OKRENUTI PREMA PONORU…

„Postoji dakle osećaj da živimo u vremenu neobične nesigurnosti. U proteklih stotinu godina slomile su se tolike davno uspostavljene tradicije – tradicija porodičnog i društvenog života, vladavine, ekonomskog poretka i verskih uverenja.

Foto ilustracija: Bora*S

Kako godine prolaze, čini se da imamo sve manje i manje uporišta za koje bismo se mogli uhvatiti, sve manje stvari koje bismo mogli smatrati apsolutno ispravnim i istinitim, pouzdanim za sva vremena.

Za neke je to dobrodošlo olakšanje od ograničenja koje nam nameću moralne, društvene i duhovne dogme. 

Za druge je to opasan i užasavajući prekid sa razumom i pameću , jer nastoji da sroza ljudski život u beznadežni haos.

Foto ilustracija: Bora*S

Možda je većini trenutni osećaj olakšanja dao kratak predah, da bi nakon toga usledila najdublja anksioznost.

Jer, ako je sve relativno, ako je život tek bujica bez oblika ili cilja, u čijim poplavama ne može potrajati apsolutno ništa što bi se spasilo, osim same promene, čini se da je to nešto u čemu “nema budućnosti”, a samim tim ni nade.”

Alan Vots
 Mudrost nesigurnosti: Poruka iz doba anksioznosti

---

 

JEZIK DRVEĆA…

Prema Dudenovom rečniku, jezik je sposobnost čoveka da se izrazi. Tako posmatrano, samo mi možemo da razgovaramo jer je taj pojam ograničen na našu vrstu. Zar ne bi, međutim, bilo zanimljivo saznati da li i drveće može da komunicira? Ali kako?

Foto ilustracija Bora*S

U svakom slučaju se ništa ne čuje jer je apsolutno tiho. Škripanje grana koje se na vetru međusobno taru i šuštanje lišća nastaju pasivno i drveće nema nikakav uticaj na to. Ali ono drugačije skreće pažnju na sebe: mirisima. Aromatične tvari kao sredstvo izražavanja?

To ni nama ljudima nije nepoznato: za šta se koriste dezodoransi i parfemi, ako ne za to? Čak i bez njihove upotrebe naš miris se obraća u podjednakoj meri svesti i podsvesti drugih ljudi. Miris nekih ljudi jednostavno ne podnosimo, dok nas drugi snažno privlače svojim mirisom.

Po mišljenju nauke, feromoni u znoju su čak presudni u izboru partnera s kojima želimo da začnemo potomke. Prema tome, ljudiimaju tajni jezik mirisa, ali i drveće može takođe da se pohvali barem time.

Pre četiri decenije je u afričkim savanama uočeno da žirafe brste akaciju-kišobran, što se ovoj vrsti nimalo ne sviđa. Da bi se otarasile velikih biljojeda, akacije za nekoliko minuta uskladište u lišće otrovne materije. Žirafe to znaju i odlaze do sledećih stabala. Sledećih? Ne, najpre preskoče priličan broj i nastavljaju ručak tek posle oko sto metara.

Foto ilustracija Bora*S

Razlog je zapanjujući: obršćena akacija ispušta plin (u ovom slučaju etilen) kojim upozorava pripadnike svoje vrste u okruženju na preteću nevolju. Sve upozorene jedinke takođe uskladište otrovne materije da bi se pripremile na napad.

Žirafe znaju za tu igru i zato se upute malo dalje u savanu gde pronalaze stabla koja ništa ne podozrevaju. Ili brste uz vetar jer vazduh odnosi mirisne poruke do sledećih stabala, a ako idu uz vazdušnu struju, u neposrednoj blizini pronalaze akacije koje nemaju pojma o njihovom prisustvu.

Takvi procesi se odvijaju i u našim autohtonim šumama. Bilo da su posredi bukve, smreke ili hrastovi, svi bolno primete čim neko počne da ih gricka. Kada gusenica svojski zagrize, menja se tkivo oko tog mesta. Pored toga, ono emituje električne signale, na potpuno isti način kao ljudsko telo koje se povredi.

Istina, ovaj impuls se ne širi u milisekundama kao kod nas, nego samo jedan centimetar u minutu. Posle toga prođe još jedan čas dok se odbrambene materije ne natalože u listovima da bi parazitima ogadile ručak.

Foto ilustracija Bora*S

Drveće je jednostavno sporo, pa je to najveća brzina čak i u slučaju opasnosti. Uprkos sporosti, pojedini delovi drveta nipošto ne funkcionišu svaki za sebe.

Ako se, na primer, korenje suoči s teškoćama, ova informacija se širi po celom drvetu i može dovesti do ispuštanja mirisne materije kroz lišće. I to ne bilo koje, nego one koja je specijalno skrojena za odgovarajuću svrhu.

To je još jedna osobina koja im narednih dana pomaže u odbrani od napada, jer kod nekih insekata prepoznaju vrstu zlotvora.

Svaka vrsta insekata ima specifičnu pljuvačku i može se tačno odrediti čija je. I to tako dobro da drveće lučenjem materije koja privlači insekte može planski prizvati predatore, a ovi se onda poletno bacaju na napast i tako pomažu stablu.

Brestovi ili borovi se na primer obraćaju malim osama. Ovi insekti polažu jaja u gusenice koje jedu lišće. Tu se razvija osinji podmladak koji malo-pomalo iznutra izjeda veću gusenicu leptira – što nije lepa smrt. Ali tako se drveće oslobađa dosadnih parazita i može nastaviti rast bez oštećenja.

Uzgred, prepoznavanje pljuvačke predstavlja dokaz za još jednu sposobnost drveća: to bi značilo da ima i čulo ukusa.

Međutim, mana mirisnih materija je to što ih vetar brzo razređuje. Zato često ne dopiru ni sto metara daleko. Doduše, pritom odmah ispunjavaju i drugu svrhu. Kako se širenje signala u samom drvetu odvija veoma sporo, miris u vazduhu može hitro da prevali mnogo veće udaljenosti i daleko brže upozori druge delove stabla, udaljene nekoliko metara.

Foto ilustracija Bora*S

Ali često čak nije nužan poseban poziv u pomoć za odbranu od insekata. Životinjski svet po pravilu primećuje hemijske poruke drveća i zna da se tamo odigrava napad u kome sigurno učestvuju ofanzivne vrste. Ko voli da jede tako male organizme, biće neodoljivo privučen.

Ali drveće može i samo da se brani. Hrastovi, na primer, sprovode gorak i otrovan tanin u koru i listove. On ubija insekte koji ih nagrizaju ili im barem toliko menja ukus da se od ukusne salate pretvaraju u gorku žuč.

Vrbe proizvode kao sredstvo odbrane salicin koji deluje na sličan način. Ali ne i na nas ljude. Naprotiv, čaj od vrbine kore može ublažiti glavobolju i temperaturu i smatra se pretečom aspirina.
Za takvu odbranu je, naravno, potrebno vreme.

Stoga saradnja u oblasti ranog upozoravanja ima presudan značaj. Pritom se drveće ne oslanja samo na vazduh, jer u tom slučaju ne bi svaki sused bio obavešten o opasnosti. Radije šalje svoje poruke kroz korenje, koje je umreženo sa korenjem svih primeraka i funkcioniše nezavisno od vremena.

Iznenađuje što se poruke ne šire samo hemijskim putem nego i električnim, i to brzinom od jednog centimetra u sekundi. Priznajemo da je to u poređenju s našim telom veoma sporo, ali i u životinjskom carstvu postoje vrste, na primer meduze ili crvi, kod kojih se nadražaji prenose sličnom brzinom.

Kada se raširi novost, svi hrastovi u okolini smesta takođe počnu da pumpaju tanin kroz žile. Korenje drveća seže veoma daleko, u prečniku koji je dva puta širi od krošnje. Tako se ukršta s podzem¬nim izdancima susednog drveća i zahvaljujući srastanju uspostavlja kontakt.

Foto ilustracija Bora*S

To se, doduše, ne dešava uvek jer i u šumi postoje samotnjaci koji ne žele da imaju mnogo veze sa svojim kolegama. Da li takvi namćori mogu da zaustave alarm time što ne učestvuju?

Na sreću ne mogu jer se tu najčešće uključuju gljive da bi se obezbedilo brzo širenje vesti. One deluju kao optički kablovi za internet. Tanke niti prodiru kroz tlo i stvaraju nezamislivo gusto tkanje. Tako jedna kašičica šumske zemlje sadrži više kilometara ovih „hifa“.

Jedna jedina gljiva se tokom vekova može raširiti na mnogo kvadratnih kilometara i na taj način premrežiti cele šume. Ona prenosi kroz svoje vodove signale od jednog stabla do drugog i pomaže im da razmene poruke o insektima, suši i drugim opasnostima. U poslednje vreme čak i nauka pominje Wood-Wide-Web u našim šumama. Do danas je tek veoma malo istraženo šta i u kolikoj meri se razmenjuje u toj mreži.

Foto ilustracija Bora*S

Možda postoji i kontakt među različitim vrstama drveća, iako jedna drugu smatraju konkurencijom. Gljive, međutim, prosto slede sopstvenu strategiju, koja može biti izrazito posrednička i pomirljiva.

Kada su stabla oslabljena, možda ne posustaju samo njihove odbrambene snage nego i komunikativnost. Teško se drugačije može objasniti da insekti napadači planski biraju osetljivije primerke.

