NARUŠAVANJE PRIRODNOG RITMA SNA…

PRELAZAK NA LETNJE I ZIMSKO VREME ŠTETNO ZA ORGANIZAM

Vodeći nemački hronobiolog Til Roneberg već duže vreme se zalaže za ukidanje prelaska na zimsko i letnje vreme u celom svetu, smatrajući da pomeranje skazaljki na satu ima izuzetno štetne posledice po organizam. Prelazak na letnje vreme za nemačkog hronobiologa predstavlja nedopustivo mešanje u prirodni ritam sna i budnosti.

Foto ilustracija: Bora*S

Na osnovu mnogobrojnih eksperimenata Roneberg dokazuje da taj, kako kaže „kolektivni dogovor da se sa radom počinje jedan sat ranije“ veoma negativno utiče ne samo na subjektivno osećanje ljudi, već i na njihovu produktivnost.

Nemački naučnik naglašava da je za usklađivanje „unutrašnjih“ časovnika sa „socijalnim“ pri prelasku na letnje ili zimsko vreme potrebno najmanje tri do četiri nedelje, pa i više ako proleće kasni ili se leto odužilo.

Opasnije od toga je samo smenski rad, kada se dan menja za noć, a noć za dan. Takvu dinamiku, međutim, diktiraju potrebe proizvodnje, a prelazak na letnje vreme je potpuna besmislica, zaključuje Roneberg.

„Muškarcu je potrebno šest sati sna, ženi sedam, a budali – osam“, rekao je jednom Napoleon, koji je spavanje smatrao za gubljenje vremena, i sam je spavao samo šest sati, kao i poznati pronalazač Edison. Ajnštajnu je međutim, bilo potrebno najmanje deset sati sna, a on kao što je svima poznato, uopšte nije bio budala.

Potrebe za snom, kao i vreme za uspavljivanje i buđenje su individualni i u velikoj meri genetski određeni, ukazuje u svojoj knjizi „Wie wir ticken“ (Kako idu naši unutrašnji satovi) vodeći nemački hronobiolog. „Ko rano rani dve sreće grabi“, „Ko pre ustane sve pečurke ubere, a pospan i lenj koprivu bere“ slične poslovice imaju skoro svi narodi, a njihov smisao je očigledan – ljudi koji spavaju više i duže smatraju se za lenjivce.

Til Roneberg, koji je vodio istraživanja u Nemačkoj, Španiji, SAD, Indiji, Brazilu, i analizirao detaljnu informaciju o 80.000 stanovnika na tri kontinenta, smatra da su slične „narodne mudrosti“ beznadežno zastarele, i verovatno su odgovarale stvarnosti kada se većina stanovništva bavila poljoprivrednom na predindustirjskom nivou.

Oko 60 odsto Evropljana se ubraja u takozvane noćne „sove“, što znači da ležu kasno, a kasno i ustaju, što nije uvek i moguće. „Unutrašnji“ biološki sat mora da se usklađuje sa „socijalnim“ tako da „sove“ po pravilu moraju ranije nego što im se to hoće da ustaju i odlaze na posao.

Posledice su poznate – teška koncentracija, razdražljivost, brzo zamaranje, teže podnošenje fizičkog, umnog i emocionalnog opterećenja. „Ševe“ u tom slučaju s visine savetuju „sovama“ da odu ranije na spavanje i sve će biti u redu. Međutim, dužina sna nije najvažnija, ističe Roneberg. Ukoliko je san u koliziji sa genetiski određenim bioritmom, slična korekcija režima sna i budnosti nije od pomoći.

Foto ilustracija; Bora*S

San je kopleksan proces: usporavaju se refleksi, postepeno se snižava temperatura tela i hormonska aktivnost, strukturišu se mećućelijski procesi… Ukoliko do buđenja dolazi protiv volje organizma u neželjeno vreme, sve ide „naopako“. Sem toga, pravilan san (i budnost) zavise od mnogo više faktora nego samo pripadnost „ševama“ ili „sovama“. Stepen umora, uzrast, pol, način života, godišnje doba, sve to kako tvrdi nemački hronobiolog, ima značajnu ulogu.

Mala deca, na primer, po pravilu su, a na užas roditelja, jutarnji hronotipovi, ali kasnije režim sna se pomera za kasnije vreme dana. Apsolutne „sove“ su mladi od 12 do 16 godina, omladina od puberteta do dvadeset godina, koja može do jutra da sedi ispred televizora ili kompjutera, šeta ili igra u diskoteci, ali ujutru ne može da ustane. Zato se nemački naučnik zdušno zalaže da se početak nastave pomeri za kasnije, jer prvi čas, pa čak i dva su uzaludni, uspavan mlad organizam ne usvaja gradivo. Takvi arugmenti izazivaju buru negodovanja, pa čak i podsmeh.

Pedagozi, političari, a i roditelji su ubeđeni da je 8,00-8,30 sati idealno vreme za prvo zvono u školi. A ukoliko školarci ne mogu ujutru da ustanu, neka ležu ranije. Ovaj snishodljiv savet, prema rečima nemačkog hronobiologa jednostavno ignoriše bioritmičku specifičnost uzrasta. „Ovde nije u pitanju disciplina već biologija“ naglašava Til Roneberg i ponovo upozorava da je „nemoguće odrediti univerzalan, za sve jedinstven ritam sna i budnosti“.

Kod muškaraca i žena na primer dnevni ritam se ne menja jednostavno sa uzrastom, već su promene različite i retko se podudaraju. Autor knjige, polušaljivo, poluzobiljno ukazuje da se upravo time može objasniti zbog čega se zreli muškarci često žene mladim devojkama. Velika je verovatnoća da će unutrašnji časovnici muškaraca od 40-45 godina i žena od 30-35 godina biti usklađeni.

Postoji, istina, još jedan faktor u „podešavanju“ naših unutrašnjih časovnika, a to je svetlost i to sunčana. Čak i u sobi sa lusterima, osvetljenost ne premašuje par stotnina luksa, dok je na ulici kišovitog dana nivo osvetljenosti 1.000 luksa, a sunčanog čak 100.000.

Poznato je svima da se leti lakše budimo nego zimi. Uprkos tome, i ovde postoje određene nijanse. Svako narušavanje prirodnog ritma, koji reguliše režim sna pogoršava stabilnost našeg unutrašnjeg časovnika, odnosno celog organizma.
(Tanjug)

---

 

SUŠTINA PRIRODNOG NAČINA ISHRANE…

Sposobnost prepoznavanja osnovnih elementarnih simptoma u organizmu je osnovni regulator u procesu ishrane koji treba da bude merilo u odabiru hrane i u kvalitativnom i u kvantitativnom smislu.

“Biljka izvlačenjem vode, minerala i drugih jedinjenja iz zemlje uz dejstvo toplote i svetlosti kroz fotosintezu i druge biohemijske procese transformiše tu materiju u živu tvar kojom gradi sopstveno živo biće.

Foto ilustracija: Bora*S

Tako oblikovana živa tvar postaje hrana i čoveku i pojedinim životinjskim vrstama.

Dalje, životinje mesožderi će za hranu uzeti životinje biljojede ili pak druge životinje mesoždere i daljom transformacijom oblikovati druga živa jedinjenja koja sačinjavaju njihovo biće.

Čovek je na kraju lanca stvaranja i na kraju lanca ishrane, što ga čini bićem koje u sebi sadrži svaku tvar Zemlje te stoga je i neminovno da svaku potrošenu tvar dopuni novom količinom, a tvari su sve rasute u bićima koja život nose.

Da li ovo znači da bi čovek mogao pojesti svaku biljku i svaku životinju? Delimično da, međutim, kao što je več naglašeno, čovek nije razvijen tako da može funkcionisati kao biljojed ili mesožder, ali kao spoznajno biće može pristupiti procesu transformacije pojedinih vrsta hrane pripremajući je do stvaranja oblika koji je pogodan da se iz njega preuzmu svi Elementi i druge neophodne supstance.

Isto tako ne znači da čovek treba da juri kroz život za svakom biljkom ili životinjom koja postoji, već je dovoljno da se odredi po vrstama njihovim i potrebama svojim.
Tu je ustrojstvo takvo da postoji unutrašnji regulator potreba kojeg čovek treba da postane spoznajno svestan.

Uz to treba znati da svaka biljka i svaka životinja može biti hrana koja gradi i održava telo, ali isto tako može biti i otrov koji telo razara, ili pak lek koji bolest zaceljuje kada se javi usled nekog unutrašnjeg poremećaja.

Kako funkcioniše proces ishrane?

Da bi se svaki Element snabdeo neophodnim rezervnim supstancama, preporučuje se ishrana raznovrsnom hranom koja sadrži osnovne materije Elemenata. Ako bismo se celog života ograničili na istovrsnu hranu, naše telo bi se svakako razbolelo, što znači da bi takva vrsta hrane proizvela nesklad u organizmu.

Preko rastvaranja hrane procesom sagorevanja uz pomoć vazduha, Elementi dobijaju hranljive supstance i tako se održava njihova aktivnost. Ovo je suština prirodnog načina čovekovog života.

Ako nekom Elementu ponestane goriva, to se odmah oseti u delovanju funkcija koje od njega zavise.
Ako u našem telu pojačano deluje Element Vatre, mi osećamo žed, ako preterano deluje Vazduh osećamo glad, Element Vode izaziva osećaj hladnoće, a Element Zemlje stvara umor.

S druge strane, i svako prezasićenje Elementima izaziva pojačano delovanje u telu. Višak Vatre stvara želju za kretanjem i aktivnošću. Voda pojačava procese lučenja. Prezasićenje Vazduhom (nadutost) ukazuje da moramo biti umereniji u uzimanju hrane. Prezasićenost Elementom Zemlje utiče na smanjenje polne aktivnosti.

U svojoj aktivnoj i pasivnoj polarnosti električne i magnetne struje, sa hemijske, a i sa magijsko alhemijske tačke gledišta, imaju zadatak da stvaraju kisele i bazne spojeve u svim organskim i neorganskim telima.
U aktivnom smislu oni su graditeljski, a u negativnom smislu su rušiteljski, rastvarački i razjedinjujući.

Sve ovo objašnjava osnovne biološke funkcije u telu. Njihov krajnji ishod je kruženje života, koji nastaje, buja, sazreva i nestaje. To je smisao evolucije svega stvorenog.

Uputstva za pravilnu ishranu

Sposobnost prepoznavanja osnovnih elementarnih simptoma u organizmu je osnovni regulator u procesu ishrane koji treba da bude merilo u odabiru hrane i u kvalitativnom i u kvantitativnom smislu.

No, postavlja se pitanje kako čovek da zna koji Elementi i kakve supstance preovlađuju u celokupnoj raznolikosti biljnog i životinskog sveta. moguće je kroz primenu znanja osnovne Magije Elemenata koja počiva na principima polarnosti kao što su toplo-hladno, suvo-vlažno, tvrdo-meko i slično. Takođe, osnovna Magija Elemenata daje i uputstva za pravilnu ishranu koja su prvenestveno namenjena običnom čoveku, ali su i dobar vodič kroz proces spoznaje.

Primenom ovih osnovnih postulata za pravilnu ishranu koja se zasniva fundamentalnim principima Spoznaje i Univerzalnih Zakona, stvara se osnova za čistu, zdravu i funkcionalnu ishranu čoveka kroz ceo život.

Zanemarivanje ovih osnovnih uputstava i smernica za ishranu u svakodnevnom životu, sasvim izvesno dovodi do niza poremećaja, prvenstveno u metabolizmu, a može biti i uzročnik pada opšteg imuniteta i podložnosti rarznim oboljenjima.
U energetskom smislu dovodi do nesklada u radu vrtložnih energetskih centara u oganizmu, remećenja prirodnih procesa i pada opšte sposobnosti bića.

Opšti deo o namirnicama
Opšta raznovrsnost namirnica

Raznovrsnost podrazumeva različitost namirnica koje se koriste u ishrani, međutim opšta raznovrsnost se odnosi na sve namirnice biljnog i životinjskog porekla sa svih geografskih područja na planeti.

U stara vremena magovi su putovali i u veoma udaljene krajeve da bi samo ubrali jedan cvet, ili bi posredstvom trgovaca karavanima nabavljali najrazličitije namirnice iz svih krajeva sveta.

Danas je mnoštvo namirnica prilično dostupno, ali postoji i mnogo toga što čovek u svom životu nikada nije okusio, i to ne samo iz udaljenih krajeva sveta, već i onoga što u svom neposrednom okruženju ima.
Ne zaboravite da raznovrsnost podrazumeava sve, pa makrar to bilo i samo jedanput u životu.

Preovlađujuće namirnice

Preovlađujuće namirnice u ishrani čoveka su one namirnice koje se nalaze u njegovom širem neposrednom okruženju. Ako ste rođeni i živite u istoj zemlji (podrazumeva se relativno područje šireg regiona) 80% namirnica mora biti poreklom iz zemlje u kojoj živite, a 20% bi trebalo da budu namirnice iz ostalih krajeva sveta.

Foto ilustracija: Bora*S

Danas, u eri brzog transporta roba, na ovo pravilo veoma mali broj ljudi obraća pažnju.

Ako živite, recimo u širem regionu jugoistočne Evrope (kontinentalni deo), bez obzira što volite, mediteransko ili tropsko voće, banane, narandže, ananas, grejp, nar i slično voće, ono ne može biti okosnica vaše svakodnevne ishrane, a da pri tom veoma malo ili gotovo nimalo ne jedete jabuke, kruške, šljive, breskve i ostalo voće zemlje u kojoj živite.

Potrebno je s vremena na vreme okusiti neki specijalitet iz Kine, Meksika, Arabije ili bilo koje zemlje sveta, ali to ne sme biti preovlađujuća ishrana, što je danas veoma čest slučaj kod takozvanih „obožavalaca“ ove ili one „tradicionalne kuhinje“.

Ukoliko promenite mesto svog boravka, naročito ukoliko je novo mesto življenja sa drugačijom klimom, na samom početku ove promene odnos količina namirnica u ishrani bi trebao biti uravnotežen i to 40% namirnica treba zadrižati iz zemlje u kojoj ste živeli, a 40% iz zemlje u koju ste se doselili.

Prelazak treba vršiti postepeno do potpunog prelaska na ishranu novog podneblja. Ovaj proces postepene transformacije ishrane traje okvirno oko 30 dana, a preporučuje se da traje i do 90 dana naročito ukoliko se preseljenje odnosi na zemlju sa potpuno drugačijom klimom. 20% namirnica i dalje treba da podrazumeva najrazličitiju hranu sa svih meridijana.

Razlog za ovakav proporcionalni odnos između preovlađujućih i nepreovlđujućih namirnica jeste usklađivanje pulsirajućeg zračenja sopstvene energije sa pulsirajućim zračenjem podneblja, čime se stvara skladan simbiotički odnos bića sa okruženjem.

Proporcionalni odnos namirnica „tvrde“ i „meke“ hrane

Pod namirnicama „tvrde“ hrane podrazumevaju se one namirnice u kojima preovladjuju Elementi Zemlje i Vatre. To su meso i sve prerađevine od mesa, kod biljaka to su stablo, korenje, krtole, zeleni plodovi i seme, takođe, u ovu grupu namirnica spadaju i sve vrste gljiva.

Namirnice „meke“ hrane su one u kojima preovlañuju Elementi Vode i Vazduha. To su svi spoljnji životinjski produkti (mlečni proizvodi, jaja), zatim životinjka mast i biljna ulja, a od delova biljaka su listovi, cvetovi, zreli plodovi, mlado neoformljeno seme, klice i mladi izdanci cele biljke.

Foto ilustracija: Bora*S

Proporcionalni odnos namirnica tvrde i meke hrane treba da bude 30% tvrde i 70% meke hrane.
U ovih 70% meke hrane spada i sva voda i druga pića koja se piju u toku dana. Razlog za ovakav procentualni odnos je proporcionalnost prema sastavu ljudskog tela koje čini 70% vode i 30% ostalih „tvrdih“ supstanci.

Proporcionalni odnos „neobrađenih“ i „obrađenih“ namirnica

Neobrađene namirnice su sve one namirnice koje se koriste onako kako se nalaze u prirodi, u svežem stanju. Obrađene namirnice su one koje su potvrgnute nekom od termičkih procesa zagrevanjem ili smrzavanjem, i namirnice koje su podvrgnute nekom od prirodnih procesa konzerviranja, bilo da je reč o sušenju, prirodnoj fermentaciji ili fermentaciji u vodi (kišeljenje).

