. Mi zamišljamo da će to biti jedna otvorena kasa iz koje ćemo zagrabiti i spasiti ono što se spasiti može. Treba biti obazriv i sagledati šta se dešava u zemljama koje su ušle u Evropsku uniju. Čak i Slovenija za koju se govorilo da je najbolji đak EU, ispostavilo se da nije u baš sjajnoj situaciji. Kroz istoriju smo se borili za svoje dostojanstvo i ne treba olako i po svaku cenu da ga se odreknemo.

Vladimir-Velickovic-foto-Milena-Djordjevic-2

Foto: Milena Đorđević

Koliko vam je značilo to što je uprava Muzeja savremene umetnosti u Tuluzu, povodom vaše izložbe iznela zavesu, koju je Pikaso pravio za pozorišni komad Romena Rolana “14 juli” 1936. godine?

– Nisam to prihvatio kao moguću agresiju na ono što sam izložio pored njega. To je bila jedna efektna ogromna “sličurina”, dimenzija 9 puta 12 metara… Muzej mi je svakako učinio čast time što je izneo tu Pikasovu zavesu na kojoj je bio predstavljen arlekin u zagrljaju jedne ptičurine. Sve se sjajno poklopilo sa mojim stvaralaštvom.

Zamolila bih vas još samo da mi uporedite francusko i srpsko nebo.

– Francusko nebo je teško! Pre svega zato što ga proizvodi atlantska klima, koja je veoma promenljiva. Otud u toku jednog dana možete i po tri, četiri puta da vidite neverovatne promene, pre svega boje! Od plavog, preko polu-sivog do sivog i natrag. Mom bioritmu to premeštanje svetlosti strašno smeta… Često na njega reagujem zevanjem (smeh). U Srbiji je nebo između dve krajnosti: leda i vreline. Daleko je postojanije. No, moram da kažem da u poslednje vreme i ovde primećujem promene.

 Katarina Vuković/telegraf.rs/26/05/2013

Priredio: Bora*S


DELA ZRELE STRASTI…

TAMOiOVDE_____________________________________________________

IZLOŽBA MILANA KONJOVIĆA U BEČU

U reprezentativnoj Palati Porcia, u Beču, otvorena izložba Milana Konjovića. Izloženi radovi iz umetnikove asocijativne faze, u kojoj kombinuje ekspresionizam sa koloritom vojvođanske ravnice.

Konjovic Zrelo zito

Zrelo žito

 Po visokoj vrednosti, umetnička zaostavština srpskog slikara Milana Konjovića (1898 – 1993) pripada istovremeno i srpskoj i evropskoj kulturi. Iako je nerado napuštao svoj rodni Sombor, profesionalne stanice vodile su Konjovića kroz Beč, Budimpeštu, Prag i Pariz. Sinoć se Konjević „vratio“ u Beč, gde je u reprezentativnom prostoru Palate Porcia otvorena izložba njegovih odabranih dela.

 Austrijskoj publici predstavljeni su radovi iz Konjovićeve pretposlednje, takozvane asocijativne faze, gde on kombinuje ekspresionistički izraz sa jakim koloritom vojvođanske ravnice.

 Reč je o grupi radova poznatim pod imenom „slike geste i akcije“, ili „dela zrele strasti“ stvarane u periodu od kraja šezdesetih do početka osamdesetih godina.

 „Životni i profesionalni put Milana Konjovića je izlomljena linija neprekidnih uspona i padova – uvek je bio cenjen, ali nije uvek bio popularan“, kaže autor izložbe Sava Stepanov iz somborske zavičajne Galerije Milan Konjović, koja poseduje oko hiljadu dela tog autora.

 Više je razloga zašto se Konjovićeva karijera nije kretala utabanim stazama, onim istima koje su se između 1924-32 otvorile u Parizu pred mladim srpskim slikarem, tada kubistom.

 Kao prvo, objašnjava Stepanov, Konjović je na vrhuncu međunarodne karijere 1932. napustio Pariz i „zavukao“ se u Sombor.

 Od tada ga niko više nije mogao dobrovoljno izvući iz njegovog rodnog grada – čak je i odlazak do Beograda doživljavao kao dramatično putovanje preko tri kontinenta.