Moguće je da iz tog razloga osluškuju drveće, primećuju hemijska upozorenja i proveravaju neke pojedince tako što im gricnu list ili koru.

Možda je ćutljivost zaista izazvana ozbiljnim oboljenjem, a nekad i gubitkom spleta gljive, zbog čega je stablo odsečeno od priliva svih informacija. Ono više ne prepoznaje preteću opasnost, pa tako postaje švedski sto za gusenice i insekte. Inače, isto su tako osetljivi prethodno opisani samotnjaci, koji doduše deluju zdravo, ali ostaju neobavešteni.

Foto ilustracija Bora*S

U životnoj zajednici šume informacije ne razmenjuje samo drveće nego i žbunje i trave, možda čak i sve vrste biljaka.

Ali kada izađemo na obrađena polja, biljke postaju veoma ćutljive. Naše kultivisane biljke su zbog uzgoja uglavnom izgubile sposobnost komunikacije ispod i iznad zemlje. One su takoreći gluve i neme, pa su stoga lak plen za insekte.

To je jedan od razloga što savremena poljoprivreda koristi tolika sredstva za zaštitu bilja. Možda bi uzgajivači ubuduće mogli malo da se ugledaju na šume i ukrštanjem omoguće da žitarice i krompir postanu malo divljiji, a time komunikativniji.

Komunikacija između drveća i insekata ne mora da bude usredsređena samo na odbranu i bolesti. Verovatno ste i sami primetili, odnosno omirisali da apsolutno postoje mnogi pozitivni signali između tako različitih bića. Reč je o prijatnim mirisnim porukama cvetova. Oni ne šire aromu oko sebe slučajno ili da bi nam se svideli.

Voće, vrbe ili kesten skreću pažnju na sebe porukom koja se obraća čulu mirisa i pozivaju pčele da kod njih natoče gorivo. Slatki nektar, koncentrisani šećerni sok, jeste nagrada za oprašivanje koje insekti usput obavljaju. Oblik i boja cveta takođe su signal, kao reklamna tabla koja se jasno ističe u zelenom mnoštvu krošnje i pokazuje put ka zakuski.

Prema tome, drveće komunicira mirisima, vizuelno i putem električnih signala (preko neke vrste nervnih ćelija na vrhovima korena). A šta je sa zvucima, dakle sa slušanjem i govorom?

Premda sam na početku rekao da je drveće potpuno tiho, najnovija saznanja mogu osporiti čak i to. Monika Galjano sa Univerziteta Zapadne Australije, sa kolegama iz Bristola i Firence, prosto je osluškivala tlo. Drveće je nepraktično u laboratoriji, zbog toga su umesto njega ispitane klice žitarica kojima se lakše rukuje.

I stvarno – ubrzo su merni uređaji zabeležili tiho krckanje na fre-kvenciji od 220 herca. Korenje koje krcka? To ništa ne mora da znači, na kraju krajeva čak i mrtvo drvo krcka kada gori u peći. Ali zvuk koji je utvrđen u laboratoriji naveo je i u prenesenom smislu istraživače da naćule uši jer je na njega reagovalo korenje klica koje nisu učestvovale u eksperimentu.

Kad god su bile izložene krckanju od 220 herca, vrhovi su im se okretali u tom pravcu. To znači da trava može da oseti ovu frekvenciju i možemo mirno reći da može da je „čuje“.

Foto ilustracija Bora*S

Razmena informacija među biljkama preko zvučnih talasa? To budi našu radoznalost da saznamo više, budući da smo kao ljudi upućeni na komunikaciju preko zvučnih talasa, pa bi to možda bio ključ za bolje razumevanje drveća.

Nezamislivo je šta bi značilo kada bismo mogli da čujemo da li se bukve, hrastovi i smreke osećaju dobro ili im nešto fali. Ali do toga još nije došlo, istraživanja u ovoj oblasti su na samom početku.

Ipak, kada prilikom sledeće šetnje po šumi začujete tiho krckanje, razmislite da li je to zaista bio samo vetar ili…

Peter Voleben

Iz knjige Tajni život drveća

---

 

O SREĆI…

1

Svaka je filosofija tužna. Ako govorite duže o sreći, vi ćete se naposletku osećati pomalo nesrećnim. Nema nijedne velike istine čovekove o kojoj se sme do kraja misliti bez opasnosti za svoju misao: ni o religiji, ni o ljubavi, ni o smrti.

Foto ilustracija: Bora*S

Sve što je duboko, izgleda na dnu tamno i neveselo; i ni u jedan se ponor ne daje dugo gledati bez vrtoglavice i užasa. Koliko više razmišljate o životu, sve se više otvaraju njegove zasede i prokazuju njegova bespuća.

Zato ako mnogo govorite o nesrećama u životu, najzad više ne vidite život nego nesreće. Odista, čovek živi celog veka u nebrojenim opasnostima, ali ipak se događa da veliki broj ljudi proživi ceo život ne dočekavši nikakve naročite nesreće. Čak mnogim ljudima proteče život kao lepa reka Aretuza, koja je najpre imala svoj izvor na Peloponezu, a zatim nesmetano pronela svoje slatke vode kroz celo more do Sicilije, da isto tako slatka izbije onamo iz novog izvora.

Užasi života postanu jednim delom naše sudbine samo ako se u njih naročito udubljujemo. Ima blaženog sveta koji ne veruje u zlo, a ima i drugih ljudi koji nisu nikad verovali ni u nesreću; međutim, ni jedni ni drugi nisu tim izgubili više nego oni koji su sva zla premerili i sve nesreće prebrojali. Naprotiv, mnoge nesreće ne bismo možda ni izbegli da smo na njih dugo mislili, kao što je slučaj da čovek dobije baš onu bolest na koju najviše misli.

Mnogi se ljudi tuže da im prođe ceo vek tražeći životu njegov smisao, koji, ako uopšte postoji, i nije drugde nego u samom traženju. Ko smisao života nije tražio, taj nije živeo; ali ko ga je tražio, taj nikad nije bio dovoljno srećan.

Sreća, dakle, nije ideja nego iluzija, pošto sreća nije stvar razuma, nego stvar uobraženja. Zato čovek veruje da je srećan i kad nije srećan. Ali i nesreća je tako isto utopija kao i sreća, jer na stotinu nesreća ima izvesno polovinu izmišljenih i uobraženih. Zato se može govoriti samo o tom šta može biti predmet sreće ili nesreće, ali se ne daje govoriti o tom ko je srećan a ko nesrećan. Ko misli da je srećan, on je odista srećan. Nemoguće bi nekom bilo dokazivati da nije srećan samo formulama ili doktrinama o sreći.

 Međutim, izmišljena sreća ili uobražena nesreća, to su ipak potpune stvarnosti: jer mogu trajati celog života, i jer je svaki čovek uveren u ono što oseća i kad nije uveren u ono što misli. Najmanje su srećni oni ljudi koji bi imali sve razloge da budu srećni. Ima ljudi koji su gospodari zlatnih rudnika, a ne osećaju se srećnim; a ima ljudi koji se ne osećaju nesrećnim ni posle kakvog slučaja koji bi drugi smatrali katastrofom ljudskom života. Znači da je sreća jedna stvar mišljenja, i da sama za sebe ništa ne predstavlja.

Sreća, to je ipak samo jedna fikcija. A ako sreća postoji, onda je ona samo u željama, jer je želja pokret i akcija, znači jedini život i jedina prava radost. Neosporno, ima i ljudi koji ne umeju biti srećni ni sa ma kakvim vrlinama, ili ma kolikim bogatstvom. Ima i ljudi rođenih za nesreću, kao što su drugi rođeni za muziku. Treba imati nekakav talenat za sreću, kao što treba imati dušu da se bude istinski nesrećan. Mali ljudi mogu biti srećni, ali mali ljudi ne umeju biti nesrećni. Bogatstvo nije glavni uslov za sreću, ma koliko izgledalo da jeste.

Na lepim srebrnim monetama Fokeje i Mitilene, stajali su reljefi boginje Afrodite i pesnikinje Sapfo, kao da je time rečeno da iznad sreće u bogatstvu stoji nenadmašna sreća u ljubavi i lepoti. Ali lepota i ljubav, to su sreće koje nisu dovoljne bednom čoveku, jer je on uplašen i prestravljen životom otkad je počeo da hodi po suncu. Zato je uvek i mislio da je zlato jedini izvor sigurnosti za njegov život. Izvor sigurnosti, ali ne i sreće.

U prirodi je čoveka da kad misli, on misli samo upoređujući, i ne postoji misao drukčije nego prema analogiji. A materijalno bogatstvo je baš nešto što se najlakše upoređuje sa drugim bogatstvima, ali i koje u tim poređenjima samo gubi. Zato materijalno bogatstvo ne može nikad biti punom srećom. Samo sreća usamljena, nedeljiva, neuporediva, i sreća koja stoji po strani svih drugih čovekovih blagodeti, to je sreća svih sreća, sdredišni nerv naše ljubavi za život, prava čovekova iluzija o sudbini. Takva nedeljiva sreća jesu genije, hrabrost, čast. Nedeljiva i neuporediva sreća jeste samo slava. Sve su velike sreće slučajne, i nema čoveka koji je izmislio jednu sreću.