Odnos neobrađenih i obrađenih namirnica u svakodnevnoj ishrani traba da bude uravnotežen, u odnosu 50% prema 50%. Ova proporcionalnost se odnosi na ukupnu količinu potrebne hrane u jednom danu. Priroda tvrde hrane je takva da se ona uvek podvrgava obradi kako bi se prilagodila metabolizmu čovekovog organizma. Samo u malim količinama i povremeno ona se može koristiti kao neobrađena hrana. Izuzetak su jedino gljive.

Kad je reć o mekoj hrani, ona se može koristiti kao neobrađena i kao obrađena hrana, a preporučuje se uravnoteženost u njihovoj upotrebi.

Napomena o obrađenim namirnicama: Treba voditi računa o tome da se prilikom svake obrade namirnica menja njena osnovna struktura u smislu povećanja ili smanjenja njene „tvrdoće“.
Kuvanjem ili fermentisanjem se smanjuje tvrdoća hrane, dok se prženjem, pečenjem ili sušenjem povećava njena tvrdoća.
Ova napomena je važna kako bi se vodilo računa o proporcionalnosti u odnosu tvrde i meke hrane.

Proporcionalni odnos izmenu namirnica biljnog i životinjskog porekla

Foto ilustracija: Bora*S

Prporcionalni odnos između namirnica biljnog i životinjskog porekla ne postoji. Razlog za ovo je u tome što ne postoji dijametralna suprotnost u energetskoj vrednosti Elemenata obe grupe namirnica.

Takoñe, treba naglasiti da neke supstance koje sadrži meso se mogu naći u istom ili sličnom obliku i količini i u nekim namirnicama biljnog porekla, ili obrnuto.

Ovo znači da bi se recimo meso moglo izbaciti iz ishrane na duži vremenski period, ukoliko se koriste spoljni produkti životinjskog porekla (mlečni proizvodi, jaja) i uz adekvatnu zamenu, pre svega gljivama i nekim drugim biljnim vrstama koje su po svom sastavu supstanci slične mesu. Ovo saznanje se smatra glavnim adutom zastupnika vegetarijanske ishrane.

Međutim, postoje izvesne supstance, naročito, pojedini enzimi koje sadrži meso, a koje ne sadrži nijedna biljka. Iz tog razloga se ne preporučuje potpuni vegetarijanski način ishrane.

Ovaj odnos takođe u mnogome zavisi i od klimatskih uslova podneblja u kome se živi, samog načina života i vrste aktivnosti i poslova koji se svakodnevno obavljaju.“

Izvor: Iz knjige „Ogledalo duse“

---

 

ČASOVNICI U NAMA…

Ako tri dana za redom mački date hranu tačno u 9.20 časova, sva je prilika da će se četvrtog dana u 9.20 časova “nacrtati” ispred svoje posude za hranu. Naravno, ona ne zna koliko je sati, ali organizam je baš tada mačku alarmirao osećajem gladi.

Životinje, kao i ljudi uostalom, imaju svoj unutrašnji časovnik prema kome se dešavaju oscilacije u bioritmu – promene u nivou hormona, telesne temperature i moždane aktivnosti. Znamo da je noć za spavanje, jutro najpogodnije za učenje i rad, a da uveče nije zgodno mnogo jesti – na naš dnevni ritam utiču različiti fiziološki procesi koji se dešavaju u organizmu.

 Te periode koji čine život organizma u jednom danu popularno nazivamo unutrašnjim biološkim časovnikom. Organizam stalno prolazi kroz jedan isti ciklus koji se naziva cirkadijalnim ritmom – u 24 sata smenjuju se faze od stanja dubokog sna do stanja maksimalne aktivnosti, uz, naravno, individualne razlike. Našim biološkim časovnikom rukovodi zapravo planeta Zemljina, a naš organizam se prilagođava njenom položaju u odnosu na Sunce.

Upravo su dobitnici ovogodišnje Nobelove nagrade za medicinu i fiziologiju, Džefri Hol, Majkl Rosbaš i Majkl Jang otkrili svetu na koji način se biljke, životinje i ljudi prilagođavaju biološkom ritmu. Oni su između ostalog izolovali gen mušica koji kontroliše dnevni biološki ritam. Otkrili su da ovaj gen dešifruje protein koji se stvara u ćelijama tokom noći, a zatim se razgrađuje tokom dana, kao i drugi protein koji ima sličan uticaj na naš ritam.

Tako su konačno opisali čitav mehanizam koji vlada unutrašnjim časovnikom, a koji zatim utiče na naše ponašanje, san, nivoe hormona, metabolizam, telesnu temperature i drugo.

Primera radi, u središtu ljudskog mozga postoji jedna vrlo mala žlezda, manja od centimetra – takozvana pinealna žlezda. Uveče, usled nedostatka svetla, ona počinje da luči supstancu melatonin i lagano uspavljuje organizam, dok nakon svitanja zaustavlja lučenje ove supstance i organizam se budi.
(M. Đ.)

Izvor: naukakrozprice.rs

---

---

 

POVEZANOST DUŠE I TELA…

Kako nastaju psihosomatske bolesti i koja je njihova duhovna svrha

Kako se negativne emocije pretvaraju u fizičku bolest?

U svim vremenima naučnici su tražili uzrok smrtonosnog oboljenja i načine borbe s njim, uglavnom uzaludno. No, odjednom se pojavila senzacija: Na kalifornijskom Univerzitetu Berkli, sproveden je neobičan eksperiment. Ispitano je 15.000 pacijenata i otkriveno da je istorija mnogih bolesti neverovatno slična.

Thinkstock

Skoro svakog od ispitanih ljudi nekada je neko jako uvredio i niko od njih ne može to oprostiti. Stalno vrte staru traku i na taj način iznova otvaraju svoju ranu.

Naučnici su zaključili da je opsesivna preokupacija uvredama pokrenula proces bolesti.

Duševno i fizičko zdravlje su usko povezani i često predispozicija čoveka za jedne ili druge bolesti zavisi od toga kakav je njegov temperament, način života, navike. Kakav je karakter takve su i bolesti i svaka bolest liči na samog čoveka.

Telo je samo ogledalo koje odražava naše nevidljive misli i osećaje.

Kako se negativne emocije pretvaraju u fizičku bolest?

Naučnici su uspeli opisati taj proces. Krvni sudovi se u slučaju depresije sužavaju. Kiseonik i hranjive materije koje su neophodne organizmu ne dolaze do određenih organa, do nervnog i imunog sistema. Imunitet stalno potiskuje ćelije raka koje se nalaze i žive u svakom ljudskom organizmu.

One se stalno potiskuju i zbog toga se ne razmnožavaju. Imunitet ih drži pod kontrolom do određene granice dok razmnožavanje ne počne takvim ritmom, da ga je gotovo nemoguće zadržati. U tom slučaju govorimo da je čovek bolestan od raka.

Koncentrisanje na uvrede, nije jedina karakterna crta koja može zahvatiti i dovesti do bolesti čak i najjači organizam. Psihijatar Petar Ganuškina još je početkom prošlog veka primetio da je često kod njegovih pacijenata, kod ljudi s psihičkim bolestima, prevladavala neka karakterna crta.

On je napravio spisak patoloških psiho tipova kojim odgovara ne samo svoj niz specifičnih karakternih crta, već i svoj niz bolesti. Potom su njegovu klasifikaciju počeli koristiti i za obične ljude. Teorija o povezanosti konkretnog psiho tipa s konkretnom bolešću, još uvek je samo teorija.

Ali ako je stvarno povezano sa zdravljem to je vrlo korisno medicini. Bolest se u tom slučaju može predvideti. Naravno, slična dijagnostika još uvek je eksperiment. U stvarnosti je niko ne sprovodi. Tačnost te dijagnostike takođe je pod znakom pitanja. Međutim ne treba ni tvrditi da su slična predviđanja profanacija.

Povezanost duše i tela

Možda direktne zavisnost između karakternih crta i konkretne bolesti nema, ali to da su psiha i zdravlje povezani potvrđuju i drugi pored psihologije i nauke, oni koji se neposredno bave fizičkim zdravljem ljudi – lekari.

Povezanost duše i tela doktor refleksolog Jurij Kač izučava mnogo godina. Prema njegovoj teoriji koju je pozajmio od drevnih kineskih iscelitelja, čovekovo telo je prožeto sa 12 kanala – meridijani. Svaki od njih je povezan sa određenim unutrašnjim organom. Negativne emocije i stres mogu zatvoriti kanale i dovesti do bolesti tih organa. Na primer, emocija kao što je gnev direktno utiče na rad srca.

Kod ljudi koji su pesimisti, koji su duhovno slabi i kod onih koji su skloni emocijama kao što su: depresija, tuga – to dovodi do narušavanja rada svih funkcionalnih sistema i uopšte do razvoja bolesti i fatalnog kraja. Doktori su odavno primetili da je želudac usko povezan sa emocionalnom sferom.

Ukoliko čovek ima probleme, ako doživljava jaki stres to se često odražava na probavne organe. Jake emocije ne utiču samo na želudac. Istraživači su primetili i druge zakonitosti što im je omogućilo izdvajanje rizičnih grupa u koje spadaju, na primer, kukavice i besni ljudi.

Kod kukavice – problematični organi su bubrezi i mokraćni mehur. Ukoliko čovek strahuje od svakog šuškanja i boji se za sopstveno telo, još u detinjstvu usred silnog straha to može dovesti do noćnog mokrenja.

Ako je čovek zloban, svakog prezire, mrzi, razviće bolesti koje su povezane za organe poput jetre i želuca.

To da su bolesti usko povezane sa ljudskom psihom, da su direktna posledica načina života, navika, mentaliteta, lekari danas i ne sumnjaju. Međutim mehanizam transformacije konkretnih emocija i doživljaja u bolesti je vrlo složen.

Termin „psihosomatske bolesti“ prvi put je upotrebio u nauci nemački psihijatar Johan Hajnrot 1818. godine. „Psiho“ u prevodu s grčkog je duša, „soma“ telo.

Kao što proizlazi iz naziva psihosomatskim se zovu bolesti čiji uzroci nisu infekcije i mikrobi već psihički problemi. Dijabetes, bronhijalna astma, bolest srca, hipertenzija, čir na želucu, alergija, to je samo mali spisak bolesti koje pri ispitivanju pokazuju kao psihosomatske. Psihosomatske bolesti vremenom postaju karakterna crta čoveka

Bolest kao beg od problema

Čovek ne simulira, on je zaista bolestan. Međutim, bolest je u suštini isprovocirana duševnim potresima u njegovom životu, nekom tugom, tragedijom ili produženim stresom. Zašto se u jednom slučaju negativne emocije pretvaraju u dijabetes a u drugom u čir? Jedan od prvih koji se zamislio nad tim je poznati psihoanalitičar Sigmund Frojd.

Po njegovoj koncepciji duševnu ljudsku bol prima na sebe organ s kojim su bila povezana ta iskustva. Ako recimo čovek iznenada oslepi, znači da podsvesno ne želi videti ovaj svet. Poznati lekar Frank Aleksandar, psihosomatske bolesti je objasnio drugačije:

„Potpuno zdravih ljudi – što je poznato – nema. Kod nekog srce nije u redu, kod nekog su slaba pluća. Naime, ti problematični organi prvi stradaju, bez obzira kakva je iskustva čovek imao. Po principu: gde je tanko, tu se kida. “

Psihosomatika je službeno priznata od strane naučne zajednice, opisana u brojnim monografijama.Ako je okidač za psihosomatske bolesti u pravilu stres, u hroničan oblik ona prelazi iz razloga što čovek ima koristi od bolesti. Osoba ne želi biti bolesna, ali podsvesno teži tome da bolest ostane. Najčešće korist od bolesti upotrebljavaju ljudi slabe volje.

Bolest za njih postaje štit kojim se skrivaju od životnih problema i nevolja. Koriste bolest za dobijanje materijalnih i sličnih koristi. Međutim psihosomatske bolesti su opasne zato što s vremenom postaju karakterna crta. Psihosomatske bolesti se vrlo teško leče, uobičajene metode ovde ne deluju.

Da bi se razumeli uzroci bolesti, ponekad je potrebno shvatiti šta je u čovekovoj duši, shvatiti njegove tajne želje i misli. Bez toga se ništa ne može. Ukoliko se prihvati mišljenje da su bolesti proizvod našeg karaktera, tada se i spas nalazi u samom čoveku, u njegovom karakteru.

Priče o tome kako je čovek bio ozbiljno bolestan – smrtno, a onda odjednom misteriozno ozdravio, čuo je verovatno svako. Sve te priče ukazuju na jedno: da bi se izbavio od bolesti čovek ne može da sedi skrštenih ruku, već bi trebalo da radi na sebi, a najvažnije je da ne pada u depresiju, već usmerava sebe na pozitivno.

Transformacija karaktera

Bilo koje negativne emocije koje se nakupljaju unutra i nemaju oduška, potkopavaju organizam. Bolestan čovek sam sebe baca u grob i sam sebe iz groba diže. Snagom volje se može pobediti bilo koja neizlečiva bolest, a slaba volja može biti fatalna čak i za relativno laku bolest.

Dići se iznad Ienjosti, apatiju, poverovati u sebe, preispitati svoje navike u odnosu na život, jeste teško. Ipak psiholozi su uvereni da je ponekad to jedina šansa za izlečenje. Ukoliko čovek ima neke ciljeve u životu, ako zbog nečega živi, on preživljava uprkos svemu.

Navikli smo se odnositi prema bolesti sa strahom, kao prema nečemu neugodnom i opasnom, to niko i ne spori. Bolest je uvek bolna, uvek je to stradanje, međutim vernici znaju da se bolesti ne šalju čoveku samo tako, one su povod da se razmisli o životu i možda u njemu nešto promeni. Ukoliko uklanjamo simptome pomoću lekova, ostaju iste karakterne crte, isti mentalitet, isti način života, i bolest ponovo dobija snagu.

Ukoliko se ne menja čovekov život, njegov sistem vrednosti, ako se ne menja ličnost tada bolest ne nestaje. To je činjenica. Ukoliko je bolest stvarno povezana s karakterom na paradoksalan način to nije samo nevolja, već i blago. Ona omogućava čoveku da promeni sebe, da postane bolji, jači.

Ko zna, možda se u tome i krije prava svrha bolesti.

Izvor:superzena.b92.net/Sensa

---

---

 

FENOMENI TELA…

Zašto smo simetrični?

Kao i 99 odsto životinjskog sveta, ljudi su simetrični po jednoj vertikalnoj osi. Zašto je to tako?

Izuzimajući sitnice koje nas čine lepšim, svi imamo jednake leve i desne strane. Simetrični smo po tačno jednoj vertikalnoj osi. Takav tip simetrije se zove bilateralna simetrija, i tu osobinu delimo sa svim ostalim sisarima i većinom drugih životinja. Po prihvaćenim procenama, preko 99% životinjskih vrsta je bilateralno simetrično. Ako se pitate zašto – pa, postavljate jako dobro pitanje.

Bilateralna simetrija je, po današnjim evolucionim saznanjima, vrlo stara osobina. Ona potiče najkasnije iz kambrijuma, perioda u istoriji Zemlje koji se završio pre više od 500 milijardi godina.

Bilateralnost se, dakle, razvija zajedno sa, ili čak i pre, „kambrijumske eksplozije“, vremena naglog razvoja kompleksnih organizama. Slagalicu njene pojave je jako teško sklopiti, ali neki bitni delovi jesu poznati.

Kimbrela

Ako pratimo poznate fosilne nalaze, najstariju jedinku sa jednakom levom i desnom stranom naći ćemo na istočnom kraku superkontinenta Gondvane, na teritoriji današnje Australije, pre 555 miliona godina. Ta životinja se zove kimberela (Kimberella).

Za nosioca laskave titule najstarije poznate bilateralne životinje, kimberela nije posebno naočita. Ovalnim telom dužine 15 centimetara nalik na mekušce kojima po današnjim saznanjima pripada, u zavisnosti od podvrste, kretala se istezanjem preko morskog tla prastare Zemlje. Hranila se tako što je „pasla“ mikroorganizme sa morskog dna.

Za razliku od nje, kimberelini savremenici većinom nisu bilateralno simetrični. Neki, poput meduze, radijalno su simetrični, što znači da se kroz njih može povući više vertikalnih ravni koje bi ih delile na dva jednaka dela. Drugi su poptuno asimetrični – recimo sunđeri. Međutim, iako i meduze i sunđeri postoje i danas, njihova telesna struktura nije dominantna među današnjim životinjama. Kimberelina jeste.

Naravno, kimberela verovatno nije baš najstarija bilateralna životinja, samo najstariji otkriveni fosil. Zato biolozi ponekad pričaju o „ur-bilateralnoj životinji“, kimberelinom (i našem) teorijskom pretku i izumitelju ove telesne konfiguracije. Ur-bilateralac je očigledno uradio nešto kako treba – ali šta?

