JUNACI U OPANCIMA…

tamoiovde-logo

Džinovski opanak-muzej u čast Soluncima

Povodom veka od proboja Solunskog fronta i završetka Velikog rata, na Trgu oslobođenja u centru Požarevca postavljen je džinovski opanak koji su pre četiri meseca napravili članovi nacionalne asocijacije za stare i umetničke zanate i domaću radinost „Naše ruke“ iz Beograda.

Foto: FB stranica Naše ruke

U ovom svojevrsnom eksponatu s kojim krstare Srbijom otvorena je i izložba pod nazivom „Junaci u opancima“, a postavku čine autentična obuća ratnika iz tog slavnog doba i fotografije vojnika koji su porazili znatno opremljenijeg neprijatelja.

Ova nesvakidašnja limena atrakcija je dugačka šest i po, široka tri i po metra, a teška je čitavu tonu. Ipak, na samo nekoliko kvadrata je uspešno predstavljena vojna istorija ondašnje Srbije…

– Svi eksponati su autentični, uključujući i vojničku trubu, a izložba ukazuje i na to da opanci nisu bili samo obuća, već neretko i hrana solunaca, koji su ih jeli da ne bi umrli od gladi. Ovde su i panoi sa izjavama neprijateljskih oficira koji hvale hrabrost i izdržljivost srpske vojske – kaže kustos mini-izložbe Danica Veselinović i naglašava da, zbog izumiranja ovog starog zanata, centralno mesto zauzima figura opančara Milovana, iza kojeg je postavljena tezga sa autentičnim alatom.

Ovaj nesvakidašnji opanak-muzej, u koji se ulazi kroz vrata postavljena na peti, prethodno je bio postavljen u Guči, Beogradu, Smederevu, Tršiću i Valjevu, a projekat nacionalne asocijacije „Naše ruke“, koju predvodi opančar Dejan Milosavljević se realizuje od juna i – uz podršku Ministarstva trgovine, turizma i telekomunikacija – trajaće do novembra.

Izvor: TuristickiSvet/ Novosti


 

NAŠE, VOJVOĐANSKE KUĆE…

tamoiovde-logo

Naša, vojvođanska kuća, mora da bude niska i dugačka poput barke koja plovi Panonskim morem.

509129537809a1db545d550b348f0745Mora da bude napravljena od zemlje jer sve što je rođeno u Panonskoj ravnici, rođeno je iz zemlje i Sunce nam se u Vojvodini iz zemlje rađa i u zemlju po počinku odlazi.

Naša, vojođanska kuća, mora da ima visok i veliki odžak poput jarbola na brodu koji priziva ptice selice i savija gnezda rodama. Streha mora da bude dovoljno duboka da prihvati lastavice koje istu kuću od zemlje prave.

fcfeb1a828a15ae6243abc09a398ad98Mi mirišemo na zemlju, zemlja je duboko pod našom kožom i zato sve što je vezano za zemlju nameće nam se kao sudbina.

Poštujući Panonsku ravnicu gradimo domove koji su tromi, teški, životni i inspirativni, domove koji liče na mače koje spava pored ognjišta.

Narav nam je ista takva, mi lale volimo da je sve oko nas sporo, nigde ne žurimo ali uvek stižemo, radimo temeljno i sa smehom na brku i ljubavlju u srcu.

aa76c010c7000bdb44fa9020ea11af9aPrihvatamo promene otvorenog srca, ali u duši ipak su nam draže naše dedovine.

Naše kuće, od slame i blata, grade ljudi svojim rukama i dahom a ne superobučeni preduzimači, mi pletemo trsku i pričamo priče, okrećemo leđa najjačim vetrovima i ušuškavamo se u toplinu paorske peći.

3485660940f280d569fd91f8dceba2a2Volimo hladovinu, onako kada se u sred leta ogrnete dunjom, jer je u sobi od naboja uvek sveže. Sve nam je nekako stabilno, mi ne gradimo zidove od 15 cm sa super izolacijom od stiropora, mi gradimo prave zidove od pola metra, tada smo samo sigurni da nas košave neće produvati, zima ohladiti a topla leta previše ugrejati.

Naše kuće imaju kong, gonak, gonk, sve jedno je reći, zavisi u kom delu Vojvodine ste se našli.

