OVIH DANA-FELIX ROMULIANA…

Nekada moćan grad, koji se prostirao na 6,5 ha, sa oko 20 utvrđenih kula, bio je rezidencija rimskog cara Gaja Valerija Maksimijana Galerija (Gaius Valerius Maximianus Galerius; 293-311. g.), zeta Dioklecijanovog.

 Unutar utvrđenja se nalazila raskošna palata, dva paganska hrama, tri hrišćanske crkve i druge građevine. Podni mozaici se smatraju ravnima najboljim ostvarenjima kasnoantičkog doba u Evropi.

_______________________________________________________________

Feliks Romulijana

Kasnoantička palata „Feliks Romulijana“ jedna je od najznačajnijih primera rimskog dvorsko-memorijalnog graditeljstva, zadužbina imperatora Gaja Galerija Valerija Maksimilijana (298-311 g.n.e.).

Palata je dobila naziv po majci imperatora Galerija- Romuli. Nalazi se nadomak sela Gamzigrad, 11 kilometara severozapadno od Zaječara.

Zbog svojih jedinstvenih arhitektonskih obeležja, ali i zbog lepote i kvaliteta sačuvanih umetničkij dela, na prvom mestu mozaika, kao i zbog činjenice da se radi o još uvek živom arheološkom nalazištu, Romulijana je 29. juna 2007. godine upisana u UNESKO-vu listu svetske kulturne baštine.

Široj javnosti je manje poznata činjenica da je dve godine pre čuvenog Konstantinovog Milanskog edikta iz 313. godine, Galerije 30. Aprila 311. godine, doneo u Nikomediji edikt kojim je obustavljen progon hrišćana.

Pogranična tvrđava

Palata izgleda nikada nije dovršena, a carevi 4. veka su velelepni posed prepustili hrišćanskoj crkvi. Tokom 5. veka palata je razarana od strane varvara, a u 6. vek Romulijanu je Justinijan i obnovio u vidu pogranične tvrđave.

Po svojoj lepoti, veličini, očuvanosti i svetski značajnim arheološkim nalazima, palata nadmašuje ostale spomenike iz tog perioda u Trieru, Milanu, Solunu, Istanbulu i Nikomediji.

Mozaički tepisi koji su prekrivali podove palate predstavljaju najviši domet mozaičke umetnosti svoga vremena i renesansu mozaičke umetnosti poznohelenističkog razdoblja. Prvo mesto pripada jedinstvenoj predstavi boga Dionisa, zatim Venatori (Carski lovci na divlje zveri) i Lavirint.

Dva značajna eksponata sa kasnoantičkog lokaliteta: Glava Galerija, izrađena od crvenog porforita, skupocenog „carskog kamena“ i Pilastar od tufopeščara, na  kome su u medaljonima prikazani tetrarsi, izloženi su 2013. Godine u Koloseumu u Rimu, povodom proslave 1700 godina Milanskog edikta.

Sakralni kompleks na brdu Magura, na oko jedan kilometar udaljenosti od glavne kapije, sačinjavaju dva mauzoleja, Galerijev i Romulin. Na tom mestu je obavljen obred apoteoze, odnosno, tu su car u njegova majka uvedeni u red božanstva.

Kompleks na brdu Magura nije samo u svetu jedinstven spomenik, već je ujedno i poslednji svedok ovako obavljenog čina divinizacije vladara i članova njegove porodice.

Literatura: Brošura Zaječar- izdanje „CEKIT“ Zaječar

 Bora*S

---

Pročitaj: CARSKA PALATA, FELIX ROMULIANA…

---

FOTO PLUS – klikom ns fotografiju do većeg formata 

NAJMANJE KRALJEVSTO NA SVETU…

OSTRVO  TAVOLARA

Južno od čuvenog turističkog odredišta Kosta Smeralda na Sardiniji, smešteno je usamljeno ostrvo Tavolara, na kome ne postoje ni hoteli ni putevi.

Foto: Profimedia

Tavolara se izdiže iz jezera poput razuđene planine, a upravo na ovom ostrvu, koje je dugačko pet kilometara i široko jedan kilometar, pronaći ćete 83-godišnjeg Antonija Bertoleonea, poznatijeg kao Tonino, koji poseduje jedini restoran na ovom ostrvu i jedini upravlja ostrvom, što Tavolaro čini najmanjim naseljenim kraljevstvom na svetu, piše BBC. 

U poslednje 22 godine, Tonino upravlja ovom malom monarhijom na pet kvadratnih kilometara u šortsu i sandalama. 

„Ja sam verovatno najobičniji kralj na svetu. Jedina privilegija u kojoj uživam su besplatni obroci“, kaže Tonino. 

Kraljevstvo Tavolara uskoro slavi 180 godina postojanja, a priča je počela davne 1807. godine, kada je Toninov čukundeda Đuzepe Bertoleoni, postao prvi stanovnik tada nenaseljenog ostrva. U knjizi „Tavolara, ostrvo kraljeva“ Bertoleoni je opisan kao pola pastir, pola pirat, koji se kao imigrant iz Đenove oženio dvema sestrama i spas od zakonske kazne zbog bigamije pronašao upravo na Tavolari. 

Đuzepe i njegov mali harem su ubrzo shvatili da rajsko ostrvo dele sa retkom vrstom divljih koza, čiji su zubi obojeni u zlatno žutu boju. Kada je ova vest došla do vladara Sardinije, Karla Alberta, on se 1836. godine uputio na ostrvo u potrazi za ovim retkim životinjama.  Đuzepeov sin Paolo, 24-godišnji mladić je tada vodio lovačke ekskurzije. 

„Kada se iskrcao, kralj se Paolu predstavio rečima Ja sam Karlo Alberto, kralj Sardinije, na šta je mladić odgovorio Ja sam Paolo, kralj Tavolare“, priča sa setom Tonino. 

Nakon što je ubijeno nekoliko koza i priređena gozba u Paolovom domu, Karlo Alberto je bio toliko oduševljen da je rekao Paolu da je on zaista kralj Tavolare. Bilo da je reč o šali ili nije, Karlo Alberto je potvrdio kasnije da udaljeno ostrvo zaista nikad nije bilo deo Sardinijskog kraljevstva, a Paolu poslao svitak kraljevske porodice Karla Alberta potvrdivši mu da je zadobio status monarha. 

Novopečeni kralj je uskoro osmislio grb porodice Bertoleoni i oslikao ga na zidu svoje kuće. Takođe je nacrtao kraljevsko porodično stablo i na ostrvu sagradio groblje za sebe i svoje naslednike. Želeo je da, kada umre, bude sahranjen sa krunom zacementiranom nad njegovim nadgrobnim spomenikom, onom koju nikad nije nosio za života. 

U narednim godinama vesti o samostalnom ostrvu su se proširile Mediteranom i Tavolara je čak stvorila veliki broj političkih alijansi, između ostalih sa Đuzepeom Garibaldijem, Vitorijom Emanuelom II Savojskim, kao i sa britanskom kraljicom Viktorijom. 

Nakon 126 godina, NATO je 1962. na Tavolari uspostavio bazu, okončavši time nezavisnost kraljevstva i učinivši četvrtinu ostrva nedostupnom stanovnicima. Ipak, Tavolara nikada zvanično nije pripojena Italiji, što Tonina čini petim kraljem kraljevstva koje svet više ne priznaje.