Konjovic Palata Porcia

Palata Porcia

 Drugi razlog leži u stilskom karakteru njegovih dela: Konjovićev umetnički izraz kretao se u rasponu od kubizma, fovizma, ekspresionizma do abstrakcije, ali se nikada, ni u jednom trenutku nije spustio do soc-realizma, ideološkog predloška koji je komunistička politička elita tadašnje Jugoslavije postavljala kao estetski kriterijum pozitivne umetnosti.

 „Bio je napadan i kritikovan – da je živeo u Beogradu verovatno mu ne bi bilo lako, ali teško je politički ucenjivati umetnika koji živi u provinciji i slika prirodu“, kaže Stepanov.

 Izložba Milana Konjovića u Beču zajednički je projekt Galerije Konjović iz Sombora, vojvođanskog ministarstva za kulturu i srpske ambasade u Beču.

 Posebno raduje činjenica da se pod otpravnikom poslova Goranom Bradićem srpska ambasada u Beču konačno vratila prezentaciji vrednih ostvarenja nacionalne kulture u onim segmentima koji su komunikacijski „kompatiblini“ sa evropskim umetničkim tradicijama – što znači da nisu namenjeni samo dijaspori, već ciljaju na širu internacionalnu publiku.

 Reprezentativna je i lokacija izložbe: Palata Porcia je relikt drevnih vremena, jedan trakt je izgrađen od kamena rimske patricijske vile koja se nalazila na istom mestu; posle toga je dugo služila kao sud, da bi danas pripadala austrijskoj vladi.

 Narednih mesec dana, posetioci izložbe moći će uživati u ekspresionističkim slikama vatrenog kolorita koji gori „u prostoru nastalom pre rođenja Isusa Hrista“, kako je na otvaranju rekao predstavnik austrijske vlade dr Manfred Matzka.

 Zašto se Konjević, kako kaže autor izložbe Stepanov, već sa trideset godina – a živeo je i stvarao punih 95 – „zavukao“ u Sombor i odbio da se dalje brine o svojoj međunarodnoj karijeri?

 Nema odgovora. Konjović nikada nije pričao o tome, niti ostavio neko objašnjenje, ali, zaključuje Stepanov, „mora biti da se radilo o nekoj teškoj nostalgiji“.

 rts.rs   Vesna Knežević, dopisnik RTS-a iz Beča (16. jul 2013.)


GALERIJA „MILAN KONJOVIĆ”

ib_p006_1_4Galerija „Milan Konjović“ u Somboru osnovana je 1965. godine.

Galerija čuva i prezentuje legat koji sadrži 1.078 dela slikara po kome Galerija nosi ime. Slike su nastale u periodu od 1913. do 1990. godine. Sam autor je gradu poklonio 1.050 radova, njegova kćerka Vera Konjović-Amidžić 17, a 11 dela dali su donatori iz Sombora, Beograda i Kikinde.


ib_p006_1_3Galerija se nalazi u centru grada, u jednospratnoj zgradi iz XIX veka. U zgradi postoji osam izložbenih prostorija.Galerija predstavlja centar za istraživanje i proučavanje ličnosti i dela slikara Milana Konjovića. Galerija ima i svoju izdavačku delatnost, anjen dokumentacioni fond sadrži preko 6.000 naslova. Fond se permanentno popunjava i obrađuje.

ib_p006_1_6ib_p006_1_17Programi i projekti

 U Galeriji se izlažu isključivo dela Milana Konjovića.

Pored velikih postavki retrospektivnog karaktera, tokom 40 godina postojanja Galerije, bilo je i pedesetak tematskih izložbi dela Milana Konjovića. U saradnji sa srodnim ustanovama, ostvareno je preko stotinu samostalnih izložbi ovog umetnika u zemlji i inostranstvu.


