BOLJE IKAD NEGO NIKAD…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

„Njujork tajms“ dao ispravku na vest iz 1853.

Bolje ikad nego nikad, smatrali su urednici u „Njujork tajmsu“ i 161 godinu kasnije objavili u svom listu da se čuveni rob sa plantaža pamuka u Luizijani ne preziva „Northrop“, a ni „Northrup“ kako piše, već „Northup“.

TamoiOvde-Solomon-N.

Solomon Nortup

Njujork tajms je 1853. godine objavio članak o Solomonu Nortupu, crncu čija je epopeja inspirisala britanskog reditelja Stiva Mekvina da snimi Dvanaest godina ropstva, koji je pre par dana ovenčan Oskarom za najbolji film.

U tekstu se, međutim, potkrala greška, zapravo dve, i to obe u prezimenu, a renomirani list je objavio ispravku sa 161 godinom zakašnjenja.

Njujork tajms je, inače, poznat po tome što redovno donosi korekcije na članke koje objavljuje na svojim stranicama. Ovog puta je to učinio za tekst koji je napisan samo dve godine nakon njegovog osnivanja.

Ispravka

Ispravka u kojoj se navodi kakve su greške napravljene pre 161 godinu…

U članku objavljenom 20. januara 1853, ime Solomona Nortupa, slobodnog crnca koji je nakon otmice bio primoran da 12 godina radi kao rob na plantažama pamuka u Luizijani, pogrešno je napisano prezime – „Northrop“ i „Northrup“.

Originalni-tekst

Originalni tekst iz 1853. godine

Znači, dve različite greške su načinjene, jedna u podnaslovu, a druga u tekstu, jer se zapravo piše „Northup“.

Grešku je primetio i redakciji prijavio jedan čitalac koji je konsultovao onlajn arhive Njujork tajmsa. List je odmah reagovao i objavio ispravku pod parolom „bolje ikad nego nikad“.

TamoiOvde-Znak-u-Saratogi

Znak u gradu Saratoga

Mekvinov film je u nedelju, na svečanoj dodeli Oskara u Los Anđelesu osvojio tri nagrade – za najbolji film, najbolju žensku epizodnu ulogu i najbolji adaptirani scenario.

rts.rs

___________________________________________________________________________________________

Advertisements

U SUSRET OSKARU…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________

SVE O OSKARU: KOLIKO KOŠTA, KAKO JE DOBIO IME I DA LI JE ZAISTA OD ZLATA

OskarDa li ste znali da je čuvena statua na početku pravljena od bronze, da je visoka samo 34 centimetra i da se ne sme prodavati bez dozvole Američke filmske akademije

U Los Anđelesu se noćas održava 86. ceremonija dodele “Oskara”, svi nestrpljivo očekuju da vide kome će ove godine pripasti najvažnija filmska nagrada, a mi vam otkrivamo kako je nastala čuvena statua, koliko košta njena izrada i ko je bio ujka Oskar po kojem je legendarni ćelavac dobio ime.

Čuveni kip je stvoren 1929, i to po nalogu tadašnjeg šefa studija MGM Luija Mejera. Inače, ideja je potekla od umetničkog direktora MGM-a Sedrika Gibonsa a umetnik iz Los Anđelesa Džordž Stenli je napravio prvu statuu viteza koji stoji na rolni filma i drži krstaški mač.

Iako na televiziji to izgleda sasvim drugačije – visok je samo 34 centimetra i težak je 3,85 kilograma.

Da podsetimo, nagrada će večeras biti dodeljena u čak 247 kategorije, ali Američka filmska akademija uvek u rezervi ima ”višak” Oskara u slučaju da dobitnika bude više – naročito kada se radi o producenatima koji dobijaju “Oskara” za najbolji film i kojih obično ima nekoliko.

Na postolje statue je ugraviran serijski broj svake statue kao i pločica sa imenom vlasnika i “Oskari” ne mogu da se prodaju, poklanjaju ili prebacuju bilo kome ako prethodno prvo nisu ponuđeni Akademiji.

Akademija ima pravo da ih kupi za 10 dolara i 2008. je pobedila u pravnoj bici sa naslednicima Meri Pikford koji su želeli da prodaju njenog “Oskara”.

Godine 1993. “Oskar” koji je 1945. dobila Džoan Kroford za “Mildred Pirs” prodat je na aukciji za 68.500 dolara, a u decembru 2011. statua Orsona Velsa za kultni “Građanin Kejn” otišla je za 861.000 dolara.

U početku, male figure bile su pravljene od pozlaćene bronze, ali je taj postupak odbačen nekoliko godina kaznije u koristi takozvanog “britanija metala” koji se potom prevlači bronzom pa niklovanim srebrom i konačno 24-karatnim zlatom.

Zbog nestašice metala u Drugom svetsko ratu, tri godine su dodeljivani “Oskari” od gipsa koji je bio premazan zlatnom bojom, a posle rata dobitnicima su statue zamenjene pozlaćenim.

Statue od 1982. pravi čikaška kompanija “R.S. Ovens” i koštaju oko 18.000, po komadu.

Verovatno niste znali ko je kumovao “Oskaru”, i legenda kaže da je bibliotekarka Akademije (a kasnije i izvršni direktor) Margaret Herik primetila da statue liče na njenog ujka Oskara.

Akademija taj nadimak nije zvanično usvojila do 1939. ali su se nagrade tako nazivale još od 1934. kada je holivudski novinar Sidni Skolski upotrebio termin za prvu pobedu Ketrin Hepbern u kategoriji najbolje ženske uloge.

Telegraf.rs/Tanjug

_______________________________________________________________________________________________

KO ĆE DOBITI OSKARA?

Sve plesne numere su uvežbane, crveni tepih postavljen i pokriven plastikom zbog kiše, a prezenteri su naučili tekst i sada ostaje samo da se vidi ko će večeras osvojiti toliko željenu zlatnu statuu Oskara Američke akademije za film.

Kladioničari, koji često i omanu u predviđanjima, podeljeni su između „12 godina ropstva“, „Gravitacije“ i „Američke prevare“ za najbolji film.

Iako je „Gravitacija“ predivno snimljena, a glumački ansambl čini „Američku prevaru“ sjajnom, najviše šansi ipak ima epska priča o slobodnom crncu prodatom u ropstvo – „12 godina ropstva“, koju će srpska publika moći da vidi na ovogodišnjem FEST-u.

Razlozi su, osim očiglednog umetničkog dometa, i politički korektni – drama o rasizmu u Americi, koju je snimio crni britanski režiser ne može da bude tek tako sklonjena u stranu u korist svemirske drame (Gravitacija) ili drame-komedije (Američka prevara).