Kretanje i okretanje

Postoji konsenzus da simetričnost pomaže kretanju: ako je telo simetrično, ono omogućava lakše prevazilaženje otpora vode (sasvim je sigurno da se kretanje prvo pojavilo u moru). Međutim, ova simetričnost nije obavezno bilateralna – i meduze imaju relevantno rešenje ovog problema. Drugim rečima, za potrebe kretanja evolucija nije mnogo izbirljiva po pitanju tipa simetrije. Tu u igru ulazi jedno skorašnje istraživanje dvojice naučnika iz Budimpešte.

Oni tvrde da je bitna evolutivna prednost mogućnost brzog okretanja: ona omogućuje bolju navigaciju, lakše izbegavanje opasnosti, uspešniji lov.

Bilateralno simetrične životinje mogu brzo manipulisati ukupnim otporom vode time što okreću svoju stranu sa većom površinom u smeru kretanja. Takvim postupkom se naglo zaustavljaju i omogućuju hitro okretanje. Po ovim istraživačima, ovo predstavlja ogromnu evolutivnu prednost bilateralne i nad radijalnom simetrijom i nad asimetričnim organizmima, i može predstavljati istorijski uzrok njene današnje sveprisutnosti.

Treba imati u vidu da je ovim istraživačima relevantni ekološki okvir kambrijum. Drugim rečima, naravno da ne treba očekivati da je moguće primeniti ovaj argument na ljudsku morfologiju. Međutim, ako iole drži vodu, argument mora raditi na primeru kimberele.

Naravno, bilo kakav „dokaz“ ovakvih evolutivnih prednosti kod životinja kao što je kimberela je nemoguće ponuditi u evolucionoj biologiji. Nemamo dovoljno uvida u tadašnje ekološke okvire. Kimberela nam svojim zatezanjem i istezanjem može delovati isuviše tromo da bi joj brzo okretanje bila bitna evolutivna prednost, ali ovakve intuicije ne mogu zameniti prave evolucione argumente. Međutim, postoje takvi „pravi“ evolucioni argumenti koji dovode ovu sliku u pitanje.

Gledanje i varenje

Jedan problem sa okretanjem kao evolutivnim pokretačem bilateralne simetrije je činjenica da nije poznato da li se bilateralnost uopšte prvo pojavila kod pokretnih organizama. Skorašnja filogenetska istraživanja, u kojima se ispituju genetske strukture različitih vrsta u potrazi za zajedničkim precima, ukazuju da se bilateralnost prvi put pojavila kod organizma koji se nije kretao, već je bio „prilepljen“ za morsko dno. Danas možemo primetiti direktne naslednike ovog nepokretnog ur-bilateralca među bilateralnim žarnjacima, koji su najčešće nepokretni.

Ako je ovo istraživanje tačno, onda možda postoje bitnije prednosti bilateralne simetrije nego prilikom kretanja i okretanja. Jedna pretpostavka je da je ova simetrija omogućila razvoj digestivnog trakta, kao i prvih čulnih sistema (preteča oka). „Spoljna“ simetrija je onda samo posledica potreba unutrašnjih organa.

S obzirom na to da ne znamo skoro ništa o ur-bilateralnoj životinji, teško da se danas možemo odlučiti za jednu od ovih teorija. Međutim, prave se veliki koraci u tom pravcu. Biologija odavno ne zavisi od senzacionalnih otkrića novih fosilnih ostataka. Pažljivim istraživanjem genetskih struktura, naslednosti i odlika organizama za koje se pretpostavlja da relevantno liče na pretpostavljene bilateralne pretke može se stvoriti uverljiva slika pojave bilateralnosti. Za tako nešto biće potrebno vreme.

U međuvremenu, može nas moriti drugo pitanje: kako god da je došlo do pojave i širenja ove simetričnosti, kako je ona opstala tako dugo, i postala tako sveprisutna? Drugim rečima, čak i kada bi znali kako je do nje došlo, kako to da smo čak i mi bilateralno simetrični?

Telesni planovi i evolutivni pritisci

Evolucija se najčešće razume kao proces, ili čak sila, koja deluje na osobine jedinki i populacija. „Osobina“ ovde može značiti svašta – od telesne simetričnosti do dužine ušiju ili obima nozdrve. Neke osobine su ključne za preživljavanje jedinke, dok su druge samo posledica prirode „sklapanja“ proteina na osnovu genetskog koda. Sve one se nasleđuju i tokom nasleđivanja mutiraju. Naravno, one osobine koje su ključne za preživljavanje omogućiće (u proseku!) jedinkama koje ih poseduju da preživljavaju do perioda kada su zrele za razmnožavanje.

Razmnožavanjem dolazi do nasleđivanja i širenja te osobine, često i do tzv. fiksacije, odnosno momenta kada neka osobina postaje prisutna u svakoj jedinki određene populacije.
Pojava i razvoj osobina ograničena je na najrazličitije načine, između ostalog, drugim osobinama, kao i prisutnim evolutivnim pritiscima. Drugim rečima, razvoj osobina zavisi i od toga koje osobine je moguće razviti. Ovaj kratki prikaz evolutivnih procesa služi da ilustruje ograničavajuću prirodu osobine kao što je bilateralna simetričnost.

Bilo da je ur-bilateralac bio pokretan nalik na Kimberelu ili stacionaran nalik na neke današnje žarnjake, određeni, za sada nepoznati, evolutivni činioci favorizovali su takav tip simetrije. Međutim, jednom kada je takav tzv. telesni plan došao u stadijum fiksacije, on je prirodno počeo da diktira razvoj drugih osobina.
Čulni sistem, varenje, lokomocija, kasnije različiti nervni sistemi – svi oni zavise od simetričnosti jedinke u kojoj se razvijaju, i razvijaju se u odnosu na nju. Simetričnost nije samo osobina u fiksaciji, ona je fundamentalna.

Skorašnja istraživanja na vinskim mušicama (Drosophila), tradicionalnim laboratorijskim kunićima evolucione biologije, pokazala su da je bezmalo nemoguće uticati na njihovu simetričnost.
Ovo je važno zato što se u eksperimentalnim uslovima može uticati na svakakve osobine ovih mušica: njihov kratki životni vek i veliki broj potomaka koji ostavljaju idealni su za ispitivanje evolutivnih promena. Međutim, simetrija se pokazala neprobojnom u slučaju osobina kao što su veličina očiju, kao i način savijanja krila.

Ako se ovaj pokazatelj „prevede“ na primer kimberele, ili na hipotetičkog ur-bilateralca, to nas navodi na zaključak da se simetričnost prosto vrlo rano ustalila kao osnova telesnog plana ogromnog broja životinja. Nakon što su se desili prvi bitni evolutivni proboji u okviru bilateralne simetrije, evolucija nije imala drugde nego da deluje u okviru ovog novog strukturalnog ograničenja. Sudeći po diverzitetu životinjskog sveta na našoj planeti, ona sa time nije imala problema.

Ako se pitamo zašto smo mi, zajedno sa 99 odsto životinjskog sveta, simetrični po jednoj horizontalnoj osi, odgovor je najverovatnije zato što je bilateralna simetrija tako stara i tako fundamentalna osobina. Ako se pitamo odakle ona tu isprva, kako se razvila i proširila – na to pitanje ćemo morati da čekamo još dugo. Ako je sudeći po nedostacima u fosilnim nalazima, možda nikada nećemo biti baš sasvim sigurni.

AUTOR: Nikola Zdravković za Elementarijum
Izvor: nationalgeographic.rs/Elementarijum

_______________________________________________________________________________

ZLATNA RIBICA…

Vežba koja će postati spas za vašu kičmu

Poznati japanski iscelitelj Kacudžo Niši je uvek govorio da razlog svim bolestima treba tražiti u kičmi. Toplo je svima preporučivao svakodnevno praktikovanje vežbe „Zlatna ribica“. Ova vežba jača kičmu i ima pozitivan uticaj na opšte stanje čoveka.

U čemu je jedinstvenost ove vežbe?

Vežba „Zlatna ribica“ dovodi u red nerve koji izlaze iz kičmenog stuba, i oslobađa ih pritiska.

Ona omogućava, ne samo ispravljanje kičme, već i regulisanje fizioloških funkcija svih sistema i organa, koordinira se rad spoljašnjeg i unutrašnjeg nervnog sistema, poboljšava se snabdevanje krvlju svake ćelije u organizmu, ispravlja se držanje, pojačava se cirkulacija krvi.

Sem toga, poboljšava se funkcija creva, jetre, bubrega, kože, srca, mozga.

Za postizanje maksimalnog efekta, vežba se izvodi ujutro i uveče, počinjući sa 1 minutom, postepeno dovodeći vreme do 3 minuta. Rezultat će biti uočen već posle nekoliko dana, i vaše telo će vam biti zahvalno. Zavolećete ovu vežbu.

Vežba „Zlatna ribica“

Početni položaj: lezite na leđa, na ravan ležaj ili pod, licem nagore; ruke istegnite što više možete ih stavite i iza glave; noge su potpuno ispravljene, a stopala su pod pravim uglom u odnosu na trup; nožnim prstima sve vreme težite ka licu. Pete i bedra su oslonjeni na pod (naročito potkoleni deo).

Pre početka vežbe istegnite se nekoliko puta zaredom dok brojite do „7“ i to oprezno, istežući kičmu na razne strane: petu desne noge vucite po podu napred, a obema ispruženim rukama istovremeno se istegnite u suprotnu stranu; zatim, isto to uradite, ali na levu stranu (leva peta se kreće po podu unapred, a obe ruke istovremeno rastežu kičmu u suprotnu stranu na „7“). Ponovite to 5-7 puta, sa svakom petom i obema rukama.

Izvođenje vežbe:

Stavite dlanove ispod vratnih pršljenova: savijte laktove, celim telom težite ka podu, skupite noge, nožni prsti teže ka licu i sve „izbočine“ (tj. potiljak, ramena, karlicu, listove, pete) treba ugibati ka podu.

U tom položaju otpočeti sa brzim mrdanjem (vibriranjem) tela s desna u levo, kao riba koja brzo pliva. Pritom, kičma treba da je nepomična, a pokreću se s desna u levo samo tabani koji su pod pravim uglom u odnosu na telo, i kreće se potiljak.

Zamislite da ste ribica i počnite vibrirati repićem, celo vaše telo počeće vibrirati. Ovu vežbu treba raditi 1-2 minuta (ili brojati do 120 ili 240).

Kada ležimo sa ispravljenom kičmom na ravnom i tvrdom ležaju ili na podu, istežući maksimalno vrhove prstiju na nogama, i vibrirajući celim telom čas u jednu, čas u drugu stranu u dužini od 1 do 2 minuta (ili od 120 do 240 puta), pumpanje krvi u vene se pojačava jer se naprežu mišići u svim delovima tela, naročito u venama donjih udova što tera krv nazad, ka srcu. Pritom se krvotok ubrzava.

Ispočetka biće malo neobično, ali brzo ćete navići i zavoleti ovu vežbu. Vežba je zaista odlična, tvdim iz ličnog iskustva. Već posle kratkog vremena osetićete sve njene blagodeti.

Pogledajte video, kako se izvodi ova vežba. Video je na ruskom, ali nadam se da ćete razumeti. Ako vam je jezik nepoznat, sve što govori ova žena (Maja Gogulan, 60 godina), opisala sam u ovom članku, na vama je samo da pogledate i zapamtite kako se izvodi ova vežba.

Izvor:uspesnazena.com

__________________________________________________________________________________________

MALA JABUKA SMRTI…

Manchineel drvo je najotrovnije na svetu

Svi smo čuli za otrovne biljke i životinje a da li ste ikada čuli za otrovno drvo?
Upravo takvo jedno drvo raste na Floridi, Karibima i Bahamima, njegovo ime je Manchineel! Drvo vodi poreklo iz zapadne hemisfere i ono je najotrovnije stablo na svetu …

Manchineel često će te prepoznati( ako se ikada nađete u ovim gore krajevima) po tome da isped njih stoji cvrvena tabla sa upozorenjem da ne prilazite previše blizu njega .

Manchineel drvo ima sjajno zelene ovalne listove imože narasti i više od 15 metara visine. Drvo je u stanju „namamiti“ ljude u zamku – pružajući hlad i „voćke“ koje ima isprva imaju okus slatkog) da bi, pokazale mračnu stranu i razorne posledice po organizam

Reč je o drvetu čiji listovi i plodovi podsećaju na zelenu jabuku..Naravno ni u snu ne bi smeli da pojede ovu zelenu jabuku jer bi ste zaršili definitivno u hitnoj pomoći .

Bilo kakav kontakt sa otrovnim delovima i sokom drveta Manchineel-a sa kožom deluje kao kiselina koja izaziva plikove. Ukoliko dodje u dodir sa očima dovodi do slepila, a ništa manje ne boli ni dodirivanje ploda ove biljke.

Inače, turistima, koje zanima ova biljka, se savetuje da ne sede ispod njega kako bi izbegli bilo kakav kontakt.

Koliko je otrovno ovo drvo Manchineel govori i činjenica da čak i kada padaju kapi kiše sa njega mogu kod ljudi izazvati ozbiljne opekotine

Inače ovo drvo poznato je i pod nazivom „Manzanita de la muerte„(mala jabuka smrti ).

S obzirom da vas na sve načine može povrediti , manchineel drvo trenutno drži Ginisov rekord za najopasnije i najotrovnije drvo na svetu .
Izvori:leskovackevesti.rs/zanimljivostidana.com

---

STRES I NOVAC…

Živeti život u kojem je glavna svrha imati što više novca, stvara još jedan ogroman problem, a on je vezan i za posledice koji ovakav način života nosi i po fizičko zdravlje čoveka. Da bismo čitaocu predstavili problem u celini, moraćemo malo detaljnije objasniti pozadinu fenomena koji se modernim medicinskim i psihološkim jezikom naziva “stres”.

Naime, u telu postoji jedan mehanizam koji je uspostavila priroda, a to je mehanizam uzbune i automatskog reagovanja na pretnju. Na prvom mestu, to je mehanizam bola.

On je najbazičniji mehanizam u ovom sklopu i on služi da upozori mozak da nešto nije u redu sa nekim delom tela, tj. da postoji opasnost. Na primer, kada dođe do fizičke povrede, bol je alarmni signal da je došlo do povrede i da ta povreda može imati negativne posledice po funkcionalnost organizma.

Zamislite da neko puca na vas i pogodi vas, a vi ne osetite bol i nema spoljašnjih tragova povrede (na primer nosite debelu odeću i nema tragova krvi na odeći). Kada u tom slučaju ne biste osetili bol i ne biste videli krv, ne biste bili svesni da ste ranjeni, te da stoga postoji opasnost da izgubite veliku količinu krvi. Stoga, ovaj mehanizam je vitalan za održavanje života i služi kako bi čovek odreagovao u cilju otklanjanja rizika po fizičku egzistenciju.

Na drugom nivou, postoji jedan mehanizam koji je složeniji, i koji deluje pre mehanizma bola i deluje “preventivno”, tj. u svrhu izbegavanja povrede (i bola) na prvom mestu. On predstavlja automatsku reakciju koja ima za cilj da, s jedne strane, natera telo da odreaguje što je je efikasnije moguće kako bi izbeglo povredu, a s druge strane, da pripremi telo da pretrpi što manje posledica ukoliko dođe do eventualne povrede. U to spada i mehanizam straha – kada straha ne bi bilo, čovek ne bi izbegavao opasnosti i bio bi stalno povređivan, što bi naravno smanjilo dužinu njegovog života.

Ovaj mehanizam takođe predstavlja i osnovu tzv. “beži-ili-se bori” reakcije, do koje dolazi u situacijama koje se opažaju kao one koje predstavljaju neposrednu opasnost po život. Uzmimo primer: šetate šumom i odjednom ste lice u lice s medvedom (koji je gladan). Ukoliko vas medved napadne, imate samo dva izbora: da ostanete i borite se sa medvedom za goli život ili da se date u beg i trčite koliko vas noge nose. U bilo kojem od ova dva izbora, ukoliko se situacijom treba što efikasnije upravljati, potrebno je da telo radi na nekom drugačijem režimu. Sada je potrebno da se reaguje jače, brže i spretnije nego u normalnim uslovima.