Ovih dana, kada ne lovi lignje, njegovo visočanstvo upravlja zajednicom od 11 građana, 100 koza i nekoliko vrsta ugroženih sokolova koje žive na vrhu krečnjačke stene. 

„Moja porodica ima divnu prošlost. Ali, dosta radimo i živimo jednostavno, baš kao i svi ostali“, kaže Tonino. 

Ostrvo opstaje pretežno zahvaljujući turizmu. Jedna je od najatraktivnijih lokacija za ronjenje, gde posetioci u podvodnim lepotama Mediterana uživaju plivajući uz kornjače, kitove i ajkule rušljoribe.

Iako i dalje sa zadovoljstvom dočekuje goste na pristaništu, Toninijev omiljeni deo dana jeste pre njihovog dolaska. U ranu zoru, Tonino posećuje kraljevsko groblje.  Otkako je kralj Paolo I preminuo 1886. godine, u njemu je sahranjen svaki plemeniti član kraljevstva, pa tako i Toninova supruga kraljica Pompea, koja je umrla pre nekoliko godina.

„Donosim joj plastično cveće“, kaže Tonino. „Ukoliko bih joj doneo sveže, pojele bi ga koze.“

Kao i većina Bertoleonovih koji su došli pre njega i princa, koji će ga jednog dana naslediti, Tonino je tehnički gledano građanin Italije. Jednom je želeo da uputi molbu Vitoriju Emanuelu IV, sinu poslednjeg kralja Italije i samoprozvanog vojvode Savoje da ponovo prizna Kraljevstvo Tavolara, ali se predomislio.

„Za mene je privilegija da živim ovde. Kome je još potrebna kruna kada imate palatu?„, kaže Tonino. 

Pogledajte ostale fotografije

Izvor:nationalgeographic.rs/ B92.net

_____________________________________________________________________________________

LEKOVITI DRAGULJ SRBIJE…

 GAMZIGRADSKA BANJA

Lekoviti biser na istoku Srbije, Gamzigradska banja se nalazi 220 km jugoistočno od Beograda, a 11 km zapadno od Zaječara. Leži na 150 m nadmorske visine u meandarskoj dolini donjeg toka Crnog Timoka, na samim njegovim obalama, nedaleko od magistralnog puta Zaječar-Paraćin, kojim se ostvaruje dobra saobraćajna veza u svim pravcima.

foto:cekit

Gamzigradska banja je pod uticajem kontinentalne klime, a mikroklima je složena, sa odlikama kontinentalnog i podplaninskog podneblja.

Okružena je šumovitim brežuljcima i predstavlja vrlo ugodan i tih kutak za lečenje, odmor, rekreaciju, lov i ribolov, sa uvek svežim i čistim vazduhom, nedirnute prirode, pun zelenila i cveća, uređenim parkom, udaljen od urbane sredine.

Priroda je podarila više izvora termomineralnih, koje se ubrajaju u zemnoalkalne-hiperterme, odnosno akroterme.

Nije slučajnost što se rimski car Gaj Galerije Valerije Maksimilijan u III veku n.e. podigao svoju luksuznu palatu baš na ovom mestu. Istoričari ga opisuju kao čoveka koji je patio od reume.

Arheološke iskopine njegove carske palate ’’Felix Romuliana’’nalaze se 4 km od Gamzigradske banje i predstavljaju izuzetnu turističku atrakciju sa svojim kulama i zidinama, mozaicima i skulpturama od mermera i porfira.

Izgradnja i uređenje kupatila počinje 1920.godine. Godine 1978. izgrađena je i otpočela sa radom moderna SPECIJALNA BOLNICA ZA REHABILITACIJU i to na samoj obali Crnog Timoka na prirodnim izvorima termomineralne vode čija je temperatura od 32 do 42°S sa dubine od 303 m.

Specijalna bolnica je specijalizovana za rehabilitaciju oboljenja perifernih krvnih sudova (organski poremećaji arterijsjih krvnih sudova, funkcionalni poremećaji arterijskih krvnih sudova, oboljenja perifernih venskih krvnih sudova, oboljenja limfnog sistema) i vibracionu bolest.

Takođe vrši opštu rehabilitaciju (bolesti vezivnog tkiva, zglobni oblici reumatizma, vanzglkobni obllici reumatizma, ortopedske bolesti i posttraumatska stanja, anomalije dečjeg uzrasta, neurološka oboljenja, ginekološka oboljenja).

U Specijalnoj bolnici postoje dva zatvorena bazena sa termomineralnom vodom (veliki za odrasle i mali za decu) koji su okruženi zidnim mozajcima i impresioniraju svojim umetničkim izrazom i svojom veličinom (rad akademika prof. Srbinovića).

Termomineralna voda se koristi i u mineralnim i galvanskim kadama, lokalnim kupkama (četvorećelijske kupke, Haufeove kupke, naizmenične kupke), zatim za podvodnu masažu i za ginekološko orošavanje.

Specijalna bolnica primenjuje i elektroterapiju najsavremenijim aparatima (galvanske, dijadinamične, interfentne, eksponencijalne i visokofrekventne struje, mikrotalasna i kratkotalasna diatermija, ultrazvuk i dr.). Oboljenja krvnih sudova primenjuju se na principu promene pritiska “Vasculator” i “Vacusac”.

Fototerapija se obavlja ultravioletnim i inrfraruž lampama. Kinezi terapija i radna terapija sprovode se u moderno i raznovrsno opremlojenim salama. Termo-terapija je zastupljena parafino terapijom. Terapija hiperbaričnom oksigenacijom obalvlja se u jednomesnoj hiperbaričnoj komori. Posebno je zastupljena dijagnostika i ispitivanje funkcije perifernog krtvotoka, srca, pluća i perifernih nerava i mišića.

Izvor: srbijuvolimo.rs

____________________________________________________________________________________

JEZERO MAĐORE, LEPŠE OD MORA…

Mađore: Jedino jezero lepše od mora

Ništa vas ne može pripremiti na prvi susret s veličanstvenim jezerom Mađore u Italiji.

Jezero se uglavnom nije nalazilo na utabanim turističkim stazama sve do 1906. kada je tunel Simplon u Alpima omogućio prolazak Orijent Ekspresa.

Doslovno preko noći njegove obale počele su da se pune pripadnicima evropske elite, koji su počeli da grade veličanstvene nekretnine. Neke od njih i dalje su naseljene, ali su neke danas napuštene i u gotovo ruševnom stanju.

Stresa, gradić koji je i dalje zatočen u nekom prošlom vremenu, dugo je bila nezvanična prestonica zapadne obale jezera. Prepun je grandioznih hotela napravljenih u baroknom stilu čija bi fasada lako mogla da posluži kao kulisa za neku od Pučinijevih opera.

Najveći je Grand Hotel des Iles Borromees sa ogromnim kristalnim lusterima u kom je boravio, tada 19-godišnji, Ernest Hemingvej dok se oporavljao od ranjavanja na italijanskom frontu.

Prva među jednakima u palatama Strese pripada porodici Boromeo i nalazi se na ostrvcu Isola Bela na deset minuta vožnje čamcem.