U sklopu izdavačke delatnosti, Galerija je izdala sedam monografija o Milanu Konjoviću, brojne kataloge i druge publikacije.

ib_p006_1_7Kontakt:Tel: 025/22-563

E-mail: gmkso@eunet.rs
Web: www.konjovic.rs

Adresa: Trg sv. Trojstva 2, Sombor

zaprokul.org.rs


VELIKI POTPIS- MILAN  KONJOVIĆ

Opis knjige

Milan Konjović je u sebi nosio, za naše provincijalne prilike, neuobičajen egocentrizam. Ili, kako je isto, voleo da sluša da ja kažem: faraonski sindrom. I odista, sad kada ga, živog nema među nama, i kada, onim starim putem, odlazim na somborsku adresu da tek njegove slike nanovo gledam, sve mislim da je s njim, faraonom, nestalo sve što je blisko njegovom životu, njegovoj strasti, njegovom u biti patricijskom duhu. Nestale su, najednom, sve njegove žene, svi njegovi pariski, praski, bečki i peštanski dojmovi, nestalo je čitavo jedno doba. Jer, nikako ne treba ni danas zaboraviti, Konjović je bio markantna, nezaobilazna cinjenica naše kulture, našeg nastojanja da (p)ostanemo Evropa, i da, istovremeno, neprekidno dotičemo, antejski sudbonosno, vlastitu njivu.

milan_konjovic_veliki_potpis

Konjović je spojio tri veka i primerom dokazao da je prošlo vreme našeg romantizma, naše jektike, prerano i neopravdano naznačenih lirskih i slikarskih sudbina. Kao i Isidora, Veljko, Crnjanski, Aralića. Dr Draško Ređep (Knjiga Veliki potpis: Milan Konjović, dr Ređepa, nesumnjivo najboljeg poznavaoca Konjovićevog opusa, ilustrovana je sa 49 crteža, najvećim delom do sada neizlaganih, koje je tokom 15 godina susreta i razgovora, od 1978. do 1993. u blok Draška Ređepa crtao maestro Milan Konjović) Kako je ova knjiga krštena, seca se autor i piše:

Ova knjiga o Milanu Konjoviću, pisana, a pomalo njegovom rukom, i crtana bezmalo dve decenije, najpre je imala naslov koji se sad pominje kao drugi naslov, drugo ime: Sjaj u žitu. Tako je to bilo sve do 9. juna 1993. dakle do tog poslednjeg Milanovog proleća (zna se, voleo je izraz prolećni skerco). I tog devetog juna prošle godine, kada sam ga zamolio da se, po današnjem običaju, potpiše, ili tek nešto zapiše, a možda, već onako umoran, i nešto nacrta, i kad sam ja rekao: A sad na drugoj strani, jedan veliki potpis , on je, veoma spremno, napisao verzalom, krupnim i još iskošenim VELIKI POTPIS. Aleksandar Saša Tasić, Likovni život,

U Velikom popisu Draško Ređep, koji je vrlo rano poklonio svoje divljenje Konjovićevoj umetnosti – ne piše o Konjoviću, on – osvećuje! Ovakvu nesvakidašnju knjigu o Konjoviću, moglo je izroditi tek jedno duboko prijateljstvo i plemenita privrženost. A sa stanovišta privrženosti jedino i vredi pisati o umetnosti. Kroz lične, dnevničke beleške iz susreta i druženja sa maestrom u kući Ređepovih, kod Konjovića, ili u restoranu Stari fijaker , te kroz lucidne komentare i opservacije o Konjovićevom slikarstvu, Draško Ređep je sačinio dragocen dnevnik, nezaobilazan za svakog budućeg tumača dela Milana Konjovića. Preporučujem vam da, dok listate ovu luksuznu knjigu, sa pregršt Konjovićevih crteža i krokija, pustite neku ploču sa muzikom Skrjabina koga ljubi gospodin Ređep, ili možda divan ciklus simfonijskih poema Ma vlast , od duša sviju Čeha obožavanog Bedziha Smetane, koji je, kao i Konjović bio umetnik krepke, zdrave intuicije. A nema sumnje, češka muzika velikom je maestru bila i te kako prirasla srcu. Kao što je, recimo, Smetanina muzika apoteoza češke narodne pesme, tako je i Konjovićevo slikarstvo slavljenje volsebne zatrudnelosti vojvođanske zemlje. Dragan Jovanović Danilov, Nova nada.

