Svetski dan zaštite životinja obeležava se 4. oktobra još od 1931. godine.
Počelo je u Firenci na konvenciji ekologa. U to vreme ovaj dan se proslavljao kao dan sv. Franje Asiškog, sveca zaštitnika životinja i životne sredine. Vremenom je izgubio svoje versko obeležje i odavno predstavlja praznik svih ljubitelja i zaštitnika životinja bez obzira na veru i naciju.
Ovog dana sve organizacije za zaštitu životinja i svi azili za životinje u svetu otvaraju svoja vrata za posetioce, organizuju informativno-edukativne štandove, radionice, razne vrste edukacija, grupna druženja, prikupljanje donacija i razne druge aktivnosti.
Ove aktivnosti treba da nas podsete na sledeće:
– Životinje su ravnopravni stanovnici naše planete sa kojima delimo svoj život na njoj, – one imaju jednako pravo na život kao i mi, – one, kao i mi, osećaju bol, patnju, strah i stres, tako da im ne smemo činiti ono što ne želimo da neko čini nama, ono što sankcionišemo u okviru našeg, ljudskog, društva.
Ovog dana takođe treba da se podsetimo da je čovek istrebio mnoge životinjske vrste uništavajući njihova staništa i eksploatišući ih zarad profita i zabave. Ogroman broj kućnih ljubimaca pati i umire odbačen na ulicama ili u prepunim azilima. Samo u Evropi preko 35.000 životinja godišnje strada u mukama u besmislenim eksperimentima. Preko 50 miliona životinja godišnje se ubije na najsvirepije načine zbog krzna. Milioni životinja širom sveta pate i umiru u transportima, klanicama, cirkusima, raznim fijestama, trkama, zoo vrtovima, borbama …
Počeci zaštite životinja mogu se pratiti do u daleku prošlost čovečanstva. U vreme stvaranja organizovanog ljudskog društva nailazimo na prve tragove, pa sve do 17. veka, „zaštitu“ su diktirali vladari i svodila se na osnovna uputstva data narodu, o tome da stoku treba hraniti i pojiti i ne treba batinati. U periodu od 17-19 veka o zaštiti govore veliki mislioci svog vremena i tada počinje da se govori o pravima životinja i moralnoj obavezi čoveka da ih štiti.
Od 19. veka pa do danas o zaštiti govore naučnici i „obični“ ljudi.
Činjenica da su životinje osećajna bića koja osećaju bol, patnju, strah i stres, koju je nauka potvrdila, dovela je do toga da veliki broj ljudi postavi pitanje o moralnoj ispravnosti eksploatacije životinja. Ubrzani tehnički i tehnološki napredak civilizacije, u 20. veku, omogućio je besomučnu eksploataciju, zlostavljanje i ubijanje životinja. Odgovor na to je upravo aktiviranje velikog broja pojedinaca i organizacija na njihovoj zaštiti, koji su se organizovali u pokrete za zaštitu životinja. Ti pokreti i teorije na kojima se oni zasnivaju mogu se razvrstati u tri kategorije: teorija o dobrobiti životinja, teorija o pravima i teorija o potpunom oslobadjanju životinja.
Pristalice pokreta za dobrobit životinja polaze od stava da je opravdano upotrebljavati životinje u onoj meri u kojoj se drastično ne narušava njihova dobrobit definisana preko tzv. pet sloboda:
Sloboda od gladi i žeđi,
Sloboda od fizičke, termalne i psihičke neudobnosti, obezbeđenjem prostranog smeštajnog ambijenta,
Sloboda od bola, povreda i bolesti,
Sloboda od straha, stresa i patnje,
Sloboda da ispoljava normalne oblike ponašanja karakteristične za vrstu.
Pristalice pokreta o pravima životinja smatraju da su prava životinja podjednako važna kao i prava ljudi, te da čovek nema moralno opravdanje da koristi životinje za svoje različite potrebe. Iz prethodnog proizlazi teorija o potpunom oslobadjanju životinja od ljudske eksploatacije i upotrebe.
Singer je rekao: „U svom ponašanju prema životinjama svi ljudi su nacisti. Lakoća sa kojom čovek može raditi po svojoj volji s drugim vrstama ilustruje najekstremnije rasističke teorije po principu zakona jačega. Tretman koji čovek nanosi božjim stvorenjima ismejava njegove ideale i njegov takozvani humanizam.“
Ovo nas dovodi do pojma specizam (tvorac pojma i teorije o specizmu je Richard Ryder) koji govori o diskriminaciji vrsta, o neravnopravnosti vrsta u odnosu na pravo na život. Borba protiv ove diskriminacije je suština zaštite životinja, to je borba za jednako pravo na život za sve.
