LEPA ZOJČE I VREDNI GANE…

Evo ko je zaista bila Zona Zamfirova

Stevan Sremac je u Nišu živeo od 1879. do 1892, sa prekidom od dve godine kada je bio u Pirotu. U gimnaziji je predavao srpsku istoriju. Slobodno vreme je provodio u malim niškim kafanama Bosna, Kod Margera, Kasina, gde nije dolazila krupna gospoda, kako je on nazivao. Pažljivo slušajući šta govore niške zanatlije, Sremac bi krišom vadio beležnicu i zapisivao. Kasnije, uveče, po sećanju razrađivao je njihova kazivanja, koja će mu koristiti za pisanje najboljih dela.

Sremčev rukopis

U Narodnom muzeju u Nišu čuvaju se deo rukopisne zaostavštine, biblioteka i lične stvari, a kao posebna vrednost – i originalni rukopis Zone Zamfirove. Pre toga, u beležnici iz 1895. zapisana je i skica za ovaj roman.

printscree

Sremac je Zonu objavio tek 1903. godine u Srpskom književnom glasniku, u nastavcima. A kao roman ovo Sremčevo delo je prvi put objavljeno 1907. godine u izdanju Srpske književne zadruge.

Dugo se, čak i među učenim ljudima, nije znalo da li je Sremac svoje najbolje delo napisao na osnovu istinitog događaja koji se odigrao u Prištini krajem 19. veka i koju je čuo od Branislava Nušića, koji je 1895. bio srpski konzul u Prištini, gde se družio sa viđenijim Srbima, a posebno sa čorbadži Zamfirom Kijametovićem, ocem trinaestoro dece, među kojima je bila Jevrosima, iz milošte zvana Zona; ili na osnovu priče o trgovcu Gavrilu Ganetu Jovanović i njegovoj prelepoj ženi Zojici (Zojče), kćerki niškog čorbadžije Hadži Smiljana Jankovića.

Ljubav je uvek prva

Kad je napunila šesnaest godina, Zoni nije bilo ravne po lepoti u Prištini i na daleko.

Imala je rumene usne i bele kao somot obraze, koji su se nazirali kroz providnu maramu. I oblačila se lepo. Nosila je šalvare od svile i bundicu od atlasa, a ispod nje jelek nabrekao pod jedrim devojačkim grudima.

Zamakla je za oči svoj momčadiji u ovom gradu, ali najviše Maksimu, sinu Koste Gapića, kujundžije. I ona je njega begenisala. Voleli su se i tu su ljubav kazivali samo pogledom kad bi s večeri on prolazio, a ona ga na kapidžiku očekivala.

Cela Priština je to znala, pa je i pesma ispevana.

Znali su to i roditelji Zonini i Maksimovi, i prećutno su to odobravali. Ali ubrzo dođe do svađe čorbadži Zamfira i esnaflije Koste, u dućanu ovog drugog. Na početku je njihov razgovor bio sasvim bezazlen, kakav može biti između prijatelja, ali se sve više zaoštravao. Na kraju, pale su teške reči. Kosta poče da vređa Zamfira, a ovaj odgovori: „Zar da dam moje dete za tvojega sina. Daću gu rado za najsiromašnijeg momka, ali nikada za tvoga Maksima.”

Posle ovoga Zona je tugovala. A Maksim i tugovao i smišljao osvetu. Sa drugom Zakom Škurtom izveo je otimanje devojke. U tadašnje vreme devojka kojoj bi se desilo tako nešto, nazivana je pobegulja. Za nju ali i za kuću iz koje dolazi to je bila velika bruka i sramota. Znao je to i Maksim. Dugo je pucala ova bruka po Prištini.
Posle dolaska iz Prištine, jedne letnje večeri na Kalemegdanu Nušić je, u šetnji, sve ispričao Sremcu.