Još jedna izuzetna destinacija do koje se stiže čamcem je Peskatori, ribarsko ostrvo koje možete peške obići za deset minuta, ali tu šetnju sigurno nećete zaboraviti.

Jezero Mađore je ogromno i seže sve do Lokarna u Švajcarskoj, pa njegovu okolinu možete obilaziti sigurno desetak dana, a da vam ni u jednom trenutku ne bude dosadno.

Ako se malo odmaknete od obale i vozite oko dvadeset minuta ka Alpima, možete doći do manjeg jezera Orta uz koji je nikao grad Orta San Đulio sa kaldrmisanim ulicama, fasadama u boji starog parmezana i predivnim kafićima u kojima možete popiti fantastičan espreso.

U blizini Mađorea je i Kastiljone Olona, prelepa kapela u potpunosti ukrašena freskama renesansnog majstora Masolina da Panikala, od kojih je najpoznatija Usekovanje glave svetog Jovana koje gleda “ledena” Saloma.

Zbog vlažne i tople klime gradinari su uspevali da urede neverovatno lepe bašte.

Osim egzotičnih biljaka, one su prepune i raznih kitnjastih statua, pa ako vam dosadi izležavanje na plaži, a ne obilaze vam se mestašca uz obalu, dan možete provesti u hladovini velikih stabala čitajući neku dobru knjigu.
Izvor:aah.rs

_________________________________________________________________________________________

ĆILIBARSKA SOBA…

Ćilibarsku sobu, verovatno zauvek izgubljenu u smutnim vremenima krvave završnice Drugog svetskog rata, kreirali su početkom 18. veka za pruskog kralja Vilhelma I vajar Andreas Šluter i draguljari, stručnjaci za oblikovanje ćilibara, Gotfrid Volfram, prvi majstor pri danskom dvoru, i njegove nemačke kolege Gotfrid Turau i Ernst Šaht iz Danciga.

“Osmo svetsko čudo”, kako je nazivan ovaj fantastični salon oblikovan u stilu baroka od ćilibara, zlata i ogledala, stvarano je deset godina, u periodu 1701-1711.

Pojedini procenjivači veruju da bi danas Ćilibarska soba vredela preko 150 miliona dolara, dok drugi drže da je njenu realnu vrednost nemoguće proceniti.

Ćilibarska soba se nalazila u Vilhelmovoj Berlinskoj palate sve do 1716. godine kada je poklonjena ruskom imperatoru Petru Velikom u zalog rusko-pruskog savezništva u ratu protiv Šveđana.

Očaravajuća soba koja svetli kao “zlatna vatra”, kako su je opisivali oni srećnici koji su bili u prilici da kroče u nju, proširena je u Petrogradu na prostor nešto veći od 55 metara kvadratnih, kojom prilikom je dodato još šest tona ćilibara u njene fascinantne, duborezom naročito oblikovane zidove.

U ove raskošne panele od ćilibara koji je još od drevnih vremena smatran posebno vrednim draguljem s naročitim, isceliteljskim moćima, pa je nazivan i sunčevim suzama, ugrađene su na pojedinim mestima i slike, mozaici i minijaturne skulpture.

Ćilibarska soba je dovršena u celini 1755, a prvi put je restuarirana 1830.

Katarina Velika je prenela Ćilibarsku sobu iz Zimskog dvorca u imperijalni letnjikovac u Carskom selu, gde je predstavljala najveću atrakciju sve do početka Drugog svetskog rata kada su je nacisti demontirali i odneli u Kenigsberg (jedno vreme Kalinjingrad) u istočnoj Pruskoj.

Zanimljivo je da su Rusi pokušali da zavaraju nacističke tragače za umetničkim blagom tako što su čitavu sobu prelepili papirnim tapetima. Međutim, Nemci su varku lako prozreli.

Trebalo je samo 36 sati specijalno obučenim pripadnicima naročite jedinice za “prikupljanje” umetničkih dela i kulturnih dobara da 14. oktobra 1941. demontiraju ovaj raskošni enterijer pod stručnim nadzorom Dr. Ernsta-Ota grofa Solms-Lajbaha, direktora Istorijskog muzeja Nemačke.

Ponovo je sklopljen u dvorcu Kenigsberg u kome je Ćilibarska soba izlagana sve do 1945, kada je navodno evakuisana zajedno sa mnogim drugim umetničkim delima koje su predstavnici Trećeg Rajha opljačkali tokom Drugog svetskog rata širom Evrope.

Prema navodima očevidaca, spakovana u naročite palete, poslednji put je viđena 30. januara 1945. na železničkoj stanici u Kenigsbergu odakle je deportovana na brod koji su potpopile savezničke podmornice.

Pojedini istraživači smatraju da je stradala još 1944. kada je dvorac Kenigsberg pogođen tokom vazdušne kampanje Britanskog kraljevskog vazduhoplovstva.

Mnoštvo spekulacija, mitova, ali i pravih trilera u okviru stvarne portage za ovim jedinstvenim umetničkim draguljem, nastalo je od svršetka poslednjeg svetskog rata do danas.

Ćilibarska soba je “viđena” na različitim lokacijama. Čas skrivena po zabačenim rudničkim jamama koje se više ne koriste, čas među ostacima potonulih brodova na dnu Atlantika.

Deo rimskog mozaika koji se nalazio među nekoliko desetina minijatura ugrađenih u zidove Ćilibarske sobe zaista je 1997. godine pronađen u porodici nemačkog vojnika koji je učestvovao u demontaži i pakovanju ovog fascinantnog objekta 1941. u Rusiji.

Šta se zaista dogodilo sa Ćilibarskom sobom verovatno će zauvek ostati tajna. U međuvremenu, ruski stručnjaci su uspeli da u period 1979-2003 naprave rekonstrukciju ovog remek dela prema fotografijama originalne sobe. Ovu repliku koja se danas može videti u Carskom selu, ruski predsednik Vladimir Putin i nemački kancelar Gerhard Šreder otvorili su za javnost 2003. godine, tokom svečane proslave 300-te godišnjice osnivanja Petrograda.

U Kleinnmahovu, nedaleko od Berlina, postoji minijaturna kopija Ćilibarske sobe. Izrađena je od originalnog istočnopruskog ćilibara po narudžbini kolekcionarke minijatura Ule Klingbeil. Novac od ulaznica dobijenih za posetu ovoj ljupkoj kopiji prilaže se za pomoć hendikepiranoj deci.

Nijedna od ovih replika, ma kako maestralno urađene, nema sjaj originala kažu ljubitelji umetnosti i misterija.

Tamara Ognjević
Izvor:artiscenter.com

---

---

NEOBJAŠNJIVA MISTERIJA SIBIRA…

Niko ne zna ko je izgradio utvrđeno ostrvo, ni zašto ga je napustio

Iako pravilna struktura i ruševine na ostrvu Por-Bažin navode na zaključak da je reč o ostacima tvrđave ili zatvora, niko sa sigurnošću ne može da tvrdi čemu je služilo sibirsko ostrvo kada je izgrađeno pre 1.300 godina.

Mišljenja istoričara i naučnika su podeljena, a neki veruju da je napravljeno da privuče ljude, te da je u pitanju letnja palata, manastir ili astronomska opservatorija.