Britanski naučnici na Kipru primetili su nešto neobično u jatu flaminga.
Naime, kako izgleda, uslikali su vrlo retku jedinku crnog flaminga, za koju veruju da je možda trenutno jedina na svetu. Pogledajte kako izgleda ova neobična jedinka…
Na fotografijama se jasno vidi crni flamingo okružem drugim jedinkama roze boje na obali slanog jezera Aktorija.
Ptica je skoro u potpunosti crna, osim što na nekim mestima ima po koje belo pero.
Neobična boja ovog flaminga je rezultat genetskog stanja koje dovodi do većeg generisanja pigmenta melanina nego što je uobičajeno, pa tako roze pera postanu crna.
Još jedna jedinka crnog flaminga primećena je 2014. godine u Izraelu, a stručnjaci veruju da je ovo trenutno jedini primerak.
– Veoma nas raduje ovo otkriće, jer je moguće da je ovo jedini crni flamingo na svetu – izjavila je Aleksija Perdiu, koja je zadužena za zaštitu okoline na teritoriji vojne baze. Izvor: zivotinje.rs
— Jesi l čuo da će sutra padati dinari s neba? — Nisam. — A je l veruješ da ima tica što donosi kolače? — Ne verujem. — Jesi l čuo da ima negde gde je stalno leto? — Nisam. — A je l veruješ da u radiju žive mali ljudi? — Ne verujem. — Marš odavde iz našeg sokaka, kad ne umeš da sanjaš. Da te pokrljam na pola — kao lebac. Eto!
Umesto ruže na njegovom grobu
Hajde sedi i popij sa mnom bar jedan litar daljine. mikinidani.org
Na današnji dan u Mokrinu je rođen neponovljivi Miroslav Antić.
Sve što je uradio potpisivao je kao pesnik, a ceo radni vek proveo je u „Dnevniku“ i bio njegova „prva violina“
Miroslavu Antiću (Mokrin, 14.3.1932 – Novi Sad, 24.6.1986) ne treba nikakva lakirana biografija, lažna slava, unjkavi govor, prigodan tekst.
Kao da je žurio da umre da bi ponovo živeo. Ni kod jednog drugog našeg mrtvog pesnika, grob nije počeo da uzdiže stvaralaštvo, koje je u svim žanrovima i oblastima iz jednog komada i antićevsko, pesničko u svom biću. U samrtnom času, preteći je digao glas nad svom mrtvačkom menažerijom, u kojoj amebe i paramecijumi traže svoj trenutak: „Niko ne sme da mi drži govor!“. Vojvodina i ona stara Jugoslavija je zapamtila taj oproštaj, za koji je Antić sam napisao „Besmrtnu pesmu“ i naručio Janikine tamburaše i „Pira manđe korkoro“ („Lutam sam po svetu“).
Iz Ulice Mihala Babinke broj 1, kome je kao pesniku i kolegi iz iste redakcije i rubrike izborio sokak, Antić se preselio u legendu. Još za života je bio mit, a njegova meteorska figura zaparala je panonsko nebo ostavljajući opus kome je teško sagledati kraj, samo u pisanom obliku.
Pesnik koji je bio simbol slobode i nezavisnosti svake vrste, posejao je tragove svoje genijalnosti i u „pobočnim umetnostima“: na filmu, u pozorištu, slikarstvu. Da ne govorimo o novinarstvu. Tu skoro objavljena Antićeva bibliografija sadrži 3225 bibliografskih jedinica, 152 izdanja Antićevih knjiga.
U svemu što je takao, uradio svojom rukom, Antić je bio neponovljiv i postao, uistinu, kultna ličnost.
Živeo je više života, najmanje osam, a svi detektivski napori da se oni rasvetle ostaju bez ikakvog rezultata. Oni koji su o Antiću „znali sve“ iz kafanskih priča i naklapanja, hvalisanja onih koji ga možda nisu ni videli, tek iz njegovih sabranih dela su u prilici da dotaknu jednog autentičnog Miku. Onog koji nije mogao da se sakrije i kada je to žarko želeo. Jedna od tih dragih knjiga ima naslov „Rečnik Vojvodine“. U njoj Antić nije čuo zvezde, razumevao ptice, mirisao trave, osećao moć zemlje. Više od knjiga čitao je ljude, savremenike koji su se uzdigli pedalj iznad razora i horizonta u kome se spajaju nebo i zemlja.