U razgovorima sa Draškom Ređepom naš slikarski večitaš, koji je od Sombora sagradio Pariz naših meridijana ostaje lucidan, ostrouman, nadahnut, sa bujičnim izlivima pretnje i protesta, drugarskih sećanja i apostolske brižnosti za druge i za mlađe. Tako će jedared, s neba pa u rebra reći: Mene i nije moguče upoređivati sa maloslikarima sa tankocrtačima. Kod mene je brate, sve drukčije. I to se ne može sakriti, sve je u mome slikarstvu na broju! Moć razumevanja sebe samog i suđenja sebi samom nikada nije napuštala velikog umetnika Milana Konjovića. O čemu svedoči kolorističkim stilom pisana knjiga Draška Ređepa. Milosav Mirković Buca, Ilustrovana politika.

Izdavač/Suizdavači: Izdavačka kuća Prometej/prometej.rs



Priredio: Bora*S

ZABRANJENO JE…

tamoiovde-logo

ZABRANJENO JE

Zabranjeno je plakati a da se nešto ne nauči,
probuditi se, a ne znati šta sa sobom,
plašiti se svojih sopstvenih uspomena.

Zabranjeno je ne smejati se problemima,
ne boriti se za ono što želiš,
odustati od svega zbog sopstvenog straha
da ostvariš svoje snove.

Zabranjeno je ostaviti svoje prijatelje,
ne pokušati razumeti sve što ste zajedno proživeli,
i zvati ih samo onda kad su neophodni.

Zabranjeno je ne biti svoj pred drugima,
pretvarati se pred ljudima do kojih ti nije stalo,
izigravati klovna da bi te pamtili,
i zaboraviti sve kojima je zaista stalo do tebe.

Zabranjeno je ne učiniti sve za sebe samog,
biti uplašen od života i od onoga čime te život obavezuje,
ne živeti svaki dan do posljednjeg daha.

Zabranjeno je da ti nedostaje neko bez radosti,
da zaboraviš njegov osmeh i oči,
a sve samo zato što je on izabrao drugačiji put od tvog,
zabranjeno je zaboraviti njegovu prošlost
i zameniti je njegovom sadašnjošću.

Zabranjeno je ne pokušavati shvatiti druge
misliti da je njihov život vredniji od tvog,
ne spoznati da svako ima svoj put i slavu.

Zabranjeno je ne stvarati sopstvenu priču,
ne imati trenutak za one kojima si potreban,
ne razumeti da je život ono što daje,
a takođe i ono što uzima.

Zabranjeno je ne tražiti sreću,
ne živeti život s pozitivnim stavom,
ne smatrati da uvek možemo biti bolji;

Zabranjeno je zaboraviti da bez tebe
ovaj svet ne bi bio isti.

 Na današnji dan, 1904. godine, rođen je PABLO NERUDA

neruda2

Pablo Neruda sa novinarima u Parizu
posle objave da je dobio Nobelovu nagradu, 1971. godine.
U to vreme je Neruda bio ambasador Čilea u Francuskoj
(foto arthiva Beta AP)

  Pablo Neruda, čileanski književnik i dobitnik Nobelove nagrade za književnost., rođen je 12. jula 1904. godine u gradu Peral u Čileu kao Rikardo Neftali Rejes (Ricardo Neftali Reyes).

  Svoju prvu knjigu poezije „Crepusculario objavljuje u 19-toj godini (1923), a već u 20-toj i drugu, pod nazivom „Dvadeset poema o ljubavi i jedna pesma bez nade“.

   Studirao je francuski jezik i pedagogiju.

  Španski građanski rat i smrt svoga prijatelja Federika Garsije Lorke na njega ostavlja neizbrisiv trag. Priključuje se revolucionarnom pokretu i tada piše pesme sa revolucionarno-socijalnom tematikom. Od 1927. do 1935. radi pri čileanskom konzulatu. Od 1939. do 1940. godine je konzul u Parizu, a nakon toga u Meksiku do 1943. godine. 