U konkurenciji za najbolji film nominovani su još: „Kapetan Filips“, „Poslovni klub Dalas“, „Ona“, „Nebraska“, „Filomena“, „Vuk sa Vol strita“.

Kada je reč o režiserima, najviše šansi ima Alfonso Kuaron za „Gravitaciju“. U tome mu pomaže i činjenica da Kuaron nije izgubio nijednu važnu nagradu za režiju od početka „sezone nagrada“ u Holivudu.

Za režiju nominovani su još i Dejvid O.Rasel (Američka prevara), Aleksandar Pejn (Nebraska), Stiv Mekvin (12 godina ropstva) i Martin Skorseze (Vuk sa Vol Strita)

Kada je reč o najboljoj ženskoj ulozi, ime Kejt Blančet za „Nesreću Džesmin“ na svačijim je usnama i šanse da joj konce pomrse Sandra Bulok (Gravitacija) ili Meril Strip (Avgust u okrugu Osejdž) su gotovo nepostojeće. Uz njih u konkurenciji su još i Ejmi Adams (Američka prevara) i Džudi Denč (Filomena).

U muškoj konkurenciji situacija je nešto komplikovanija. Iako većina veruje da će Oskara dobiti Metju Mekonahi za ulogu AIDS aktiviste u „Poslovnom klubu Dalas“, budući da Akademija voli fizičke transformacije glumaca (Šarliz Teron za Čudovište, Nikol Kidman za Sate…), a Mekonahi je za ovu ulogu izuzetno oslabio, sve više kritičara ukazuje na besprekorno, žovijalno izvođenje Leonarda DiKaprija u filmu „Vuk sa Vol Strita“.

Njegove šanse da osvoji Oskara za film prepun psovki i kritike korumpirane Amerike ipak su male, iako su iznenađenja moguća pošto su nominovani još i Kristijan Bejl (Američka prevara), Brus Dern (Nebraska) i Čivetel Edžiofor (12 godina ropstva).

Kada je reč o sporednim ulogama, u muškoj konkurenciji sve šanse su na strani Džareda Leta za ulogu transrodnog lika u „Poslovnom klubu Dalas“ – opet zbog transformacije – iako je, smatraju kritičari, Majkl Fasbender u „12 godina ropstva“ za koplje bolji od svih u konkurenciji izuzev možda Barkada Abdija u filmu „Kapetan Filips“.

Uz njih, u konkurenciji su još i Bredli Kuper za „Američku prevaru“ i Džona Hil za „Vuk sa Vol strita“.

U kategoriji najbolja sporedna ženska uloga treba imati na umu da su u dugogodišnjoj istoriji dodele Oskara, samo dve glumice dobile dve godine za redom Oskara – Luis Rejner i Ketrin Hepbern. Ako Dženifer Lorens (Američka prevara) pobedi i sutra ona će biti treća a sa Baftom i Zlatnim globusom pod pojasom ima velike šanse za to.

Jedina koja bi mogla da joj poremeti planove je Lupita Njongo čija se uloga robinje Petsi, kaže kritičar „Telegrafa“ urezuje u dušu gledaoca.

Uz njih dve, za Oskara se takmiče i Seli Hokins (Nesrećna Džesmin), Džulija Roberts (Avgust u okrugu Osejdž) i Džun Skvib za „Nebrasku“.

Da li su i u kojoj meri predviđanja kritičara, kladioničara i ljubitelja filma tačna saznaćemo večeras, kada će Oskari biti dodeljeni dobitnicima 86. put.

RTV

___________________________________________________________________________________________________

MALA PRIČA O VELIKOM PISCU…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Današnji dan, 15. oktobar, obeležen je rođenjem velikana pisane reči, književnika: Publija Vergilija Marona, Mihaila Ljermontova, Fridriha Ničea, Oskara Vajlda i Milorada Pavića.

TamoiOvde-pavichMilorad Pavić, srpski prozni pisac, istoričar srpske književnosti 17. do 19. veka, stručnjak za barok i simbolizam, prevodilac Puškina i Bajrona, profesor univerziteta.

Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti od 1991. godine do smrti. Pavić je bio romansijer, pripovedač, pesnik i dramski pisac.

Do danas Pavićeva dela imaju preko 80 prevoda u zasebnim knjigama na različite jezike širom sveta.

Od strane stručnjaka iz Evrope, SAD i Brazila, Milorad Pavić je nominovan za Nobelovu nagradu za književnost.

Pavić je domaću i svetsku slavu stekao romanom „Hazarski rečnik“ koji je objavio 1984. godine.(rts.rs)

____________________________________________________________________________________________

MALA PRIČA O VELIKOM PISCU

Milorad Pavić (Beograd, 15. 10. 1929 – Beograd, 30. 11. 2009)  jedini je pisac u istoriji srpske književnosti koji je na velika vrata, silovito ušao u svetsku književnost i u toj eliti ostao na izmaku XX veka i sve do smrti.

Najpre je osvojio čitaoce u Evropi i obe Amerike, a onda, početkom trećeg milenijuma, osvoja i istočni deo sveta — Rusiju, Kinu, Japan, Južnu Koreju… Naravno, reč je o Hazarskom rečniku, romanu-leksikonu, knjizi koja, po publicitetu, nema premca u srpskoj književnosti — iza njega ostali su daleko i Andrić, i Kiš…

Upoznao sam Pavića u vreme kada je bio jedan od srpskih pisaca koga je zanimala poezija, ali, pre svega, istorija srpske književnosti, vreme baroka, kao i prevođenje Puškina i drugih ruskih pisaca. Jednostavan, skroman čovek koga su prijatelji zvali Cici, a oni drugi su mu tepali — Miša. Razgovarali smo povodom premijere njegovog pozorišnog komada Krevet za tri osobe, pisanu prema motivima njegove zbirke priča Gvozdena zavesa, a u režiji Dejana Mijača. Predstavu je režirao Dejan Mijač u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu, ali je završila neslavno — brzo je skinuta sa repertoara kao politički nepodobna… Bilo mi je zanimljivo slušati Pavićevu priču, sasvim nekonvencionalnu, jednostavnu… Veli da se rodio u jednoj od „najružnijih kuća“ u Beogradu, na Dorćolu… I u kasnijim susretima, naročito čestim devedesetih godina, posle Rečnika, u Beogradu ali i na Zlatiboru, u Ribnici, podno Tornika, on je voleo da u svoje pričanje, unosi kalambure, kao što rade slikari — nadrealisti. Sve je pomešano — racionalno i iracionalno.