Na ovom mestu moramo uvesti i malo biologije. Rad u „posebnom“ režimu je omogućen radom jednog hormonalnog mehanizma koji je prirodno uspostavljen u telu svakog čoveka. On je zadužen za to da telo fizički uvede u stanje u kojem će biti spremnije da se brani od opasnosti i zasniva se na radu hormona adrenalina. Najjednostavnije rečeno, kada čovek dođe u opasnu situaciju, informacija o opasnosti situacije aktivira sekvencu lučenja određenih hormona, od kojih su adrenalin i noradrenalin najzastupljeniji.

Ovi hormoni onda utiču na razne organe u telu pa dolazi do menjanja režima njihovog rada i rada celog tela, gde je cilj da se telo pripremi da što efikasnije odreaguje i odbrani od pretnje. Sve ove promene imaju za svrhu da se ostvari što manja potrošnja energije na trenutno nebitne procese, te da se energija fokusira na one procese i organe koji su bitni za uspešno prevazilaženje opasne situacije. Na primer, dolazi do bržeg rada srca (te vam zato „lupa srce“ kada ste uplašeni) i skupljanja krvnih sudova kako bi krv brže proticala. Na taj način, ukoliko odlučite da ostanete i da se borite, mišići će vam raditi brže i biti jači pa ćete zadavati jače udarce, ili ako bežite, brže ćete trčati. Tako će se sva krv sjuriti u periferne mišiće, i fokus će biti samo na onim stvarima bitnim za trenutnu situaciju (na primer, bitno je da se fokusirate odakle će vam udarac naleteti kako biste uspeli da ga blokirate).

Čovek koji je u opasnosti neće razmišljati mnogo, dakle kritički um se skoro isključuje a „pale“ se instinkti. Dalje, dolazi do ubrzavanja disanja, kako bi se kiseonik što efikasnije i u što većim količinama dopremio u krv, a samim tim i u mozak i mišiće, opet kako bi mišići radili efikasnije, a reagovanje bilo brže. Takođe, dolazi do maksimalnog usporavanja rada i opuštanja mišića probavnog trakta (sistema za varenje), jer on troši dosta energije, a u ovom trenutku ti procesi nisu od primarne važnosti.

Zato imamo situaciju da neki ljudi dobiju proliv kada se veoma uplaše, jer se jednostavno sva energija i krv prebaci u periferne mišiće, koji se zategnu i pripreme za maksimalnu reakciju. Dolazi i do širenja zenica, kako bi što više svetlosti ušlo u oko te se tako sve pretnje u situaciji bolje opazile (otud ona izreka “u strahu su velike oči“). Takođe dolazi i do raznih drugih procesa koje ovde nećemo detaljno navoditi, ali kao što smo napomenuli, svi oni imaju za svrhu to, da telo uvedu u režim maksimalnog iskorišćavanja/potrošnje energije, kako bi se spasio život i izbegla opasnost.

Zašto o svemu ovome govorimo? Zato što je danas, u modernom svetu, čovek stalno izložen nekim pretnjama, vrlo se često nalazi u “opasnim” situacijama i organizam mu je stalno u tom stanju “uzbune”. Kao što smo pominjali, današnji čovek opaža gomilu situacija kao preteće i sve mu one izazivaju strah i brigu – da li će položiti ispit, da li će imati dovoljno novca da kupi to i to, da li će ga prijatelji napustiti, da li će ga partner “prevariti”, da li će uspeti da odradi zadatak na poslu, da li će naći posao, da li će dobiti otkaz, da li će početi rat, koliko će dugo živeti, da li će mu se desiti nešto loše kada šeta nepoznatim krajem, da li će ga neko opljačkati i tako u nedogled.

Koliko su ove pretnje realne ili ne, to je na čitaocu da sam analizira. Bitno je samo naglasiti jednu stvar, a to je da je pod ovakvim načinom života čovek stalno u stanju uzbune i organizam se stalno “priprema” da se bori ili da beži iz situacije.

Govoreći o potrebi i jurnjavom za materijalnim stvarima, čovek je stalno opterećen time da pribavi neki objekat ili simbol (novac) i strahom da ga ne izgubi. Bombardovan je reklamama koje ga mame da kupi ovaj ili onaj proizvod, da jede ovakvu ili onakvu hranu, da nosi takvu odeću. Ako izađe u starim pantalonama u grad ljudi će ga osuđivati, neće uspeti da nađe partnera, delovaće kao “klošar” itd. Svi izlaze i sede po kafićima, dok on sedi kod kuće jer nema para. Tako će početi da se iscrpljuje nekim napornim poslovima, gde će upadati u raznorazne neprijatne i preteće situacije. Možda će krenuti da se kocka, pa će se nervirati oko ishoda, “da li će doći iz keca u dvojku” itd. ili će zaći u dugove i kredite, pa će postojati pretnja od uterivača i oduzimanja imovine. Kada napokon kupi ta kola ili stan, onda će strahovati da im se nešto ne desi.

Očigledno je da je takvo stanje jedno neadekvatno i neprirodno stanje gde je čovek konstantno u nekom grču i borbi. Organizam je tako fizički stalno u tom izmenjenom režimu rada jer radi kao da je opasnost stalno prisutna. Ovakva situacija, kada su pretnje konstantne i ustaljene, se u psihologiji, a i u narodu, naziva “stresna situacija”, i za ljude se u tom slučaju kaže da su “pod stresom”. Sada, ključna stvar ovde je upravo taj momenat izmenjenog rada, tj. lučenja hormona koji uslovljavaju čitav organizam da troši energiju na nenormalan način. Pod normalnim uslovima, kada opasnost traje kratak vremenski period, ovaj mehanizam je vrlo koristan i ima visoku funkcionalnu vrednost jer može doprineti spašavanju života.

Međutim, ako se situacija produži, logično je da će na kraju doći do iscrpljivanja tela i do narušavanja funkcionalnosti organa. Srce koje stalno mora pumpati povećane količine krvi će se brže izmoriti, te će na kraju oslabiti. Krvni sudovi su konstantno suženi, te će postojati opasnost od začepljenja. To može dovesti do infarkta, jednog od najvećeg uzročnika smrti u savremenom dobu. Većina bolesti savremenog sveta je u stvari posledica ovakvog načina života i stresa, koji je njegov glavni pratilac. Opasnost je mnogostruko uvećana ukoliko čovek nezdravo živi – konzumira duvan, alkohol, rafinisanu hranu, lekove, loše spava, nema fizičku aktivnost, izbegava kontakt s prirodom, što je obrazac života koji je uobičajen za većinu ljudi u današnje doba.

Zato je stres jedan od glavnih uzroka razvoja velikog broja zdravstvenih tegoba kod savremenog čoveka i uzročnik je neadekvatnom psihičkom funkcionisanju ljudi. Jedan od glavnih faktora, zbog kojih je čovek pod stresom, je upravo ta opsednost materijalnim i taj materijalistički način života.

Za one kojima i dalje nije jasno šta treba da rade kako bi se bolje osećali u svakom pogledu, reći ćemo konkretno: prestanite da stalno mislite i jurite za novcem i kupovinom proizvoda koji vam ne trebaju; bavite se kreativnim i produktivnim stvarima „za svoju dušu“; razmišljajte o stvarima koje nisu vezane za materijalnu dobit i objekte; informišite se o duhovnom razvoju i bavite se sobom; idite u prirodu i uživajte u bojama, pesmi ptica i vazduhu i na kraju, okružite se ljudima koji će vas neće osuđivati, koji će vas ceniti zbog onoga što jeste i koji će vam tako pomoći da se razvijate u pravom smeru i živite autentičnim životom.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master
Feljton: Neautentičan život
prethodni članak

________________________________________________________________________________________

TAJNA KOSE…

Dosije Duga kosa – čuvana tajna
Otkrivena dugo čuvana tajna američke vojske

Tajna nepobedivosti i moći, mitskog Samsona, bila je u njegovoj dugačkoj kosi. U njoj je bila njegova snaga. Mnogi antički narodi verovali su u moć kose, tako je i sa američkim Indijancima. Nedavno je žena nekadašnjeg vojnog psihijatra, obelodanila strogo čuvanu tajnu američke vojske, a tiče se upravo indijanske kose…

Još u vreme kolonijalnih ratove, američka vojska je regrutovala mlade i spretne Indijance, da im budu „tragači” zbog svojih „natprirodnih” sklonosti.

U vreme građanskog rata, Indijanci su se, takođe, ravnopravno borili na obe strane. Pokazali su se kao izuzetni ratnici, koji se oslanjaju na svoju intuiciju, šesto čulo i urođene instikte, nepoznate belom čoveku.

Kada bi kretali u bitke, Indijanci bi ispleli kosu u pletenice i na njih pokačili sokolova pera, kako ih neprijatelj, navodno, ne bi sustigao i trgao ih za kosu. Pobeđenim neprijateljima, Indijanci bi „skinuli skalpove”. Verovalo se da je kosa izvor snage i moći i da u njoj obitava Sveti duh, ili Manitu. Odsečena kosa bila je znak da je neprijatelj ostao bez snage i zaštitnika. Skalp je predstavljao pobedu kako nad telom tako i nad duhom neprijatelja.

U američkoj vojsci, indijanski regruti su dugo vremena bili dugokosi. Na početku Vijetnamskog rata, američka vojska je želela da uniformiše vojnike, te ih je sve jednako šišala. Međutim, samo ošišanim Indijancima je ubrzo dozvoljeno da opet puštaju kosu. Dugo vremena nikom nije bilo jasno, zbog čega su Indijanci pošteđeni šišanja? Razlog je ujedno bio i vojna tajna!

Supruga vojnog psihijatra, otkrila je medijima dugo čuvanu tajnu.

Devedesetogodišnja starica obelodanila je vrlo poverljive informacije o radu njenog pokojnog muža na tajnom medicinsko-vojnom projektu. Šokirana informacijama koje je pronašla među muževljevim beleškama, odlučila je da ovu tajnu ispriča celom svetu. Starica se seća da je njen suprug jednom doneo kući sa posla, nekakve fascikle sa oznakom „poverljivo” i vladinim pečatima. Ona se seća da je tog dana i sam njen muž bio iznenađen sadržajem tih dokumenata. Od tog događaja, on i njegovi vojni saradnici, prestali su da šišaju svoje brade i kose.

Šta je zapravo pisalo u tim dokumentima?

Američka vojska je pre početka Vijetnamskog rata, tražila mlade, zdrave i spretne Indijance koji bi se sa lakoćom kretali po nepoznatim neprijateljskim terenima. Oni su regrutovani kao „eksperti za traganje i preživljavanje”.
Posle redovnog vojničkog šišanja, indijanskim vojnicima dogodilo se nešto neobično. Ni jedan od regruta nije mogao da prođe testove, te su se teške obuke, koje su kao dugokosi sa lakoćom savladavali, pokazale kao nekorisne.

Zbog čega su indijanski regruti postali beskorisni vojnici?
Kada su ih pitali šta je razlog njihovom neuspehu, svi su odgovorili da su izgubili moć, koja im je bila u kosi. Ni jedan nije umeo da se poveže sa svojim duhovnim bićem i da intuitivno reaguje.
Tada je regrutovana nova grupa indijanskih mladića. Njima je dozvoljeno da zadrže dugačku kosu. Rezultati su bili zapanjujući. Svi dugokosi vojnici su se pokazali izuzetno spremnim za zvanje eksperata u vojsci.

Da bi se potvrdio ovaj eksperiment, vojska je opet ponovila testove. Jednu grupu indijanskih vojnika je ošišala, a drugu ne. Rezultat je uvek bio isti! Greške nije bilo. Potvrđeno je! Snaga vojske je, zapravo, u kosi!

U ovim istraživačkim spisima stajalo je: „Kosa je produžetak nervnog sistema i ispravno je smatrati da su to ekstrasenzorni nervi, vrsta visoko razvijenih antena, koje prenose ogromnu količinu informacija moždanom sistemu, limfnom sistemu i neokorteksu.” Smatra se da pored kose i, brada i brkovi, pružaju iste informacije o svom okruženju i emituju energiju iz mozga.

Šišanje kose, smatra se svojevrsnim stresom na naš organizam i na samu psihu. Po ovom istraživanju, svaki put kada se ošišamo mi smo u disbalansu sa svojim duhovnim bićem. Tada nam se bude mnoge frustracije i skloniji smo konfliktima.

Sada se otvaraju neka nova pitanja, na primer, da li su dlakaviji ljudi produhovljeniji za razliku od onih „ćosavih”? Jesu li samo Indijanci u „dosluhu” sa svojim duhom kose? Da li su intuicija i „šesto čulo” svojstveni samo dlakavim bićima, kao što su mačke i psi? I mnoga druga pitanja na koje je, možda, danas, nemoguće odgovoriti.

Za svaki slučaj mislite o vašoj kosi, negujete je, jer kako kažu Navaho Indijanci, misli potiču iz glave baš kao i kosa, izbijaju zajedno sa dlakom, te su sveže i mlade misli uvek pri koži glave, a stare i mudre na krajevima. Što je duža kosa i mislilac je veći!

Pripremila Janja Rešćanski

Foto: Elwood W. McKay III @ FreeDigitalPhotos.net
Izvor:lookerweekly.com/31.10.2012. /

---

 

OVO MORATE DA ZNATE…

Šta nikako ne smete da radite na debelom minusu!

Saveti koje je uputila Gorska služba spasavanja Srbije mogu da pomognu s obzirom na najavljene niske temperature i snežne padavine.

Pročitajte ih obavezno, možda vam zatrebaju

Gorska služba spasavanja Srbije uputila je savete koji mogu da pomognu s obzirom na najavljene niske temperature i snežne padavine.

Iz GSS Srbije navode da građani ne bi trebalo da konzumiraju alkohol te da je slojevita tanja garderoba toplija od jednostrukih debelih stvari.

Među savetima koji mogu da i te kako pomognu kada temperatura ode u “duboki” minus, a nađemo se daleko od civilizacije je i objašnjenje da alkohol širi krvne sudove i samo daje utisak da vam je toplije, a zbog pojačane periferne cirkulacije hladna krv iz ruku i nogu će pre ohladiti celo telo, pa će pothlađenje – i smrzavanje – nastupiti mnogo ranije nego da se nije pio alkohol.

Kako je navedeno, ne treba trljati smrzute ruke i noge snegom ili bilo čime drugim, stavljati u vruću vodu, na vruće mesto jer će u protivnom doći do oštećenja kože.
Potrebno je skinuti mokru i hladnu obuću, odeću i rukavice i utopliti nečim suvim, a davati tople i zašećerene napitke.

Kada je reč o oblačenju, iz Gorske službe navode da je slojevita tanja garderoba toplija od jednostrukih debelih stvari, da ni odeća ni obuća ne smeju da stežu jer će se u protivnom zaustaviti cirkulacija krvi i doći će do brzog pothlađenja i promrzlina.

Spoljašnji sloj odeće treba da bude od materijala koji ne propušta vetar i vlagu, a idalno je da je to neki materijal koji omogućava da telo diše, dakle da se vlaga od tela filtrira ka spoljašnjoj sredini pri čemu sprečava spoljašnju vlagu da prodre unutra…

Jakna treba da je zatvorena oko vrata, kukova i na rukavima kako topao vazduh ne bi izlazio napolje, a kapu treba nositi i ona treba da pokriva makar gornji deo ušiju, a dobro je da jakna ima kapuljaču koju je moguće navući preko kape.

Kada je reč o kretanju iz Gorske službe spasavanja navode da je potrebno naći zavetrinu i nikako ne stajati na vetru.
Ukoliko se to ne može izbeći, neophodno je okrenuti leđa vetru, a ne grudi i lice, navući kapuljaču, stavite ruke u džepove.

Tempo kretnje po snegu ne bi trebalo da bude brz kako se ne bi znojili, ali ni prespor da se ne bi ohladili.
Potrebno je poneti nešto slatko – čokoladicu, suvo grožđe, ili ako je moguće termos sa slatkim pićem, imati kod sebe sveću i upaljač, jer ona u zaklonu može da podigne temperaturu za nekoliko stepeni koji su najčešće odlučujući u borbi za život.

Ukoliko nema prirodnog zaklona, najbolje je iskopati rupu ispod jelke, odseći grane na koje se sedne i treba sačekati da stane mećava ili da se podigne magla.

Kako se navodi, ne bi trebalo sedati na sneg zbog odmora i ne padati u san, a dobro je imati i foliju od plastičnog materijala koje su presvučene reflektujućom materijom, a koje služe da se zadrži toplota.

Iz Gorske službe upozoravaju i da se osećaj za prostor menja, pa savetuju da se ide u paru ili grupi. Navodeći da je jedno od vrlo korisnih sredstava za poziv u pomoć i mobilni telefon, iz te službe upozoravaju da hladnoća može da ”isprazni” bateriju te da zbog toga telefon nikako ne treba držati u spoljašnjem džepu, već što bliže telu.