– Slušajući Nušićevo pričanje, Sremac se oduševio i zamolio prijatelja da mu dozvoli da obradi ovu priču. Jedini uslov koji je izrekao Nušić bio je da u delu ne spominje Prištinu, jer je u kući čorbadži Zamfira mnogo dobrih kafa popio! Naravno, Nušić nije želeo da još više osramoti svog dobrog prijatelja. Sremac je na to odgovorio: „Odvešću ja tvoju Zonu u moj lepi Niš. Neće je tamo ni rođeni tatko prepoznati.” Tako je nastala jedna od najlepših Sremčevih pripovedaka iz starog Niša.

Posle bruke i sramote koju je porodici Zamfir priredio Maksim, Zona je ipak imala dosta prosaca. Ali ona nikog nije htela. Čorbadži Zamfir, na kraju, održa reč koju je dao u Kostinom dućanu. Zona se udala za siromašnog i lepog mladića, šnajdera Aleksu Grbića.

Istina o Sremčevoj Zoni Zamfirovoj nikada ne bi bila otkrivena da je njen brat Dragutin Kijametović sa kojim je i živela do smrti, nije nagovorio da otkrije šta joj se dešavalo u Prištini, krajem prošlog veka. On je ponešto znao, ali mu je sestra u proleće 1952. ispričala sve.

Svoju starost provodila je nečujno i tiho sve do 1952. kada je istina o Zoni otkrivena. Iste godine u Narodnom pozorištu, za vreme upravnika Raše Plaovića, postavljena je i predstava Zona Zamfirova. Zona je u tradicionalnoj nošnji, sa neizbežnim šalvarama, prisustvovala premijeri u drugom redu. Prvi red bio je zauzet za ondašnju političku elitu, sa Aleksandrom Rankovićem na čelu.

Kujundžija Maksim Gapić, kod Sremca čapkun Mane, nije se oženio Zonom, već Cincarkom Zatom. Ubio se kao stariji čovek pred rat. Aleksa Grbić, koji je u zbilji oženio Zonu nastradao je prilikom albanske pobune u Uroševcu 1913. Stari čorbadži Zamfir zbog bruke se preselio u Prokuplje, gde je i umro. Zona je posle dosta selidbi na kraju ipak imala lepu starost. Umrla je u 75. godini, a sahranjena je na Novom groblju.

Ne znamo da li je Sremac znao, ili nije, šta se desilo sa pravim akterima njegovog romana. Bio je realista, ali očigledno nije voleo nesrećne završetke. Ipak jednu stvar nije izmislio, niti je morao da menja, teško da je i mogao i da je hteo – a to je lepota jedne devojke, Prištevke Jevrosime zvane Zona.
Zona Zamfirova je umrla 1952. godine i sahranjena na Novom groblju u Beogradu, parcela 97. Na njenom grobu i danas piše „Ovde počiva Zona Zamfirova”.

Autentična niška priča o Zoni Zamfirovoj

Po dolasku u Niš 1879. godine, Stevan Sremac je upoznao tada uglednog veleposednika, trgovca i industrijalca Gavrila Ganeta Jovanovića i njegovu prelepu ženu Zojicu (Zojče), kći niškog čorbadžije Hadži Smiljana Jankovića. Sremac postaje veliki prijatelj porodice Jovanović, ali se u toj porodici samo šaputalo i o potajnoj naklonosti profesora Sremca prema lepoj i od njega dve godine starijoj Zojici.

Stare Nišlije su čule i za priču da je i sam Hadži Smiljan „kriv” što je ušao u Sremčev roman, jer mu se navodno pred smrt poverio o događaju koji je tokom 1870. i naredne godine potresao njegovu porodicu.
Akteri su bili njegova tada sedamnaestogodišnja kći Zojica (uz koju je imao samo još jednog sina) i od nje petnaest godina stariji Gavrilo Gane Jovanović (1838–1902), ambiciozno i stasito momče iz obližnjeg sićevačkog sela Bancareva. I priča je onda dalje tekla.