Naročito se slobodno kretao u XVIII veku — u tom vremenu za njega nije bilo tajni. Odgonetao je, između ostalog, vreme i život „svojih zemljaka“ — kaluđera manastira Rače, prepisivača dragocenih knjiga, koji će se rasuti preko Dunava i Save, čak do Sentandreje, bežeći od turskog zuluma i noseći crkvene relikvije, pa i stare knjige.

I sve do te, 1984. godine, Pavić je bio „jedan od srpskih pisaca“, a onda se dogodilo neviđeno čudo — postao je planetarni pisac! Ili, kako je to u jednom ditirambu rekao sjaj ni (nedavno preminuli) pesnik, Banjalučanin, Đuro Damjanović:

O, bogami,
čudan je taj div,
jedini Hazar
koji je ostao živ!

Prvi čitalac Hazarskog rečnika, urednik „Prosvete“, Milisav Savić, i sam pripovedač od nerva, osetio je da u rukama ima neobično štivo koje, istina, nije naišlo za zanimanje većeg broja izdavača — odbili su ga „kao egzibicionizam“… Istina, zanimljivo je da Pavić u Beogradu nailazi i ranije na prepreke, na nerazumevanje… Na primer, nije mogao da prijavi doktorsku tezu, već je doktorirao na zagrebačkom Sveučilištu, onda nije mogao da postane profesor univerziteta u rodnom gradu, već mu je ruku pružio Mladen Leskovac i pozvao ga da dođe na Filozofski fakultet u Novi Sad (gde će biti biran i za dekana), da bi tek pri kraju radnog veka, došao na Filozofski fakultet u Beogradu i predavao pomoćni predmet! Na Filološkom fakultetu za njega, pisca studije Istorija srpske književnosti baroknog doba, (XVII i XVIII vek) — nije bilo mesta!

I to je došao tek kada je stekao svetsku slavu na Zapadu — kada su Hazarski rečnik objavile nauglednije izdavačke kuće u Francuskoj, Nemačkoj, Americi, Šlaniji, Argentini… Hazarski rečnik je postao kultna knjiga, pored Borhesovih i dela Umberta Eka.

Svestrano obrazovan — govorio je četiri svetska jezika (nemački, ruski, francuski, engleski), studirao violinu, bavio se planinarenjem, igrao tenis, pisao stihove, prevodio… i nije mu bilo teško da komunicira sa celim svetom. Njegov beogradski dom svakodnevno su opsedali novinari iz sveta, a o domaćim da i ne govorimo. Nauglednije novine i književne revije, kao što su Magazin literer ili Tajmsov književni dodatak, objavljivali su na naslovnim stranama fotografije Pavića sa njegovim ruskim hrtovima…

Jedini je pisac sa prostora bivše Jugoslavije koji je čitava dva sata razgovarao sa urednikom kultne emisije francuske televizije „Apostrof“, Bernar Pivoom, kada je znalački tumačio vizantijsku i balkansku civilizaciju, naravno, sa posebnim naglaskom na Srbiju i njenu prošlost, ali i savremenost.

Pavić je bio i ostao jedini srpski pisac za koga su najugledniji izdavači pravili posebne programe boravka. Bio sam na Sajmu knjiga u Frankfurtu na kome je predstavljen njegov Hazarski rečnik na nemačkom štandu (Zurkof) — na sve strane bili su posteri sa Pavićevom slikom i obaveznom lulom… Isto tako, i na štandu francuskog izdavača Belfona. A onda, jedno veče, nemački izdavač priredio je gala prijem u čast Pavića — u elitnom hotelu „Frankfurter hof“ okupila se elita svetskog izdavaštva — pisci, urednici, menadžeri, poslovni agenti… Pavić se u toj dvorani (došao sam na njegov poziv) kretao bez kompleksa, sa lulom, delio je potpise, čas na jednom, čas na drugom, trećem… jeziku.

Putovao je na sve strane sveta — u Francusku, Grčku, Šlaniju, Ameriku, gde ga je čuveni, najčuveniji izdavač „preko bare“, Knof, pozivao na trodnevni boravak, uvršćavajući ga u svoj čuveni katalog velikih pisaca…

Hedonista, Pavić, uživao je u svemu: i u razgledanju muzeja i galerija, ali je zadovoljavao i svoju gastronomsku radoznalost. Evo kako je izgledala večera u čast Pavića u čuvenom restoranu „Kod zlatnog jelena“ u Budimu: srneći gulaš — čorba, s narandžom, palačinke s jelenovinom u vinskom umaku, raški (srpski) paprikaš od veprovine sa crnim vinom iz Tabana, šarena šajkaška gužvara, a pio se samorodni, odležani, mečinjski šardone iz manastira Grabovac (iz hrastove bačve) i Despotov crnjak viljanac iz Baranje… Jelovnik je sastavio njegov prijatelj, poslednji izdanak stare srpske porodice u Mađarskoj — pesnik i istoričar književnosti, Stojan Vujičić.

Pavić je voleo da putuje, da ide u susret svojim čitaocima, jer se kao znalac jezika, kretao bez kompleksa (a to je, inače, kompleks većine srpskih pisaca, njegovih savremenika). A na putovanjima on je od svojih izdavača zahtevao smeštaj u elitnim hotelima. U Parizu ga Belfon smešta u apartman hotela „Pon Rojal“, u kome su odsedali Margaret Jursenar, Alberto Moravija, a stalni gosti bili su i Sartr, sa svojom prijateljicom Simon de Bovoar, pa Fransoaz Sagan… U Stambolu, turski izdavač mu obezbeđuje odsedanje u hotelu na Zlatnom Rogu, u hotelu najluksuznijem u ovom delu Istoka, u kome je odsedala Agata Kristi, ali i Josip Broz… Pavić je dobio, upravo, Brozov apartman, na čijem ulazu stoji zlatna pločica sa ugraviranim Titovim imenom.

Grčki izdavač ga je gostio na čuvenom ostrvu Santoriniju, ali i u Atini, u hotelu u kome odsedaju krunisane glave… Taj jedini naš „planetarni pisac“ (kako je govorio Petar Džadžić), koji je u svojoj knjizi vaskrsnuo jedan iščezli narod — Hazare, nije uspeo da dobije i najviše priznanje — Nobelovu nagradu. Upućeni tvrde da Nobelov komitet nije mogao da mu oprosti neke prosrpske izjave, koje su u drugim bivšim jugoslovenskim republikama žestoko osuđene, a onda emitovane i u svetu.