U saopštenju je naveden i spisak korisnih stvari koje mogu da stanu u džep – sveća i upaljač, pištaljka, baterijska lampa, napunjen mobilni telefon, čokolada ili drugi slatkiš, perorez, astrofolija.

Iz Gorske službe su posavetovali građane i da ako su u vozilu ne bi trebalo da ga napuštate, jer su unutra zaštićeni od vetra i uvek je lakše pronaći zavejano vozilo nego čoveka koji je pao u smet.

Podrazumeva se da na put kolima nikako ne treba kretati bez zimske opreme, lopate, sveće-upalčača, vode, hrane i ćebeta i naravno, punog rezervoara.

Morate se voditi računa i da je auspuh slobodan dok radi motor, a kola miruju, da ne bi došlo do gušenja ugljen monoksidom iz izduvnih gasova.
Autor: Tanjug, Foto: Nebojša Mandić

Izvor:kurir.rs

_________________________________________________________________________________

U NOVU GODINU SA SIBIRSKOM ZIMOM

CVOKOTANJE: U Srbiji od sutra minus 18 stepeni!
U nedelju uveče očekuju se obilne snežne padavine. U nekim delovima zemlje visina snežnog pokrivača iznosiće 30 centimetara

Da li će putare opet iznenaditi sneg… Zakrčene ulice u Beogradu

Pravo sibirsko zahlađenje sa temperaturama i do minus 18 stepeni, a u ponedeljak će cela Srbija biti pod snegom!

Iz Republičkog hidrometeorološkog zavoda poručuju da dolaze ledeni dani i da će se beli pokrivač sigurno zadržati narednih deset dana.

Stvaranje nanosa

– U nedelju uveče možemo očekivati obilne snežne padavine, tako da će u ponedeljak ujutro cela Srbija biti pod snegom. U nekim delovima visina snežnog pokrivača iznosiće 30 centimetara, a u Beogradu će biti 20.

Pazite gde parkirate… Ledenice mogu da vam unište automobil

Zbog jakog vetra, moguće je stvaranje snežnih nanosa, pa vozači treba da povedu računa.

Za novogodišnju noć će biti veoma hladno i suvo vreme, samo će u pojedinim delovima provejavati sneg – kaže Goran Mihajlović iz RHMZ:
– Ledeni dani nas očekuju i u prvim danima nove godine, a nakon toga doći će do postepenog rasta temperature.

Jak mraz

Meteorolog Časlav Stanojević kaže da je ovo zahlađenje zapravo prodor polarnog vazduha, koji je krenuo iz oblasti Belog mora.
– Ovaj hladni talas zakačio je Finsku, Norvešku, Grčku i Rusiju, a kod nas stiže sledeće nedelje, baš oko Nove godine.

Zato se očekuju obilne snežne padavine, a u celoj Srbiji biće nekoliko vezanih ledenih dana sa jakim mrazom. Temperatura će u pojedinim delovima ići i do minus 18 stepeni – kaže Stanojević i dodaje da će i u Beogradu biti veoma hladno:
– Nekoliko dana sledeće nedelje temperatura neće biti u plusu. Posle Nove godine doći će do postepene stabilizacije i nešto viših temperatura.

Ako ste rešili da novogodišnju noć provedete na nekom trgu, dobro se obucite.

Oprez
OPASNO PO ZDRAVLJE!

Nada Macura, portparol Hitne pomoći, kaže da su velike promene u temperaturi veoma opasne po zdravlje, pogotovo za ljude koji imaju probleme sa krvnim sudovima.

4Nada Macura

Ljudski organizam trpi velike promene, baš zbog oscilacija u temperaturi. One najviše napadaju krvne sudove kod starijih ljudi, koji su manje elastični. Zato svaka osoba treba da povede računa i da ne zanemaruje tegobe nastale usled nagle promene vremena.

Nada Macura: Oblačite se slojevito

– Pošto koža čuva ceo organizam, vrlo je bitno da ona može da diše. Zato stalno ponavljam da je slojevito oblačenje veoma dobro. Bitno da na sebi uvek imate nekoliko stvari koje možete da skinete kada vam bude vruće.

Topli napici

– Nikako ne treba da pijete vrele čajeve i tako opteretite želudac. Mlak napitak će vam mnogo više prijati. Dobro je popiti čaj ujutru na prazan stomak, pre doručka, naravno bez šećera.

Bez prejedanja

– Iako zvanično nisu počeli praznici, kod nas je povećan broj pacijenata koji imaju bolove u žučnoj kesi. To je isključivo zbog konzumiranja masne hrane i prejedanja. Ne jedite preslanu i masnu hranu jer to loše utiče na zdravlje. Doručak i ručak neka budu dominantni, a večeru, ako možete, izbegnite.
Autor: Dijana Tadić, Foto: Dado Đilas, Foto: Marina Lopičić, Foto: Zorana Jevtić
Izvor:kurir.rs

_________________________________________________________________________________

Vremenska prognoza za Bor za narednu nedelju

_________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

NJENO JESENJE VELIČANSTVO….

BUNDEVA
Bundeva mnogim ljudima predstavlja omiljeno povrće, pogotovo u zimskom periodu s obzirom da ova biljka sazreva na jesen i može se do proleća uspešno očuvati u svežem stanju. Inače, bundeva se često koristi za pripremu poslastica, čorbaste hrane i sokova.

Ovde govorimo o bundevi i njenim lekovitim svojstvima.

Unutrašnji i jestivi deo bundeve je žuto-narandžaste boje. Bitno je istaći da je ovo jesenje povrće bogato antioksidansima i beta karotenom (provitaminom A), zatim mineralima (pogotovo cinkom i kalijumom), vitaminima (E, C, B) i vlaknima.

Redovnom upotrebom bundeve u ishrani organizmu pruzamo zaštitiu od štetnog dejstva slobodnih radikala. Bundeva takodje, sprečava prerano starenje organizma, nastanak kardiovaskularnih bolesti, degeneraciju tkiva oka, stvaranje katarakte.

Zahvaljujuci cinku pruža podršku gustoći kostiju pa može poslužiti kao dobar saveznik u borbi protiv osteoporoze. Ova biljka regulise varenje hrane pa se preporućuje osobama koje imaju problema sa želucem. Deluje i kao laksativ pa je korisna za suzbijanje zatvora.

Osim toga, verovatno je manje poznata činjenica da meso bundeve sadrži aminokiselinu L-tryptophan koja podstiče izlučivanje serotonina u organizmu a on izaziva dobro raspoloženje i osećaj sreće. Tako bundeva kao deo svakodnevne ishrane može sprečiti nastanak depresije i očuvati vedro stanje duha.

Semenke bundeve mogu sprečiti nastanak bubrežnog kamenca. Za to je potrebno svakodnevno pojesti od 5 do 10 grama semenki. Seme bundeve je bogato cinkom tako da se danas često dodaje prirodnim sredstvima koji se upotrebljavaju kao lek za uvećanu prostatu. Ovaj mineral je neophodan i za pravilan rast i razvoj dece.

Ulje semena bundeve, dobijeno hladnim postupkom cedjenja, preporučuje se kao pomoćno sredstvo za suzbijanje mnogih tegoba, pogotovo kada su u pitanju neprijatne tegobe sa prostatom. Bundevino ulje je izvor vitamina A (beta karoten), B1, B2, C, D, E i K, zatim cinka (koji objašnjava njegove pogodnosti za zdravlje prostate), kalijuma, gvozdja, magnezijuma, kao i biljnih antioksidanata.

Osim toga što je korisno za zdravlje muškaraca, ulje semena bundeve doprinosi jačanju imuniteta, smanjuje nivo holesterola, ublažava štetno dejstvo slobodnih radikala, povoljno utiče na rad srca, krvni pritisak i druge bitne funkcije organizma.

Zbog visoke količine esencijalnih masnih kiselina, vitamina E i beta karotena, korisno je i za negu kože, tako da se tradicionalno upotrebljava kao dodatak raznih kozmetičkih sredstava.

Uobičajeno, ulje semena bundeve upotrebljava se za kuvanje i prženje hrane. Takodje je odličan i zdrav preliv za salate kojoj dodaje prijatan ukus vrlo sličan orahu.

Sok od bundeve je dobar za bubrege, podstiče varenje, dobro raspoloženje a narodna medicina ga preporučuje i osobama sa kardiovaskularnim tegobama. Za to je svakodnevno potrebno popiti po 1 dl sveže cedjenog soka.

RUČAK OD BUNDEVA I KLICA
Sastojci:
– 100 g klica od pšenice ili ovsa
– 400 g jesenje bundeve (ne semena)
– 2 kašike začina (sitno naseckati celerov list, beli luk i preliti hladno cedjenim uljem)
– 2 paradajza
– 1 kašika bundevinog ulja
– so

Priprema:
Bundevu narendati, dodati iseckani paradajz, začin i klice. Posoliti i promešati. Dodati bundevino ulje.

SALATA OD BUNDEVE
Sastojci:
– 3 parčeta bundeve
– 1/4 crnog luka
– 1 supena kašika svežeg peršuna
– 1 supena kašika majčine dušice
Priprema:
Za bundevu koristiti mandolinu (rende) kako bi dobili veoma tanke trake. Preko dobijenih traka staviti ostale sastojke.

PRELIV
Sastojci:
– 3 supene kašike limunovog soka
– 3 supene kašike maslinovog ulja
– 1/4 supene kašike morske soli
– prstohvat bibera
Priprema:
U manju posudu pomešati sve sastojke i sipati preko bundeve. Sačekati sat vremena da bundeva upije aromu i onda–konzumirati.

SIROVA PITA BUNDEVARA
Baza – podloga pite, sastojci
1 šolja oraha
¼ šolje mekih urmi kojima ste odstranili koštice
½ kašičice cimeta
½ kašičice muškatnog oraščića

U multipraktik dodajte orahe i cimet i obradite. Zatim dodajte i urme i obradite tako da smesa postane kompaktna.

U odgovarajućujoj posudi za pitu rasporedite masu za podlogu pite, sa malo podignutim krajevima, kako bi držala fil na mestu. Stavite posudu sa podlogom u pitu u frižider da se stegne.

Fil za pitu – krem, sastojci:
2 šolje narendane bundeve
1 1/5 šolja namočenih indijskih oraha
1 šolja mekih urmi kojima ste odstranili koštice
¼ šolje čiste, negazirane vode

Sve sastojke za fil dobro obradite u blenderu tako da masa bude glatka i kremasta.

Na bazu pite – podlogu izlijte fil od bundeve i stavite u frižider nekoliko sati da bi se lakše sekli parčići kolača. Po želji ukrasite pitu cimetom ili slatkim suvim klicama heljde.
Izvor:tinkturedrsulca.com

_________________________________________________________________________________

ČUVARKA „BELE“ VLAŠKE MAGIJE…

U pitomom homoljskom selu Neresnica, u skromnom domaćinstvu koje odiše toplinom, sa suprugom i 17-godišnjim sinom živi Slobodanka Makuljević (61).

Ona je poslednji „beli mag“ na ovim prostorima, čuvar homoljske tradicije, kulturnog nasleđa i paganskog folklora, poznatog kao „vlaška magija“.

Od ovog „zanata“, tvrdi, ne postoji ništa jače, čak ni čuveni „vudu“; jer, dobro je, kaže, uvek jače od svakog zla, dobro uvek mora da pobedi!

A Slobodanka radi upravo to: „skida zle čini“ kroz bajalice, koristeći znanje koje je nasledila od majke koja je pomagala ljudima da vrate zdravlje, ljubav, spokoj…

Monasi joj spasili život

Kao dete, doživela je kliničku smrt. Spasili su je monasi iz obližnjeg manastira, zahvaljujući baki koja ju je na rukama odnela, moleći za pomoć.
Po struci je daktilograf; sedamdesetih godina radila je u Beogradu, u jednom ministarstvu. Onda je doživela tešku saobraćajnu nesreću i to shvatila kao poruku da bi trebalo da se vrati u Homolje Na istoku Srbije,, da nastavi „zanat“ koji joj je „od Boga dat“ i „Božjom rukom vođen“.

–Da bi čovek mogao da pomogne drugima, mora da bude dobar, da bude verujući, da poštuje svece, pripoveda Slobodanka. – Svako od nas ima svog „anđela čuvara“ koji mu sedi na ramenu. Postoji i onaj drugi, čije se ime ne izgovara, a koji donosi sve suprotno od dobrog. Kad nas ophrvaju problemi, kad nas zle sile „uzmu pod svoje“, trebalo bi da se pomolimo i da pozovemo u pomoć sve svece i našeg anđela čuvara da bismo se vratili na pravi put. Ja to radim za svakog ko od mene potraži pomoć.

Misterija „crne magije“

Vlaški kraj od vajkada je poznat po magijskim ritualima i drevnim i „onim novijim“.

Blizu pećine Duboka do koje se stiže kozjom stazom, nalazi se čitav „arsenal dokaza“ o onima koji su pokušali da naude drugima. Omanji krstovi napravljeni od drveta, na njima lutke polomljenih ruku ili nogu, oko očiju i usana obeleženih crvenom bojom, raspukle tikve uvezane crvenim koncima, katanci…

Zastrašujući prizori za običnog turistu, koji je prvi put kročio na tlo Homolja. Za meštane, to je uobičajena slika manifestacije dejstva „crne magije“.
Slobodanka objašnjava da ljudi koji žele da naude drugima odlaze kod „crnih magova“. U Homolju, upozorava, preostala je samo jedna baka koja priziva „sile zla“: „zaključava“ muškarce da postanu impotentni, „rastura“ ljubavi i brakove, priziva bolesti i nesreće…
– Ne borim se protiv nje, borim se protiv onoga što je napravljeno. Svaki čovek ima pravo na sreću, na zdravlje, na ljubav, na porodicu, decu… Ja nikoga ne varam, nikome ne nanosim zlo. I ovo što radim, ne naplaćujem!

Ko god vam za ovu vrstu pomoći zatraži određenu količinu novca, znajte da je prevarant, otkriva poslednja čuvarka „bele magije“.

Ritual skidanja „crne magije“

Slobodanka pristaje da pred novinarskom ekipom koja je, zahvaljujući agenciji „Pozitiv“ i programu „Mistika vlaške magije“ došla do nje, izvede ritual „skidanja čini“ za gospodina koji je oslepeo i kome je porodica pred raspadom.

Najpre odnekuda iznosi posrebrenu tacnu, na kojoj se nalaze teglica sa vodom („sa tri izvora, obavezno“), nož, so, tamjan, maslačak, ljuta paprika, beli luk, bosiljak i med. Tu je i bela majica „klijenta“, koju izvrće kao šator nad tacnom na kojoj su poređana „pomagala“ za „skidanje čini“.

– Mi smo slika prirode.

Pogledajte; ovu našu planetu čini 70 odsto vode, 30 odsto tla. Ljudski organizam je isti: 70 odsto voda, 30 odsto mišići i kosti. Voda je najveći provodnik energije, zato smo skloni da „upijamo“ i sve dobro i sve loše što nam drugi ljudi šalju, stručno objašnjava Slobodanka i ističe: – Ovaj ritual radim kraj vatre. A šta je jače, voda ili vatra? Voda, naravno! Ona gasi vatru, zato je neophodno da tokom „skidanja čini“ vatra i voda budu jedno uz drugo.

Dok secka beli luk, ljutu papriku, tajman (sve po deset puta), i u teglicu sa vodom dodaje pomalo soli, meda, maslačka i bosiljka, poslednji „beli mag“ Homolja izgovara molitve na vlaškom…

„Tretman“ traje duže od pola sata. Pominje svece, reku Jordan, Bogorodicu, Isusa Hrista… Moli da „ako je zlo došlo od Boga, ode u crnu goru, tamo gde nema ni drveta ni čoveka ni životinje, tamo gde niko ne živi“. Ako je „zlo došlo od čoveka“, Slobodanka ga svojim bajalicama šalje da ode „niz svilen konac, a ako su vrata zaključana da razbije bravu i vrati se tamo odakle je pristiglo“.

Zagrlite procvetalu jabuku

Pitamo je ume li čovek da se zaštiti od „crne magije“?
– Kletve su najgora stvar, mada mi toga često nismo svesni. Nikada ne kunite nikoga, ta energija se kao bumerang vraća! Šaljite samo pozitivne i lepe misli, molite se Bogu za zdravlje vaših prijatelja i vaših neprijatelja. Tako ćete oplemeniti njihovu dušu, pa i ako vam žele zlo, dobra energija će ih sprečiti u toj nečasnoj raboti, tvrdi Slobodanka.