Nije tačno rečeno da je svaki čovek kovač svoje sreće; tačno je, naprotiv, da je čovek uvek sam kovač svoje nesreće. Jer od hiljadu nesreća ima samo jedna koja nas snalazi od Boga, a to je smrt, iako smrt nije nesreća, ili bar ne najveća. Sve druge bede su delo čovekovo, čak i sama njegova bolest.

 Zato ako su sreće slučajne, nesreće nisu slučajne. Za svaku našu nesreću kriva je ili naša lakoumnost, ili naša gordeljivost, ili naša glupost, ili naš porok. I za fizičke bolesti su krive samo naše duhovne bolesti, nezdrave i poročne misli. Za nesreće novčane kriva je ili naša lakoumnost ili naša senzualnost. Čak i čovek koji je pregažen na ulici može najpre da krivi sebe a tek onda da krivi drugog.

 Zato čovek kroz ceo život čini sebi samom više zla nego dobra. Što uspemo svojom pameću, pokvarimo svojom ćudi; a što uspemo svojom dobrotom, upropastimo svo- jim porocima; i najzad, što postignemo svojom mudrošću, izgubimo svojim temperamentom. Jer ima nešto jače i presudnije od svih naših sila, a to su naše slabosti. I antički svet je znao za neprijateljstvo čoveka prema sebi samom. Lukrecije, veliki pesnik, govori na jednom mestu o neredima u duši čoveka, kojih nabraja pet: oholost, razvrat, razdražljivost, raskoš, lenost.

Odista, sva mudrost čovekova treba da služi samo tome da sam sebi ne pravi zlo. Treba se čuvati više sebe nego svih svojih zlotvora. Čovek koji za svoje nesreće krivi drugog, već tim pokazuje da je ili malouman ili krivouman; čak i rđav. Nauka o tom kako treba misliti, logika, i nauka kako treba biti dobar, moral, i nisu stvarno ništa drugo nego učenje kako da čovek sam sebi ne iskiva nesreće i ne stvara neprijatelje.

Jovan Dučić

(Iz knjge Blago cara Radovana)

---

 

ŽIVETI, A NE UMRETI ZAJEDNO…

“Želeo bih reći dve stvari, jednu intelektualnu i jednu moralnu.

Ilustracija: Bora*S / ulje na keramici

Intelektualna stvar koju želim reći je ova: Kada proučavate bilo koju materiju ili uzimate u obzir bilo koju filozofiju, zapitajte se samo šta su činjenice i šta je istina koju te činjenice potvrđuju.

Nikada ne dopustite sebi da vam pažnju odvrati ono u šta želite verovati ili ono što mislite da će imati društvene koristi ukoliko se u to veruje. Pogledajte samo i isključivo činjenice. To je intelektualna stvar koju bih želeo reći.

Moralna stvar koju želim reći je vrlo jednostavna: Ljubav je mudrost, mržnja je ludost. U ovom svetu koji je sve više i više povezan, moramo naučiti da tolerišemo jedni druge, moramo naučiti živeti sa činjenicom da neki ljudi kažu stvari koje nam se ne sviđaju.

Samo na taj način možemo živeti zajedno – a ako želimo živeti zajedno, a ne umreti zajedno, moramo naučiti dobročinstvo i toleranciju, koji su od apsolutno vitalnog značaja za nastavak ljudskog života na ovoj planeti.“

Bertrand Rasel

---

 

ŽIVIMO U DRUŠTVU SPEKTAKLA…

Mario Vargas Ljosa: Opasno je kad razum zaćuti

„Većinu intelektualaca danas ne interesuju društveni problemi i politika. Umetnici je preziru, štaviše, veruju da umetnost i književnost ne smeju da se “uprljaju politikom”, koju povezuju sa neuspehom, korupcijom i nasiljem. Traži se nezavisnost, a ne angažovanost. Ja nisam takav!

Mario Vargas Ljosa 1982. godina

Pripadam generaciji u kojoj je bilo nezamislivo da pisac ne učestvuje, na bilo koji način, u društvenim debatama. Smatram da umetnici i intelektualci imaju određenu odgovornost da nešto urade, makar da razjasne neke društvene i političke teme. Naročito sada kada vlada tolika kriza i kada se ceo svet pita šta će biti sutra. Intelektualci ne smeju da ćute, moraju da reaguju na ovoliku zabrinutost ljudi.

Mi danas doslovno živimo u društvu spektakla. Na narod ne utiču “misleći ljudi”, već fudbaleri, sportske zvezde, komičari, pevači… Oni su dokaz površnosti koja karakteriše današnju kulturu. Ovo je kultura medija – važna je slika, a ne ideje i razum. To nosi velike opasnosti za društvo.

Ljudima ne treba zabraniti zabavu, naprotiv! Ali, ako se kultura svede samo na zabavu i provod, biće degradirana i ponižena i nestaće jedan od važnih izvora kritičke svesti prema onome što nas okružuje. To je ozbiljan problem savremenog društva.

Važno je da reagujemo odmah i izbegnemo budućnost koju će činiti mašine, veliki ekrani i građani pretvoreni u zombije, koji rade po automatizmu. Nažalost, čini mi se da je ovakva budućnost vrlo izvesna. Zato moramo da je sprečimo, da se mobilišemo, da kulturu vratimo na ono što je tradicionalno i bila – izvor kritike i oruđe protiv rezignacije, apatije i konformizma.“

INTERVJU: Mario Vargas Ljosa, Večernje novosti, 23. jun 2013.

Ceo intervju sa Ljosom možete pročitati ovde >>

Autor: Ana Popadić
Izvor: Večernje novosti

____________________________________________________________________________________________________

Mario Vargas Ljosa, peruanski je romanopisac, novinar, esejista, profesor na više univeziteta i dobitnik Nobelove nagrade.

Rođen je u Arekipi, u Peruu 28. marta 1936. godine.

Pre nego što je postao poznati književnik radio je kao voditelj i novinar. Diplomirao je književnost na Univerzitetu San Markos u Limi i doktorirao na Univerzitetu u Madridu 1959. godine.

____________________________________________________________________________________________________

 

OPASNOST VREBA IZ ČAŠE…

Alkoholna pića i neke droge, pogotovo u kombinaciji, što je vrlo često, ostavljaju trajne posledice na mentalno i fizičko zdravlje, posebno mladih, koji na žurkama o tome ne razmišljaju

Mladi često ne shvataju kakvom riziku se izlažu pijući u klubu ili na žurkama

Mnoge žurke tinejdžera, proslave rođendana, mature i provod u noćnom klubu ili na splavu zbog trovanja od alkohola, umesto kod kuće, završe se u ambulanti.

Mladići obično mešaju pivo sa žestokim pićem ili psihoaktivnim supstancama, a devojke najčešće posežu za koktelima. Nekoliko čašica i – zbogom pameti!

Takvih primera je mnogo poslednjih godina i kod nas i u inostranstvu. Neki će se setiti vesti da je zbog pomodnog koktela s tečnim azotom tinejdžerka iz Lankastera ostala bez želuca!

Ta supstanca se inače koristi za hlađenje i zamrzavanje, a ako se udiše ili konzumira, može da izazove i oštećenje unutrašnjih tkiva. Nakon ovog incidenta britanske vlasti zabranile prodaju ovog i mnogih drugih spornih koktela.

I apsint je za vreme svoje najveće slave smatran čudotvornim napitkom, „zelenom vilom” koja inspiriše, ali i đavoljim pićem, koje treba ukinuti, što se u nekim zemljama (ne i kod nas) na kraju i dogodilo.

Komentar tinejdžera koji je konzumirao popularni koktel zaista zvuči zastrašujuće: dve kocke leda prelivene apsintom drže se u ustima – da utrnu, a ubrzo se i mozgu desi to isto!

Uprkos ozbiljnim upozorenjima, prof. dr Jasmina Jović Stošić, načelnik Klinike za urgentnu i kliničku toksikologiju VMA, kaže da je sve veći broj onih koji zatraže pomoć na ovoj klinici, koja je jedina specijalizovana ustanova za lečenje akutnih trovanja, otvorena 24 časa, sedam dana u nedelji.

– Zabrinjavajuće je što je broj akutnih trovanja tokom poslednje decenije stalno u porastu. U našoj ambulanti godišnje primimo oko 4.000 pacijenata. Od toga, tri četvrtine zbrinjavamo tokom jednodnevne hospitalizacije ili ambulantnih pregleda, a jednu četvrtinu moramo da zadržimo na bolničkom lečenju – ističe dr Jović Stošić.

Kada je reč o omladini, naša sagovornica kaže da je i dalje najučestalije trovanje i ono ima ciklični karakter.

– Zahvaljujući brizi i kontroli profesora, broj akutnih trovanja alkoholom sada je neuporedivo manji tokom mature. Ali vikendom i u vreme proslava, za Novu godinu, posebno, broj maloletnih pacijenata koje mi uglavnom zbrinjavamo u sitne noćne sate iz godine u godinu se povećava. Najređe dolaze sa kućnih žurki. Uglavnom je to omladina koja izlazi po klubovima i ostaje do tri, četiri, pa i pet ujutru – konstatuje doktorka.

Osim zbog alkohola, primećena je pojava novih agenasa koji dovode do akutne intoksinacije.

Jedna od tih je droga koja se naziva „biljni tamjan” i prodaje sa kao osveživač vazduha, a u suštini je mešavina koja ima efekte slične marihuani. Međutim, za razliku od klasične, prirodne marihuane, ovde se, kako opisuje doktorka, radi o mešavini biljaka koje nemaju posebno psihoaktivno dejstvo, ali su poprskane sprejom sintetske marihuane, koji je mnogo jači.