U rodni Čile vraća se 1945. godine i postaje senator. Zbog neslaganja sa tadašnjim predsednikom Čilea biva progonjen. Uspeva da pobegne u Evropu, gde je boravio u raznim zemljama.

Ponovo se vraća u Čile 1952. godine gde živi do svoje smrti 23. septembra 1973. Objavio je još desetak knjiga poezije.

Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1971.

NE BUDI DALEKO

Ne budi daleko od mene ni jedan dan,
jer, ne znam kako bih rekao, dan je dug
i čekaću te na nekoj stanici
kad negde daleko usnu vozovi.

Nemoj otići ni samo jedan čas, jer tada,
u tom času, spoje se kapi nesanice
i možda će sav dim što traži svoj odžak
doći da ubije moje izgubljeno srce.

Jao, neka se ne razbije tvoj lik na pesku,
jao, neka ne lete tvoje veđe u odsutnosti:
ljubljena ne idi od mene ni za trenutak,

jer u tom ćeš otići tako daleko
da ću obići zemlju ispitujući
hoćeš li se vratiti ili me ostaviti da umrem.

Potvrđen uzrok smrti Pabla Nerude

Chile Neruda Exhumation

Foto:Beta/AP

 Forenzičari u Čileu nedavno su ukazali na to da inicijalni testovi na posmrtnim ostacima pesnika nobelovca Pabla Nerude potvrđuju da je imao uznapredovali karcinom u doba kada je umro, javlja BBC.

  Neruda je umro 1973, dvanaest dana nakon što je vojnim udarom na vlast došao general Avgusto Pinoče. Bio je blizak prijatelj svrgnutog predsednika Salvadora Aljendea. Njegovi posmrtni ostaci ekshumirani su prošlog meseca kako bi se istražile optužbe da su ga otrovali agenti Pinočeove tajne službe.

Zaključak da je bolovao od uznapredovalog karcinoma mogao bi potvrditi tadašnju službenu verziju prirodnog uzroka njegove smrti, od raka prostate. Međutim, advokat Eduardo Kontreras, koji je pokrenuo postupak u ime čileanske komunističke stranke, kazao je da je prerano za donošenje konačnih zaključaka, budući da slede i toksikološka ispitivanja koja se moraju obaviti u SAD.

 Chile Neruda ExhumationNerudin bliski saradnik kazao je da je Neruda otrovan na Pinočeov zahtev. Manuel Araja, njegov vozač i lični asistent, kazao je da ga je Neruda zvao iz bolnice u kojoj se nalazio i rekao mu da se oseća loše nakon što je primio inekciju u podučje stomaka.


Neruda je sahranjen uz svoju suprugu, Matildu Urutiju, u bašti njihovog doma na pacifičkoj obali Čilea, u mestu Isla Negra, oko 120 kilometara zapadno od Santjaga, prenosi Hina.

Zagovornici teorije da je ubijen tvrde da se vojska bojala da će slavni pesnik otići u egzil u Meksiko i tamo voditi kampanju protiv Pinočeovog režima. Izvor:b92.net(4.05.2013)

SVIĐAŠ MI SE KAD ĆUTIŠ

Sviđaš mi se kad ćutiš, jer tad si kao odsutna,
i čuješ me izdaleka, i glas moj ne dotiče te.
Čini mi se kao da su ti letele oči
i kao da ti je poljubac jedan zatvorio usta.

Kako su stvari sve ispunjene dušom mojom
izranjaš iz stvari ispunjena dušom.
Leptirice sna, duši mojoj si slična,
i slična si reči melanholija.

Sviđaš mi se kada ćutiš – i kad si kao udaljena.
I kada – kao da se žališ, leptiriću u gukanju.
I čuješ me izdaleka, i glas moj ne dotiče te:
Pusti me da ćutim s ćutanjem tvojim.

Pusti, da ti govorim s tvojom ćutnjom

jasnom kao sveća jedna, prostom kao prsten jedan
kao noć si, ćutljiva, zvezdana.
Ćutanje ti je zvezdano, tako daleko i jednostavno.

Sviđaš mi se kad ćutiš, jer si kao odsutna.
Udaljena i bolna kao da si umrla.
Jedna reč tada, osmeh, dovoljan je jedan.
I veseo sam, veseo – što to nije tačno.

