AJD ŠTO SMO GAĆE IZGUBILI, NO NAS USLIKALI…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________________________

Ne smiješ voljet državu više no što ti se kaže.

Ako si posta’ svijestan prije no što su ti rekli – briši! 

Pa kad dobiješ direktivu, kreni iznova.

E, bogomi!

Ja krenuo sam, na svoju ruku. Ono u početku, pa jedva glavu pošlje izvuko’. Sad tabanam za njima, i ne mogu one prve stić’, taman da se izujem.

Ne smiješ „podržat stvar“ prije no ti se reče: podrži!

Dok ti se u ruke ne stavi, đžaba ih ispružuješ. E, sad, ako ispustiš, ostaćeš upušten zauvijek. Ka’ ja što sam.

Dali mi više no što sam moga ponijeti . Sad mi ne daju ni ono što mogu.

Vele: sve što si reka’, dobro si reka’. No nijesi u dobri čas reka’. Poranio si. Probudio prije zore. Nijesi se naspava’. Počini.

Ono, lakše magaretu bez samara, al’ opet, htio bi ja malo zadužit ovu državu. Dako me i pošlje smrti pomenu. Men’ il’ oca mi, kako me procijene.

Možeš stotinu puta pogodit u sred ta(..)čke*, promaši jednom – to će ti pamtit’.

Samo nepromašivi ostaju. Ali oni ne pucaju više. Da se i njima ne omakne, pa kako bismo pošlje bez bezgrešnijeh.

Opalio bi’ ja opet. Po koji put.

Al’ mi ruka zadrhtala u pošljednje vrijeme. I noge zaklecale. Još da nije ove pameti. A i na nju se ne mogu kladit.

Opet- da ne bude gore.

A ovako se ne može.

Memoari Joka Kokota– D. Dobričanin

*(..)-Ubačio, na svoju ruku: Bora*S