Zaštitu od „zlih sila“ svako od nas, otkriva poslednji vlaški „beli mag“, može da potraži u prirodi.
– Izađite u baštu, hodajte bosi po travi, zagrlite drvo. Procvetalo drvo jabuke ima veliku moć da „skloni“ loše raspoloženje, mračne misli, tugu…Volite i čuvajte i prirodu i ljude, jer je to Božji dar!

Napisala Snežana Moldovan/Foto: Ivan Derikonjić
Izvor: Kuća dobrih vesti /april 2014/

---

SINDROM IZGARANJA…

Radi, radi, pa o’ladi

Sindrom izgaranja u svemu čime se bavi neka osoba jeste stanje hronične mentalne, emocionalne i fizičke iscrpljenosti, koje prati jak stres…

Ne valja tako, mnogo radiš, sagorećeš – dobronamerni šefovi opominjali su ranije svoje radnike koji su se preterano angažovali na poslu.

Danas je ta vrsta humanosti iščezla, pa je sve više onih koji izgaraju radeći. Novom organizacijom savremenog društvenog života i uvođenjem evropskog radnog vremena ljudi su prisiljeni da najproduktivniji deo dana daju svom poslodavcu.

Svedoci smo da je nastala trka u kojoj čovek i samog sebe tera da pruži najviše što može.
Ukoliko ne uspe u svojoj nameri i ne ispuni postavljene ciljeve, obuzima ga nezadovoljstvo, potom i iscrpljenost i umor, pa bezvoljnost, bespomoćnost i, povrh svega, ozlojeđenost i besmisao.

Ako se ovi simptomi duže talože u organizmu i psihi kao hronični stres, lako mogu da prerastu u sindrom „burn aut”, što bi se na srpskom reklo sagorevanje na poslu.

Šta to, zapravo, znači, objašnjava Irina Radanović, psiholog psihoterapeut u Domu zdravlja „Dr Ristić”, član „Medigrup”.

Pratimo Evropu

– Sindrom izgaranja je stanje hronične mentalne, emocionalne i fizičke iscrpljenosti, koje je prouzrokovano neprekidnim i intenzivnim stresom, a najčešće je povezan sa dugotrajnim preteranim radom. U tim trenucima osoba oseća da ne može da izađe na kraj sa konstantnim zahtevima, koji joj se nameću, jer joj „brnaut” crpi energiju i umanjuje produktivnost, što dovodi do osećanja bespomoćnosti, bezvoljnosti, ozlojeđenosti i potpune iscrpljenosti. Naravno, svima se dešava da se ponekad ovako osećaju, ali kad se takvo stanje prolongira i ako se odražava tako što ljudi gube motivaciju i kažu da im je muka kada pomisle na to da treba da idu na posao, verovatno je u pitanju „brnaut” – kaže naša sagovornica.

Ona smatra da su upravo socioekonomske promene, sa kojima se poslednjih godina suočavamo, odgovorne za ovo stanje sa kojim se mnogi zaposleni suočavaju.
– Prelazak kompanija iz društvenog u privatni sektor, produženje radnog dana, povećanje obima posla i sve više odgovornosti koje posao nameće, a manje sigurnosti u radnu poziciju, nezadovoljstvo radnim mestom, zaradom i uopšte nesigurnost egzistencije, kao i manjak slobodnog vremena, samo su neki od činilaca, koji predstavljaju izvor nezadovoljstva i stresa i koji, ukoliko se prolongiraju i intenziviraju, mogu da dovedu do sindroma izgaranja na poslu – ističe Irina Radanović.

U najvećoj meri sindrom izgaranja ima veze sa stresom, koji osoba doživljava u odnosu na posao koji obavlja, bez obzira na to koji je posao u pitanju, bilo da provodi deset ili dvanaest časova u kancelariji bilo da se bavi domaćinstvom, jer suština je u doživljaju preplavljenošću poslom i osećajem besmisla u vezi sa njim. Trebalo bi, dodaje Radanovićeva, takođe imati u vidu da nisu samo obaveze u uskoj vezi sa sindromom izgaranja, već i određene crte ličnosti, kao što su, na primer perfekcionizam, pesimistički pogled na svet, izražen zahtev za kontrolom, kompetitivnost…

Preteran rad može imati negativne posledice i po organizam takozvanih radoholičara, ali oni neće „sagoreti”, pošto uživaju u poslu. Izgaranje je neka vrsta raspada ili pada sistema i zato se osoba koja izgori predaje – jednostavno ne može više. Do izgaranja neće doći ni ukoliko neko povremeno radi prekovremeno ili iznad svojih mogućnosti, međutim, ako konstantno ili predugo radi „pod presijom”, a pri tome je nezadovoljan svojim učinkom na poslu, može biti na putu da doživi sindrom izgaranja. Kako, onda, prepoznati „brnaut” sindrom?

– Ukoliko mislite da je svaki dan loš dan, ako ste iscrpljeni najveći deo vremena, ukoliko brigu oko kuće ili posla doživljavate kao besmisleno rasipanje energije, ako smatrate da najveći deo vremena provodite obavljajući aktivnosti koje su dosadne i opterećujuće, vrlo verovatno je da ste na putu ka „brnaut” sindromu. Ali, ne treba mešati umor i izgaranje, jer nakon odmora umor nestaje, dok se kod sindroma izgaranja to ne dešava – objašnjava psiholog i podseća da je, takođe, veoma važno razlikovati stres i sindrom izgaranja.

– Iako pomenuti sindrom može biti posledica stresa, stres nastaje kada se pojedinac suočava sa zahtevima sa kojima ne može ili ne ume da izađe na kraj, međutim, ipak je spreman da reši problematičnu situaciju. Nada se da će se stvari promeniti nabolje i da će se bolje osećati čim uspostavi kontrolu nad onim što mu se aktuelno dešava, a što ga u datom trenutku preplavljuje.

S druge strane, „brnaut” podrazumeva da osoba ne vidi perspektivu da će se bilo šta nabolje promeniti, oseća se bespomoćno i odustaje od bilo kakvog angažovanja. Stres najčešće vodi u anksioznost, a izgaranje – u depresiju. Pojedinac najčešće zna da je pod stresom, ali vrlo često nije svestan da ide putem izgaranja – opisuje psiholog simptome koji mogu ukazati na problem.

– Najčešći fizički simptomi su hronični umor, iscrpljenost, problemi sa imunitetom, česte prehlade, glavobolje, bolovi u mišićima, problemi sa apetitom, problemi sa spavanjem…

Emocionalni simptomi, koji karakterišu sindrom izgaranja jesu samoobezvređivanje, osećaj bespomoćnosti, beznadežnosti, gubitak interesovanja i motivacije, emocionalna praznina, osećaj gubitka životnog smisla, apatija, osećaj izolovanosti, anksioznost, osećaj tuge i bespomoćnosti… Samim tim, i ponašanje se menja, osoba se povlači u sebe ili postaje konfliktna, često odlaže i zanemaruje radne obaveze. Nagomilavaju se i porodični problemi, problemi u vezi i slično – upozorava Irina Radanović.

Odmor u službi rada

Nažalost, u našoj sredini sve češće se spominje sindrom izgaranja na poslu, koji „kosi” sve one koji smatraju da vrede samo ako rade. Očigledno da ovakav pristup, radu dugoročno gledano, utiče na psihofizičko zdravlje zaposlenog, na rezultate njegovog rada i motivaciju, kao i na život uopšte. Ne bi trebalo zaboraviti da su pre malo više od pola veka postojali radni logori u kojima su ljudi upravo uništavani stalnim napornim radom. Na to ukazuje i sam termin „brnaut”, koji potiče iz anglosaksonskog govornog područja i u bukvalnom smislu znači izgoreti, utihnuti. U Japanu se, čak, za ovaj sindrom koristi reč „kaloši” koja doslovno znači smrt od umora.

A to nije poenta. Odmor bi trebalo da bude u službi rada. Psihoterapeut savetuje da svako mora da se odmori da bi imao više elana i snage za rad.

– Kada se odmaramo, mi zapravo prikupljamo energiju da bismo ponovo mogli da radimo punom parom. Ali, ako je vreme posvećeno poslu pojelo ono koje treba da pripada dokolici i privatnosti, tada umor prelazi u premor. Tada više ne možemo da se odmorimo ni ako se naspavamo.

Kod premora se budimo umorni bez obzira na to koliko smo spavali i potrebni su dani da bismo se oporavili i vratili u normalno stanje. Najveći problem je što tada ljudi počinju da misle da su „pukli” i počinju sebe da optužuju da nisu dovoljno dobri radnici, da nisu dovoljno izdržljivi – ističe Irina Radanović, podsećajući da izlaz iz tog začaranog kruga, ipak, postoji. Prvi korak je da identifikujemo izvor stresa i da radimo na njegovom rešavanju.

– Imajte u vidu da je „brnaut” znak da u vašem životu nešto pogrešno funkcioniše. Razmislite šta je u pitanju, preispitajte svoje ciljeve, zapitajte se šta je ono što vam nedostaje. „Burnaut” može biti šansa da otkrijete nove oblike funkcionisanja, koji će vaš život učiniti kvalitetnijim. Ukoliko je potrebno obratite se psihologu za pomoć, koji će vam pomoći da na najefikasniji način izađete na kraj sa problemima koji vas muče. Ali, pre svega, usporite, obezbedite sebi vreme za odmor. Započnite dan relaksirajućim ritualima, polako popijte čaj ili kafu, pročitajte nešto što vam prija, slušajte muziku, vežbajte… – podseća Radanovićeva.

– Razvijte zdrave navike u ishrani, bavite se fizičkim aktivnostima, vodite računa o higijeni spavanja. Obogatite socijalni život, intenzivirajte odnose sa porodicom i prijateljima.

Postavite granice, naučite da kažete ne, nemojte po svaku cenu, na svoju štetu, izlaziti drugima u susret. Napravite selekciju obaveza i listu prioriteta. Odmorite se od tehnike, povremeno isključite mobilni telefon, ugasite laptop… Odvojite vreme za sebe i bavljenje onim što vam prija. Naučite se tehnikama za izlaženje na kraj sa stresom – savetuje psihoterapeut.

Iz svega rečenog jasno je koliko je korisno da ljudi znaju da prepoznaju sindrom izgaranja. To se pre svega odnosi na poslodavce i menadžere koji bi takve radnike trebalo da pošalju na odmor kako bi sprečili produbljivanje posledica. Što je veća podrška koju radnik prima i bolja organizacija vremena i posla, kao i komunikacija među zaposlenima, manje je stresa, a time je manji i rizik od pojave sindroma izgaranja.
Dana Stanković
Izvor:politika.rs

______________________________________________________________________________________________

ONI SU SO ŽIVOTA…

Hormoni su veza između psihe i tela, prirodni neurotransmiteri, koji putem nervnih završetaka prenose informacije od jedne do druge ćelije u organizmu. Imaju ogroman značaj na psihofizičko zdravlje, jer utiču na većinu procesa u organizmu.

Кreiraju raspoloženje, plodnost i starenje, daju i oduzimaju energiju, vraćaju vitalnost, lep izgled i blistavu kožu, jer podstiču aktivnost epidermalnih ćelija. Od njih zavisi kakav će nam biti metabolizam, koliko ćemo porasti, hoćemo li biti zdravi.

Dok su u ravnoteži, gotovo da nismo ni svesni da postoje, ali svaki njihov disbalans dobro `prodrma` organizam. Smatraju se produktima žlezda s unutrašnjim lučenjem, ali ih luče i drugi unutrašnji organi i tkiva. Iako utiču na oba pola, ipak žene čine bližim prirodi od muškaraca…

– Psihofizičko zdravlje žene, lepotu i dinamiku starenja u dobroj meri kreiraju polni hormoni progesteron i estrogen, čiji nivo u kasnim tridesetim i ranim četrdesetim počinje da varira. Ali, do tada, zahvaljujući njima, kosa nam je sjajna, koža glatka, a kosti i krvni sudovi elastični. Dok je lučenje ovih hormona normalno i izbalansirano i mi se lepo osećamo i dobro izgledamo.

Sа dolaskom menopauze nivo estrogena opada za 40 do 60 odsto, progesteron može da padne i na nulu, odnosno da ga uopšte nema, što često izaziva velike zdravstvene probleme – kažе za naš list dr Mirjana Velimirović, ginekolog Doma zdravlja `Savski venac` iz Beograda.

Ljubav i želja

U tim slučajevima preporučuje se dodavanje prirodnog progesterona u vidu preparata, injekcija, suplemenata na bazi konopljike, mace, ženšena, sladića, poljske preslice i kineske anđelike. Postoje i kreme s prirodnim progesteronom, čiji su uobičajeni sastojci soja i divlji jam.
Iako otkriven tek 2005. godine, oksitocin je postao veoma poželjan, jer slovi za hormon ljubavi, a dr Velimirović objašnjava i zašto:

– Oksitocin se uvek vezuje za polni želju, polni odnos, jer mu se koncentracija naglo povećava posle seksualnog čina. Što se više luči, partneri postaju privrženiji jedno drugom, i sve društvene, obrazovne ili ekonomske razlike, koje su do tada postojale – nestaju. Oksitocin se često naziva `krivcem` za brzo sklopljene brakove ili ishitrene odluke, jer se ispostavi da je ljubav bila kratkog daha, kao i vreme za koje je delovao ovaj hormon.

Naša sagovornica objašnjava da je interesantno da se ovaj hormon luči u različitim periodima kod žene i muškarca, kad su u ulozi budućih roditelja: telo žene posle porođaja je preplavljeno oksitocinom, što objašnjava njenu privrženost novorođenčetu. Budući očevi su snažnom uticaju oksitocina izloženi dok traje trudnoća, kada iskazuju veću pažnju, ljubav i nežnost prema ženi koja nosi njihovo dete.

Hrana za mozak

Dr Svetlana Jelić, endokrinolog i načelnica Odeljenja endokrinologije u Kliničko-bolničkom centru Bežanijska kosa,upozorava da važan uticaj na zdravlje velikog dela populacije imaju insulin i hormoni štitaste žlezde.

– Insulin je hormon koji luči pankreas i njegovo smanjeno lučenje može biti veoma opasno, jer dovodi do šećerne bolesti.Koliko će se lučiti insulina zavisi od toga koliko ima šećera u krvi: ako ima više šećera, onda će se lučiti više insulina i obrnuto – kaže dr Jelić.
U medicini insulin se naziva i master ili glavni hormon, jer deluje na sve ćelije organizma i većinu endokrinih i metaboličkih procesa. On je glavni hormon koji deluje na mozak i reguliše moždane funkcije, jer mozak ne koristi masti i proteine za metabolizam, već šećere. Inače, hormoni štitaste žlezde utiču i na rad srca, varenje, raspoloženje, kvalitet kože. Poremećaj u lučenju hormona štitaste žlezde češći je kod žena, može da oteža začeće i iznošenje trudnoće, a nekad se otkriva tek iz laboratorijskih analiza.

Radost i euforija

Nadbubrežna žlezda luči serotonin – hormon sreće i zadovoljstva,koji prethodi adrenalinu. Bez njega nema radosti srca, euforije, života, a prva asocijacija na ovaj hormon je – čokolada. Ta namirnica povećava nivo serotonina, što budi osećaj zadovoljstva.
U hormone koji regulišu raspoloženje spadaju i dopamin ineropinerfin, koji su odgovorni za stanje budnosti, uzbuđenja, mentalno rasuđivanje. Nizak nivo ovih hormona donosi depresivno raspolozenje, umor i slabu koncentraciju.Dopamin ima važnu ulogu i kada smo zaljubljeni, jer podstiče posvećenost partneru. Nalik njemu je endorfin – hormon privrženosti, koji se takođe luči u mozgu, a po svojstvima je sličan morfijumu: dovodi telo u stanje smirenosti, vodi stabilnijim odnosima i jačoj vezanosti.

Kortizon kao alarm

Većina stručnjaka hormone definiše kao hemijske glasnike koji nose poruke od žlezda u kojima se stvaraju do svih ćelija u tkivima i organima.
Oni su u stanju da konstantno održe koncentraciju svih hemikalija i elektrolita u telesnim tečnostima. Od mnogih podela postoji i ona na steroidne i peptidne hormone. Steroidni – zaduženi za brze reakcije tela tipa `bori se ili beži`, aktiviraju se prilikom opasnosti, a najvažniji je kortizol. Njima pripadaju hormoni za seksualno sazrevanje i seksualne funkcije (estrogen i testosteron).
Peptidni hormoni su lanci aminokiselina i daju dobar san, nivo koncentracije šećera u krvi, regulišu sagorevanje masti, formiranje i nadgradnju mišića, a najvažniji su insulin i hormon rasta.

