SAMOOPERISANJE…

tamoiovde-logo

Leonid Ivanovič Rogozov, mladi sovjetski lekar, hirurg na specijalizaciji na Lenjingradskom institutu za pedijatriju, tokom 1961. godine odlučio je da prekine formalno obrazovanje da bi proveo dve godine u ekspediciji na Antarktiku, u Novolazarevskaja stanici. Tu je bio jedini lekar zadužen za brigu o zdravlju trinaest istraživača, članova ekspedicije.

Kako je kasnije napisao u tekstu Samooperacija, jednog jutra je osetio malaksalost i mučninu, pozlilo mu je i dobio je blago povišenu temperaturu. Osetio je bol najpre u gornjem delu, a ubrzo i na dnu stomaka, sa desne strane. Do sutradan, 30. aprila 1961, nikakva terapija koju je isprobao nije delovala i postalo je očigledno da se radi o upali slepog creva.

Situacija je bivala sve ozbiljna, Rogozov je stalno povraćao i trpeo velike bolove, a pomoći nije bilo nigde – najbliža sovjetska stanica na Antarktiku, Mirni, nalazila se čak 1600 kilometara dalje. Članovi ekspedicije nisu imali avion, a napolju je ionako bila snežna oluja.

Rogozov je bio prinuđen da sam sebi izvadi slepo crevo ili da umre od sepse u velikim bolovima.

Tokom operacije su mu asistirali vozač i meteorolog koji su mu dodavali instrumente i pridržavali ogledalo kako bi mogao bolje da vidi unutrašnjost svog stomaka. Dobili su kratku obuku o ponašanju tokom operacije i instrukcije za slučaj da pacijent izgubi svest.

Rogozov se namestio u najpovoljniji položaj: malo se okrenuo na levu stranu i blago savio u struku. Oko 22 časa dao je sebi lokalnu anesteziju i kada je ona počela da deluje, zasekao je svoj trbuh i napravio rez od desetak centimetara.

Operacija je u početku tekla „uredno“, bar koliko je moguće u takvim uslovima. “Povremeno je bilo neophodno da zadignem glavu kako bi bolje video, a povremeno sam radio u potpunosti po osećaju”, pisao je Rogozov.

Međutim, posle oko pola sata, pacijent je počeo da oseća mučnunu pa su morali da prave pauze za odmor. Pronašli su da je slepo crevo imalo naprsnuće od oko dva centimetra, a zatim je trbuh očišćen i otvor je zašiven. Sve je bilo gotovo do ponoći.

Mada je operacija Leonida Rogozova najpoznatija kada se govori o samooperisanju abdomena, on u tome zapravo nije bio pionir. Američki lekar Evan O’Nil Kejn 1921. godine u pokušaju da dokaže dejstvo lokalne anestezije, takođe je sebi izvadio slepo crevo. Deset godina kasnije, u 70. godini, sam sebi je operisao kilu. 

Samooperisanje, koliko god neobično zvučalo, nije toliko retko. Viđamo ga po akcionim filmovima kada junaci sebi na živo vade metak iz ramena, kada Terminator čupa svoje „pokvareno“ oko, doktor Haus u kupatilu operiše svoju nogu, a raznorazni drugi glumci vade mikročipove iz vrata i ruke ili deru sebi kožu.

U stvarnosti, razlog za samooperisanje je po pravilu veoma neobičan – radi se ili o psihološkom poremećaju ili nekim ekstremnim okolnostima. Poznati su i slučajevi samokastracije i amputacije ekstremiteta, na primer čoveka zarobljenog u rudniku čija je ruka zaglavljena pod velikim teretom. Meksikanka Ines Ramirez bila je prinuđena da na samoj sebi izvrši carski rez kuhinjskim nožem pošto se porođaj iskomplikovao, a nije imala medicinsku pomoć. Prethodno je popila tri čaše žestokog pića i uspela da rodi dečaka. Oboje su se uspešno oporavili.

[M.Đ./Elementarijum]

Izvor: naukakrozprice.rs

_______________________________________________________________

Advertisements

SRBI OPERISALI JOŠ U 12. STOLEĆU…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Epohalno otkriće arheologa u selu Mažići kod Priboja – Srbi su još u 12. i 13. veku radili najsloženije operacije na ljudskoj lobanji i to vrlo uspešno.

TamoiOvde-Manastir

Manastir Svetog Georgija u selu Mažići kod Priboja

  Epohalno otkriće arheologa u selu Mažići kod Priboja – Srbi su još u 12. i 13. veku radili najsloženije operacije na ljudskoj lobanji i to vrlo uspešno. U manastiru Svetog Nikole Dabarskog, u Pribojskoj Banji, postojala je velika bolnica sa medicinskim instrumentima, koji se ne razlikuju mnogo od današnjih.

  Istorijska nalazišta na iskopinama manastira Svetog Georgija u selu Mažići kod Priboja, prema onome što je do sada pronađeno i otkriveno i sudeći po tvrdnjama stručnjaka, govore da su Srbi još u 12. i 13. veku radili najsloženije operacije na ljudskoj lobanji i to vrlo uspešno.