Ime Por-Bažin na tivanskom jeziku znači “kuća od blata”, a astrvo se nalazi između Sajanskih i Altajskih planina, oko 3.800 kilometara od Moskve, blizu mongolske granice.

Lokalitet je otkriven 1891, ali ni posle više od 100 godina nije objašnjeno kakva mu je bila namena.

Detaljnije istraživanje obavljeno je 2007, kada su arheolozi otkrili glinene ploče sa otiscima ljudskih stopala, izbledele crteže na zidovima, ogromne kapije i fragmente spaljenog drveta.

Stručnjaci kažu da je ostrvo izgrađeno u doba Ujgurskog Kaganata (744-840. godine), ali motivi izgradnje tvrđave na ovako usamljenom mestu nisu jasni – budući da se nalazi daleko od naseljenih područja i puteva trgovine.

Način gradnje i korišćeni materijal ukazuju na kinesku arhitektonsku tradiciju.

Naučnici su metodom laserskog mapiranja napravili 3D model nekadašnjeg izgleda ostrva površine 3,5 hektara.

Iako se smatra da je staro 1.300 godina, mnogi zidovi su netaknuti i dobro očuvani, pri čemu je glavna struktura u unutrašnjem dvorištu podeljena na dva dela, međusobno povezana pokrivenom pasarelom.

Objekat je bio pokriven crepom, a nosili su ga drveni stubovi (36) koji su stajali na kamenom postolju.

Možda još veća misterija jesu razlozi napuštanja ostrva. Uprkos oštroj sibirskoj zimi i nadmorskoj visini od 2.300 metara, naučnici na ostrvu nisu otkrili ostatke sistema za grejanje.

“Bio sam na mnogim mestima, mnogo toga sa video, ali nikada nešto poput ovoga”, izjavio je ruski predsednik Putin kada je 2007. posetio ostrvo sa knezom Albertom od Monaka.
Izvor: dnevne.rs (Blic /Dejli mejl)

_______________________________________________________________________________________

CARSKO SELO – SANKT PETERBURG…

Carsko selo, imanje i kompleks rezidencija ruske carske porodice nastalo u XVIII veku, nalazi se 26 kilometara južno od Sankt Peterburga.

Posebno je poznato po svojoj impresivnoj baroknoj palati, letnjoj rezidenciji carice Katarine Velike, gde je ona često boravila, kao i okruženju sa velikim vrtovima i uređenim parkovima.

Mesto na kojem se nalazi Carsko selo, prvobitno vlasništvo švedskog plemstva je ruski car Petar Veliki poklonio svojoj budućoj supruzi Katarini I 1708. godine. Originalni naziv, Carskoe Tselo, Carsko selo, mesto je dobilo po palati i parkovima koje je izgradila carica Katarina I, druga žena Petra Velikog i njihova kćerka Katarina Velika.

U sovjetskoj eri mesto je dobilo ime po čuvenom ruskom pesniku Aleksandru Sergejeviču Puškinu, koji je ovde studirao na Liceju početkom XIX veka, a kasnije sagradio i kuću. Iako je mestu kasnije vraćeno predrevolucionarno ime, i dalje se često zove Puškinovo.

Originalnu palatu koju je Petar Veliki poklonio svojoj supruzi Katarini I srušila je njihova kćerka carica Katarina Velika, koja je na tom mestu, uz pomoć arhitekte Bartolomeja Rastrelija, izgradila i srušila još dve palate jer joj se nisu dopadale. Sadašnja palata je četvrta po redu sagrađena na tom mestu.

Raskošna carska palata je izgrađena 1717. godine po nacrtu čuvenog italijanskog arhitekte Bartolomeja Rastrelija, koji je kasnije dizajnirao Zimski dvorac u Sankt Peterburgu.

Palata je izgrađena u baroknom stilu i bogato ukrašena. Barokne fasade sa atlantima, stubovima, pilastrima, kitnjastim prozorskim simsovima su duge oko 300 metara. Zlatna crkvena kupola palata se uzdiže iznad jednog kraja fasade, a na vrhu ulaza je ukrasno slovo „E“ (ruski inicijali za Jekaterinu).

Katarinina palata sadrži brojne povezane prostorije koje odišu luksuzom, od bogatih parketa, svilom prekrivenih zidova, do oslikanih i pozlaćenih plafona. Skoro sve prostorije su ukrašene bogatim draguljima i vrednim umetničkim delima. Na nekima su prikazane ruske vojne pobede i dostignuća u nauci i umetnosti.

Dosta je korišćeno zlato za ukrašavanje duboreza, nameštaja i drugih detalja.
Najimpresivnija soba unutar palate je ćilibarska soba koja je potpuno optočena ovim poludragim kamenom u raznovrsnim nijansama, od zelene do mlečne i rđe braon.

Originalna soba je izgrađena 1701. godine za pruskog kralja Frederika I u gradu Koninsberg. Posle njegove smrti, kralj Fridrih je poklanja ruskom caru Petru I, koji je za nju bio zainteresovan. Originalna soba je danas izgubljena, jer ju je nemačka vojska demontirala prilikom povlačenja iz Rusije tokom Drugog svetskog rata. Do danas se ne zna gde je sakrivena, niti šta je bilo sa njom.

Impresivna je i velika dvorana za balove oivičena sa dva nivoa prozora sa prošaranim ogledalima, slično kao Versajska sala sa ogledalima.

Kada sunce sija dvorana blista sa refleksijama ogledala. Bila je savršena za balove tokom letnjih noći i belih petrogradskih noći.

Zelena trpezarija je jedna od prvih carskih prostorija u Rusiji u kojoj je mermerni kamin.

Plava soba za crtanje, plava kineska soba, i horski antre prekriveni su svilenim zidnih oblogama. Kupatilo od poliranog sibirskog kamena, spavaće i dnevne sobe, kao i prostorije za zabavu ukazuju na raskoš.

Odmah pored ulaza u palatu, nalazi se Licej, elitna škola iz XIX veka gde je studirao poznati ruski pesnik Aleksandar Sergejevič Puškin i mnoge druge poznate ruske ličnosti.

Palata je okružena parkom čiji su ukras mnogobrojne statue. Posebno se ističe čudesna statua Devojke sa razbijenim krčagom.

Veoma je zanimljiv mermerni most preko ribnjaka, i „piramida“ gde je Katarina Velika sahranjivala svoje omiljene pse. Paviljon na ostrvu je izgrađen za muzičare koji su bili u pratnji na kraljevskim izletima brodom na jezeru.

U Carskom selu se nalazi još jedna carska palata, Aleksandrova palata, koja je građena u neoklasičnom stilu i koja je takođe okružena parkom.

Nekada je Carsko selo bilo naselje u kome je živela ruska aristokratija i članovi carske porodice. Sredinom XX veka počela je restauracija jedne od najvećih turističkih znamenitosti Sankt Peterburga.

Danas se Carsko selo nalazi na Uneskovoj listi svetske kulturne baštine i svakodnevno ga posećuje veliki broj turista.

Izvor: artnit.net

---

Foto plus

Foto:www.saint-petersburg.com

Foto:www.saint-petersburg.com

SOMBOR – „BEĆAR“ BIO I OSTAO…

Na ovaj dan, 17. februara 1749. godine ova varoš dobila je status slobodnog kraljevskog grada.