To kod mladih osoba dovodi do poremećaja u ponašanju, sličnih akutnoj psihozi i akutnoj šizofreniji! Uz to imaju i lupanje srca, halucinacije, delirijum…

– Početkom godine imali smo veliki broj takvih slučajeva intoksinacije, jer su jedno vreme te supstance mogle legalno da se kupe u nekim prodavnicama u Beogradu.

Znate, kada nešto možete da kupite legalno, onda se omladini, pogotovo maloletnoj deci, šalje poruka da je to dozvoljeno i da nije štetno, što je daleko od toga. Zato smo krenuli u akciju. I štampa je mnogo pisala o tim drogama, angažovali smo i policiju, Ministarstvo trgovine, tako da smo u saradnji sa svima njima uspeli da ih stavimo na listu zabranjenih i da se obustavi slobodna prodaja, pa je sada, krajem godine, tih slučaja trovanja znatno manje nego početkom godine – ističe ona.

Da bi se, kako objašnjava naša sagovornica, otkrile uobičajene droge, recimo, heroin, marihuana, pojedini lekovi, amfetamini, postoje standardni testovi, to jest test-tračice.

– Testiranjem mokraće u roku od nekoliko minuta se pokaže da li je neko uzimao nešto od toga ili nije. Međutim, novi sintetski kanabinoidi, koji se nalaze u biljnom tamjanu, tim testom se ne vide. To nam je zadalo mnogo muka i dilema dok nismo razradili metode koje su mnogo sofisticiranije i zahtevaju skuplju opremu, uz pomoć kojih smo mogli da utvrdimo šta je u pitanju – napominje.

Doktorka upozorava da zavisnost i rekreativno uzimanje droga, pogotovo u kombinaciji sa alkoholom, što je vrlo često, može da ostavi trajne posledice, kako na mentalno, tako i na fizičko zdravlje.

Mladi koji koriste psihoaktivne supstance dovode sebe u situacije da učestvuju u tučama ili saobraćajnim nesrećama, a i u tim prilikama zaista može da dođe do fatalnih ishoda.

Posle korišćenja psihostimulativnih sredstava te osobe gube dodir sa realnošću i mnogo su sklonije depresiji, imaju oštećeno pamćenje, afektivno reaguju…

Ponekad se život može dovesti u opasnost čak i ako se samo jednom pretera u nedozvoljenom piću!

– Za sve postoje smrtne doze, pa i za alkohol ili psihoaktivne supstance. Takvi slučajevi nisu česti, ali dešavaju se. Od heroina se praktično može umreti i prilikom uzimanja prve doze! Ukoliko se pacijent predozira, vrlo lako pada u komu, prestaje disanje i nastupa smrt!

Alkohol, između ostalog, može da izazove komplikacije kao što su akutni pankreatitis, poremećaj metabolizma i veliki pad šećera i da trajno ošteti mozak. Kokain u pojedinim slučajevima može da izazove infarkt srca, mozga i creva, „ekstazi” i njemu slični preparati takođe mogu da budu opasni. Zato ne sme niko da se zavarava da može jednom da proba i nema veze – naglašava doktorka.

Mada bi u pojedinim situacijama možda bilo poželjno, dr Jović Stošić kaže da ne insistira na tome da policija interveniše.

– Nama je bitno da oni koji dovedu ugroženog pacijenta ne strepe da će biti ispitivani od policije, pa da zbog straha od kazne svog druga ostave komi i pobegnu. Kada su ostavljeni sami ili sa nepoznatim ljudima, onda nema ko da pozove hitnu pomoć, nema ko da ga podigne da se ne uguši ako povraća, nema ko da vidi da li je prestao da diše…

Uglavnom pozovemo roditelje, s obzirom na to da je vrlo često potrebno da se toj deci donese čista odeća i pruži moralna podrška. Onda oni u dogovoru mogu da odluče da li će slučaj prijaviti policiji – navodi dr Jović Stošić, koja i sama priznaje da je viđala različito ponašanje roditelja.

– Jedni su brižni, dotrče kad ih pozovemo i imaju razumevanja za ono što se dogodilo. Drugi burno i agresivno reaguju. Neki krive društvo, a ne sebe ili svoje dete, ili misle da je njihovom detetu neko drogu „podmetnuo”. Postoje i oni koji su potpuno nezainteresovani, čak se i ne javljaju na telefon, ili kažu da moraju da spavaju da bi mogli da idu na posao i ne pojave se – dodaje naša sagovornica.

Doktorka smatra da, osim roditelja, značajnu ulogu u vaspitanju dece imaju država i sistem. Međutim, omladina je dezorijentisana u svojim ciljevima. Provod u klubovima i splavovima, gde su upravo i izloženi opasnosti, glavna je zabava u Beogradu.

Prema Zakonu o javnom redu i miru, ukoliko se alkohol posluži maloletnoj osobi, sledi 30 dana zatvora ili novčana kazna. A da li je neko odgovarao? Čemu zabrana prodaje alkohola posle 22 časa u marketima kad ona ne važi u fensi kafićima, splavovima, noćnim klubovima?

Autor: Jordanka Stanković
Izvor: politika.rs

________________________________________________________________________________________

RETKA BILJKA KOJA NESTAJE…

Vlasinska rosulja

Vlasinska rosulja je retka biljna vrsta. To je biljka mesožderka.

Nekada su pod njom bila čitava polja. Gazilo se po njoj kao po prirodnom tepihu. Danas rosulja „beži“ pred naletom hemije.

Sadnja semenskog krompira koji ovde uspeva uz upotrebu pesticida i drugih hemijskih sredstava deluje pogubno na ovu biljku.

Javlja se na mestima osiromašenim mineralnim materijama, pa to nadoknađuje proteinskom ishranom — digestijom životinja.

Hvata ih pomoću listova na kojima su žlezde koje prave lepljivu tečnost na koje se potom zalepi insekt.

Rosulja nije velika biljka. Pravi rozetu od nekoliko listova. Gornji deo svakog lista te biljke lako je prekriven izraslinama poput dlaka koje ispuštaju sladunjavu tečnost primamljivu za insekte.

Ta tečnost liči na rosne kapi što svetlucaju kad na njih padnu sunčevi zraci, te je zato biljka i dobila ime „rosulja“.

Čim neki insekt dotakne jednu jedinu dlakastu izraslinu, nema mu više spasa. Tog istog trenutka sve ostale dlakaste izrasline počinju da se savijaju ka središtu lista, sklapajući se oko insekta sve dok ga sasvim ne poklope. Tečnost koju biljka izlučuje natapa insekta i odmah započinje varenje.

Posle dva dana insekt je svaren, dlakasti pipci se opet otvore i spremno čekaju na novu žrtvu.

Vlasinska rosulja ne može da bude presađena u neki drugi deo Srbije. Ona je tu starosedelac.

Izvor:srbijuvolimo.rs

________________________________________________________________________________________

BLAGO U SRPSKOJ NARODNOJ TRADICIJI…

Priče o blagu u srpskoj narodnoj tradiciji

U srpskoj narodnoj tradiciji veoma su česte priče o blagu, pre svega o zakopanom blagu, sa mnoštvom mitoloških motiva. Predstave o zakopanom blagu javljaju se u mnogim narodnim verovanjima i u narodnoj književnosti. Tema su brojnih bajki i predanja, baziranih na verovanju da se pod zemljom krije blago.

Još od antičkog vremena pa sve do danas kod različitih naroda mogu se pratiti verovanja o zakopanom blagu. Na njihovu međunarodnu rasprostranjenost ukazuju i brojni motivi srodnog tipa, koji su prisutni u pričama i pesmama raznih naroda.

Kao zakopano blago uglavnom se, na nivou sinonimije, označava zlato, a interesovanje za blago i zlato, kao i za srodne mitološke motive, prisutno je u srpskoj etnologiji, folkloristici i srodnim naukama, pri čemu su predanja ovog tipa konstatovana i širom južnoslovenskog, slovenskog i indoevropskog kulturnog prostora.

Ovaj kompleks je najzastupljeniji u istočnoj Srbiji, gde predstavlja jedan od najvitalnijih mitoloških sistema, koji sažima izuzetno drevna i nova verovanja i motive. Sa druge strane, traganje za zakopanim blagom je u savremenim okolnostima preraslo i u svojevrsni društveni problem, jer „divlji“ tragači uništavaju vredne arheološke lokalitete i potencijalna nalazišta. Osim toga, traganje za blagom često prerasta i u kolektivnu maniju, što, poput kockarske zavisnosti, dovodi do osiromašenja i psiho-socijalnih devijacija ljudi koji se predaju ovoj strasti.

Do blaga se, prema narodnim predstavama, dolazi na različite načine (u tačno određeno vreme i uz različite rituale), najčešće preko prepoznavanja određenog tajnog znaka i uz pomoć mitskog bilja, poput raskovnika, ili uz savladavanje čuvara blaga (zmaj, vila, zmija itd.). Naime, legende o zakopanom blagu, pre svega u istočnoj Srbiji, uglavnom su zasnovane na predstavama o blagu koje se nalazi u zemlji, vodi, ili u pećini, i koje čuva zmaj, zmija, ili neko drugo mitološko biće.