  Saznanja govore da su Srbi mnogo pre Nemaca, savremenije i uspešnije lečili ljude, a dokazano je i da je u manastiru Svetog Nikole Dabarskog, koji se nalazi u Pribojskoj Banji, takođe postojalo lečilište.

   Srpski kaluđeri preteče u medicini

   Arheolog i direktor Zavičajnog muzeja u Priboju Savo Derikonjić rekao je da je ono što je otkriveno nakon višegodišnjeg istraživanja zaista epohalno – u manastiru je postojala bolnica, a u njoj medicinski instrumenti, koji se ne razlikuju mnogo od današnjih.

TamoiOvde-Medicinski instrumenti

Neki od pronađenih medicinskih instrumenata

 Donedavno se mislilo da je čuveni turski putopisac Evlija Čelebija, koji je boravio u manastiru u selu Mažići 1620. godine, preterivao u opisu onoga što je video i zatekao, ali arheološki nalazi to sve potvrđuju.

„Ovaj starinski manastir leži na visokom bregu koji okružuje reka Lim. U njemu ima više od pet stotina kaluđera, a okolni stanovnici su Srbi i Bugari. Ušao sam u ovaj divni manastir da bih mogao pažljivo da ga razgledam. U njemu ima jedna ćelija u koju sam takođe želeo da uđem, ali mi, siromahu, jedan mladi duhovnik ne dade da uđem“, napisao je Čelebija u svom putopisu o boravku u manastiru Mažići kod Priboja.

Više je nego jasno i zašto kaluđeri nisu dozvolili Turskom putopiscu da uđe u jednu posebnu ćeliju.

„To je u stvari bio ulaz u manastirsku bolnicu, koja je brižljivo čuvana od radoznalaca. A Evlija Čelebija bio je i turski špijun, koji je davao obilje podataka svojoj carevini koja je u to vreme vladala ovim prostorima“, objašnjava Savo Derikonjić, arheolog i direktor Zavičajnog muzeja u Priboju.

TamoiOvde-Derikonjic Savo

Savo Derikonjić

 „Ono što smo otkrili zaista je epohalno. Uz medicinske instrumente, preteče današnjih hirurških instrumenata koji se mnogo ni danas ne razlikuju od ovih savremenih, pronašli smo ostatke pokojnika istražujući do sada 165 grobova srednjovekovne nekropole i jasno utvrdili da su kod desetina njih vršeni u 12. i 13. veku, ali i kasnije, sve do 18. veka i paljevine manastira, vrlo složeni hirurški zahvati, poput vrlo složenih operacija na ljudskoj lobanji. Neki su lečeni, a nekima su vidane rane nakon teških bitaka i ranjavanja. Imamo dokaze da su mnogi od njih živeli nakon operacija još godinama.

  Prema našim procenama, oko manastirskog kompleksa je najmanje dve hiljade skeleta, a reč je uglavnom o onima koji su tu lečeni i operisani“, naveo je Derikonjić.

 Samo na prostoru jedne sonde registrovano je više od sto skeleta različite starosti i pola. Na tim ostacima, posebno lobanjama pokojnika, vidljive su operacije, kod jednog je pronađeno liveno bronzano dugme koje najverovatnije pripada 12. veku, kao i dva dubrovačka denara iz sredine 13. veka.

 „Pronašli smo instrument za izvlačenje metaka sa svrdlom, koji potiče oko 1520. godine, ovaj instrument iz manastira Svetog Georgija je sedam milimetara duži od sačuvanog analognog primerka koji se nalazi u Germanskom nacionalnom muzeju u Nirnbergu. Zatim, mali hirurški šestar iz 15. veka, i viljušku za amputaciju iz 16. veka.

TamoiOvde-medicinski instrumenti 2Ono što je za nas bilo zaista začuđujuće i epohalan pronalazak su naočare „lenonke“, kakve je nosio čuveni „Bitls“ Džon Lenon. Ove naočare, kao funkcionalno pomagalo u operacijama, potiču iz 15. veka, sa okvirima od profilisanog bakra i malim elipsoidnim alkama za prihvatanje. Očigledno da je reč o najstarijim naočarama lenonkama“, ističe Derikonjić.

Derikonjić kaže da su u poslednje vreme, nakon obnove manastira Mažići, na žalost, stala istraživanja manastirske bolnice.

A stalo se zbog srpskog posla, pošto jedan meštanin na čijem je imanju jednim delom manastirski kompleks traži velike pare i stanove za decu da bi ustupio to parče zemlje arheolozima radi prekopavanja i istraživanja.

Inače, i svet je već pokazao veliko interesovanje za epohalna medicinska otkrića u manastiru Mažići, bila je planirana čak i izložba pronađenih predmeta i medicinskih instrumenata u Budimpešti, ali što zbog nedostatka para, ali i zastoja u nastavku istraživanja, ova otkrića koja menjaju istoriju medicine i u Evropi, ali i u svetu, ostaće još neko vreme tajna.

Izvor: rts.rs