Uticaj podneblja

Hormonalna struktura u organizmu zavisi od genetskih, bioloških, psiholoških faktora, ali i od podneblja.

Žitelji Mediterana, zbog dužine i broja sunčanih dana imaju stabilniji nervni i emocionalni hormonalni sistem, pa su tolerantniji, ekstrovertni, brzo reaguju.

Severnjaci su, pak, introvertni, više skloni razmišljanju, melanholični, flegmatični.

Danijela Kljajić

Izvor:biljeizdravlje.rs

______________________________________________________________________________________________

SVE U PRIRODI JE POVEZANO…

Po izgledu ploda možemo zaključiti koji organ leči
Ako žena pojede jedan avokado nedeljno, hormoni će joj biti uravnoteženi, i sprečava se rak materice i jajnika. Najzanimljivije je to što je potrebno tačno 9 meseci da avokado od cveta postane zreo plod!
Orah nesumljivo podseća na mozak, pasulj na bubrege, a paradajz na srce.

Sve u prirodi je povezano.

Paradajz – Srce

Foto: Womansday.com

Paradajz ima četiri komore i crvena je. Srce takođe. Istraživanja pokazuju da je paradajz prepun kalijuma i gvožđa i dobra su hrana za srce i krv.

Orah – Mozak

Foto: Womansday.com

Orahovo jezgro liči na mozak, ima levu i desnu hemisferu, čak i nabori liče moždanim vijugama. Danas se zna da orah stvara neuronske prenositelje moždanih funkcija.

Celer – Kosti

Foto: Womansday.com

Celer, rabarbara i sl. sliče kostima, i utiču na jačinu kostiju. Kosti sadrže 23% natrijuma baš kao i ova hrana. Ako ne uzimate preko hrane dovoljno natrijuma, vaš će ga organizam uzeti iz kostiju, koje tada slabe. Ova hrana nadoknađuje potrebe vašeg skeleta.

Avokado – Materica

Foto: Womansday.com

Avokado, patlidžan i kruške utiču na zdravlje i funkciju materice – a upravo na nju liče! Ako žena pojede jedan avokado nedeljno, hormoni će joj biti uravnoteženi i sprečava se rak materice i jajnika. A najzanimljivije je to što je potrebno tačno 9 meseci da avokado od cveta postane zreli plod!

Slatki krompir – Pankreas

Foto: Womansday.com

Batat (Slatki krompir) liči na pankreas i uravnotežuje šećer u krvi.
Šargarepa – Oči

Foto: Womansday.com

Šargarepa u preseku liči ljudskom oku. Zenica, šarenica i druge crte podsećaju na oko. Da i nauka je dokazala da šargarepe itekako povećavaju protok krvi i funkciju očiju.

Grejpfrut – Dojke

Foto: Womansday.com

Pomorandže, grejpfrut i ostali agrumi liče na ženske dojke i pomažu kretanju limfe kroz dojke te sprečavaju rak.

Đumbir – Stomak

Foto: Womansday.com

Đumbir liči na želudac, poznato je da ublažava želudačne tegobe i nadutost. Sadrži posebne enzime koji su odgovorni za katalizu proteina u hrani, i na takav način pomažu probavi i sprečavaju grčeve, sprečava nastanak čira, oštećenja sluznice želuca, koristi se za lečenje želučanih bolesti poput dispepsije, kolika i dijareje.

Pečurka – Uho

Foto: Womansday.com

Gljiva poput šampinjona prerezana na pola podseća na ljudsko uho. Gljive poboljšavaju sluh, jer su jedna od retkih namirnica koje sadrže vitamin D. Ovaj vitamin je važan za zdravlje kostiju, čak i onih sitnih u uhu koji prenose zvuk prema mozgu.

Luk je sličan ljudskim ćelijama. On pomaže uklanjanju otrova iz njih. Od njega plačemo, a suze ispiraju i čiste spoljni deo oka.

Foto Kurir arhiva

Beli luk ima slična svojstva, uklanja otrove i opasne slobodne radikale iz našeg tela. Masline pomažu zdravlju i funkciji jajnika. Smokve su pune semena i vise u paru. One povećavaju broj i pokretljivost spermatozoida što sprečava muški sterilitet. Pasulj zapravo leči i pomaže funkciju bubrega, a izgleda upravo kao bubreg.
Fotografije preuzete sa sajta Womansday.com

Izvor:kurir-info.rs /(Atma)

---

ZDRAVI BUDITE…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

Kako izlečiti prehladu za jedan dan!

Efikasna prirodna zamena za Coldrex i Fervex.

Prehlada i grip spadaju u najcešća oboljenja respiratornog trakta, a prehlada se javlja češce nego sve ostale bolesti zajedno. Većina ljudi se prehladi nekoliko puta godišnje, obično u proleće i jesen.

Ako osećate da će te se razboleti morate odmah početi da preduzimate neophodne mere. Počevši sa borbom protiv prvih simptoma prehlade u početnoj fazi, moguće je da se spreči razvoj ozbiljnih oboljenja (gripa, bronhitisa itd) i zapaljenskih procesa u organizmu.

Šta raditi ako osećate prve simptome prehlade i kako zaustaviti širenje bolesti i ojačati opšte zdravstveno stanje?

Ova tri jednostavna, ali efikasna i proverena narodna recepta pomoći će vam da se izborite sa početnim simptomima prehlade i gripa, zaustaviti i spećiti napredovanje bolesti.

Kako izlečiti prehladu za jedan dan.

1. Ovaj napitak je prirodna zamena za popularan „Coldrex i „Ferveks“, koji možete napraviti sami bez odlaska u apoteku, a koji je jednako efikasan da ne kažem i bolji.

Ako osećate prve simptome prehlade ili gripa uradite sledeće:

U 1,5 litar prokuvane i ohladjene do sobne temperature vode dodajte 1 supenu kašiku krupne (poželjno morske) soli, sok od jednog limuna i 1 gram askorbinske kiseline. Askorbinsku kiselinu u sebi poseduje šumeća tableta ili vitamin C u prahu. Po zelji možete zasladiti kašikom meda. Dobro promešajte i popijte ovaj rastvor u roku 1,5 sata. Po potrebi ponovite jos jednom.

 Kod prvih simptoma prehlade odlično pomaže i ovaj recept.

Ugrejte 100 ml crnog vina, dodajte u njega 1/4 kašikice mlevenog bibera i 1 kašiku meda. Promešajte i popijte toplo pred spavanje.

I treći, provereni recept, koji sam takođe isprobala na sebi i koji je 100% efikasan.

Poznati lek protiv prehlade i kašlja – vruće pivo sa medom.

Ne može se reći da je ova mešavina ima prijatan ukus, ali veoma je efikasna!
Flašu piva od 0,5 l (tamnog ili svetlog) naspite u u šerpicu i ugrejte, da bude vruće. Skinite sa vatre i dodajte 2 kašike meda i prstohvat cimeta i karanfilića i  promešajte. Pijte u toku večeri, pred spavanje, malim gutljajima. Posle lezite u krevet.
Moram reći da je ova smeša ima prilično neprijatan ukus, ali kod prehlade, gripa i kašlja deluje veoma efikasno.

Ovaj napitak omekšava  i smanjuje kašalj, poseduje anti inflamatorno dejstvo, podstiče znojenje, koje izvlači prehladu iz organizma. Jer znojenje, kao i u slučaju recepta sa vinom, je odavno poznata i priznata metoda lečenja početnih simptoma prehlada i gripa, koje uključuje odbrambene mehanizme organizma, koji se bore sa virusima.

 U sva ova tri slučaja možete prirodnim pitem pobediti prve simptome prehlade i gripa bukvalno za jedan dan.

Budite zdravi

___________________________________________________________________________________________

Koja je razlika između prehlade i gripa.

Boli Vas grlo i imate povišenu temperaturu? Naučite kako da na najbolji način otklonite ove simptome, ozdravite u rekordnom roku i zaštitite ljudi oko sebe.

Vreme je sve hladnije, a supe, čajevi i topla garderoba su ponovo u modi. To moze značiti samo jedno – počela je sezona prehlade i gripa.

Pitali smo našu doktorku da nam odgovori na najčesća pitanja u vezi sa ovim dosadnim zimskim napastima i tako pomogne da lako prevaziđemo sve neprijatne simptome.

Koja je razlika izmedju prehlade i gripa i kako da znam šta od to dvoje imam?

Prehlade izazivaju stotine različitih virusa, a simptomi su curenje nosa, upaljeno grlo, povišena telesna temperatura i kašalj, ali retko se ozbiljno iskomplikuju. Prosečna odrasla osoba ima prehladu od dva do četiri puta godišnje.

Grip je, medjutim, izazvan specifičnim virusom.

Uzrokuje simptomi visoke telesne temperature, glavobolju, bolovi u mišićima i zglobovima i kašalj. Ako ste „zakačili“ pravi virus gripa, računajte da će te odsutstvovati sa fakulteta ili posla bar 10 dana.

Da li treba samo da sačekam da prođu simptomi koje imam?

U većini slučajeva prehlada prođe za 7-10 dana. Posetite ipak svog lekara ako imate temperaturu višu od od 38 stepeni, duze od dva dana, iskašljavate zelenkasti ili krvavo obojen ispljuvak, bol u uhu ili glavi koji se pojačava, ako ste astmatičar i astma vam se pogoršava, ili ako ste zabrinuti i želite da se pregledate.

Osećam se grozno, ali imam tako mnogo posla. Da li da uzmem slobodan dan ili da sve stoički pregrmim u kancelariji?

Najbolji način da što pre ozdravite jeste da odležite i uzimate puno tečnosti. Ako se osećate loše, svakako da nećete moći da radite produktivno. Po pravilu bi trebalo da ostanete kod kuće. Za običnu prehladu 2-3 dana u krevetu biće dovoljno, kako bi ste izbegli da po povratku na posao zarazite svoje kolege. Kašljite ili kijajte u maramicu pa je odmah bacite. Uvek posle toga perite ruke.

Da li preperati protiv prehlade i gripa zaista deluju, ili je to samo bacanje novca?

Preparati protiv prehlade i gripa ublažavaju simptome, ali ne skraćuju trajanje bolesti. Neki preparati sadrže pseudoeferin koji smanjuje curenje iz nosa. Ova supstanca „daleki rođak“ „speeda“, pa moze da učini da se osećate omamljeno i nervozno. Kako ovi lekovi deluju samo simptomatski ( ne utiču na uzrok bolesti), uzimajte ih samo u jednoj dozi, recimo pred spavanje.

 Ostanite zdravi prirodnim putem

Ako se u kući neko razboleo od gripa, koristite eukaliptusovo ulje za brisanje stvari jer je jak antiseptik. Počnite da uzimate cink, vitamin C i selen kako biste pripremili imuni sistem za borbu protiv bilo koje infekcije.

Ako ste čuli da vino pomaže kod prehlade, to nije tačno. Možda će vama biti toplo i imati osećaj omamljenosti, ali nema nikakvih dokaza da alkohol pomaže u lečenju prehlade. Izbegavajte alkohol dok ste prehlađeni i dajte svojoj jetri oduška.

Tečnosti treba uzimati više od 2 litra na dan. Kad imate povišenu telesnu temperaturu vaš apetit slabi i lako mozete dehidrirati. Najbolje da uzimate velike količine vode, biljnih čajeva, sveže ceđene sokove od voća i povrća i bistre supe. Cillj je da uzimate na svakih sat vremena 200-300 ml tečnosti od ujutru do uveče. 

Jedite supe, dodajte ishrani biljne začine i povrće. Tamjan, bosiljak, lovor, limun, beli luk… imaju zaštitno dejstvo protiv infekcije i ublažavaju umor. Supi dodajte proteine, na primer pileće meso.

Izvor:uspesnazena.com

___________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

“ŽIVA“ KAP KRVI, OGLEDALO NAŠEG ZDRAVLJA…

PREVENCIJA – PRIMARNI SEGMENT NAŠEG ZDRAVLJA

Dr Vladislav Stepić: “Živa“ kap krvi, ogledalo našeg zdravstvenog stanja (1)

Darkfield  analiza krvi predstavlja modernu analizu „žive“ kapi krvi.

Ovom metodom se može mnogo toga saznati o Vašem opštem zdravstvenom stanju.

Mikroskopska analiza žive kapi krvi nije dijagnostički postupak. Ovaj postupak je individualizovan i koristi se za utvrđivanje optimalne ishrane i suplementacije prema potrebama svakog pojedinca posebno, radi postizanja zdravlja i prevencije od hroničnih bolesti.

Našem zdravstvu nedostaje prevencija.

Svi napori koji se čine u medicini, i koji su izuzetno pozitivni, svode se na rano otkrivanje bolesti, kako bi se one lakše, uspešnije i jeftinije izlečile.

Ali, to nije prevencija. Prevencija treba da bude primarni segment našeg zdravstva.

Ukazaću vam na jednu jednostavnu metodu koja se radi u Kanadi, SAD, Velikoj Britaniji, Nemačkoj…i u poslednje vreme i u Srbiji i susednim zemljama. Dakle, u čemu se ona sastoji. Svi naši sistematski pregledi, sva naša nastojanja da nešto rano otkrijemo metodama zvanične medicine, nažalost, nisu dala neki rezultat, i tome se, izgleda, i ne teži puno.

Na slici 1. vidi se krv koja je jako kvalitetna, možemo uočiti zdrave stanice krvi, crvena krvna zrnca (eritrocite).

U zvaničnoj medicini postoji očigledno jedan vakuum evidentne manifestacije bolesti i perioda kada čoveku nije dobro, a bolest se još uvek nije formirala.

Upravo je to segment u kome metoda o kojoj ćemo govoriti ima svoje mesto i kojom su postignuti izvanredni rezultati. Kod ove metode se radi o jednom jednostavnom pregledu na mikroskopu sa tamnim poljem, koji je pre 200 i više godina korišćen u otkrivanju uzročnika sifilisa u krvi, kada imunologija nije mogla da koristi svoje mogućnosti radi dijagnostike. 

Danas kada se koriste imunološke metode ova metoda je odavno zaboravljena za dijagnostiku sifilisa. Međutim, princip te metode, koja se na engleskom zove Darkfield, je ponovo zaživeo, i danas se koristi u ranom dijagnosticiranju poremećaja u zdravlju.

Ova metoda se sastoji u tome da se “živa“ kap krivi stavi na pločicu i posmatra kroz mikroskop sa tamnim poljem. Na taj način mi, moglo bi se reći, ulazimo u sam krvni sud i gledamo stanje. Ta kap krvi sa svojim elementima, tokom 20-ak minuta posmatranja, otkriva puno poremećaja koji se svode na jednu rečenicu: da, faktički, na ovaj način vidimo funkcionalno stanje čitavog našeg organizma.

O čemo se, uistinu, radi, krvna ćelija, ili crveno krvno zrnce, kao i belo krvno zrnce se vide na ovom mikroskopu. A pošto znamo da svaka naša krvna ćelija dolazi preko kapilara do svake naše ćelije noseći joj kiseonik a uzimajući joj ugljen dioksid, ona postaje neka vrsta slike u ogledalu stanja ostalih ćelija.

Mi najpre gledamo membranu ćelije, koja bi trebala da bude normalnog okruglog oblika, a ćelije bi trebale da budu odvojene jedna od druge. Pored ostalih fenomena, navešću samo jedan, a to je da menbrana koja je oštećena slobodnim radikalima, umesto da na površini bude sa negativnim jonima, a iza membrane, prema citoplazmi, da bude sa pozitivnim jonima-to se ne događa. Često uviđamo da je jedna ćelija pozitivna a druga negativna, pa se one međusobno privlače i stavaraju grupice u raznim formama, koji tako u grupicama idu kroz krvotok.

Ovako zgrudvana krvna zrnca ne mogu da dođu do najsitnijeg kapilara, nego se, čak, zaglavljuju na arterijolama, mnogo većim krvnim sudovima pre samih kapilara, i time ona nisu u mogućnosti da donesu kiseonik svakoj ćeliji i da uzmu ugljen dioksid. Samim tim je normalan metabolizam ćelije, a reč je o samo jednom segmentu- razmeni kiseonika, poremećen, i on se uočljivo manifestuje, pored ostalog, zaboravnošću, umorom…

(General prof. dr Vladislav Stepić, penzionisani glavni hirurg na VMA i Vojske Jugoslavije, i načelnik Odelenja za kardijalnu i grudnu hirurgiju.)