Tajni znak (na primer, neobičan plamen) ukazuje na mesto gde treba kopati, dok čudesna trava raskovnik omogućava neposredan pristup blagu. Raskovnik noću svetli, po obliku je sličan čoveku i, u skladu sa jednim ilustrativnim kazivanjem, raspolaže „najjačom silom u prirodi“.

Postoji i predanje da je Srebrni car, koji boravi pod zemljom, gospodar srebra i zlata. Verovalo se da blago čuvaju i kućni duhovi (talasoni), koji potiču od onih ljudi čija je senka uzidana u odgovarajuću građevinu i da uzimaju oblik neke životinje. Često se talason, kao čuvar blaga, u narodnim predstavama poistovećivao sa samim blagom.

U navedenom kontekstu zanimljivo je i verovanje da ako neko ugleda zmiju pre Đurđevdana, ne treba da je ubije, već da obrati pažnju na kojem će mestu ona ući u zemlju, jer se smatralo da tu ima zakopanog blaga. Predstave o talasonu u istočnoj Srbiji bliske su predstavama o biću pod nazivom talas’m u današnjoj Bugarskoj i domovoju u Rusiji, koji su takođe zaštitnici kuće i javljaju se u obliku zmije.

Blago se često doživljava ne samo kao materijalni već i kao duhovni entitet, čijim zadobijanjem se rešavaju suštinske ljudske potrebe i zapitanosti. I pored privlačne spoljašnjosti, veruje se da je blago prokleto i opasno, odnosno, da se može koristiti samo u posebnim slučajevima, kao i da ga najčešće nalaze oni koji ga ne traže.

Zabeležen je veliki broj predanja o opasnom blagu, pre svega o zlatu, pri čemu traženje blaga dovodi do bolesti ili smrti. Ovakvi sižei su, po svemu sudeći, u vezi sa predstavama o blagu koje je u vlasti natprirodnog sveta, sve dok ga društvo (na nivou relacije kultura / priroda) ne ,,očisti“ od uticaja onostranog.

Predstave o blagu imaju izražen htonski, ali i solarni karakter, naročito kada je reč o simbolici zlata kao idealtipskog zakopanog blaga. Vezu zlata sa suncem naglašava simbolička sinonimija sa motivom podzemnog sunca.

U predstavama o zakopanom blagu često se spajaju savremeni i drevni motivi. Primera radi, u selu Balta Berilovac (Knjaževac) nalazi se kamen u obliku sedla, ispod koga je, prema verovanju, blago. Jedno od zabeleženih predanja kaže da je na taj kamen iz pao Marko Kraljević.

Izvor: srbijuvolimo.rs

---

---

GEOLOŠKO BLAGO: JAKOBOV BUNAR…

Jakobov bunar je definitivno jedno od najlepših, najmisterioznijih i najopasnijih mesta na svetu!

Jakobov bunar je jedna od najdubljih podvodnih pećina na svetu.

Nalazi se u Teksasu i predstavlja jedno od najinteresantnijih mesta. Veoma je značajno geološko blago.

Voda u Jakobovom bunaru je toliko čista da kada skačete u vodu izgleda kao da skačete u potpuno prazan prostor.

Bogato je stanište za mnoge vodene vrste.

Osim toga što je prelepo, ovo je i jedno od najopasnijih mesta na svetu.

Bunar je širok samo četiri metra, a dubok je deset. Prepun je uskih tunela u koje nikada niko nije mogao da uđe.

Prilikom istraživanja ovog mesta, čak 8 iskusnih ronilaca je izgubilo život, a neki od njih nikada nisu ni pronađeni.

---

Objavljeno u Zanimljivo/cityofnis.rs

---

KAKO DA ŽIVIMO ŽIVOT BEZ ILUZIJA…

Uvereni smo da vodimo živote čiji pravac utvrđuju racionalno donete odluke. Sagledavamo stvarnost kako jedino možemo – iz sopstvenog ugla, i često ne vidimo da je ta naša stvarnost obavijena velom iluzija koje zapravo vode glavnu reč…

Psiholozi, psihijatri pa čak i mnoge stare religije i filozofski pravci ukazuju na to da je jedini put ka istinskom zadovoljstvu, miru i sreći odstranjivanje iluzija ili privida stvarnosti koji nas stave u oklope i ophrvaju.

Međutim, upravo je tu kvaka: najteži zadatak koji imamo tokom života je iskrenost.

Naime, za život bez iluzija neophodno je sebi postaviti prava pitanja i iskreno odgovoriti na njih.

Psiholog Andrej V. Karpatov, tvorac savremenog modela psihologije koji vodi jedan od najboljih psihoterapeutskih centara u Rusiji je ovom pitanju posvetio čitavu knjigu koju je nazvao „Kako promeniti odnos prema životu“.

Kako i sam kaže na početku knjige, čovek je veliki zaverenik kome uspešno polazi za rukom ne samo da sakrije istinu od drugih već i da je sakrije od samog sebe. Ali ova taktika izbegavanja, nesuočavanja i skrivanja ne daje dobre rezultate jer čak i ako sami ne želimo da priznamo nešto, naše telo uvek zna i daje nam signale kada je to potrebno.

Često koristimo reč iluzija i često se govori o tome da su one zapravo naše najveće greške. A šta je zapravo iluzija? U psihoterapeutskom smislu iluzija je greška koju pravi naša svest: „Nekada ono što želimo doživljavamo kao da je stvarno, što izaziva more neprijatnih posledica. Ponekada su nam u strahu velike oči i u suštini bezazlene događaje vidimo kao pravu katastrofu.

Ili smatramo da smo ostvarili potpuno razumevanje sa nekim, a onda se ispostavi da taj neko ne samo da nas nije shvatio, podržao, već nas je čak obmanuo, izdao“.

U tom smislu govorimo o četiri osnovne iluzije: iluzija opasnosti, iluzija sreće, iluzija patnje i iluzija međusobnog razumevanja. Jedan od glavnih faktora kod formiranja iluzija jeste i odnos leve i desne hemisfere mozga. Desna strana je zadužena za primanje informacija i emocije, a leva za logičnu analizu i donošenje rešenja. Laički rečeno, desna strana prima informacije i doživljava ih, a leva razmišlja i preduzima korake.

Iako obe strane mozga sarađuju kako bismo mi imali kompletnu sliku stvarnosti, često dolazi do nesporazuma jer, kako kaže Karpatov, treba zamisliti da je desna strana egzaltirani slikar a leva strana šašavi matematičar pri čemu slikar uvek određuje ton saradnje.

Slikar prvi dobija informaciju, a matematičar se naknadno uključuje i određuje dejstvo na osnovu informacija koje je dobio, a koje su obojene emocijama. Leva polovina mozga ne dovodi u sumnju istinitost prvobitne informacije već uz pomoć logičkih argumenata potvrđuje njen karakter ma kakva ona zapravo bila.

Kako bilo, mi smo na neki način prepušteni toj raspravi koju vode dve polovine našeg mozga u kojoj se i rađaju ove četiri osnovne iluzije. Posledica ovih iluzija je često naše žalosno duševno stanje i treba preduzeti neke korake kako bismo u donošenju odluka mogli da se što više odmaknemo od iluzija.
Izvor:lovesensa.rs

_______________________________________________________________________________________

SVET GUBI BITKU PROTIV EBOLE…

Međunarodna grupa „Lekari bez granica“ upozorila je da svet gubi bitku protiv ebole i ocenila da su centri za lečenje te smrtonosne bolesti u zapadnoj Africi „svedeni na mesta gde ljudi idu da umru sami“.

Zdravstveni radnici u Liberiji

Zvaničnici UN zamolili su svetske vlade da pošalju lekare i drugo medicinsko osoblje, kao i neophodne medicinske potrepštine u ugrožena područja.
U međuvremenu, u Liberiji je jedna misionarska organizacija objavila da je ebolom inficiran još jedan američki lekar.

Predsednica „Lekara bez granica“, koji su od marta u zapadnoj Africi lečili više od 1.000 obolelih od ebole, rekla je da su savladani tom bolešću. Ona je pozvala druge zemlje da pošalju civilno i vojno medicinsko osoblje u pogođene zemlje.

„Šest meseci najgore epidemije ebole u istoriji, svet gubi bitku sa njom. Centri za lečenje ebole svedeni su na mesta na koja ljudi idu da umru sami, gde se nudi jedva malo više od ublažavanja muka“, rekla je direktorka „Lekara bez granica“, Džoan Liju.

Prema njenim rečima, u Sjera Leoneu zaražena tela trule po ulicama. „Liberija mora da izgradi novi krematorijum umesto novog centra za lečenje ebole“, poručila je Liju.

Prošlog meseca, dva obolela Amerikanca, uključujući jednog iz iste misionarske grupe iz koje je i novooboleli američki građanin, evakuisani su iz Liberije u SAD gde su primili eksperimentalni lek „zmap“, posle čega su se oporavili.
Američki zdravstveni zvaničnici objavili su ugovor vredan 24,9 miliona dolara na 18 meseci sa farmaceutskom kompanijom „Map biofarmaseutikals“, kako bi se ubrzala proizvodnja „zmapa“.

Kao deo projekta, „Map“ će proizvesti malu dozu leka za bezbednosne testove u ranoj fazi, dok će zajedno sa američkim Sekretarijatom za zdravlje i ljudske resurse raditi na ubrzanju proizvodnog procesa.
Izvor:www.rts.rs

______________________________________________________________________________________________

Ebola: Pet zemalja i jedan strah

Ministri zdravlja zapadnoafričkih zemalja razgovarali su u Gani o borbi protiv epidemije ebole. Sve njih povezuje strah od širenja virusa, a svaka zemlja suočava se sa posebnim izazovima.