Priredio: Bora*S

____________________________________________________________________________________________

ČUDESAN GRAD OD PAPIRA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

GRAD od papira? Kako je to moguće?

Naravno, nije reč o pravom gradu, nego o maketi.

U praškom gradskom muzeju čuva se maketa Praga koju je načinio Antonín Langweil.

Langweil_model_of_Prague_04_by_kohutic

Foto by_kohutic

   Na njoj je radio čak 11 godina, od 1826. pa sve do 1837, kad ga je smrt prekinula u poslu. Šta ga je navelo da se upusti u tako zahtevan poduhvat?

Langweil se rodio 1791. u češkom gradiću Postoloprtima. Nakon što je na Akademiji likovnih umetnosti u Beču izučio litografski zanat, u Pragu je otvorio prvu litografsku radionicu. No posao mu nije dobro išao, pa je na kraju morao zatvoriti radionicu. Godine 1826. na jednoj je izložbi u Pragu video maketu Pariza izrađenu od gipsa. Oduševljen onim što je video, odlučio je da od kartona i malo drveta napravi maketu Praga.

Langweil je najpre nekoliko godina obilazio Prag i beležio razne pojedinosti.

14

Foto:www.abcprague.com

Prošao je grad uzduž i popreko, skicirajući ulice i beležeći gde se tačno nalazi svaka kuća, drvarnica, klupa, statua i stablo. Zabeležio je čak i sitne detalje kao što su bačve na tlu, razbijeni prozori, merdevine naslonjene na zid kuće i naslagana drva za ogrev! Potom je počeo da praviti maketu u razmeru 1:480. Budući da je imao vrlo skromna primanja, izrađivao je i makete domova uglednih ljudi kako bi zaradio još nešto novca.

Godine 1837. Langweil je oboleo od tuberkuloze te je umro u junu iste godine. Iza sebe je ostavio ženu i pet kćeri. Tri godine kasnije njegova je maketa završila u muzeju. Kako se to dogodilo? Godine 1840. supruga pokojnog Langweila ponudila je maketu caru Ferdinandu I. On ju je otkupio i potom velikodušno poklonio Otadžbinskom muzeju, koji se danas naziva Narodni muzej. Maketa je onamo dopremljena u devet sanduka.

“U 19. stoleću Langweilova je maketa bila izlagana samo povremeno. Godine 1891. bila je izložena na Zemaljskoj jubilarnoj izložbi. Za tu je priliku bila i restaurirana, na što je potrošeno mnogo novca. (…) Od 1905. maketa je bila deo stalne izložbene postavke u lapidarijumu Narodnog muzeja”, izjavio je portparol Muzeja grada Praga, u kojem se maketa danas nalazi.

Prava poslastica za istoričare

Langweil_model_of_Prague_05_by_kohutic

Foto by_kohutic

   Ljudi pokazuju veliko zanimanje za Langweilovu maketu Praga. Ona je dugačka 5,76 metara, a široka 3,24 metra. Nalazi se u hermetički zatvorenoj staklenoj vitrini, osvetljena plafonskim svetiljkama . “Grad” izgleda tako stvarno da lako možete zaboraviti kako se zapravo radi o maketi! Langweil je izradio više od dve hiljade minijaturnih građevina na kojima je neverovatno verno prikazao svaki detalj.

Na primer, Langweil je na svaku zgradu napisao njen kućni broj. Izradio je i ulične svetiljke, odvodne kanale i ulice popločene kamenom. Verno je prikazao crkve i njihove vitraže — čak je obratio pažnju na stakla koja su nedostajala ili su bila razbijena. Na mestima na kojima je s kuća otpao malter naslikao je golu ciglu. Izradio je i reku Vltavu, koja teče kroz Prag.