Somborci danas obeležavaju Dan opštine.

Bora*S

---

FIJAKER STARI JOŠ ULICAMA LUTA

Sombor, grad bogate istorije, kulture, zelenila, biciklista. Zbog 18.000 stabala i 120 kilometara dugih drvoreda zovu ga Zelengradom

Nije slučajno Zvonko Bogdan ispevao kako „u tem Somboru svega na volju, svega ima to istina, pa i žene piju vina…“, jer su samo najveći vojvođanski „bećari“ zasluživali ovakve stihove. A bećariti se nekada moglo se jedino ako si osoben, šarmantan, slobodarskog duha, kulturno nadmen, istorijski bogat… Sve je to Sombor i bio i ostao.

Grad na severozapadu Srbije, administrativni centar Zapadnobačkog okruga i četvrta najbrojnija opština u Vojvodini, oduvek je imao ono „nešto“, pa je glas o njegovim vrednostima, prelepim fasadama, zelenilu, umetničkim kuloarima i boemskom životu dopirao na sve strane.

Njegovo izvorno ime je Cobor Sent Mihalj, pod kojim se prvi put u 14. veku spominje u pisanim dokumentima kao posed istoimenog grofa. Svako ko danas prošeta somborskom varoši teško da bi mogao da je smesti u Orjent, jer liči na sve samo ne na tursku kasabu. Međutim, bila je od 1541. godine upravo to – kaldrmisana čaršija sa sedam džamija, hamamom i sarajom, ispresecana kujundžijskim dućanima…

Bila je sve ono što su joj Turci, osvojivši je i pretvorivši je u sedište Segedinskog sandžaka, nametnuli, prvi put je nazvavši današnjim imenom. Sombor je od 1687. godine, kada je postao „svojina“ Austrijanaca, bilo graničarsko mesto, a za najveću povlasticu se izborio 1749. kada su njeni stanovnici za 150.000 forinti od carice Marije Terezije otkupili status slobodnog i kraljevskog grada.

Ubrzo je postao sedište Bačko-bodroške županije i tada zapravo počinje da se formira lice kakvo, sa manjim ili većim ožiljcima, svežim ogrebotinama i nadogradnjom, prepoznajemo danas, na 175 kilometara od Beograda i samo 25 od graničnih prelaza sa Mađarskom i Hrvatskom. Zapadno od njega nalaze se Dunav i rezervat prirode „Gornje Podunavlje“ na 20.000 hektara, a na istoku Telečka visoravan.

Čim kročite u Sombor, uverićete se zbog čega ga zovu Zelengrad, jer 18.000 stabala i drvoredi dugi 120 kilometara jednostavno ne mogu da se ne primete. Dominiraju bođoši koji su davne 1903. godine doneti iz Misisipija i ovde zasađeni.

Druga pomisao bi mogla da vam bude da „fijaker stari ulicama zaista luta“, jer ovo prevozno sredstvo nije retkost, nego stalni „stanovnik“ grada smeštenog na dnu basena Panonskog mora.

Još 1885. godine u Somboru je donet zakon o fijakerskoj službi, a fijakeristi će vam u bilo koje doba godine priuštiti prijatnu vožnju, pokazujući vam lepote ravničarskog dragulja. Istina je da je daleko prisutniji bicikl, kojeg Somborci ne koriste samo u rekreativne svrhe, nego njime velika većina putuje u školu, na posao, kod prijatelja… Samo ozbiljan led i snežna oluja „sklanjaju“ bicikle sa somborskih ulica, dok se svaka druga vremenska prilika bez problema toleriše.

Ko god svrati u ovaj grad, obično „padne“ na njegovo „srce“, kako nazivaju centralne ulice ili četiri venca posvećena srpskim vojvodama iz Prvog svetskog rata, Stepi Stepanoviću, Radomiru Putniku, Živojinu Mišiću i Petru Bojoviću.

Biser somborske arhitekture predstavlja zgrada Gradske kuće ili Magistrata, nastala na temelju dvora iz 1718. godine koji je podigao grof Jovan Branković. I dalje gospodskog držanja, opravdava privilegiju statusa kulturnog dobra od izuzetnog značaja.

Kada je Sombor bio grad na 14 ostrva, na onom koje se zvalo Pandursko, 1805. godine je započeta gradnja Županije, koja je 1882. dobila lice koje i danas osvaja. U zgradi atrijumskog oblika sa dva bočna tornja, čija završna kupola pomalo podseća na onu venecijanske crkve Santa Maria dela Salute, nalazi se 200 prostorija. Svečana sala je zaista svečana, jer se tu nalazi slika Ferenca Ajzenhuta „Bitka kod Sente“, naručena 1896. godine za proslavu milenijuma od dolaska Mađara u te krajeve.

Ovo je najveće ulje na platnu u našoj zemlji, a kada se posmatra sa svih strana, stiče se utisak da se kreće. Ako želite da je vidite, možete da najavite posetu Županiji, u čijoj zgradi, na Trgu Cara Uroša, je danas smešteno sedište Skupštine grada i gradske uprave.

Iako korzo odavno ne postoji, možda će vam se učiniti da se vreme vratilo, dok budete šetali pešačkom zonom duže ulice Kralja Petra I, sve do Trga Svetog Đorđa, na kojem se nalazi kultna srpska čitaonica „Laza Kostić“ iz 1882. godine.

Sombor je i Grašalkovićeva i Kronić palata, Turska kuća i Sokolski dom, Župni dvor sa sunčanim satom i porukom „Jedan ti je od ovih poslednji“… U njemu za simboličan izdatak možete da uživate u umetnosti, pošto 50 dinara košta ulaznica za Gradski muzej, a za 100 dinara ćete biti bogatiji za doživljaj koji nudi Galerija „Milan Konjović“ sa 500 radova koje je veliki umetnik zavetovao rodnom gradu.

Vojvođanski lepotan ima privilegiju i da večno ostane grad mladosti i studenata, zbog Učiteljskog fakulteta, koji je potekao iz Pedagoške akademije, ona iz Učiteljske škole, a ona iz čuvene Preparandije, zadužbine patrijarha Georgija Brankovića iz 1895. godine. U staroj zgradi prve obrazovne ustanove danas se nalazi galerija velikog umetnika Save Stojkova, koji je proslavio svoj grad.

Ovo je i grad glumaca, jer tragovi pozorišnog života datiraju još iz 18. veka, kada su u pisanoj formi beležena sva gostovanja i zabranjene predstave.

Repertoar Narodnog pozorišta je standardno bogat, mnogi glumci od imena ovde grade karijere, a da sve to vredi, potvrđeno je i nedavno kada je ustanova nagrađena priznanjem „Kapetan Miša Anastasijević“, za negovanje kulturnog stvaralaštva u regionu.

A šta je ravnica bez salaša, čardi, lepe prirode, vina, dobrog ručka i tamburice. Kako je okolina Sombora pravi raj za odmor i melem za sva čula, putnici namernici rado svraćaju u recimo Dida Hornjakov salaš, siguran zaklon od gradske vreve.

Oni koji vole konje, opredeljuju se za kompleks „Kraljevska prepelica“ u Doroslovu, koji ima konjički klub i ergelu lipicanera, a prava fešta se dešava leti na Trgu Svetog Trojstva, kada se odigrava „Somborski kotlić“.