„Pisac otrovne erudicije“, kako je za Pavića pisao Alen Boske, ugledni francuski pesnik, kritičar i romansijer, kome se divio i Umberto Eko (poslavši mu i svoj roman Fukoovo klatno sa posvetom: „Miloradu Paviću, s divljenjem…“), na jedvite jade ušao je u Srpsku akademiju nauka i umetnosti kao redovan član. Uputio je ultimativno pismo Akademij i — ne dolazi u obzir dopisno članstvo, već odmah redovno… Pošlo mu je za rukom, ono što nije pošlo Milošu Crnjanskom (kada je predložen pisac Seoba, njegov ispisnik, Ivo Andrić, svojim unjkavim glasom kazao je: „Mislim da treba ići redno..“, a Crnjanski je imao sedamdesetak godina!). Istina, pre Pavića tako je izabran samo J. B. Tito.

I na kraju, Pavić je jedan od svetskih pisaca koji je utirao put elektronskoj, kompjuterskoj književnosti, u kojoj čitalac digitalnim putem, pritiskom na dugme, kreira svoj individuali pristup štivu i sopstveni način pri čitanju književnog dela. Pavić je korespondirao sa svetom poslednjih godina isključivo zahvaljujući elektronici i bio sam, neposredno pred njegovu smrt, kod njega u kabinetu, u SANU, kada mi je „skinuo“ gomilu pisama koja su mu elektronskim putem stigla iz Rusije, od Vladivostoka do Petrograda, ali i iz Amerike, Australije, Japana, Koreje…

A Pavić, „taj fini gospodin“, kako je govorio Handke, nalazio je vremena da svojim obožavaocima odgovori na svako znatiželjno pitanje…

Bio je očaran kućom Dobrice Ćosića na Dedinju (odakle se iselio) i kućom Bore Ćosića u Rovinju, pa kućom Nikole Pašića u Francuskoj ulici… i želeo je da ima svoj dom-muzej i grad Beograd mu je to omogućio; i to na Dorćolu, u ulici Braće Baruh, u kojoj se nalazi i ostatak od 40 odsto od rukopisa Hazarskog rečnika — ostao je, kako je jednom prilikom rekao — Bogu!

Kazao mi je jednom prilikom: „Nema nijedne budućosti na čijem kraju ne čeka smrt… Prastara smrt, starija od čovečanstva, starija od rođenja i od Biblije. Smrt je istorija čovečanstva ili planete sažeta u tačku ili u zvezdu, tako da bismo mogli reći: U početku beše smrt…“

Autor teksta: Radovan Popović /riznicasrpska.net

____________________________________________________________________________________________

HAZARSKI REČNIK Milorad Pavić 

08bb42203297a97b7b6a2c1eff6a3eaaHazari su nezavisno moćno pleme, ratnički nomadski narod koji je u neizvesna vremena došao sa istoka, gonjen nekakvom vrelom tišinom, i u razdoblju od VII do X veka naseljavao kopno između dva mora: Kaspijskog i Crnog…

Zna se takođe da su Hazari između dva mora osnovali moćno carstvo propovedajući nama danas nepoznatu veroispovest. Hazarske žene su posle smrti muževa poginulih u ratu dobijale po jastuk za čuvanje suza koje će proliti za ratnicima. Hazari su se objavili istoriji ušavši u ratove sa Arapima i sklopivši savez sa vizantijskim carem Heraklijem 627. godine, ali je njihovo poreklo ostalo nepoznato kao što su iščezli i svi tragovi koji bi govorili pod kojim imenom Hazare treba danas tražiti.

Za njima je ostalo jedno groblje na Dunavu, za koje se ne zna da li je zbilja hazarsko i jedna gomila ključeva koji su umesto drške nosili srebrni ili zlatni trorogi per-per.

S istorijske pozornice Hazari su nestali zajedno sa svojom državom pošto su preobraćeni iz svoje veroispovesti u hebrejsku, islamsku ili hrišćansku. Ubrzo posle preobraćenja usledio je raspad hazarskog carstva.“

Nastavite sa čitanjem

JEDAN JE NEPONOVLJIVI ČELZI…

TAMOiOVDE________________________________________________________________________________________________

RAZGLEDNICA: LONDON

Ono što je Ist Said Side za Njujork, Beverli Hils za L.A ili 16 Arondisement za Paris, to je Čelsi za London.

4401_ocp_w380_h300Čelsi je nastao u osmom veku kao malo blatnjavo saksonsko selo na obalama Temze.

Sam naziv potiče od saksonskih reči Cealc Hythe. Početkom 16 veka, ova mala čaršija počinje da bude magnet za buržuje, što bi ga zvali u to vreme Selo Palata. Počev od Kralja Henrija VIII, pa do kraljice Elizabete I svi su žuljali kočije kroz zemljani Kings Road, jednu od današnjih glavnih ulica punu lukzunih butika i restorana, odakle i sam naziv ulice potiče.

Kako je Kraljevina počela da se širi sa kolonijama, tako je vremenom i Čelsi počeo da akumulira bogatstvo. Kap znoja svakog roba oblila je svaku crvenu ciglu u Čelsiju do dana današnjeg.

 Danas, cena prosečne kuće je ovde preko milion funti. Ovaj kraj je poznat i po piscima koji su proveli deo svojih života ovde. Oskar Vajld, Mark Tven, Henri Džejms… bili su samo jedni od mnogobrojnih koji su pisali u miru i tišini u najbezbednijem naselju na svetu.

U novije vreme Stonsi, Bitlsi i Erik Klepton imali su ovaj deo Londona kao adresu u ličnoj karti, čak štaviše Britanski pank se rodio ovde.

Kings Road je neko vreme bio privatna ulica Kralja Džordža. Čak se i izmišljeni Džejms Bond vodi pod adresom ovde. Sedamdesetih godina su pankeri, muzičari, slikari i pisci potisli buržuje iz Čelsija. Danas je ovo mesto bankara, investitora, bivših političara gde može da se nađe poneki glumac koji je napravio pare u Hollivudu, kao Hju Grant ili Majkl Kejn.

Ako si žedan, vodu možes kupiti samo u nekom ekskluzivnom restoranu ili Kartier radnji pod uslovom da kupiš nešto kod njih.Nema nikakvih radnji za običan svet.

Zavukao sam se u francuski bistro sav od keramike, i gledam kako se svetske pare vrte ukrug. Na stolu leži današnji Figaro, Cajtung i ostale evropske top novine. Ovaj deo grada je privukao dosta buržuja iz Evrope. A u isto vreme Erl Kadogan, koji drži skoro celi Čelsi, šamara ih po ušima počev od rente pa do lizinga i to sve na „kratak period“. On praktično ništa ne prodaje. U njegovim rukama je najskuplji deo ove planete. A nije ni čudo kad je njegova familija osnovala agenciju za nekretnine još u 16 veku.