262cf7e14942d2d2d7923e692145f2d3To je mesto okupano svetlom, koje čuva zid naše kuće od preterane vlage, blago uzvišen kao pozivnica za ulazak u dom.

To je mesto, ponekad otvoreno, ponekad zastakljeno gde nam počinje i završava se dan, na njegove zidove stavljamo stare šerpe u koje sadimo muškatle, petonije i zevalice i puštamo čuvarkuću da izraste iz pukotine na zidu od zemlje, tu sušimo paprike, krompir i luk sveže ubran iz bašte, i gonku sve miriše na selo.

_________________________________________________________________________________

7d89d80ae2b4c59fe58bc0b693741b778f56c4b2249f708137630f8f86a4bf34

_________________________________________________________________________________

db560f050579489506e78b5251e4feafNaše kuće imaju klupu ispred kapije, to nije obična klupa, to je klupa istoriskog nasleđa, mesto mobe kad čistimo grašak ili predemo vunu.

Klupa ispred kuće je mesto odakle posmatramo svatove koji prolaze kroz selo, to je mesto gde po noći šapuću mladi zaljubljeni parovi, to je mesto gde se krišom ostavljaju poruke i cveće za devojke, to je mesto gde nedeljom popodne sedimo i grickamo štrudle, jer se nedeljom odmaramo i ogovaramo.

Klupa ispred kuće je naš, seoski, psihijatar.

10408_-mg-3643_gallery_largePitate se šta još tako čarobno imaju naše, vojvođanske, kuće, rećiću vam, u poverenju. Imaju prozore i senike.

Prozori su uvek dvostruki ili trostruki, veličine taman onolike da možete da vidite šta se dešava na sokaku, veličine da vas čuva od spolja a priziva unutra, veličine da vam da dovoljno svetlosti a malo hladnoće i preterane toplote.

62cd732628c02ba8a9b921e1ec8a881fA senik je mesto na tavanu, prozračno i čisto, to je mesto gde se gricka komadić slame i mašta, mesto gde sve miriše na otavu, na livadu i snove, gde vam se čini da je svet, čitav, ravan, poput vaše zemlje.

U tu našu, vojvođansku, kuću ulazite preko kapije, kapije je uvek velika, ona glavna, kad se otvori čitav svet ulazi u vaše dvorište, onako velikodušno slobodno, a u dvorištu paorska prašina (ko po njoj nije tapkao teško da će razumeti šta ona znači).

5c0ed7894b62c0e1f1daa2199e781cdfOtvorena ili zatvorena kapija je znak da ste spremni da u svakom trenutku prihvatite plodove vaših njiva, goste i veselje.

Naše, vojvođanske kuće, vredne su, vrednije nego što iko od vas može da zamisli i zato čuvajte ih ili gradite nove, onako od blata iz inata, čuvajte ih za vašu decu, jer iako su poslednjih decenija bile zapostavljene, njihovo vreme ponovo dolazi.

One su besmrtne poput naše tradicije i zato čuvajmo ih, te naše Vojvođanske kuće.

_________________________________________________________________________________

_________________________________________________________________________________
dipl.ing.arh Ivana Rakarić

Izvor: zzvonkorr.wordpress.com

_________________________________________________________________________________

Saznajte Ovde: SLIKAR VOJVOĐANSKIH PEJZAŽA

_________________________________________________________________________________

NAŠLA SREĆU MEĐU OBLACIMA…

tamoiovde-logo
Danica Tomić, naša prva žena pilot: Znanje je „krala“ od supruga, majora Miodraga Tomića, pilota sa najvećim brojem pobeda u Prvom svetskom ratu. Godine 1928. godine letela nad provalijom dubokom 2.500 metara

23_620x0

Danica Tomić

U vreme kada je ženama bilo mesto u kući, kada je vrhunac zabave bio izlazak na korzo, a dometi se merili veštinom savladavanja recepata, Danica Dženi Tomić maštala je o nebeskim visinama.

Neustrašiva, ambiciozna i strpljiva, dugo je čitala knjige o avionima i letenju koje je mogla da pronađe, dok nije došlo vreme da i sama sedne u pilotsku kabinu. Godine napornog rada su se isplatile – ušla je u istoriju kao prva žena pilot u našoj zemlji! Bilo je to tridesetih godina prošlog veka, u doba kada je i u svetu vazduhoplovstvo važilo za mušku profesiju.