Antić je voleo da parafrazira Kandinskog i kaže kako je „sve što umetnik izdahne umetnost“ – činio je to sa prevelikom strašću. On je sve to zvao – pesma. I potpisivao kao Pesnik. Krećući se u svim vremenima i prostorima, zahvaljujući novinarstvu i mestu reportera u „Dnevniku“, Antić je znao da kaže:
– Sve je stvoreno iz kretanja, a ko se više kreće nego novinar. Zahvaljujući novinarstvu uspeo sam da obiđem ceo svet, sem Australije. Naravno da tamo nisam samo skupljao materijal za reportaže, nego se tu vrlo mnogo zalepilo za mene od drugih kultura.
Pesnik koji je poslednje dane propatio kao Isus na krstu, iznedrio je biser čiji je sjaj teško gledati otvorenih očiju. Antić nije hteo u kalup, u biografiju, i onda kada je promišljeno pravio. Sa zlatnim prahom među prstima otišao je na onaj svet da nam sa nebeskih visina u zvedanom jatu pokatkad namigne. To je ta njegova trajna i tajna veza:
Ljubav je jedini vazduh
koji sam udisao
I osmeh jedini jezik
koji na svetu razumem
Na ovu zemlju sam svratio
da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nešto
kao lepršav trag
Miroslav Antić živi svoj drugi život u bljesku kometa, a njegov duh je u svemu što je svojom rukom uradio.
Poslušaj me, bože, veliki gospodine, ako me još nekad ponovo budeš pravio, molim ti se, udesi mi da ne budem ni milicajac, ni car, ni Rom.
Pretvori me u jedno veliko drvo. Sto godina tako da rastem i da me onda poseku.
Naćve od mene da naprave.
Sto godina u meni testo da mese. Od hleba sav da se raspadnem.
KAD SAM BIO GARAV
U ona tako divna i daleka vremena, kad sam bio dečak, imao sam u osnovnoj školi druga Mileta Petrovića, malog buljookog Ciganina koga su zvali Mile Glupavi, ili kako se to na ciganskom kaže: Mile Dileja. Mnogi Cigani zovu se Nikolići, Petrovići ili Jovanovići, mnoga se i danas zovu Mile, ali onaj moj drug, onakav Mile Dileja, nikada se više neće roditi.
Miroslav Mika Antić-Garavi Sokak
Ubili su ga fašisti u drugom svetskom ratu, 1942. godine, i sad leži negde ka selu Jabuci, kod Pančeva, u velikoj zajedničkoj grobnici bezimešzh žrtava. Dve humke. U ravnici, na nekadašnjem dnu Panonskog mora, gde je sve nisko, one i danas liče na dve sumorne planine. Ponekad tamo odem, zapalim sveću i plačem.
Čudan je bio taj moj drug Mile Dileja. Sećam se, iako najmanji, sedeo je uvek u poslednjoj klupi kao da nekom smeta, kao da je nešto drugo nego ostala deca. Tukli su ga svi redom, bez razloga, prosto zato što je Ciganin.
Kad god neko nešto ukrade, Mile je dobijao batine ni kriv ni dužan. A vladalo je i verovanje da je urokljiv, zbog zrikavih očiju, i da se noću druži sa đavolima.
Jednog dana, kad je sve to prevršilo meru, premestio sam Mileta kraj sebe u prvu klupu i potukao se zbog njega do krvi. Proglasio sam ga za svog druga. Pravio sam se da sam i ja razrok kad smo plašili drugu decu. Naučio me je ciganski, pa smo nas dvojica govorili nešto što niko ne razume, i bili važni i tajanstveni. Bio sam dosta nežan, plavokos i kukavica, ali odjednom se u meni probudio neki đavo, i ja sam tukao sve redom, čak i one najjače. Mile me je obožavao. Počeo je da krade zbog mene gumice, bojice, užine, olovke… i donosio mi sa nekom čudnom, psećom vernošću. Imao sam zbog toga mnogo neprilika. Jer morao sam sve te stvari posle krišom da vraćam, što je ponekad mnogo teže nego da se ukrade. Mile Dileja je bio najveći pesnik koga sam poznavao u detinjstvu. Izmišljao je za mene ciganske pesme na već poznate melodije, prerađivao na licu mesta one stare, koje je slušao od mame i bake, i dugo smo, danima, kao u nekoj čudnoj groznici, govorili o neobičnim svetovima bilja i životinja, o zlom duhu Čohanu što jede decu, o snovima i kletvama, o čergama i skitnjama, i gorko, i šeretski, i tužno, i bezobrazno.