Što se tiče pridošlica, odnosno stranih tajkuna, investitora je u zadnje vreme sve više.

Uglavnom svi slede stari engleski pravilnik.

Oni prvo ošišaju svoju domovinu, pa kad dođu ovde, onda njih šiša Kraljica.

I na kraju svi su srećni i zadovljni.

Aleksandar Mitrović / danas.rs                                    

FILOZOFIJA ČARLSA ŠULCA…

TAMOiOVDE__________________________________________________________________________________________________

Ovo što sledi je filozofija Čarlsa Šulca, tvorca Čarlija Brauna.

filozofija-carlsa-sulcaNe morate zaista odgovarati na pitanja.

Samo pročitajte ovaj kratak tekst do kraja i shvatićete poruku.

1. Nabrojite petoricu najbogatijih ljudi na svetu.
2. Nabrojite zadnjih pet pobednika u golfu.
3. Nabrojite imena zadnjih pet Misica sveta.
4. Nabrojite desetoro ljudi koji su dobili Nobelovu ili Pulicerovu nagradu.
5. Nabrojite dobitnike Oskara za najboljeg glumca i glumicu u zadnjih pet godina.

 I, kakav je rezultat?

Stvar je u tome da malo nas pamti jučerasnje senzacije. Ovo nisu gubitnici, radi se o najboljima na svom području. No, pljesak utihne. Nagrade izgube sjaj. Postignuća padaju u zaborav. Pohvale i povelje pokapaju se zajedno s njihovim dobitnicima.

 Evo još pitanja, da vidimo kako ćete sada proci.

1. Nabrojite par učitelja koji su vam pomogli u školi.
2. Nabrojite tri prijatelja koji su vam pomogli kad vam je bilo teško.
3. Nabrojite petoro ljudi od kojih ste nešto važno naučili.
4. Razmislite o par ljudi koji su učinili da se osećate važnim.
5. Razmislite o petoro ljudi s kojima se rado družite.

 Lakše?

Pouka: Ljudi koji vaš život čine drugačijim nisu oni s najviše diploma, najviše novca ili najviše nagrada.

To su ljudi kojima je stalo.

znakoviporedputa.com

P. S.

I,  da.

GOVORITE  TIHO I NOSITE PSA SA SOBOM.

Naravno.

POMERANJE GRANICA – HELEN KELER…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Ljudi koji su pomerali granice – Helen Keller

Helen Keler (Helen Adams Keller; 27. 6. 1880–1. 6. 1968.) rođena je u Alabami, SAD. Sa devetnaest meseci bila je zdravo dete i već je govorila nekoliko reči. Međutim, tada se razbolela; ondašnji lekari govorili su da ima “moždanu groznicu“ – verovatno šarlah ili meningitis. Verovali su da će Helen umreti, ali ona je ozdravila. Međutim, njena majka primetila je da Helen više ne reaguje na poziv za večeru, niti pokazuje bilo kakvu reakciju na nekoga ko prođe pored nje. Bolest ju je ostavila gluvom i slepom.

Helen Keler u mladosti

Potpuno izgubljena, devojčica se kretala bukvalno se držeći za majčinu suknju; prepoznavala je ljude dodirujući njihova lica ili odeću. Ali s godinama je postala frustrirana što ne može da govori, bila je veoma teško dete koje je neprekidno vrištalo i imalo izlive besa. Njena majka došla je do stručnjaka za probleme gluve dece, Aleksandra Grema Bela (Alexander Graham Bell), izumitelja telefona, koji je svojim pravim pozivom smatrao upravo podučavanje gluve dece. Bel joj je predložio da piše direktoru Institucije Perkins za slepe, i traži učitelja za Helen. Poslali su joj bivšu najbolju učenicu – En Saliven (Anne Sullivan).

Jednog dana En ju je odvela do pumpe za vodu i puštala joj vodu preko ruke, a istovremeno i pisala slova v-o-d-a po dlanu. Radila je to sve dok Helen nije shvatila da “voda“ znači voda koju je osećala na ruci. Ovo joj je otvorilo potpuno novi svet, trčkarala je okolo i zapitkivala En kako se zovu različite stvare, a En bi joj pisala reči po dlanu. 

En je učila Helen godinama. Njen napredak bio je zadivljujući. Helen je naučila da čita Brajevu azbuku i piše i na običnoj i Brajevoj mašini. Još sa osam godina postala je poznata – neki članci o njoj u nacionalnim novinama govorili su da je fenomen.

Film iz 1962. godine doneo je glumicama, koje su glumile En i Heler, Oskara

Na fakultetu je napisala knjigu “Priča o mom životu“. Postala je poznata i proputovala je svet kao simbol ljudi s posebnim potrebama koji uspevaju da ih prevaziđu.

Objavila je još nekoliko knjiga. Pokušala je da uči da govori, ali nažalost, nikada nije u tome uspela; zvuke koje je proizvodila samo su En i članovi porodice uspevali da razumeju.

Diplomirala je 1904. godine i postala prva gluvonema osoba sa diplomom ikada. Godine 1909, pod uticajem Džona Mejsija, supruga njene učiteljice, učlanila se u Socijalističku partiju Masačusetsa.

Na osnovu njene priče snimljen je film “The Unconquered“ 1953. godine, i osvojio je Oskara za najbolji dokumentarac.

Helen Keler čita sa usana predsednika Ajzenhauera

Četiri godine kasnije pojavila se TV serija “The Miracle Worker“, drama o prvim uspesima En Saliven sa Helen; 1959. godine pretvorena je u predstavu na Brodveju, a 1962. godine film, gde su glumice u ulogama Helen i En obe dobile Oskara.

 

wannabemagazine.com

OKRETANJE KA SUNCU…

TAMOiOVDE__________________________________________________________________________________________________________________

Kuća-suncokret nagrađena ekološkim Oskarom

Kuća u češkom gradu Velke Hamra koja se okreće za suncem dobitnik je takozvanog ekološkog Oskara – premije „Enerdži Gloub“.

Ekološka kuća se okreće za suncem oko svoje ose, puneći se solarnom energijom. Preko zime „se zakopava“ dva metra u zemlju, što uveliko smanjuje potrošnju energije..