Miris ribljeg paprikaša tada preplavi grad, pije se domaće vino i svuda odzvanjaju starogradske note. Prija i činjenica da u centralnim kafićima uvek za 80 dinara može da se popije jaka domaća kafa, za 150 domaća rakija, kao i da duplo manje novca nego u Beogradu treba da se izdvoji za pravi gurmanski obrok.

Briga lokalaca zbog malih plata i velikog broja nezaposlenih ostaje gotovo neprimećena za turiste, koji pre svega osete da su ljudi ovde pitomi i veseli, a da duh multikulturalizma i dalje živi. Posle nekoliko sati boravka na severu Vojvodine, mogli bi da usvojite i uzrečicu Somboraca – „Uvek ima sutra“.

Bogatstvo duhovnih hramova

O istoriji Sombora svedoče i verski objekti, koji lako osvajaju pažnju. Nekako se odmah nametne Karmelićanska (rimokatolička) crkva, zbog dva tornja koja dosežu visoko u nebo, iako je mnogima lepši pogled na Kapelu Svetog Ivana Nepomuka u rokoko stilu, iz 18. veka.

Somborci će vam pokazati i Malu i Veliku pravoslavnu crkvu, kako nazivaju hram Svetog Jovana preteče i Svetog Georgija, takođe iz 18. veka. Vrednosti – duhovne i arhitektonske pripisuju se i crkvi Presvetog Trojstva, a možda je još posebniji manastir Svetog arhiđakona Stefana iz tridesetih godina prošlog veka, jer je izgrađen u srpsko-vizantijskom stilu, što za Vojvodinu nije bilo svojstveno.

Čuva se recept za autohtoni sir

Somborci vole da se pohvale liciderskim kolačima koje prave, kao i autohtonim sirom u kačici, čiji recept ne otkrivaju.

Nedaleko od grada, u Telečkoj, nalazi se Muzej duvana, u Bezdanu je Tkačnica svilenog damasta, u Kolutu prvi privatni zoološki vrt u Srbiji, dok je lovište „Kozara“ bogato kvalitetnom divljači.
Tatjana Loš
Izvor:novosti.rs/02. februar 2015./

---

---

JEDAN OD NAJLEPŠIH NA SVETU…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

ŠETAMO KROZ DVORAC NOJŠVANŠTAJN

  Skriven, u udubljenju Bavarskih Alpa, nalazi se najlepši dvorac Nemačke, Nojšvanštajn.

 Ovaj dvorac je zaostavština kralja Ludviga II, lucidnog i stidljivog nemačkog vladara, koji ga je sagradio kao omaž velikom kompozitoru, Rihardu Vagneru. Ludvig II, nije doživeo da vidi svoj dvorac u punom sjaju, jer je umro pod misterioznim okolnostima

 Čim se približite dvorcu biće vam jasno zašto je baš ta građevina neo-romanskog stila bila inspiracija Voltu Dizniju za dvorce u klasičnim crtanim filmovima.

 Da krenemo u obilazak: palata obuhvata stražarnicu kod ulazne kapije, kulu, vitešku kuću sa kvadratnom kulom i citadelu, sa dve kule na zapadnom kraju dvorca. Ceo efekat koji ovaj dvorac ostavlja je veoma teatralan, kako spolja, tako i unutra. Uticaj kraljeve ličnosti se vidi u celom dvorcu, posebno zbog toga što je on lično uzeo učešće u dizajniranju i dekoraciji.

U palati se nalaze soba sa tronom, Ludvigov apartman, sala za pevače i groto. Čitav dizajn dvorca prožima omaž nemačkom legendarnom vitezu od Longrina, zvanom Vitez Labud, iz opere Riharda Vagnera.Hosengahau, gde je Ludvig proveo veći deo mladosti, sadrži deo ove sage.

  Isto tako, u većini soba na ivicama su islikani delovi različitih opera ovog velikana muzike. Na žalost, samo 14 soba je završeno u potpunosti. Većina soba i prostorija je ostala nukrašena, jer je kralj Ludvig umro misterioznom smrću.
U završenom delu dvorca nalazu se soba sa tronom, u kojoj je čuvena stolica od dragulja i stakla. Na zidu iznad, naslikano je 12 Apostola sa Hristom, a šest kanonizovanih kraljeva su naslikani na delu poda koji okružuje tron.
Iznad samog trona naslikan je Isus. Pravi tron nikada nije završen do kraja. Ova slika govori o Ludvigovom pogledu na sebe kao kralja, koji je tu postavljen po milosti Božijoj.

 
U okviru samog kraljevskog apartamana, nalaze se četiri ručno rađena i rezbarena kreveta od kojih svaki ima nadstrešnicu na kojoj je ručno izvezena svaka katedrala u Bavarskoj.
Mali, skriveni toalet ima kazanče za puštanje vode, koju uzima iz akvadukta i lavabo u obliku labuda sa tekućom vodom.

  Rezbarije koje su rađene na drvetu su veoma detaljne i pravi su ukras čitave sobe. Samo one su rađene 10 godina. U okviru ovog apartmana nalazi se i mala bogomolja u koju može da se uđe iz sobe za presvlačenje i iz glavne odaje. U njoj se nalazi veličanstveno raspeće od slonovače.

 U okviru ovog apartmana nalazi se i soba koja je opremljena kao kuhinja. Ona sadrži sve kuhinjske delove, sudoperu sa toplom i hladnom tekućom vodom, šporetom i servisima za ručavanje. Tu se nalazi i soba za poslugu, bibilioteka, soba za ručavanje i sala za pevanje koja je napravljena kao centralno mesto za nastupe pevača, muzičara i pisaca. Kralj ju je prvensteveno sagradio za Vagnera kao mesto gde bi ovaj velikan mogao da komponuje i prezentuje svoja dela. Kralj je umro pre nego što je imao priliku da pogleda izvođenje bilo kog komada, ali se prostorija od njegove smrti koristila i dalje se koristi.

  Uprkos srednjovekovnom izgledu, dvorac je prepun pravih čuda tehnoloških dostignuća tog vremena. Struktura koristi parne mašine, električnu energiju, moderno provetravanje, savremen vodovodni sistem na svim spratovima i grejne cevi.
Sada je skoro zaboravljeno da je Luduig II bio pokrovitelj modernih pronalazaka i da je pionir uvođenja električne energije u javni život u Bavarskoj. Njegove palate su prvi objekti koji su koristili električnu energiju i ostale komfore savremene tehnologije.

 Kroz svoje aktivnosti građenja Ludvig je uspeo da sačuva mnoge zanate u životu, znanje i stručnost koje bi inače zamrlo. Svojim radom on je takođe obezbedio značajne prihode zanatlijama, graditeljima, gipsarima, rezbarima i dekoraterima. 

Izvor:superodmor.rs________________________________________________________________________

CARSKA PALATA, FELIX ROMULIANA…

IZVANREDNO ARHEOLOŠKO NALAZIŠTE U SRBIJI

U selu Gamzigrad kod Zaječara, nalazi se Feliks Romulijana (Felix Romuliana), carska palata rimskog imperatora Gaja Valerija Galerija Maksimilijana, podignuta u 3, i 4. veku naše ere. 