Jednog dana rekao mi je svoju tajnu: zato je loš đak, što ne može da misli, a da ne peva. Kad bi mogao, rekao je da otpeva sve svoje lekcije, i zemljopis, i poznavanje prirode, i matematiku, ali da sve to izvrne kako se njemu čini da je lepše, bio bi najbolji đak u razredu. Onda je došao taj rat. Došlo je strašno Čohano koga se plaše i deca i odrasli Cigani. Probajte, ako ne verujete: to je nešto u krvi. Čudno. Idite u neku cigansku kuću i, kad dete u kolevci plače, dete koje ne zna još ni da govori, plašite ga Baba-Rogom, plašite ga đavolom, vilenjacima, vešticama, plašite ga čime god hoćete — vrištaće i dalje. Ali ako mu kažete, gledajući ga u oči:
— Mir! Ide Čohano! Dete će okrenuti glavu, naježiti se i zaspati.
Kad je došao rat, u kućama u Garavom sokaku u Pančevu, dvadeset dana neprekidno su gorele sveće, jer vlada verovanje da se Čohano boji svetlosti, pošto je duh mraka i smrti. — Čohano jede sveće — kažu oni. — Palite zato jednu na drugu, da se produži svetlost. Moj Mile je morao da nosi na ruci žutu traku. Tako su okupatori odredili. Žuta traka je značila da on nije čovek, nego Ciganin i da svako može da ga ubije kad hoće. Bio je nasmrt preplašen. Vodio sam ga kući iz škole, uzimao od njega traku i stavljao na svoj rukav. Dogodilo se jednom da smo, vraćajući se tako, sreli nemačkog vojnika. U šlemu, pod oružjem, a jedva da je bio pet ili šest godina stariji od nas dvojice. Imao je dva plava oka, rumeno lice, u prvi mah učinilo mi se čak dobroćudno. Uperio mi je pušku u grudi i upitao, uz vrlo srdačan osmeh:
— Čega se to vas dvojica igrate? — Ničega — rekao sam. — On se boji, pa mu čuvam strah. — A šta je on tebi kad mu čuvaš strah? — Brat — kazao sam. I dalje se smeškao. Isukao je bajonet i stavio mi vrh u nozdrvu. Digao ga je tek toliko da sam morao da se uspnem na prste. — A koga se to bojiš? — upitao je Mileta.
Mile je ćutao i gledao u zemlju. — Boji se da ga ne ubijete, gospodine vojniče — kazao sam dižući se i dalje na prste kao da ću poleteti. Osećao sam da mi nozdrva polako puca. — A ti se ne bojiš? — Svako ko je mali mora da ima starijeg brata koji će ga čuvati — rekoh. — A gde je tvoj stariji brat? — Nemam ga, gospodine vojniče — kazao sam. — Zato se i ja bojim kad sam sam. Ali pred Miletom ne smem. Moram da čuvam njegov strah. Ne prestajući da se smeška, vojnik me je poveo ulicom. Išao sam tako na prstima, sa bajonetom u raskrvavljenoj nozdrvi i ljudi su nam se sklanjali s puta. Vojnika je sve to veoma zabavljalo. Očekivao je, valjda, da ću zaplakati. A ja od silnog straha i bola nisam umeo da mislim ništa drugo i stalno sam ponavljao u sebi: nemoj se saplesti, ostaćeh bez nosa. Vodio me je tako dva ugla. Onda mu je, iznenada, sve to dosadilo, ošamario nas je obojicu i oterao. I danas, kad me Cigani zagrle i kažu mi: brate, ja se pipnem za nozdrvu. A onu žutu traku čuvam za uspomenu, složenu u jednoj knjizi kao što deca u spomenarima čuvaju neki, samo njima dragi, cvet. Mileta su jedne noći odveli sa grupom Cigana i streljali. A ja sam ostao živ. I kad god vidim nekog Ciganina da mu treba pomoći, stanem uz njega da mu sačuvam strah. Odlazim i u kafane gde sviraju dobre ciganske klape. Družim se s njima i plačem. Teram ih da mi sviraju Miletove pesme. Oni kažu da to ne postoji. Da reči tako ne idu. A ja znam da idu baš tako, i još ponešto izmišljam, i sad već polako neki dobri orkestri, kao što je Tugomirov ili Janike Balaža, Žarkova banda, Džanetova ili Miloša Nikolića iz Deronja, pevaju te pesme. — Iz poštovanja — kaže mi Steva basista. — Žao nam kad plačete. Ako ne postoje pesme, izmislićemo ih za vas. I ja, evo, već godinama, lutam i izmišljam pesme Roma. Romi — to je isto što i Cigani, njihovo pravo ime sa mnogo poštovanja i časti, samo što na ciganskom Romalen znači i: ljudi. I uvek se piše velikim slovom. A Mile Dileja? Ja u boga ne verujem. Ni u strašno Čohano. Ali ako ga negde ima, onda ga molim da tamo, u tom svetu mraka, korenja i tišine, kupi mom Miletu Dileji plišan šešir. Uvek ga je tako mnogo želeo.