Vlasnik kuće Bohumil Lhota (73) ovu kuću je gradio skoro 20 godina. Počeo je 1981. a završio je 2002. godine.

izvor: Glas Rusije

VIVA LA VIDA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

ŽIVOT JE BAJKA – FRIDA KALO

 Meksička slikarka koja je u osamnaestoj godini doživela saobraćajnu nesreću kad joj je kičma zauvek uništena i zbog čega će trideset dva puta biti operisana, bila je osuđena na doživotni bol i život u metalnom korsetu. Ipak, jednu svoju sliku nazvala je „Živeo život”

Viva la vida”, 1954, Muzej Fride Kalo u Meksiku
    Sa šest godina Frida Kalo razbolela se od dečije paralize i devet meseci ležala u krevetu previjajući se od bolova. Da bi izdržala, utonula je u svet mašte, gde bi je uvek čekala nasmejana izmišljena prijateljica.


usomotshalj.

„Autoportret u somotskoj haljini”, posvećen Alehandru, 1926, privatna zbirka

      Kad se oporavila, jedna noga joj je bila tanja i kraća. Deca su joj se podsmevala. Shvatila je da je ostala obeležena. Postojala su dva načina da se s tim nosi: da se preda, prihvati hromost kao stanje koga treba da se stidi, sakrije u kuću ili da se izbori, prkosi, nametne time što će nedostatak preokrenuti u prednost. Odlučila se za ovo drugo, ali dok je shvatila kako se to postiže, prošle su godine.

    Dečija izrugivanja izazivala su u njoj bes, ali ne i gubitak samopouzdanja. Suočila se sa sažaljenjem i zlobom, ali ni tako mala nije prihvatala poraz. Prezirala je pokazivanje bilo kakve slabosti i nikad nije plakala. Kad je već bila drugačija, pokušala je da bude bolja. Naučila je da vozi bicikl, penjala se na drveće i plivala brže od drugih devojčica. Nije mogla da preskače konopac, ali je učila rvanje i boks, što nije bilo uobičajeno za devojčice tog vremena, a nije ni danas.
    Majka ju je potajno sažaljevala, ali je od oca imala podršku i divljenje. Govorio joj je da je bolja od drugih jer je hrabrija i pametnija. Bila mu je ljubimica, od njegovih šest kćeri jedino se ona školovala.
    Otac, koji se u Meksiko doselio iz Nemačke, bio je uvaženi umetnički fotograf, blage naravi, zatvoren i povučen, svirao je klavir i čitao nemačke filozofe. Majka je bila nepismena, odlučna, praktična, tvrdoglava, nezadovoljna i, uglavnom, neraspoložena.
Ogledalo nad krevetom

trup

„Slomljeni trup”, 1944, Muzej Dolores Olmedo Patinjo, Sijudad Meksiko

Frida je odrastala kao energična, nemirna devojka koja se šišala na kratko i nosila pantalone. Čitala je, izlazila s muškim društvom. U srednjoj školi, u koju se upisala falsifikujući godine, bila je član mladih komunista i još jedne grupe intelektualno-političkih istomišljenika u kojoj je bila jedina devojka. Bila je to buntovnička grupa koja je pravila nevolje u školi, posebno nastavnicima. Vođa grupe, Alehandro, bio je Fridin momak tri godine.

    Na jednoj porodičnoj fotografiji, koju je snimio njen otac, nosi muško odelo s prslukom i kravatom, dok njene sestre i majka imaju na sebi skladne haljine. Otac je ponosan na njen stav tokom poziranja, dok je majka užasnuta.
    Želela je da završi studije i postane lekarka. A onda je došao taj dan. Šetala je po trgu s Alehandrom, ušli su u drveni autobus, krenuli, a onda se čuo zvuk kočenja, mukli udarac, lomljava drveta i stakla. U sudaru, držač iz autobusa, dugačka metalna šipka, probila je Fridin stomak izašavši na drugu stranu.
    Lekari su sumnjali da će preživeti, još manje da će ikad hodati. Desna, kraća noga, bila je slomljena na jedanaest mesta, stopalo smrvljeno, kičma presečena na tri dela, karlica zdrobljena, rebra i ključna kost polomljeni.
    Nakon operacije dobro joj je došlo što je još kao dete naučila da miruje. Mesecima je ležala nepomična, na leđima, u gipsu od glave do pete, u neizrecivim bolovima.

    Kad su bolovi u kičmi i nozi postali podnošljiviji, počela je da je muči dosada. Majka je pomislila da bi joj slikanje možda pomoglo, pa je donela boje, četkice i mali štafelaj koji je mogao da se smesti na krevet. Otac je smislio kako da iznad kreveta učvrsti ogledalo da bi mogla da vidi svoje lice.
    I tako je počela da slika najbliži objekat – sebe. Od sto četrdeset tri Fridine slike, pedeset pet su autoportreti. Slikala je svakodnevno, proučavala istoriju evropske umetnosti i vežbala ruku.  Brzo je napredovala.

                    „Autobus”, 1929, Muzej Dolores Olmedo Patinjo, Sijudad Meksiko

Dugotrajna nepomičnost izoštrila joj je sposobnost opažanja, zapažala je detalje i slikala ih . Naslikala je „Autobus”, podsećanje na udes, a svoj „Portret u somotskoj haljini” poslala je Alehandru koji je posle nesreće počeo da se udaljava. Htela je da ga vrati. I uspela je.     Pošto je dobio sliku, još neko vreme su bili zajedno. Tada je postala svesna onoga što će kasnije postati glavno obeležje njenog slikarstva – da njene slike imaju moć govora. Na tom prvom autoportretu Frida ima mek, nežan izraz koji u kasnijim slikama nestaje. Umesto poziva „u pomoć”, pojaviće se okrutna maska koja govori „ne može mi niko ništa”, izraz koji će Frida zadržati i slikati do kraja. To možemo da vidimo upoređujući prve i kasnije Fridine autoportrete.

Kaktus koji uspeva svuda   

 
Autoportret” koji je uradila s petnaest godina, 1922

Fridin oporavak bio je čudo. Ponovo je stala na noge. Imala je devetnaest godina. Za njeno školovanje više nije bilo novca. Morala je da nađe posao. Jedino što je naučila bilo je slikanje. Na jednoj zabavi upoznala je Dijega Riveru, najvećeg meksičkog slikara. Pokazala mu je svoje slike. Šta li će Rivera, u to vreme već div i legenda, dvadeset godina stariji od nje, reći za slike mlade, nepoznate, samouke hrome devojke koja mu je pri tom drsko rekla da želi slikanjem da zarađuje za život jer joj je to najmanje dosadno? Gledao je u nju požudno, a njene slike dugo i pažljivo i na kraju ozbiljno rekao: „Tvoje su slike posebne, tako ’meksičke’. Darovita si, imaš stila. Moraš da nastaviš da slikaš, ali nemoj nikoga da oponašaš. Budi svoja, dovoljno si dobra i drugačija.”