Izvor:bor-sve.net

---

KONTAKT I PITANJA – Ukoliko ste zainteresovani da pomoću ovog jednostavnog pregleda u Boru proverite svoje i zdravstveno stanje svoje porodice, kontakt telefon je: 063 739 01 44, a ukoliko želite da postavite neko pitanje dr Stepiću, možete to učiniti posredstvom redakcije: 064 / 163 84 96, ili na mail: boned.open.telekom.rs.

---

LEKOVITE VODE SOKOBANJE…

Dejstva lekovitih voda Sokobanje

Mineralna voda Sokobanje deluje svojom toplotom, hemijskim sastavom, elektrommagnetskom i osmotskom snagom jonizacije i vrši uticaj na ljudski organizam na dva načina- direktno i indirektno.

Direktni uticaj vrši se preko receptornog aparata kože ili preko sluzokože želuca ili sluzokože disajnih puteva. Idirektni uticaj ispoljava se nešto kasnije, delovanjem na nervni, endokrini sistem, tkiva ćelija mozga, mišića…

Tokom banjske procedure, svaki organizam pokazuje specifičnu reakciju kao odgovor na nadražaj. 

Na početku lečenja organizam reaguje time što uvećava snagu i mogućnost prilagođavanja, nadoknađivanja i zaštite, a tokom lečenja kasnije dolazi do celokupne otpornosti organizma u povoljnom smislu. Kod zdravog organizma, pod uticajem toplote i fizičkih i hemijskih osobina vode, nastaje promena nekih funkcija organizma zbog prilagođavanja na uticaj vode.

Primena lečenja termalnim vodama potrebna je kod hroničnih i manje akutnih faza bolesti, dok još postoje mogućnost i snaga prilagođavanja i osposobljavanja, koje treba trenirati, povećavati i učvršćavati. Ovoj činjenici u prilog govori banjska reakcija prvih dana lečenja. Usled napora ili prenaprezanja organizma nastaje pogoršanje znakova bolesti.

Kod mnogih bolesnika se potpuno povoljan rezultat lečenja javlja ne za vreme trajanja lečenja, već na kraju ili izvesno vreme nakon završetka lečenja. U vezi sa ovim, vrlo je važno da se banjske procedure (kupanje,inhalacija i sl.) odrede u onoj meri i jačini i količini koja najbolje odgovara pojedinačnom bolesniku i njegovom stanju.

Mineralne vode se u organizam mogu uneti inhalacijom, kupanjem i pijenjem.

Kupanje je najčešći oblik lečenja i predstavlja spoljašnju upotrebu termalne vode. Za primanje, tranformaciju i prenos podražajnog dejstva glavnu ulogu igra koža.U samoj koži se najpre izazivaju promene funkcije i razmene materija.Sem promena u samoj koži, još važnija je uloga kože kao prolazne sredine za ulazak u organizam biološki aktivnih materija .

Pijenje vode  je takođe u upotrebi pri banjskom lečenju ali u manjoj količini i samo kod određenih bolesti. Pijenjem ove vode izaziva se hipertermija, širenje krvnih kapilara sluzokože želuca i creva. Tople vode umiruju motalitet, grčenje želuca i creva, a hladne draže i pojačavaju periklistiku.

Pijenjem mineralne vode unose se u organizam razni elektroliti i organske materije. Posle prelaska iz creva u krv, voda deluje svojim materijama putem kojim i prolazi. Uneseni u krv i razneti po organima i tkivima aktivni elementi mineralne vode utiču na sve osnovne procese razmenu ugljenih hidrata, belančevina, masti, minerala, na taj način što ih povećavaju, smanjuju ili prenose. Utiču na odnos soli i vode u organizmu.

Svaka pojedinačna voda ima svoje dejstvo, čiji je rezultat lekovitost. Inhalacijom se vrši udisanje gasova, pare ili raspršenih čestica mineralne vode. Udisanjem se omogućava unošenje i lokalno dejstvo na slutokožu bronhija i alveola. Druga povoljnost je u tome što neke materije lekovitog dejstva bolje prolaze kroz pluća nego kroz organe za varenje i kožu. Inhalacijom mineralnim sastojcima izazivaju se promene mineralne ravnoteže u organizmu a razne soli nanete na sluzokožu disajnih puteva mogu uticati na lučenje sekreta i iskašljavanje. Inhalacijom mineralnom vodom raspršenom specijalnim aparatima, samim gasovima i isparenjima iz prirodnih izvora, postiže se dvostruko dejstvo, primarno, lokalno na sluzokožu disajnih puteva i alveola i kasnije sekundarno dejstvo pojedine organe i tkiva.

---

Znamenite ličnosti u Sokobanji

Lekovitost termalnih izvora, klima, geografski položaj, turistička ponuda i mogućnost za odmor i rekreaciju odavno su bili razlozi za dolazak u Sokobanju .

Još davne 1663. godine u Sokobanji je boravio poznati turski putopisac Evlija Ćelebija i o tome ostavio vredne zapise.

U Sokobanji je boravio nemacki Baron Fon Herder. Ovde se upoznao sa svojstvima mineralnih izvora, pa je kasnije, pišući o tome, sokobanjske izvore uporedjivao sa izvorima u Bad Gastajnu.

Nemački oficir Smetau, koji je sebe smatrao Srbinom i potomkom kneza Lazara, ovde je boravio 1773. godine i zapisao: „Ovamo Turci dolaze sa svih krajeva, pa čak i iz Azije“.

Srpski Knjaz Miloš Obrenović ovde je bio 1860. godine, radi odmora i lečenja.

Nas poznati i u svetu priznati istraživač, geograf i putpoisac, Jovan Cvijić, vrsio je istraživanja na terenu današnje opštine Sokobanja i to objavio u knjizi „Naselja i poreklo stanovništva“. Čitajući ovu knjigu saznajemo da je većina sokobanjskih sela, pre nego što su ostala na današnjem terenu, bila na drugom mestu.

Preseljavanje je bilo uslovljeno traženjem pogodnijeg položaja, koji bi odgovarao ekonomskim potrebama, ili političkim prilikama (bežanje od Turaka). Neka grupisanja vršili su i Turci, a i knez Miloš je naredio „da se grupišu raštrkane kuće“.

Pojedina naselja su postojala jos za vreme Rimljana (Sokobanja i Vrmdža), ali nema podataka kakvo je bilo stanovništvo. U sastav sokobanjskog stanovništva, piše Cvijić, ulazi pet-šest struja, a najbrojnija je šopsko-torlaćko-zagorska, a za njom je dinarska.

Sokobanja je bila i stecište srpske inteligencije. Pored Nušica, Sremca i Andrića , u njoj su i rado boravili i Pavle Popović, Dobrica Milutinović, Bogdan Popović, Pjer Križanić, Aleksandar Belić, Rodoljub Colaković, Isidora Sekulić i mnogi drugi. O njihovom boravku svedoče zapisi, anegdote, fotografije i sećanja meštana sa kojima su se družili.

Poznatu krilaticu „Sokobanja-Sokograd, dodjes star-odešmlad“, koja je postala sinonim Sokobanje, napisao je Branislav Nusić jednom svom banjskom prijatelju na razglednici, da bi je lakše prodavao.

Stari Sokobanjci zapamtili su Branislava Nusića i kao čoveka koji je umeo da okupi i zabavlja društvo raznim šalama i dosetkama. Jedna od tih šala je aluzija na inhaliranje: „Mačka na rupi miša čeka, a mi-zdravlje“.

Ivo Andrić, naš poznati književnik i dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1961. godine, više puta je boravio u Sokobanji. Stanovao je u hotelu „Moravica“, a slobodno vreme provodio u šetnji, posmatrajući Sokobanju, okolinu i njene ljude.

O tome je ostalo i nekoliko zapisa. U knjizi „Znakovi pored puta“, Andrić je zabeležio: „Da ga uzmeš za noge i izvrneš naopako, pre bi mu istresao dva oka nego dva dinara iz džepova“. (Čuo u Sokobanji 1972. godine) U njegovoj zaostavštini pronadjena je beleška i o lepoti Ozrena: „Na visoravnima Ozrena, iznad Sokobanje, raste i cveta božur, njegovi cvetovi liče na krupne rane i imaju boju teške tamnocrvene krvi“.

Poznati Srpski književnik Stevan Sremac je, takodje, boravio u Sokobanji. U leto 1906. godine iznenada se razboleo, kratko bolovao i umro na rukama banjskog poznanika Ilije Pavlovića.

Pjer Krizanić, nas poznati karikaturista, bio je čest gost Sokobanje.

Poslednjih godina često je u Sokobanji boravio Miodrag Radovanović-Mrgud, nas poznati pozorisni i filmski glumac iz Beograda. On je ovde okupio glumce-amatere, osnovao „pozorišnu radionicu“ i u toku leta organizovao nekoliko uspešnih predstava, na zadovoljstvo meštana i turista.

---

Kako doći u Sokobanju

Sokobanja je smeštena u kotlini, u jugo-istočnoj Srbiji i administrativno pripada Zaječarskom okrugu Timočke Krajine. Okružena je planinama, Ozrenom, Leskovikom, Devicom, Krstatcem, Slemenom, Rtnjem i Bukovikom.

Sokobanji najbliži gradovi su: zapadno, Aleksinac 30 km, na severu, Boljevac 27 km i istično Knjaževac 47 km. Preko Aleksinca Sokobanja izlazi na autoput Beograd – Niš i tako je spojena sa svim delovima južne, zapadne i severne Srbije.

Od Niša je udaljena 60 km, a od Beograda 240 km. Preko Boljevca Sokobanja se spaja sa magistralnim autoputem Paraćin – Zaječar i dostupna je iz svih gradova Timočke Krajine i Braničevskog okruga.

Jedino u zimskim mesecima kada su velike snežne padavine, put Sokobanja – Boljevac, preko Rtnja, nije prohodan. Iz pravca Zaječara, u Sokobanju se dolazi i regionalnim putem preko Knjaževca, oko 90 km, a od Knjaževca, preko Kalne, Banja pod Ozrenom je spojena sa Pirotskim krajem i Starom planinom.

Dakle, svi putevi vode u Sokobanju! Vidimo se u Sokobanji.

Izvor:sokobanja.com

---

Priredio: Bora*S

KAMENA ŠUMA OD MILION GODINA…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________

 Neobičan fenomen kod Mataruške Banje u Srbiji

 Kamena šuma kod Mataruške Banje jedan je od malog broja takvih fenomena u čitavom svetu, ali je gotovo potpuno nepoznata stanovnicima Srbije.

Iz okamenjenog drveta izrasla su nova stabla

  Naslage i ostaci kalcifikovanog drveta su iz vremena paleolita, a ima naslaga starijih i od milion godina.

  U celom svetu postoji tek oko 30 ovakvih nalazišta, a u Evropi samo još pet, u Češkoj, Grčkoj, Velikoj Britaniji, Ukrajini i Belgiji.

– Ovo je jedinstven prirodni fenomen. Nalazište kod Mataruške banje se prostire na površini od 15 hektara – kaže profesor Miroslav Pavlović, osnivač Ekološkog pokreta “Ibar” iz Kraljeva, koji se godinama bori da kamena šuma dobije mesto na ekološkoj, ali i turističkoj mapi Srbije.

Okamenjena šuma, jedinstven prirodni fenomen, nalazi se na lokaciji između manastira Žiče i Mataruške Banje na brdu koje se zove Lojanik. Studija više stručnjaka koji se kamenom šumom bave još od ranih sedamdesetih kažu da je “kameno drvo” iznad Mataruške Banje nastalo prolaskom mineralnih voda kroz naslage vulkanskog pepela, što je tokom hiljada godina dovelo do toga da se nekada živi organizam doslovce pretvori u materiju tvrđu i od kamena.

Priču o posebnim svojstvima ovog kamenog drveta potvrđuju i lokalni meštani.

– Kosa naoštrena brusom napravljenim od ovog kamena ne mora da se dooštrava i po pola dana. Zašto, ne znam da objasnim – priča starina Goran Baltić koji živi u podnožju vidikovca Lojanik.

Kamena šuma nad kojom je u međuvremenu narasla crnogorica i listopadna šuma zaštićena je odlukom Skupštine Kraljeva još sedamdesetih godina, ali je njeno stanje danas u najmanju ruku katastrofalno.
– Ni klupe, ni table na kojoj bi stajalo objašnjenje o kakvom se prirodnom dobru radi, ni upozorenja da taj predeo mora da se očuva, niti staze do kamene šume. Ničega nema, a to bi mogla da bude atrakcija, ne kao Đavolja varoš, ali bi sigurno trebalo da bude na turističkoj mapi Kraljeva – kaže Pavlović.

Kameno drvo samo po sebi deluje fascinantno. Teško je kao granit, a pritom ima sva svojstva najobičnijeg komada drveta.

Na njemu su vidljivi godovi, središte biljke, svi kanali koji su hranili stablo.

Sve doslovce okovano i sačuvano u vremenu.

Nije zaštićeno Ovo područje nije dovoljno istraženo, kao što nije dovoljno ni zaštićeno. Ovo okamenjeno drvo je zaustavljeno na pola puta da postane poludragi kamen, a ima indicija da su na ovom području i takva nalazišta. No, to je pitanje za neke druge organizacije. Naš interes je da uz ostala prirodna dobra i ovom posvetimo pažnju koja mu pripada. Muka je, međutim, što na ovaj lokalitet gde se nalazi okamenjena šuma delom polaže pravo država, a delom privatni vlasnici, što dovodi do njegovog devastiranja – kaže Miroslav Pavlović iz Eko-pokreta „Ibar“.

Nenad Božović/Foto: N. B./blic.rs

---

 

SVETLOST ENERGIJE…

TAMOiOVDE

Zaliv komaraca, najbioluminiscentnija vodena površina na svetu

Puerto Mosquito (Zaliv komaraca) se nalazi na južnoj obali ostrva Vieques, Portoriko.

Ovaj čarobni zaliv je 2008. godine službeno proglašen najsjajnijom, odnosno najbioluminiscentnijom zabeženom površinom vode na svetu (Ginisova knjiga rekorda).

Bioluminiscencija je oblik prirodnog svetla koje stvaraju živi organizami pretvaranjem unutrašnje hemijske energije u svetlost.

Svetlo u Zalivu komaraca stvaraju sićušni organizmi koji se zovu dinoflagelate (Pyrodimium bahamense), a ovaj zaliv ima neverovatan broj ovih svetlećih organizama – oko 160.000 po jednom litru vode.

 Iako su mikroskopske, radijus svetla koje emituju je sto puta veći od njihovih tela, zbog čega u velikom broju i izgledaju kao podvodni aurora borealis.

Kada su uznemireni, ovi mikroskopski organizmi reaguju emitujući plavo-zeleno svetlo koje traje samo jednu desetinu sekunde – ali kada ovo čine milioni organizama, Zaliv komaraca se pretvori u pravi podvodni spektakl i turističku atrakciju.

Vlasti su zabranile plivanje u zalivu kako bi osigurali da i naša deca i buduće generacije mogu uživati ​​u ovom prirodnom čudu koje je svrstano u top 50 najromantičnijih lokacija na svetu.

---

---

Prekrasan redak prizor: Bioluminiscencija u Gippsland jezerima

Uslovi za ovako spektakularan prirodni šou su izuzetno retki, prirodni fenomen nedavno viđen u Australiji, u mreži jezera nazvanjoj Gippsland.

 Sve je počelo s nizom požara u 2006. godini, nakon čega su usledile obilne padavine 2007. godine, a do 2008. ogromne količine pepela i azota dospele su do Gippsland jezera u jugoistočnoj Australiji.

Iako bi ovakav događaj obično rezultirao samo uobičajeno velikim brojem bakterija, zbog veličine požara i ogromnih poplava, te godine, u Australiji se dogodilo nešto neobično – bioluminiscencija u Gippsland jezerima.

Bioluminiscencija je sposobnost živog bića da samostalno ili uz pomoć simbiota “proizvede” svetlo. Jedno od takvih bića, Noctiluca scintillans (Morska Iskra), naselilo je Gippsland jezera, te zamenilo uobičajene zelene Synechococcus mikroorganizme.

Dok je u prirodi uobičajeno da jedni organizmi zauzmu teritoriju drugih, to retko kada izgleda ovako spektakularno – jer su mikroorganizmi Noctiluca scintillans, koji tokom dana stvaraju crvenkaste fleke na jezerima – noću svetleli neon plavom bojom.

U leto 2008. i 2009. godine obale Gippsland jezera su svetlele dok su pokreti vode uznemiravali bakterije. Svako ko bi se noću okupao u jezeru izlazio je iz vode okupan plavim svetlom.

Iako ne tako jako kao na samom početku, Gippsland jezera još uvek ponekad zasvetle.

---

Izvor: pixelizam.com

---

Priredio: Bora*S

---

---