 Po najnovijim navodima Svetske zdravstvene organizacije, u Africi je otkriveno preko 3.000 bolesnika kod kojih se sumnja na ebolu, a od virusa je za sada preminulo 1.552 osoba. Ta institucija Ujedinjenih nacija upozorava da će biti još mnogo obolelih pre nego što se zaraza stavi pod kontrolu. Dojče vele ispituje situaciju u pet direktno pogođenih zemalja.

Gvineja
Naučnici veruju da je virus otpočeo svoj smrtonosni pohod upravo unutar granica Gvineje, decembra 2013. Prvi potvrđeni slučaj bio je dvogodišnji dečak u selu Meliandu na jugoistoku zemlje. Dete je ubrzo umrlo, a nakon njega preminuli su i njegova majka, sestra i baka. Virus se brzo širio ovom zemljom – već u martu 2014, gvinejsko ministarstvo zdravlja obavestilo je SZO da je ebola u toj zemlji odnela 59 života. „Epidemija je prosto ubila naš zdravstveni sistem“, kaže za DW resorni ministar Remi Lama. „Taj zdravstveni sistem ionako nije imao obučeno osoblje i opremu da se pobrine za takvu zarazu.“

Ebola ubija svakog drugog obolelog

Na početku, lekari u Gani često nisu pravilno dijagnostifikovali ebolu, pošto u tom regionu ranije nije ovog virusa. „To je bilio potpuno iznenađenje za zapadnoafričke zemlje“, kaže Lama. Ni medijske kampanje o ovoj bolesti nisu zaustavile njeno širenje. „Kada su ljudi u bolnicama čuli da nema vakcine ili leka koji bi mogao da ih zaštiti od ebole, okrenuli su se tradicionalnim nadrilekarima“, kaže ministar zdravlja. Broj smrti od ebole i dalje raste.

Liberija
Preko granice Gvineje, virus je stigao do Monrovije, glavnog grada Liberije, sredinom juna. Oko mesec dana kasnije, u razjarena masa demonstranta napala je centar za izolaciju bolesnika u siromašnom monrovijskom naselju Vest Point, pa su vlasti stavile celu oblast pod karantin i zavele policijski čas. Čini se da to nije bilo dovoljno.

„Danas je ebola prisutna po celom gradu“, kaže Lindis Haram, koordinator Lekara bez granica u Monroviji. „U svim četvrtima, svim naseljima ljudi umiru i razboljevaju se svakog dana.“ Čak i uz međunarodnu pomoć i strano medicinsko osoblje, sistem je jednostavno preopterećen, kaže Haram: „Ima previše bolesnika i odgovor države je preslab“. U Liberiji je do sada od ebole umrlo 700 ljudi i ta zemlja je najteže pogođena virusom.

Sijera Leone
Ubrzo nakon izbijanja epidemije, susedne zemlje počele su da skeniraju putnike na graničnim prelazima i traže znake groznice. Pojedine države su jednostavno zabranile prelazak na svoju teritoriju. Sredinom avgusta, vlasti u Liberiji naredili su svojim oružanim snagama da pucaju na svakog ko pokuša da se ilegalno prebaci preko granice iz susednog Sijera Leonea – države koja se još uvek oporavlja od građanskog rata tokom devedesetih. Mnoge avio-kompanije takođe su obustavile svoje letove za Fritaun, prestonicu Sijera Leonea, uključujući tu Britiš Ervejz i Er Frans.

Liberija je poslala policiju da obezbedi karantin
Budući da strane vlade apeluju na svoje građane da napuste region i mnoge međunarodne kompanije povlače svoje zaposlene, mere zaštite od bolesti polako počinju da koče ekonomski rast u zapadnoj Africi. Predsednik Afričke banke za razvoj Donald Kaberuka obećao je hitnu pomoć od 60 miliona dolara tokom nedavne posete Fritaunu, i apelovao na investitore da se vrate u zemlju. „Moje prisustvo ovde šalje signal. Hajde da uspostavimo ograničenja na osnovu preporuka SZO, ali sve preko toga će na duži rok doneti štetu po naše ekonomije, trgovinu, prosperitet u regiji.“

Nigerija
Vlasti u Lagosu, namnogoljudnijem grad u Nigeriji i ekonomskom čvorištu zapadne Afrike, prijavile su prvi slučaj ebole 25. jula. Virus je stigao sa pacijentom koji je iz Monrovije, prestonice Liberije doputovao u Lagos. Međutim, nasuprot vlastima u Gvineji, Liberiji i Sijera Leoneu, čini se da je Nigerija dorasla izazovima smrtonosne epidemije, kaže Džon Vertefil, iz tima američkog Centra za kontrolu bolesti, koji se nalazi na terenu u Nigeriji: „Moramo da priznamo da je vlada brzo reagovala na prvi slučaj ebole“, kaže on.
Osobe u kontaktu sa pacijentom bile su pronađene, proverene i, ukoliko je to bilo potrebno, stavljene u karantin. Uspostavljen je i krizni centar a na radiju i televiziji su bez prekida emitovane informacije o higijeni i zaštiti protiv bolesti. Ipak, uprkos svim tim naporima, ebola je uspela da napusti Lagos i da uzme život jednog lekara u Port Hakoru, na jugu zemlje.

Demokratska Republika Kongo

Putinici na aerodromima prolaze kroz kontrole

Kada je ministar zdravlja ove centralnoafričke zemlje Feliks Kabange Numbi obavestio javnost o izbijanju ebole u provinciji Ekvater 24 avgusta, naglasio je da ti slučajevi nisu povezani sa epidemijom koja se proširila po zapadnoj Africi. Stručnjaci su kasnije potvrdili da je virus u to zemlji drugačiji, i verovatno i manje opasan. Ministar Numbi nije pozvan na krizne dogovore u Akri, prestonici Gane, koje je krajem avgusta organizovala Ekonomska zajednica zapadnoafričkih država.
Svetska zdravstvena organizacija upozorava da se bolest i dalje širi i da može da pređe granice Liberije, Sijera Leonea, Gvineje i Nigerije. „Naravno, pridošlice iz pogođenih zemalja najverovatnije će se pojaviti u susednim državama. Zbog toga te susedne države moraju da budu posebno oprezne“, kaže Nika Aleksandar, portparolka Centra za koordinaciju SZO u Konakriju, u Gvineji. „Ali SZO je apelovao na sve zemlje na svetu da se pripreme ako se pojavi slučaj ebole.“

Autor Peter Hile / dj

Izvor:dw.de

______________________________________________________________________________________________

Priredio:Bora*S

DELJENJE INTIMNIH INFORMACIJA I POVERAVANJE…

Emotivni manipulatori – prepoznaj i beži!
Manipulacija je veoma izražena u svakodnevnom životu. Svi mi, manje ili više, manipulišemo ili smo izmanipulisani. Sve što kažemo ili učinimo, svesno ili nesvesno, na neki način utiče na druge.

Foto: violetta/pixabay.com

Međutim, do određene granice tu ne mora da bude ničeg negativnog. Problem nastaje tek kada se želje pretvore u potrebu da se kontroliše i upravlja drugima, da se svi konci drže u rukama, da se impresionira neko na štetu ili račun nekog drugog. Pri tom se često ne preza ni od čega, koriste se razna manipulativna sredstva, ne bi li se ostvario cilj… igra se na kartu poverenja, pohvala, komplimenata, ucene, emocija, izazivanja krivice… I najčešće je ovu igru teško prekinuti.
Manipulacija ima za cilj da izazove neku emocionalnu reakciju kod osobe i da ona u skladu sa tim uradi nešto što koristi manipulatoru.
Najčešće manipulator želi da navede sagovornika da oseća krivicu, a to je veoma moćno manipulativno sredstvo zato što je priroda tog osećanja takva da motiviše osobu na pokajanje zbog nečeg što je uradila, a što manipulator pokušava da predstavi kao pogrešno.
Svi smo manje više podložni manipulaciji, ali postoje osobe koje su vrlo često „lak plen“ za manipulatore.

Prenosimo vam 8 načina pomoću kojih možete prepoznati emotivnog manipulatora i…pa ne baš boriti se sa njim, pre ukloniti ga iz svog života:

1. Nemojte pokušavati da budete iskreni u komunikaciji sa manipulatorom, nema svrhe
U komunikaciji sa manipulatorom iskrenost ne pomaže. Ukoliko bilo šta izgovorite to će biti izokrenuto iako su činjenice na vašoj strani. Na primer, ako ste besni što vam je manipulativna osoba zaboravila rođendan, njena reakcija na to će izgledati ovako: ,, Strašno mi je žao što misliš da sam zaboravio na tvoj rođendan, trebalo je da ti kažem sa kolikim stresom se suočavam u ovom momentu-ali nisam hteo da te zamaram time. Mada, u pravu si možda je trebalo da zanemarim sav taj bol (ovda se mogu pojaviti i prave suze) i da se fokusiram na tvoj rođendan. Izvini.“ Iako slušajući izgovor koji vam osoba daje osećate da joj nije zaista žao, kako je izgovorila toliko lepih reči ne možete ništa da kažete protiv. Šta više možete se naći u ulozi tešitelja. U ovakvim situacijama, bitno je da ne popuštate uopšte – ne tešite, ne prihvatajte nesuvisla objašnjenja i izvinjenja.
Prvo pravilo – u komunikaciji sa manipulatorom verujte svom osećaju: Ako osećate da je izvinjenje lažno – ono zaista to i jeste. Pazite se ukoliko manipulator oseti da vas je zaveo svojim manevrom, postaćete njegova stalna žrtva.