Udata za komandanta 6. vazduhoplovnog puka, majora Miodraga Tomića, Danica je bila u prilici da uživa u privilegijama koje njegova pozicija donosi. Mogla je da vreme troši kod modistkinja naručujući novu čipku iz Pariza, dok čeka da se dragi vrati kući. Ali, nije htela.

Na zemlji se osećala kao ptica u kavezu. Miris benzina i ulja bili su joj draži od toaletne vodice, a brujanje motora zvučalo je kao najlepša muzika. Znanje je krala od Miodraga, pilota sa najvećim brojem vazdušnih pobeda u Prvom svetskom ratu. A on je nije sputavao.

I tako je 1928. godine, na proslavi 15. godišnjice aerodroma Beograd, privukla pažnju prestoničkih novinara kada je letela nad provalijom, dubokom 2.500 metara. Njene akrobacije ostavile su novinare bez daha.

U časopisu „Ilustrovani list“ objavljena je njena fotografija ispred aviona i tekst: „Gospođa Danica Tomić, supruga majora Tomića – prva žena u našoj zemlji koja je letela nad provalijom od 2.500 metara.

Ona je prva žena u nas koja je pravila lupinge, što je okretanje aviona u vazduhu, i druge akrobacije“.

23aNovinari jesu bili zadivljeni, ali ne i Danica. Umesto da uživa u pohvalama, nastavila je da vredno radi na ostvarenju sna.

Imala je sreće – u jesen 1930. godine u „Politici“ je objavljen oglas Društva rezervnih letača za prijem kandidata u civilnu pilotsku školu u Beogradu. Konkurs je bio otvoren i za žene i muškarce, pa se, uz podršku supruga, Danica prijavila.

Nije bila jedina žena – društvo su joj pravile Kristina Gorišek i Zagorka Plećević. Mada je Kristina bila iskusnija, a Zagorka napravila prvi uspešni samostalni let, Danica je dozvolu dobila godinu dana pre njih, 1933. godine.

Bila je bolja i od mnogih muškaraca, pa je tako, na predlog nastavnika, među prvima u svojoj klasi, izašla na završni ispit. Praktični deo ispita trajao je oko sat i 30 minuta, a članovi komisije, sastavljene od oficira iz Komande vazduhoplovstva, bili si iznenađeni veštinom kojom Danica upravlja avionom.

Ocenili su da „kandidat leti vrlo mirno, sigurno, staloženo i sa veoma retkim samopouzdanjem“. Tako se Tomićeva upisala u istoriju kao prva žena u Jugoslaviji sa dozvolom turističkog pilota.
Tokom Drugog svetskog rata, major Tomić je, kao i većina jugoslovenskih pilota, pao u zarobljeništvo. O Danici se gubi trag sve do kraja rata, kada su, pretpostavlja se, zajedno otišli u „obećanu zemlju“, Ameriku. I u zaborav.

KUMOVALE AVIONIMA

23bKoliko su žene u našoj zemlji volele da se vinu pod oblake, dokazuje njihovo interesovanje za letenje. Prva žena na ovim prostorima letela je još pre Prvog svetskog rata, doduše kao saputnica poznatog ruskog pilota Masljenikova. Ostala je upamćena kao gospođica M. Živković.

Druga gospođica, ali Dunđerski, takođe je ušla u istoriju jugoslovenskog vazduhoplovstva – kao kuma. Ona je krstila prvi avion „Udruženja rezervnih avijatičara“ i nazvala ga je „Naša krila“.

PRVI BORBENI LET
Do početka Drugog svetskog rata odškolovano je na desetine žena pilota koje su 1939. godine, zbog predstojećeg rata, sve morale da prođu vojni deo obuke, održan u Smederevskoj Palanci na tamošnjem aerodromu.

Posebno se izdvaja Marija Draženović koja je postala pilot kao tinejdžerka – imala je samo 15 godina. Ona je tako vešto upravljala avionom, da publika koja je prisustvovala polaganju, nije mogla da poveruje kada je videla da iz letelice izlazi žensko, i to devojčurak.