    Kao da je čula svog oca, a te reči dolazile su od čoveka kome se divila kad je bila veoma mlada, dok je on u njenoj školi radio mural u amfiteatru.
    Od tog trenutka Frida neumorno slika, a s Dijegom počinje burnu ljubavnu vezu koja će trajati do kraja njenog života. U tom životu za njega su slikarstvo i politika bili najvažniji, dok je za nju to bio samo on, Dijego.
    Ubrzo nakon venčanja saznala je da Riverina ljubav prema njoj ne isključuje i njegove veze s drugim ženama. Čeznuo je za slobodom da ima bilo koju ženu, čežnju koju ima većina muškaraca, a koja se najlakše osvaja pomoću slave i moći. A Dijego ih je imao. Fizički je bio neprivlačan, ali žene su se bacale na njega. Želele su da mu poziraju i budu ovekovečene na njegovim muralima. Veza s njim bila je, verovale su, prečica do večnosti.
    Izazivao je u njima divljenje i sažaljenje u isto vreme: potrebu žene da bude s moćnim muškarcem i majčinsko osećanje brige za dete. Bio je veliki meda koji zna da mazi, sluša i čuje, a ne zna da brine o sebi, dok je, s druge strane, imao ugled i poznanstva u celom svetu. Ko može da odoli takvoj kombinaciji? U Meksiku je bio bog; kao slikar, predstavnik meksičke renesanse, i kao ideolog radničke klase.
    Rivera je radio velike murale u Meksiku i Americi. Udvarala mu se njujorška elita, u Meksiku su se kleli u njega. Bio je vatreni komunista koji je prihvatao porudžbine od kapitalista. „Bio je kaktus koji uspeva svuda, na pesku i kamenju. A kad cveta, njegovi su cvetovi predivno crveni ili žuti kao sunce”, pisala je Frida prijateljici.
    Bio je sposoban da druge podređuje svojim potrebama, a da toga nije bio ni svestan. Znao je da isključi druge čak i kad su bili prisutni i usredsredi se na samog sebe. Da li je to bila ravnodušnost, samoživost ili umetnička samosvojnost?

Izrezano srce  

 
„Frida i Dijego”, 1931, Muzej moderne umetnosti, San Francisko

 Fridu su bolele njegove prevare. Pravdala ga je da je posedovanje lepih žena plod njegove umetničke prirode, težnje za posedovanjem lepote, da mu je potrebna takva vrsta zanosa, da je umetnik željan doživljaja, u večnoj potrazi za nadahnućem, da ulazi u veze s prelepim ženama zbog svoje umetnički uzvišene čežnje za savršenstvom. Naivno je verovala da će ga njena neizmerna ljubav promeniti i pripitomiti.
    Tokom jedne godine imala je sedam operacija na kičmi, u bolnici je provela devet meseci i smatrala da zaslužuje vernost. Ali, on je i dalje trošio žene kao omiljene poslastice. Bio je muškarac koji svoj ego hrani ženama da bi bio bolji u poslu.
    Pravdala ga je mišlju da tako veliki i značajan čovek pripada svima i da, shodno tome, ne može emotivno da pripada samo jednoj osobi. Nije htela da prihvati istinu da on nije sposoban da voli nikoga sem sebe.
    „Možda ljudima koji osećaju neizmernu strast prema svojoj umetnosti ne preostaje više strasti za ljude”, pitala se.
    Odlučila je da se za sebe izbori na svoj način. Da bude drugačija time što će biti nemilosrdno ženski iskrena i ogoljena, onako kako niko nije spreman da bude. Okrutno je slikala svoju slomljenu kičmu, rane na nozi, izrezano srce, sebe mrtvu, krv koja ističe iz prerezane vene, strelicama izbodeno telo, sebe uraslu u zemlju, krvave mrlje na belim čaršavima, pobačene fetuse. Slikarka Džordžija O’Kif rekla je Fridi, kad je na njenoj izložbi u Njujorku videla sliku „Rađanje”, da se pre nje niko nije usudio da naslika taj čin, jer niko ne želi da vidi moć žene dok daje život.
    Slikala je sopstveno lice, svesno preterujući u grubosti autoportreta, naglašavajući svoje nedostatke: slikala je suvišne dlačice na licu, brčiće i spojene obrve koje je mogla i da nema da je htela da bude kao drugi.
    Počela je da se oblači kao seljanka iz Tehuana: u dugačke suknje i šalove živih boja, da ukrašava kosu cvećem i trakama, stavlja drečav nakit, nanosi jarkocrveni ruž. Svakog jutra oblačila se kao da izlazi na pozorišnu scenu. Češljala se i oblačila satima. Do juče gradska devojka, moderna mlada žena koja je obično nosila pantalone, kožne jakne i muške čizme, svesno se preobrazila u eksponat iz etnologije. Ljudi su se za njom u čudu okretali. Ali, stvorila je „stil Kalo”.

Pikasove minđuše 

 
„Između zavesa”, poklon za Lava Trockog, 1937, Nacionalni muzej za žene u umetnosti, Vašington

 Morala je da slika jer je bol zbog Dijegovih neverstava i njene bolesti bio preveliki da bi ostao samo u njoj. Na jednoj fotografiji vidimo Fridu kako leži u bolnici i pomoću ogledala islikava korset. Ima namazane nokte, prstenje, frizuru… Opet prkosi. Tokom tri godine isprobala je dvadeset osam korseta od gipsa, plastike, gvožđa i kože.  Našarati taj oklop i kavez bez koga bi se njeno telo raspalo ne može svako.
    Imala je potrebu da radi sve ono što ne može. Išla je na ples, upuštala u veze s muškarcima i ženama želeći da njeno telo oseti nešto drugo osim bola. Sklapala je prijateljstva s Dijegovim devojkama da bi obezvredila njihov značaj i svoj položaj učinila podnošljivijim. Marširala je, protestovala, pevala Internacionalu, mrzela nepravdu i verovala da će komunizam spasti svet od bede.