Langweilova maketa nije samo zanimljiv muzejski eksponat. Ona je ujedno prava poslastica za ljubitelje umetnosti i istoričare koji istražuju koliko se Prag s vremenom promenio. Naravno, neki delovi grada danas izgledaju puno drugačije jer su u njima sagrađene neke nove zgrade, dok su neke stare obnovljene. To se posebno vidi u Jevrejskoj četvrti i Starom gradu. Uz pomoć savremene kompjuterske tehnologije načinjen je interaktivni digitalni prikaz Langweilove makete koji posetiocima omogućava da se još bolje upoznaju s time kako je Prag izgledao davne 1837.

AntonLangweilU aprilo 1837. teško bolesni Langweil ponudio je Otadžbinskom muzeju da izloži njegovu maketu, no uprava muzeja nije bila zainteresirana za nju. To ga je sigurno jako razočaralo. No zamislite samo kako bi se osećao kad bi danas mogao da poseti gradski muzej i na kompjuterskom ekranu “prošeta” ulicama starog Praga. Sigurno bi bio presrećan kad bi video da se silan trud koji je uložio u izradu makete itekako isplatio.

Izvor:wol.jw.org

Priredio: Bora*S

JEDAN JE NEPONOVLJIVI ČELZI…

TAMOiOVDE________________________________________________________________________________________________

RAZGLEDNICA: LONDON

Ono što je Ist Said Side za Njujork, Beverli Hils za L.A ili 16 Arondisement za Paris, to je Čelsi za London.

4401_ocp_w380_h300Čelsi je nastao u osmom veku kao malo blatnjavo saksonsko selo na obalama Temze.

Sam naziv potiče od saksonskih reči Cealc Hythe. Početkom 16 veka, ova mala čaršija počinje da bude magnet za buržuje, što bi ga zvali u to vreme Selo Palata. Počev od Kralja Henrija VIII, pa do kraljice Elizabete I svi su žuljali kočije kroz zemljani Kings Road, jednu od današnjih glavnih ulica punu lukzunih butika i restorana, odakle i sam naziv ulice potiče.

Kako je Kraljevina počela da se širi sa kolonijama, tako je vremenom i Čelsi počeo da akumulira bogatstvo. Kap znoja svakog roba oblila je svaku crvenu ciglu u Čelsiju do dana današnjeg.

 Danas, cena prosečne kuće je ovde preko milion funti. Ovaj kraj je poznat i po piscima koji su proveli deo svojih života ovde. Oskar Vajld, Mark Tven, Henri Džejms… bili su samo jedni od mnogobrojnih koji su pisali u miru i tišini u najbezbednijem naselju na svetu.

U novije vreme Stonsi, Bitlsi i Erik Klepton imali su ovaj deo Londona kao adresu u ličnoj karti, čak štaviše Britanski pank se rodio ovde.

Kings Road je neko vreme bio privatna ulica Kralja Džordža. Čak se i izmišljeni Džejms Bond vodi pod adresom ovde. Sedamdesetih godina su pankeri, muzičari, slikari i pisci potisli buržuje iz Čelsija. Danas je ovo mesto bankara, investitora, bivših političara gde može da se nađe poneki glumac koji je napravio pare u Hollivudu, kao Hju Grant ili Majkl Kejn.

Ako si žedan, vodu možes kupiti samo u nekom ekskluzivnom restoranu ili Kartier radnji pod uslovom da kupiš nešto kod njih.Nema nikakvih radnji za običan svet.

Zavukao sam se u francuski bistro sav od keramike, i gledam kako se svetske pare vrte ukrug. Na stolu leži današnji Figaro, Cajtung i ostale evropske top novine. Ovaj deo grada je privukao dosta buržuja iz Evrope. A u isto vreme Erl Kadogan, koji drži skoro celi Čelsi, šamara ih po ušima počev od rente pa do lizinga i to sve na „kratak period“. On praktično ništa ne prodaje. U njegovim rukama je najskuplji deo ove planete. A nije ni čudo kad je njegova familija osnovala agenciju za nekretnine još u 16 veku.

Što se tiče pridošlica, odnosno stranih tajkuna, investitora je u zadnje vreme sve više.

Uglavnom svi slede stari engleski pravilnik.

Oni prvo ošišaju svoju domovinu, pa kad dođu ovde, onda njih šiša Kraljica.

I na kraju svi su srećni i zadovljni.

Aleksandar Mitrović / danas.rs