Zojče

Lepi i vredni Gane dolazi u Niš i nalazi posao kod gazda Hadži Smiljana Jankovića, koji nije znao šta ima. Od prelepe kuće sa doksatima i velikim dvorištem, u Episkopskoj ulici, između Saborne crkve i i tadašnje opštinske škole, pa do brojnih vinograda prema Bubnju, Gorici i Gabrovcu.
Sam Sremac kasnije piše da je „Mane Zonu znao još kao derište, kao čupe ili čupence, kako su se tada nazivale šiparice”.

Maltene pod istim krovom bogatog Hadži Smiljana (čorbadži Zamfira), stasavalo je dvoje mladih i lepih, Zojče (Zona) i Gane (Mane). Bogata porodica u početku nije krila svoje simpatije prema vrednom, naočitom i preduzmiljivom seoskom momčetu pod svojim krovom, ali su te simpatije splasnule kada je buknula ljubav između dvoje mladih.

Smatralo se da je ta ljubav staleški neodrživa (zar čorbadžijska kerka za siromašno selsko momče?). Pokušaji roditelja da odvoje Zojče od Ganeta, izazvali su dramatična događanja u porodici Janković.

Ostaće tajna šta se zapravo dogodilo, onako kako je Sremac to opisao, ili nekako drugačije, a što je čuvano kao stroga porodična tajna. Ali važno je da su tradicije porušene jednom ljubavlju koju ništa nije moglo zaustaviti, što je simbolično najavljivalo i neko novo vreme i ljude posle odlaska Turaka sa ovih prostora.

Zojče i Gane venčali su se 1871. godine. Izrodili su sedmoro dece, od kojih je roditelje nadživelo četvoro – Katarina (Rinka), Jovan, Hristina i Dragoljub. Oni su pak za sobom ostavili dvanaestoro unučadi. Gavrilo Jovanović je ubrzo uvećao Hadži Smiljanov imetak i kao Gavrilo Siljanić – Jovanović, postao viđen niški trgovac, industrijalac i dobrotvor. Ali srećan život Zojčeta i Ganeta ipak nije trajao dugo.

Potresena vešću da je izgubila brata jedinca, Zojče (Zona) umire 1884. godine u trideset petoj godini života, neposredno po rođenju svog poslednjeg deteta Dragoljuba. Gavrilo se ubrzo opet oženio i zanimljivo je da se i druga žena, sa kojom je izrodio još petoro dece, zvala Zojica.

niskevesti.rs

Izvor: telegramvesti.rs

---

---

 

STARINSKI LJUDI…

Mudri i staloženi, vrletni istovremeno, i na neki svoj način osorljivi, originalni

Jedni u kući vele da se iz zvučnika „tranzistora“, koji je u dvorištu bio okačen o parmak, začula Silvana, drugi da je zapevala Lepa, znam samo da je to bila neka ljubavna izvorna pesma i da je stari majstor pod šajkačom, koji je jelovom taktom prekrivao našu novu kolibu, zastao, spustio bradvu na maiju, i da su mu na oči udarile četvorostruke suze.

Starine iz Vilova

Ostao je tako nalakćen sve dok i poslednji zvuci pesme nisu zamrli. Suze su kapale po baskijama i takti, a onda je suknenim rukavom obrisao oči i nastavio da bradvom teše jelove daščice, kao da se ništa nije desilo.

Mi u kući, a i u čitavom komšiluku, Dragomira Matijevića iz Vilova po tome smo zapamtili i pamtićemo ga dok smo živi. Po tom trenutku njegove iznenadne slabosti, suzi koja ga je tog dana izdala pred narodom i tajni koju je ta pesma u njemu razbudila …

Svima nam je to tada bilo čudno, kao da on, Dragomir, seljak iz Vilova, nije ni imao pravo na suzu i osećanje…

A tog Dragomira, Bog da mu dušu prosti, a i on meni da ne zameri što mu po kostima danas preturam, ko god u čitavom kraju pomene, obavezno doda – „starinski čovek“.