Za vreme Drugog svetskog rata prevozila je poštu i lekove, ali osećala se obespravljeno jer su na borbene zadatke leteli isključivo muškarci. Marija nije krila nezadovoljstvo, pa je komandant 113. lovačkog puka odlučio da je povede na pravi ratni zadatak – bombardovanje nemačkog voza kod Vinkovaca. Bio je to prvi borbeni let jedne žene na Balkanu.

Marija je u istoriju upisana i kao prva žena ratni pilot u našem ratnom vazduhoplovstvu. Do danas je ostala i jedina.
Marija Dedić
Izvor:novosti.rs

______________________________________________________________________________________________

DAROVI NAŠIH „ROĐAKA“…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________________________________

IMA SAMO DVE GODINE, A  250.000 EVRA DUGA!

Dvogodišnjem Kevinu ne vredi da razbija kasicu-prasicu da bi platio svoje dugove. 

Kevin sa mamom te1

Kevin sa mamom Katažinom

 Mališan je postao najzaduženije dete u Poljskoj kada mu je daleki rođak ostavio nasledstvo sa 250.000 evra duga.

  Odlukom suda u Klučborku na jugu Poljske jedan dvogodišnji dečak postao je najzaduženije dete u Poljskoj pošto nije dozvoljeno da se odrekne nasledstva opterećenog sa 250.000 evra duga.

 

 Dvogodišnjem Kevinu Kokot-Baranu iz Namislova nasledstvo je ostavio daleki rođak, a sa njim i ogromne dugove te su roditelji želeli da se u ime sina odreknu nasledstva.


Kasica te 1

Nema dovoljno u kasici-prasici!

Ne želimo nasledstvo sa tako ogromnim dugovima. Našem sinu kucaće na vrata poverioci, sudski izvršitelj. U Kevinovo ime moramo da snosimo troškove advokata, da putujemo zbog suđenja“, rekla je za današnju Novu tribunu opolsku dečakova majka Katažina Kokot-Baran.

Majka najzaduženijeg deteta u Poljskoj otkrila je da tog dalekog rođaka mali Kevin nikada u životu nije video, a i ona ga je videla samo jednom, na svom venčanju.

 Sud u Klučborku obrazložio je da roditelji ne štite interese deteta kada preduzimaju pravne mere koje prelaze granice upravljanja imovinom njihovog deteta, a roditelji su se već žalili na tu presudu višem sudu u Opolu

rts.rs

_________________________________________________________________________________________________________________________

John-Callcott-Horsley

„Pregovaranje o dugu“, rad Džona Kalkota Horslija, 1870. godina.
http://www.slobodanjovanovic.org

 5-dug_8ZADUŽUJEMO SE BRZINOM OD 180 EVRA U SEKUNDI 

Država Srbija se u poslednjih godinu dana, kao po nekom sumanutom taksimetru, zaduživala 151 evro u sekundi.

Podaci o našem zaduživanju su zastrašujući, kaže za „Dnevnik” ekonomista dr Miroslav Zdravković.

NASTAVITE ČITANJE OVDE:

http://www.dnevnik.rs/ekonomija/zaduzujemo-se-brzinom-od-180-evra-u-sekundi

 

Priredio i (nas)lovio: Bora*S

 

NAŠ BRAT FLORA SENDS…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________________________

Delo Luiz Miler govori o jedinoj ženi iz zapadne Evrope koja je služila kao vojnik u srpskoj vojsci tokom Prvog svetskog rata.

podloga za pripremu 1

Flora Sends, članica britanskih medicinskih misija u Srbiji tokom Prvog svetskog rata, jedina je žena iz zapadne Evrope koja je služila kao vojnik u srpskoj vojsci i jedina Britanka koja je u „velikom ratu” bila u uniformi i koja je ikada odlikovana Karađorđevom zvezdom sa mačevima.

O ovoj izuzetnoj ličnosti, i jedinoj ženi koja je tokom ratnih dejstava uspela da napreduje do oficirskog čina, Britanka Luiz Miler napisala je biografsku studiju „Naš brat, život kapetana Flore Sends”, koju je objavila „Laguna”, u prevodu Nenada Dropulića. Luiz Miler u ovoj biografiji prikazuje svoju neustrašivu junakinju počev od detinjstva u viktorijanskoj Engleskoj, preko dolaska u Srbiju kao dobrovoljca Crvenog krsta i kasnijeg stupanja u vojsku, predavanja koja je držala kada se proslavila, braka sa kolegom oficirom, do boravka u gestapovskom zatvoru tokom Drugog svetskog rata i poslednjih godina u Safoku.