Feliks Romulijana je 2007. godine uvrštena u Listu svetske kulturne baštine. Ovaj arheološki lokalitet i predivnu građevinu poslednjih godina poseti više od 40.000 turista.

 Lokalitet je otvoren za posete, od 08,oo do 20,oo časova (od 01.aprila do 30. novembra).

Organizovane posete,   ugovoraju se  preko Narodnog muzeja Zaječar (OVDE), koji je osnovan  1951.godine, kao muzej kompleksnog tipa.

Nastao je sa idejom da dočara dug i događajima bogat život na prostoru Zaječara

 Uvod /Foto:Bora*S

---

  FELIKS ROMULIJANA

U širenju Rimske imperije, reka Dunav je imala značajnu ulogu, a, istovremeno, bila je i njena granica. Najveći deo limesa, odnosno, granice, bio je na teritoriji današnje Srbije, gde su podizani utvrđeni gradovi, odakle se Rim branio od varvara. Zahvaljujući geografskom položaju, u Srbiji se, posle Italije, nalazi najviše spomenika koji datiraju iz Rimskog carstva. Takođe, petina ukupnog broja svih imperatora, rođena je u današnjoj Srbiji.

Feliks Romulijana je u istočnoj Srbiji, nedaleko od sela Gamzigrad i jedan je od arheoloških lokaliteta na 600 kilometara dugom putu rimskih careva kroz Srbiju, kako je nazvan turistički program, koji pobuđuje veliko interesovanje turista u svetu.

 To je rimski grad, u kome je u drugoj polovini trećeg veka rođen budući imperator Gaj Valerije Galerije Maksimilijan, naslednik cara Dioklecijana.

Sagrađen je na visoravni koju sa tri strane okružuju livade, a sa četvrte reka Crni Timok. Kada su pre dva veka započela arheološka istraživanja, stručnjaci su smatrali da je reč o vojnom logoru, a onda se ispostavilo da je Gamzigrad raskošna palata, koja spada među malobrojne reprezentativne spomenike dvorske arhitekture Rimske imperije.

Da je reč o carskoj palati, arheolozi su potvrdili krajem prošlog veka, kada su otkrili uklesan natpis Felix Romuliana.

2Od tog trenutka, istorija se sa sigurnošću mogla rekonstruisati. Rimski imperator Galerije, rođen je i sahranjen u priobalnoj Dakiji, kako se nekada zvao ovaj deo Srbije, u mestu koje je po svojoj majci Romuli nazvao Romuliana. Pored palate, arheološki lokalitet obuhvata i obližnje brdo Magura, jer su iskopavanja pokazala da je to sveti breg, na kome je, poslednji put u Rimskom carstvu, izvršen čin apoteoze, uzdizanja Galerija i njegove majke među bogove.

Imperator Galerije je vladao po uzoru na cara Dioklecijana, pa je planirao da, kada se povuče sa prestola, život nastavi u palati, koju će sagraditi u kraju odakle je poticao.

Gradnja je počela posle pobede, koju je izvojevao nad Persijancima 298. godine. Iz tog perioda je unutrašnje utvrđenje kompleksa, palata u severozapadnom delu i mali hram.

 3Već početkom sledećeg veka, Galerije, kao jedan od najvećih moćnika Rimskog carstva, započinje gradnju mnogo impozantnijeg utvrđenja, koje obuhvata i već izgrađen prostor.

Novi objekti imaju još raskošniju dekoraciju, sa puno simbolike, koja je rađena od raznovrsnih materijala.

Feliks Romulijana se izdvaja od drugih carskih palata iz toga doba po očuvanosti i specifičnom arhitektonskom sklopu, sa dva odbrambena bedema, skulpturama imperatora Galerija, Jupitera i Herkula, kao i prekrasnim mozaicima.

U Narodnom muzeju u Zaječaru, čuva se mozaik neobično skladne kompozicije i jasnog kolorita, za koji stručnjaci kažu da je jedna od najlepših predstava Dionisa, kao mita o večito mladom božanstvu.

Po umetničkim dometima mozaika i dekorativne arhitektonske plastike, Gamzigrad predstavlja vrhunsko dostignuće kasne antike, kao perioda u kome se centri moći pomeraju sa zapada na istok. (glassrbije.org)

---

 MAGURA

Istočno od glavne kapije carske palate Felix Romuliana, na oko 1 km udaljenosti, nalazi se sveto brdo Magura.

Na ovom sakralnom kompleksu nalaze se dva mauzoleja i dva spomenika u obliku tumula,koji označavaju mesto konsekracije ličnosti sahranjenih u mauzolejima, odnosno mesto gde su imperator Galerije i njegova majka Romula sahranjeni i uvršćeni među bogove.

Arheološka istraživanja obavljena su u periodu između 1989. i 1993. godine, a Magura je jedino mesto na svetu za koje postoje naučne potvrde da je Galerije, bio poslednji imperator nad kojim je obavljen obredni čin apoteoze.

(facebook.com)

---

KAKO DO TAMO

Zaječar – Felix Romuliana – Boljevac

 Iz Zaječara krenite prema Boljevcu putem E761. Do Felix Romuliane ima oko 10km. Na 7. kilometru skrenite levo i vozite još 3km. Ispred Vas se pojavljuje Felix Romuliana. Ukoliko dolazite iz pravca Boljevca, idite putem E761, gde prolazite kroz selo Valakonje. Nakon 25km od Boljevca skrenite desno prema Gamzigradu. Od skretanja ima još oko 3km do Felix Romuliane.

ZANIMLJIVOSTI

Govedar – Imperator

 Galerije je rođen negde oko 250. godine, od majke varvarke koja je 245. godine, ispred naleta Karpa, pobegla sa leve obale Dunava u Priobalnu Dakiju i udala se za čuvara stoke, zbog čega je kasnije Galerije dobio nadimak Armentarije (lat. armentarius, Govedar), nadimak koji ga je pratio i kada je postao imperator.

Istakavši se kao hrabar vojnik u Aurelijanovim i Probovim jedinicama, Galerije je bio zapažen od Dioklecijana, koji ga je usinio i proglasio za cezara, a kasnije mu dao za ženu svoju kćerku Valeriju. Kada su 305. godine, posle povlačenja s vlasti Dioklecijana i Maksimijana, Galerije i Konstancije I Hlor  postali avgusti, trebalo je da zajedno vladaju dvadeset godina, posle čega bi, po Dioklecijanovom političkom programu uspostavljanja tetrarhije (četvorovlašća), ustupili titulu i vlast cezarima, Severu i Maksiminu. Međutim 306. godine Konstancije Hlor iznenada umire u Britaniji i Galerije postaje prvi poglavar Rimske Imperije.