Kao da sem te dve reči ništa drugo i nije potrebno da se opiše i čitav njegov život, ono šta je bio i uradio i ono što je iza njega ostalo. I svi koji ga pomenu obavezno još dodaju da – takvih ljudi više nema, niti će ih biti. Tako dobrih i mudrih, staloženih, a istovremeno i vrletnih i na svoj neki poseban način ponekad i osorljivih, originalnih, misle…

O tim starinskim ljudima, još se u Starom Vlahu, u dugim noćima oko Božića, u ono malo kuća u kojima još ima čeljadi, pričaju starinske priče. Pričaju ih oni koji su s tim ljudima kao deca čuvali ovce i goveda, ponosni i važni pred ostalima što su ih poznavali. Ostaje nekako nejasno pričaju li se te priče zbog tih starih ljudi ili zbog onih koji ih pričaju i koji na taj način samo žale vreme koje je prošlo i svoju mladost u tom vremenu.

Znao je, teku te priče, Dragomir Matijević u svoje vreme da u dva sata po ponoći pređe preko Ljubičine i Salijeve ravni, i preko strašne šumetine zvane Vrhovi i da daleko pre prvih petlova tojagom zakuca na vrata svog ispisnika i dalekog rođaka Gvozdena u susednom zaseoku. Gvozden bi, nov gotov, kao da je pet po podne, ustajao iz kreveta, založio bi vatru, „pristavio kavu“, i onda bi njih dvojica uz „zetu“ ili „dravu“, bez lampe „gašnjače“ ili sveće, samo uz plamen iz šporeta „fejzovca“, što ga je pravio majstor Fejzo iz Pilatovca kod Prijepolja, zoru čekali eglenišući.

O čemu, niti ko zna, niti ko može posvedočiti, jer, svedoka tih razgovora nema. Ne zato što oni nisu bili zanimljivi ili što su Dragomir i Gvozden branili nekome da ih sluša, nego iz jednostavnog razloga što su u Gvozdenovoj kući sva ostala čeljad u to doba noći čvrsto spavala. Sveti Bog zna o čemu su njih dvojica, ogrnuti kožusima, uz duvan, pred šporetom, po svu noć pričali.

Dragomir je imao brata Sreta. Dragomir Sreta nikada nije zvao po imenu, nego – „brate“, a Sreto je Dragomira zvao „brato“. I Sreto je bio „starinski čovek“, znao je da napravi cerote i meleme koji su i najljuće rane i sandžije lečili. Znao je svaku travku od Vrhova do Kamlja i Zlatara. Znao je, vele te starinske priče, na prtini ili šumskom puteljku i najčemernijeg za čas posla da razgovori, odagna mu crne misli i da ovaj posle tog susreta put nastavi kao da je drugi čovek.

– Takvih ljudi nema više, niti će ih biti – kažu u Vilovima.

Sreto je u vrtu pod svojom brvnarom gajio svakojake biljke, tikve i boraniju, božure i travu gavez od koje srastaju kosti, ali su svim prolaznicima ponajpre u oči padale velike crvene ruže, a Sreto je svoje ukućane i prijatelje tako i zvao – koga „ružo“, koga „mile“, koga „lale“, „rane“…

U tom vrtu, nekako pred starost i pred smrt, Dragomir i Sreto ponajviše su vremena i provodili, sedeći na klupici, satima i satima razgovarajući, često i šapatom da ih drugi ne čuju, kao da se za čitav prethodni život, za šezdeset i kusur godina nisu dovoljno narazgovarali, kao da su jedan drugog željni ostali…

Gvozden Matijević iz Zabrdaša bio je Dragomirov veliki prijatelj. Toliki da su ponekad znali da po sedam dana sede, razgovaraju, piju rakiju i pevaju izvika. I niko od čeljadi u jednoj ili drugoj kući nije smeo niti da ih pogleda, kamoli da im nešto kaže. Dragomir je znao da u zoru sa volovima i kolima pođe u drva u šumu zvanu Studenac, putem pored Gvozdenove kuće, a kako u to doba, kao sada, nije bio običaj da se pored kuće prijatelja prođe tek tako, obično bi svratio, a onda, pred zoru idućeg dana, u Gvozdenovoj kući, tekao bi sledeći razgovor:

– Vidiš ti Gvozdene, volika drva imaš, doći će ti jednog dana Ruso (Dragomir je po ovim podrazumevao silnu rusku vojsku), sva ova drva nalagaće ti oko kuće i zapaliće ti kuću – počinjao bi Dragomir, koji je život proveo u uverenju da veće sile do Rusa nema i da će oni, kad-tad, svetom zavladati.