    Na površini je bila vesela, zavodljiva, zabavna osoba neponovljivog izgleda, sa smislom za humor, koju su svi obožavali. Kad su joj zbog gangrene odsekli nogu, rekla je: „Šta će mi noge, ja imam krila.” Na otvaranje svoje izložbe u Meksiku, 1950. godine, došla je bolničkim kolima, u pratnji motociklista. Uneli su je na nosilima i smestili u krevet nasred galerije. Čitave večeri zabavljala je društvo, veselila se, slavila.
    Njen život postao je pozorište u kome je sama kreirala kostime, crtala scenografiju, izmišljala sadržaj, režirala i glumila. A zatim je sve to slikala. Slika „Na pozornici”, koju je namenila Trockom, kazuje upravo to.

    Kad je u proleće 1938. godine Andre Breton posetio Trockog koji se u Meksiku skrivao u Fridinoj kući, video je njene slike i, oduševljen, nazvao ih nadrealističkim. Ona se nasmejala i rekla: „Ne, one su samo autobiografske, ja slikam svoj život.”

    Nije razumeo da je sam njen život čisti nadrealizam, dok su njene slike sadržavale meksičku narodnu umetnost, mitologiju, religiju, savremenu uličnu umetnost ali i prekolumbovsku primitivu – nikada ranije viđen spoj.
    Na izložbi u Parizu njenim slikama divili su se Hoan Miro, Kandinski, Dišan. Kritičari su bili puni hvale, ističući neponovljivost i iskrenost. Oduševljeni Pikaso poklonio joj je minđuše od kornjačevine u obliku dve male ruke koje su joj odmah postale najdraži nakit.
    Nije verovala da je slavna ni kad je muzej Luvr 1939. godine otkupio jedan od njenih autoportreta. Kao slikarka, nije bila sujetna. Kao svakom teškom bolesniku, činjenica da preživljava bila je dovoljna nagrada.
    Deset dana pre smrti, 1954. godine, četiri sata je po pljusku, uprkos zabrani lekara, zajedno s Riverom učestvovala u uličnom maršu solidarnosti s vladom Gvatemale čijeg je levičarskog predsednika CIA zbacila s vlasti. Sedela je u invalidskim kolicima. To je njena poslednja fotografija. Htela je da bude deo života do samog kraja.   Odlučila se za nemoguće poduhvate, nepotrebne rizike, ludu tvrdoglavost i naprezanje tela do krajnjih granica. Opstala je zahvaljujući volji i savladavanju. Tako je postala mit. Imala je četrdeset sedam godina.

   „Svako je dužan da napravi najbolje što može od onoga što ga je zapalo, jer je smisao života održanje života samog. Treba postojati uprkos svemu: osećati, disati, gledati, učestvovati. Nije nam data druga šansa, drugi život”, napisala je Slavenka Drakulić u knjizi „Frida ili o bolu”, uz čiju je pomoć ovaj tekst i nastao.

SEĆANJE I POŠTOVANJE
Posle Fridine smrti njena umetnička slava je rasla. Kuća u kojoj je rođena, Plava kuća, Kasa Azul, otvorena je 1958. godine kao muzej, na predlog Dijega Rivere. Feministički pokret sedamdesetih godina prošlog veka povećao je zanimanje za njen život i rad i ona postaje ikona ženskog otpora. Godine 1980. u Meksiku kreće neomeksikanizam, pravac koji se oslanja na Fridinu umetnost. U Londonu je 1982. godine otvorena prva retrospektiva Kalove van Meksika, odakle se seli u Švedsku, Nemačku, Njujork.
“Ja i moji papagaji“, 1941, privatna zbirka

Hajden Herera 1983. godine izdaje Fridinu biografiju koja postaje bestseler. Njena slika „Dijego u mojim mislima” koristi se 1990. godine kao poster za izložbu meksičkog slikarstva u muzeju Metropoliten. Opera „Frida” kompozitora Roberta Havijera Rodrigeza izvodi se 1991. godine u Filadelfiji. Američki džez flautista i kompozitor Džejms Njutn 1994. godine objavljuje album nadahnut Fridinom slikom „Odelo za Fridu Kalo”. Pevačica Madona kupuje Fridin „Autoportret s majmunima” proglasivši se reinkarnacijom meksičke slikarke. U Sjedinjenim Američkim Državama puštena je u opticaj poštanska marka s Fridinim likom. Glumica Selma Hajek 2002. godine igra Fridu u filmu rađenom po Hererinoj knjizi koji postaje hit osvojivši dva Oskara. Godine 2006. Fridina slika „Koreni” prodata je na aukciji za 5,5 miliona dolara.

    Na stogodišnjicu rođenja Fride Kalo u Palati lepih umetnosti u Sijudad Meksiku, najvažnijem kulturnom centru Meksika, otvorena je retrospektivna izložba njenih slika koju obilazi rekordan broj posetilaca. Sledeće godine ova izložba odlazi u više gradova SAD, a 2010. godine u Berlin i Beč.
    Meksička banka 2010. godine pušta u opticaj novčanicu od 500 pezeta na kojoj se nalaze likovi Fride Kalo i Dijega Rivere.
U Beogradu se prikazuje pozorišna predstava o životu ove umetnice po tekstu Sanje Domazet.
    Slavenka Drakulić objavljuje knjigu o Fridi koja se istovremeno pojavljuje u Švedskoj, Nemačkoj, Hrvatskoj i Srbiji i prisutna je na svim izložbama Fride Kalo koje obuhvataju ta govorna područja.
Autor: Slobodanka Lazarević

Izvor: Politikin Zabavnik


 

NOVAK ĐOKOVIĆ – NAJBOLJI SPORTISTA NA PLANETI…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________________________

Novak Đoković proglašen je za najboljeg sportistu sveta u 2011. godini u izboru prestižne fondacije Laureus, koja tradicionalno dodeljuje sportskog „oskara“ najuspešnijima.

 

JEDINSTVENA PRIČA…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________________________

…koju svakako treba čuti. Zarad nas samih.

ČOVEK KOJI JE SADIO DRVEĆE– Dobitnik Oskara za najbolji animirani film 1987. godine.

NIŠTA MNOGO VAŽNO- SAMO TRI PRIČE…

TAMOiOVDE________________________________________________________________________________________

Nedavno, 5. oktobra 2011. u 56. godini, umro je Stiv Džobs, utemeljivač kompanija Epl i Piksar.

Ovaj harizmatični čovek ostavio  je neizbrisiv trag kao inovator i tvorac Epla 2, Mekintoša, ajpoda, ajfona i ajpeda ali i kao čovek čije se ime našlo iza revolucionarnih, Oskarom nagrađivanih animacija iz studija Piksar.

O njegovom poslovnom životu i uspehu neću pisati. Sve je poznato.

Zanimalo me:  Stiv Džobs- ČOVEK.

I evo.

Tri priče o svom životu, kazivao je sam Stiv…

Autor: Bora*S