Delo Luiz Miler predstavljeno je na teritoriji Velike Britanije u Beogradu, u rezidenciji ambasadora Majkla Devenporta, koji je, pored autorke i istoričara Slobodana Markovića, dočarao lik Flore Sends.

Flora Sands

Flora Sends sa srpskim vojnicima

– Izuzetno hrabra žena Flora Sends, jedina Britanka među četrdeset dva miliona vojnika, za svoju hrabrost odlikovana najvišim vojnim počastima, jeste ono što povezuje naše dve države. Most među nama je i knjiga Luiz Miler o njenom životu i herojskom poglavlju iz naše zajedničke prošlosti, o kojoj se ne zna dovoljno. Knjiga „Naš brat” poseduje i širu, društvenu, važnost, zbog toga što pokazuje emancipaciju žena tokom Prvog svetskog rata. Ambiciozne žene u ovom delu sveta uživale su više prava, bavile su se muškim zanimanjima, a to su stvari koje su za Britanke bile nezamislive – rekao je ambasador Devenport.

On je značaj ovog dela povezao i sa stogodišnjicom Prvog svetskog rata, koja će biti obeležena sledeće godine. Takođe, ambasador Devenport napomenuo je da je za poštovanje to što potomci onih ranjenika iz Kragujevca, Mladenovca, Vranja i drugih delova Srbije, koje su pazile bolničarke iz Velike Britanije i drugih delova Komonvelta, neguju sećanje na ove hrabre i požrtvovane žene.

Luiz Miler je istakla da je život Flore Sends bio privlačna tema za desetogodišnje proučavanje i zato što je ona, ostajući da živi u Srbiji, postala važan deo istorije ovog podneblja. 

Luiz-Miler

Luiz Miler

– Flora je bila svedok uspona i padova srpske istorije od 1914. godine, kada je sa grupom britanskih bolničarki došla da neguje srpske ranjenike. Preživela je tifus, špansku groznicu, ranjavanje, ofanzive i povlačenja srpske vojske preko Albanije, ali kao da joj to nije bilo dovoljno, kao rezervni oficir Kraljevine Jugoslavije 1941. godine pošla je u borbu protiv nacista. Flora Sends, i ostale učesnice savezničkih lekarskih misija u Prvom svetskom ratu u Srbiji, stekle su odanost prema Srbiji zbog slobode i prava koji su im bili dati. Radile su ono što im je bilo uskraćeno u matičnoj zemlji, bilo im je dozvoljeno da budu zaista hrabre. I tako se Flora Sends našla u prvim borbenim redovima uz muškarce – istakla je Luiz Miler.

Istoričar Slobodan Marković podsetio je na to da je prošle godine obeleženo 175 godina srpsko-britanskih diplomatskih odnosa, odnosa koji su svoj najsjajniji period imali upravo između 1914. i 1918. godine. Prema Markovićevim rečima, knjiga Luiz Miler govori o časti, vrlini i borbi za ženska prava, zbog toga što su se britanske bolničarke dolazeći u Srbiju rukovodile hrišćanskim moralom, idejom da imaju misiju, da je žrtvovanje za dobro drugoga njihov smisao života. Završetak svog izlaganja Slobodan Marković uobličio je u kritičkom tonu:

– Flora Sends prešla je Albaniju sa srpskim vojnicima, stekla je njihovo poštovanje i prihvatili su je kao punopravnog brata, ona je za njih bila oličenje savezništva Velike Britanije. Međutim, ova knjiga o njenom životu svojevrsna je opomena srpskom društvu, sklonom stvaranju lažnih heroja.

U to vreme se u srpskoj vojsci borila i Milunka Savić, koja je bila odlikovana Karađorđevom zvezdom zato što je sama zarobila dvadeset tri bugarska vojnika. Srbija joj se „odužila” tako što je u mirnodopsko vreme radila kao čistačica u banci. 

M. Vulićević, Politika