2. Manipulator je savršena slika i prilika pravog pomagača – ali ne očekujte da ćete pomoć zaista dobiti
Ako ih zamolite da vam nešto učine oni će skoro uvek pristati, ako se već nisu ponudili i sami da vam pomognu pre toga. Ako im se zahvalite i prihvatite pomoć, oni će napraviti mnoštvo neverbalnih znakova, gde ćete vi prosto osetiti da bez obzira šta su obećali to neće biti ispunjeno. Ako im kažete da ne izgleda kao da će učiniti to što obećavaju oni će vas uveravati da nema govora da neće to učiniti i da su vaše primedbe nerazumne. Glavno pravilo je da ukoliko manipulator kaže DA naterajte ga da ako ne ispuni obećanje oseti da znate da to nije hteo ni da učini, i naterajte ga sledeći put da prizna da nešto neće učiniti iako obećava da hoće. Kada počne da glumata uradite nešto kako bi video da ne obraćate pažnju-stavite slušalice i pustite muziku, izađite iz prostorije…bilo šta, samo ne obraćajte pažnju na njegova prenemaganja.

3. Napraviće vas “ludim” – reći će nešto a kasnije vas uveravati da nije rekao
Ako primetite da u odnosu sa nekim morate početi da vodite beleške o tome šta ste govorili, i počnete da preispitujete sopstveni razum-znajte da ste u klopci manipulacije. Emocionalni manipulator je stručnjak u izvrtanju stvari, racionalizovanju, opravdanjima, okretanja stvari onako kako njemu odgovara… Mogu tako samouvereno da lažu da će vas ubediti da je nešto belo iako je crno, a vi ćete bez obzira na objektivnu činjenicu doći u situaciju da preispitujete sopstvena čula. UPOZORENJE: Emocionalni manipulatori su veoma opasni!
Već ovo je dovoljan alarm da vas upozori da što pre iz života udaljite ovakvu osobu.

4. Krivica-emocionalni manipulator je izuzetan u izazivanju osećanja krivice.
Može vas naterati da se osećati krivim zato što pričate previše/ne pričate dovoljno, jer što ste previše emocionalni/niste emocionalni, zato što ste brižni/niste dovoljno brižni…
Skoro sve može postati predmet manipulacije. Emocionalni manipulatori retko govore o svojim potrebama i željama otvoreno-oni uzimaju ono što im je treba kroz svoje manevre. Nabacivanje krivice je samo jedan od načina da to postignu.
Još jedan način je uloga žrtve. Manipulatori se ponašaju kao da su velike žrtve i na taj način će vas naterati da mnoge poslove uradite umesto njih, i kada to učinite obično će vam reći da nije trebalo, da oni ne očekuju da to radite za njih, itd. Najbolja rečenica da ne upadnete u klopku je: ,, Imam poverenja u tebe da ćeš moći sam to da uradiš.“ Sačekajte reakciju i izbacite to iz svoje okoline, ne treba vam.

5. Emocionalni manipulator igra prljavo
Manipulator ne rešava stvari direktno. Obično vam radi iza leđa i instruše druge da vam kažu ono što sami ne bi rekli. Govoriće vam ono što želite da čujete a zatim raditi stvari koji će obstruirati, po sistemu ,,jedno priča drugo radi“. Ako ga prozovete za takvo ponašanje najverovatnije ćete čuti da ne može sve da stane zato što je vama sada potrebna pažnja ili mir iako vas je pre toga saslušao i empatisao sa vama.

6. Ukoliko imate glavobolju, emocionalni manipulator će imati tumor mozga!
Bez obzira na to koliko vam je loše, osoba koja je manipulativna će pokazati da je njoj sto puta gore nego vama. Teško ćete posle nekog veremena osetiti emocionalnu povezanost sa manipulatorom jer on konverzaciju stalno vraća na sebe. Ako ga prozovete za neko ponašanje on će okrenuti situaciju i napraviti da ste vi zapravo krivac u svemu tome. Iako znate da to nije tačno morate uložiti veliki napore da to i dokažete. Ne zamarajte se, verujte sebi, okrenite se i izađite.

7. Emocionalni manipulatori imaju sposobnost da izvrše veliki uticaj na osećanja ljudi koji ih okružuju
Kada su besni ili tužni, oni će angažovati sve oko sebe kako bi im doprineli da se bolje osećaju a i kako bi upali u uloge spasitelja i rešavali sve što mogu kako bi ih oraspoložili. Ako ostanete u kontaktu sa ovakvim ljudima, zaboravićete da imate sopstvene brige i mislićete da nemate pravo da ih imate i da su male u odnosu na njihove.

8. Emocionalni manipulatori nemaju nikakvog osećaja odgovornosti
Ne preuzimaju nikakvu odgovornost za sebe i svoje ponašnje, sve je u tome da drugi treba da čine njima. Njihov prepoznatljiv način da vas kupe je deljenje intimnih informacija i poveravanje. To će učiniti da pomislite da je to senzinitvna, emocionalno otvorena osoba, i verovatno ranjiva. Međutim, emocionalni manipulatori su emotivni i ranjivi skoro kao trenirani pit bull, iako će uvek izgledati da su u problemu i krizi i od vas se očekuje da se žrtvujete za njih.
Bežite što pre!
Izvor: krstarica.com/casiopea.com – Eight Ways to Spot Emotional Manipulation

<

p style=“text-align:justify;“>______________________________________________________________________________________________

NA PUTU DO LUDILA…

______________________________________________________________________________________________

CRVENO PILE, ŠARENA PODVALA Ofarbani pilići, radost za decu koja se završava razočarenjem Veoma često se mogu videti neobične fotografije na kojima su pilići crvene, plave, zelene, ljubičaste, narandžaste i druge, za ovu vrstu živine, neuobičajene boje. O čemu se zapravo radi? O fotomontaži, optičkoj varki, o novoj egzotičnoj podvrsti domaćih ptica, ili je to plod nečije fantazije, realizovane pomoću kompjuterskog programa? Nije reč ni o jednoj od pomenutih mogućnosti. Cilj spomenutih ostvarenja je sticanje materijalne koristi, bez zazora od neprirodnih i nehumanih postupaka. Velika potražnja Pilići u boji zaista postoje i proizvode se zbog velike potražnje u mnogim zemljama. Njihovo odgajanje ne smatra se nikakvim čudom, naprotiv, u mnogim zemljama to je uobičajena pojava. Ukrašavanjem pilića prvi su počeli da se bave u u SAD, Kini i Indiji. Onda su se u to upustile mnoge arapske države (Iran, Irak, Bahrein, Sadijska Arabija, Liban, Jordan i dr.). Naročito velika potražnja za obojenim pilićima je u Kini, Maleziji, Indiji, Maroku i SAD, gde raznobojni, pahuljasti pilići neprestano privlače pažnju potencijalnih kupaca. Posebnu reakciju oni izazivaju kod dece, i kad ih povodom nekog praznika dobiju na poklon kao kakvu „igračku“ onda su najsrećniji na svetu. Nažalost, njihova radost je kratkog veka. Ubrzo tokom procesa izrastanja perja pilići gube boju, taj unikatni ukras koji ih je činio privlačnim. Umesto radosti i oduševljenja nastupa razočarenje i odbačene „igračke“ vrlo često dospevaju na ulicu, gde ubrzo stradaju. „Farbanje“ embriona Neprirodna, odnosno nestandardna obojenost pilića nastaje primenom specijalnog postupka koji mogu sprovesti samo obučeni profesionalci, koristeći pritom i specijalne uređaje. U određenom stadijumu razvoja embriona, odnosno osamnaestog dana inkubacije, u embrion u jajetu se, pomoću naročite igle, ubrizgava određena doza tzv. hranljive boje. Nakon ubrizgavanja, otvor na ljuski jajeta zatvara se nekom vrstom voska. Kao rezultat pomenutog postupka, iz jajeta će se izleći pile odabrane boje. Plavi, zeleni, crveni ili drugačije obojeni pilići nisu više poslednji modni krik. U besomučnoj trci za profitom već su se pojavili fluorecentni pilići koji sijaju ultravioletnom svetlošću. I ta predstava svetlećih „igračaka“ traje nekoliko nedelja, odnosno do trenutka kad „pahuljastim raznobojnim lopticama“, umesto obojenog paperja, počne da raste pravo perje i pilići se postupno pretvaraju u obične sasvim neupadljive kokice i petliće. (Bez)opasne boje Ne postoji jedinstveno mišljenje o tome koliko je bezopasan pomenuti postupak. Proizvođači tvrde da boje apsolutno ni na koji način ne utiču na razvijanje samog embriona i da su specijalne hranljive boje sasvim bezopasne. One jedino utiču na boju njegovog paperja. Međutim, društva za zaštitu životinja tvrde da mnogi embrioni uginu posle tretmana ubrizgavanja boja i da za to postoje mnogi dokazi. Pretpostavljena smrtnost nije jedini i osnovni razlog negodovanja društava za zaštitu životinja i Partije zelenih. Stvar je u tome što kupci tih ljupkih raznobojnih pilića u većini slučajeva kupuju upravo njih kao ukras, dečju igračku, a ne kokice koje će ubrzo od njih postati. Partija zelenih ulaže napor kako bi se zaustavila prodaja ovih živih loptica koje kupci nabavljaju kao igračke, ne razmišljajući o tragičnoj sudbini jadnih pilića. Zeleni su, kao i mnogi drugi ljudi koji su uključeni u borbu za zaštitu bespomoćnih pilića, uspeli da na Floridi, putem zakona, zabrane bojenje životinja. U planu je da se takav zakon primeni i u ostalim saveznim državama Amerike. Da bi se podržao pokret ljubitelja prirode jednostavno treba sprovesti bojkot kupovine obojenih pilića. Ali, kako odoleti i ne obradovati dete kad ih vidi i poželi kao svoju igračku?! Ljubiša Ž. Petrović

Izvor:zov.rs/Naslov:Bora*S

______________________________________________________________________________________________

OGROMAN ASTEROID SE PRIBLIŽAVA ZEMLJI…

TAMOiOVDE____________________________________________________________________________________________________________________

Toutatis će nam se ukazati preko teleskopa 12.12.2012.