(ajmonegde.com)

---

 Priredio: Bora*S

---

FOTO PLUS- Klikom na fotografiju do većeg formata 

INSPIRISANO ŽIVOTOM…

TAMOiOVDE____________________________________________________________________________________________________________________________________________

Priroda je već rešila mnoge tehnološke zagonetke – sve što treba je da ih iskopiramo

U svojim brojnim sveskama, Leonardo da Vinči crtao je najrazličitije mehaničke životinje, uključujući ptice, viline konjice, pa čak i mehaničkog čoveka-viteza. Za većinu njegovih nacrta mnogo kasnije utvrđeno je da ih je bilo nemoguće konstruisati tako da “mašine” zaista budu funkcionalne, dok se za viteza pretpostavlja da je nekada možda i bio napravljen, da je mogao da se kreće, pomera ruke, glavu, vilicu…

Da Vinči je ovog viteza pravio kako bi udovoljio svom pokrovitelju Ludoviku Sforci, zaljubljeniku u oružje i uopšte opremu za rat. Vitez je trebalo da služi kao zabava u palati “Sforca” u Milanu: na vrhuncu zabave, kada se okupe sve zvanice, vitez je trebalo da se pojavi i veoma teatralno pokaže svoje sposobnosti zabavljajući i oduševljavajući milansku aristokratiju.

No, Da Vinči nije radio na ovim mašinama samo zarad koristi, već je kao pronalazač i naučnik bio fasciniran prirodom, studiozno je proučavao i pokušavao da je imitira, ispitujući sve njene zakone. Bio je fasciniran letenjem pa je tokom života napravio ogroman broj studija o anatomiji ptica i načinu na koji uspevaju da lete.

U svesci datiranoj na 1505. godinu sa 18 manjih stranica dimenzija 21×15 centimetara koja se danas nalazi u biblioteci “Reale” u Torinu, Da Vinči je najpre zapisao svoja razmišljanja o letenju ptica, da bi onda ponudio mehanizam za letenje čoveka. Među nekoliko planova mašina za letenje skicirao je i jedrilicu i napravu nalik helikopteru – sve po uzoru na ptice. Zna se da je želeo da svoje mašine isproba na brdu u blizini Firence, ali u tome nije uspeo.

ČOVEK-PTICA

Smatra se da je Leonardo prvu leteću mašinu nacrtao 1490. godine. Bila je to ogromna letelica koja je podsećala na slepog miša. Da bi se pokrenula krila, čovek-letač morao je da koristi i ruke i noge. Iako znamo da letelica nikad nije napravljena, ovo je za to doba bilo neverovatno dostignuće i inspiracija za brojne druge pokušaje. Neke od ovih mašina konstruisane su po Da Vinčijevom nacrtu i testirane u XXI veku – pojedine su se pokazale kao vrlo uspešne, dok su druge bile totalni promašaj.

Ornithopteri, letelice sa krilima koja tokom letenja prave pokrete nalik pticama, nisu samo maštarija iz davnina, starija i od Leonarda, već se izrađuju i u 21. veku.

Čovek je od davnina kopirao prirodu.

Zašto i ne bi kada među njenim stvorenjima postoje savršene žive naprave čiji izgled, način života i osobine ne samo da inspirišu stvaraoce već se mogu u potpunosti preslikati i ukrasti kao dobre ideje za čovekovo stvaralaštvo. Priroda je tako rešila mnoge od najvećih tehnoloških zagonetki iz oblasti hemije, proizvodnje energije i hrane, transporta, ambalaže…

Zanimljivo je da je čovek tek u 20. veku skovao termine koji opisuju imitaciju prirode u tehnologiji. Američki pronalazač Oto Šmit je transfer ideja od biologije ka tehnologiji nazvao biomimetika, a termin bionika smislio je 1960. psihijatar i inženjer Džek Stil opisujući “nauku sistema čije su neke od funkcionalnosti preslikane iz prirode” . Međutim, ovaj termin s vremenom je počeo da označava upotrebu veštačkih delova tela kojima se elektronski upravlja, kao i povećanje ljudske moći zahvaljujući upotrebi takvih pomagala (natprirodna snaga). Umesto toga, od osamdesetih godina 20. veka uglavnom se govori o biomimikriji – nauci i tehnologiji koje, inspirisane prirodom, pokušavaju da reše probleme čovečanstva.

Ljudi koji se bave pronalazaštvom inspirisanim prirodom, netremice posmatraju svet oko sebe – biljke, životinje, mikrobe, insekte… pokušavajući da shvate kako oni funkcionišu, da uoče obrasce, sisteme, oblike, boje. Biomimikriji je veoma doprineo razvoj tehnologije – mikroskopa koji je uveličao predmete merene nanometrima, kamere koje mogu kvalitetno da snime i usporeno reprodukuju nekada nevidljive događaje, raznih optičkih uređaja, vozila…

KAO SPAJDERMEN

Primera biomimetike u poslednjih nekoliko decenija ima nebrojeno. Pomenimo samo “mačje oči” koje su dobile izuzetno rasprostranjenu upotrebu. Mačke, kučići i još neke životinje na oku imaju reflektivni sloj koji se nalazi iza mrežnjače. On odbija svetlo koje stiže do mrežnjače i vraća se nazad u oko, pa ono počinje da je emituje.

Zatim, čičak traka – napravio ju je četrdesetih godina Švajcarac Žorž de Mestral, čovek koji je redovno čistio svog psa od čičaka. Posle jedne velike šetnje po Alpima, skinuo je čičkove sa psa i stavio ih je pod mikroskop – video je gomilu kukica i petlji koje su se mrsile u bilo koju mekšu površinu. Trebalo mu je par godina da patentira proizvod, ali danas, zahvaljujući tome, sasvim mala deca mogu sama da se obuvaju, a nebrojeno drugih proizvoda u svom sastavu ima čičak traku.

Kompanija Lenovo dizajnirala je neke od laptopa iz prestižnih serija pažljivo posmatrajući životinje. Na primer, stopice od laptopa, koje služe da uređaj ne klizi sa stola, napravljene su kao jastučići nalik mačijoj šapi. Pera na ventilatoru napravljena su u obliku koji vrlo podseća na krila sove, ptice koja leti gotovo bešumno.

Poznati primer je i “geko traka”, za koju je ideja ukradena od gmizavca čije nožice sa donje strane prekrivaju milioni mikroskopskih dlačica. Na razvoju ove trake još se radi, a cilj naučnika je da stvore materijal sa usmerenim prianjanjem. On će se lepiti na glatku površinu, ali će prestati da prianja ukoliko se promeni smer prianjanja, odnosno kontaktni ugao sa podlogom. Po tom sistemu Spajdermen, bar u filmovima, uspeva da rukama “hoda” po plafonu.

NOVA INDUSTRIJSKA REVOLUCIJA

Poslednjih godina biomimikrija se intenzivno populariše – brojne kompanije uključile su se u istraživanja i proizvodnju inspirisanu prirodom, a najrazličitije organizacije – uključujući i one koje redovno upozoravaju na prebrzo izumiranje vrsta – pokrenule su razne projekte kako bi animirale javnost i skrenule pažnju na jedan sasvim nov pogled na zgrtanje profita i zelenu proizvodnju.

Zoološki vrt u San Dijegu započeo je program biomimetike još pre pet godina, a nedavno je završena studija o potencijalnom ekonomskom uticaju biomimetike na ekonomiju SAD. Procenjeno je da bi ona za 15 godina mogla godišnje da pomogne u ostvarivanju oko 300 milijardi dolara profita, a uz nemerljivu korist za životnu sredinu, zahvaljujući i smanjenju zagađenja, uštedela bi i oko 50 milijardi koje se troše na ekološke sanacije.

Tekst: Marija Vidić /elementarium.cpn.rs