– Ai, crnjo, u pravu si. Ruso je to, nego, natovari ti kola drva sa moje klade, đe da ideš u Studenac da se mučiš – pristajao bi Gvozden iz prve.

Taj Gvozden Matijević, moj đed, starinski čovek, nekad dobar ko hleb, nekad vrletan do zla boga, jednom je tako, iza rata, ljut, psovao partiju po dvorištu, istog trena ka gradu je, po običaju, odmakao komšija da ga prijavi, a kad se komšija vratio iz varoši, na putu ga je sačekao Gvozden:

– Svrati komšija da predaneš, na kavu i rakiju, umorio si se…

Po ovim pričicama, isečcima iz života, ti ljudi ostali su upamćeni. Ne po tome koliko su dana, kog proleća, proveli u oranju i vlačeći njive i koliko su krvavih žuljeva zaradili tiskajući trupce niz Studenac do Uvca i praveći na Uvcu kerepe, kako su hranili čeljad, otimajući tek pomalo od života, nego po tome što su po svu noć sedeli ispred šporeta i pričali.

To su bili ti starinski ljudi, kakvih više u Starom Vlahu nema.

A i onaj „tranzistor“, odnosno radio-aparat na baterije, sa početka priče, bio je „starinski“. Koliko znam, najmanje jednom je sa vrha našeg zelenog kredenca tresnuo o drveni patos, drugi put je sa klupe sleteo u lavor pun vode i u oba slučaja ništa mu nije falilo, nastavio je da svira. Današnji tranzistori teško bi to preživeli, kao što i današnji ljudi, sigurni su u Starom Vlahu, nisu ni prići onim starinskim. Ni u staloženosti ni u vrletnosti.

A, možda je to samo zato što su oni živeli u ona stara, starinska, a mi živimo u ova, sadašnja, obična vremena.

Zoran Šaponjić

(iz knjige reportaža “Ljubomirova zemlja”)

Izvor: iskra.co

________________________________________________________________________________________

LETETI, LEPO JE UMETI I SMETI…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________________________

BRZ KAO MUNJA: „Leteći čovek“ u egalu sa lovačkim avionom

foto:soletron.com

Retko ko na svetu može reći da se nekada u životu bolje proveo od čuvenog “jetmana”.

Ovaj “leteći čovek” nedavno je putovao rame uz rame sa legendarnim avionom “Spitfire” .

Ivs Jetman Rosi vinuo se u nebo zajedno sa letelicom “Spitfire”, koja je bila glavni adut britanske vojske u Drugom svetskom ratu.

Leteći čovek je paralelno s avionom nadletao Švajcarsku u svom odelu napravljenom od ugljeničnih vlakana.

foto:puterablog1malaysia.blogspot.com

Rosi, nekadašnji švajcarski  vojni pilot, postao je 2006. godine prva osoba koja je letela uz pomoć krila na motorni pogon i od tada je preleteo Engleski kanal, Alpe i Veliki kanjon.

-Leteti u formaciji sa ovom prelepom mašinom je neverovatno iskustvo –  rekao je on.

Inače, originalna ratna relikvija nalazi se u Imperijalnom ratnom muzeju aerodroma u Daksfordu (Velika Britanija).

MH343 jedan je od najpoznatijih aviona “Spitfire” koji je i dalje ispravan.

Napravljen je 1943. godine i sačuvao je sve originalne delove.

izvor:telegraf.rs / priredio: Bora*S