 Veliki asteroid “4179 Toutatis” približava se Zemlji i očekuje se da će 12. 12. 2012. godine proći tik pored naše planete.

Sa svojih 4,46 kilometara dužine i 2,4 kilometra širine on je jedan od najvećih asteroida koji nam se približio, mada je pojam blizine relativan, jer će nas Toutatis ipak zaobići na oko 6,9 miliona kilometara, što je oko 18 puta veća razdaljina od one koja deli Zemlju i Mesec.

Za vreme svog prolaska asteroid će biti vidljiv običnim teleskopom.

On kraj Zemlje prolazi na svake četiri godine, a s obzirom na to da se njegova kretanja prilično temeljno prate, zaključeno je da neće predstavljati nikakvu opasnost za Zemlju još narednih šest vekova.

Asteroid je prvi put uočen još davnog 10. februara 1934, kao objekt 1934 CT. Naučnici ga željno iščekuju jer će preko načina njegove rotacije pokušati da otkriju njegov sastav i dobiti bolji uvid u početke Sunčevog sistema, prenosi National Geographic.         trojka.rs

____________________________________________________________________________________________________________________________________

„TOUTATIS” NIJE OPASAN

– “Toutatis” bi izazvao razarajuće posledice, ukoliko bi udariao u našu planetu, a verovatno i istrebljenje ljudske civilizacije – smatraju naučnici sa Planetarnog instituta nauka. – Srećom, ne postoji verovatnoća za tako nešto.

Veruje se da je asteroid koji je pao na zemlju pre 65 miliona godina, posle čega su nestali dinosaurusi bio širok nešto više od 9,5 kilometara.

ODBRANIMO (makar) AUTOHTONE SRPSKE ŠLJIVE…

TAMOiOVDE_______________________________________________

POZIV NA ODBRANU AUTOHTONIH SRPSKIH VRSTA ŠLJIVA

Pozivamo vas da zajedno stanemo u odbranu naših Požegača, Ranki, Madžarki, Džanarinki, Drenovki, Šumadinki, Ranovača, Salašarki, Čokešinki, Crvenjača od američkog patenta “Medeno slatke” GMO ponude koja nam stiže sa predstavnicima ambasade SAD i dr Ralph Skorza (Ralph Scorza, istraživač Odseka za poljoprivredu SAD) na predavanje u utorak 25. septembra u 14.30 u kancelariji br. 14, kabinet za međunarodnu saradnju na Poljoprivrednom fakultetu u Beogradu.

Na oglednim pacovima koji su hranjeni genetski modifikovanom šljivom javlja se agresivni tumor jetre koji brzo napreduje. Ne postoji ni jedna dugoročna naučna studija koja bi potvrdila zdravstvenu bezbednost ovakve šljive.

Prof. Džo Kumins sa fakulteta Zapadni Ontario iz Kanade, upozorava da nasilno unošenje genetskog materijala bakterije u šljivu, a ti geni su inače su odgovorni za otpornost na antibiotike, nosi i velike rizike. Lišćem, korom, cvetovima ovakve šljive, genetski modifikovan materijal preneće se na bakterije zemljišta a time i u bakterije koje nastanjuju životinje i čoveka. Osim toga virus koji se takođe koristi u procesu dizajniranja GM šljive, mozaički virus karfiola, može inicirati genetičku rekombinaciju, razmenu genetskog materijala virusa šarke i drugih virusa koji napadaju biljku.

Na taj način se stvaraju sasvim novi virusi koji su nepredvidljiva opasnost, a mogu da napadnu i drugo voće. Na oglednim pacovima GMO šljiva izaziva tumor jetre koji brzo napreduje…

Sa godišnjom proizvodnjom domaće šljive većom od 600.000 tona, Srbija je već danas u svetskom vrhu! Da li neko treba da uči srpskog seljaka kako se uzgajaju šljive? Vidi link: http://www.agrif.bg.ac.rs/events/view/151 Zainteresovani članovi FB grupa koji podržavaju inicijative za očuvanje starih semenih vrsta, mogu da proslede svoj komentar za konkretnu akciju u formi komentara, ispod ovog posta, kao i da unesu svoj e- mail, kako bi pratili nove objave na ovom blogu. HVALA!

Izvor: cuvarisemena.wordpress.com

---

DIPLOMIRANI PRIMITIVAC iliti, LUDOST ODVAJANJA OD PUNOG ČANKA…

TAMOiOVDE__________________________________________________________________________________________________________

O POLUINTELEKTUALCU

 Uzimajući ga u njegovom najpotpunijem i najizrazitijem vidu, poluintelektualac je čovek koji je uredno, pa možda čak i s vrlo dobrim uspehom svršio školu, ali u pogledu kulturnog obrazovanja i moralnog vaspitanja, nije stekao skoro ništa. Bilo usled njegove urođene nesposobnosti ili zbog mana školskog sistema, on nije dobio podstreka za duhovno samorazvijanje.

On uopšte duhovne vrednosti ne razume i ne ceni. 

On sve ceni prema tome, koliko šta doprinosi uspehu u životu, a uspeh uzima u čaršijskom smislu, dakle, sasvim materijalistički. S ostalim duhovnim vrednostima odbacuje i moralnu disciplinu, ali ne sasvim, jer prekršaji te discipline povlače krivičnu odgovornost. Ipak i u moralnom, kao i u kulturnom pogledu, on je u osnovi ostao primitivac. Neomekšan kulturom, a sa olabavelom moralnom kočnicom, on ima sirove snage napretek.

Školska diploma, kao ulaznica u krug inteligencije, dala mu je preterano visoko mišljenje o sebi samom. U društvenoj utakmici taj diplomirani primitivac bori se bez skrupula, a s punim uverenjem da traži samo svoje pravo, koje mu je škola priznala. On potiskuje suparnike nemilosrdno kao da ne bi bili živa bića nego materijalne prepone. On je dobar “laktaš”, – izraz jedan koji je prodro u opštu upotrebu jednovremeno sa pojavom poluintelektualca.

Pretpostavimo da se u njega probudila politička ambicija, i da je uspeo postati ministar. Taj položaj mogao je ugrabiti samo kroz silno guranje i strmoglavu jagmu, i zato će smatrati da je to sada nešto “njegovo”. Iz te svoje tečevine ili bolje reći, plena gledaće da izvuče što više ličnog ćara. Biće “korupcionaš”, ali neće biti sasvim svestan toga fakta: toliko će mu to izgledati prirodno i na svom mestu.

Jedan poluintelektualac, kad je čuo da se govori o njegovoj ostavci, rekao je: “Ko je lud da se odvaja od punog čanka?!” Njemu je izgledalo nepojmljivo da se čovek ne koristi ministarskim položajem, kao što bi bilo nepojmljivo da čovek kraj punog čanka ostane gladan.

Politička ambicija jednog poluintelektualca upravo i nije politička. Ona se sastoji samo u tome, da se čovek kroz politiku obogati, i da na visokim položajima progospoduje. On ne zna ni za kakve više i opštije ciljeve. Tek kad poluintelektualac izbije na vrhunac političkog uspeha, vidi se kako je on moralno zakržljao.

Pored poluintelektualca koji je uspeo, ima i poluintelektualac koji nije uspeo. Već pravi intelektualac, nezaposlen ili zapostavljen, gotov je opozicionar. Poluintelektualac u takvom položaju tim je opasniji, što ne zna ni za kakve moralne obzire koji bi njegovo ogorčenje ublažavali. To nije bilo slučajno da su mnogi ozlojeđeni poluintelektualci otišli u komuniste.

Poluintelektualac je bolesna društvena pojava, koja je obelodanila dve stvari:

da je kulturni obrazac potrebna dopuna nacionalnog i političkog obrasca, što se naročito oseća onda kada uticaj ta dva obrasca stane slabiti;

da škola koja se ograničava na davanje znanja, bez uporednog vaspitanja karaktera, nije u stanju da spreči pojavu takvog društvenog tipa kao što je poluintelektualac.

Slobodan Jovanović (1869. Novi Sad— 1958. London )

Iz knjige, ” Jedan prilog za proučavanje srbskog nacionalnog karaktera”, posthumno izdanje, Vindzor, Kanada, 1964.