Uvek kad se igramo, meni kažu: bićeš konj, i ja — šta ću: moram. I još neki budu konji, a ostali sednu nam na leđa, pa se tako trkamo.
Mi, koji smo konji, dok trčimo do cilja, u konje se pretvorimo, majke mi. I srce nam konjsko. I mozak nam konjski. I oči nam konjske. I mogu vam reći: kad sam konj, uošite mi nije važno da stignem baš — prvi. To je važno samo onom što me jaše, majke mi.
ĐORĐE
Kako možeš da lažeš da najviše voliš da jedeš, na svetu, kad najviše volim da jedem — ja! Ja, bre, kad jedem, brate, padaju zvezde na krovove kao bele dudinje i plivaju mnoge lađe po Tisi. Ja, bre, kad jedem, brate, konji rastu lepi kao violina i vozovi u Peštu putuju, i čak u Rumu, majke mi. I kad nema hleba — ja žvačem. Žvačem ništa, brate. Onako, Za moju dušu, majke mi. Nemoj zato da lažeš da najviše voliš da jedeš na svetu, kad najviše volim da jedem — ja!
ZARUKE
— Ustani Ružo, očešljaj se. Došli su ti Romi, prosioci.
— Neću ga, majko, ne mogu, jer je Miloš mator, jer je mnogo crn i garav ko garava šerpa.
— Ustani, Ružo, očešljaj se. Miloš te je kupio.
— Čekaj samo dok ja umrem, pa me više nikad nećeš naći. Samo će doći jedna luda tica na moj grob, da mi plače ko da mi je ona mama, a ne ti.
Samo će doći jedan blesav vetar na moj grob, i šareno šašavo cveće da mi plaču ko da su mi oni mama, a ne ti.
Čekaj samo dok umrem, pa ćeš da me uvek praviš od blata. Da oživim. A ja: ništa. Nikad više.
Sad vidiš da ne mogu da ustanem, ni da se očešljam, ni da obujem bele cipele.
Sad vidiš da ne mogu da se udam od jedanaest godina.
BALADA
Volim ovo selo. I rode im lepše nego naše. Tu mi tata svira u Žarkovoj bandi.
Sviraj meni, tata. jednu pesmu lepu kao minđuša. Pesmu o mojoj mami što nas je ostavila.
Volim ovo selo. I deca im lepša nego naša. Samo mame nigde nisu lepše nego što je moja.
ROMANSA
— Jesi l moje Najmoje?
— Jesam tvoje. Najtvoje.
— Da ti sviram u ušima?
— Da mi kupiš dve firange od cica. Al da budu na cvetiće.
— Da zakačim viljuškama na ragastov od pendžera.
— Da me mrze sve komšije.
— Da ja imam samo tebe. — Da ti imaš samo mene.
— Da ne uđu ni Mesec ni Sunce. Da u sobi bude jedna crkva. Da gledamo kroz taj pendžer, kroz taj penđer pun cvetića, da je život nešto naše, najnaše. — — — — — — — — — —
— Jesi l moje? Najmoje?
— Jesam tvoje. Najtvoje.
VAŠAR
III
— Hoćemo li u Šabac, na vašar?
— Pa bili smo tamo. Tako nam i treba.
Na vašaru šatra. A u šatri roštilj. Kraj roštilja ražanj. Tu se peku pljeskavice, ćevapčići i ražnjići, mućkalice, vešalice, kolenice, ćulbastija, krmenadle, džigerica, kobasica i mozak na žaru.
A na ražnju prasići i jagnjad. I služi te jedna lepa Mica, jelna Mica — lepa Žeravica. — Bolje da sam bio ćevabdžija.
Ali kako, kažu oni, Da se suze sad ne rone, Kako mržnji da odzvoni? – Vi spavajte, kažu one.
Kako da nam, kažu oni, Bez napitka budu sklone Lepe žene? – Glas im zvoni: – Vi volite, kažu one.
18. jul 1838.
MUŠKARAC I ŽENA
Muškarac je najuzvišenije stvorenje.
Žena je najdivniji ideal.
Bog je stvorio presto za muškarca; Za ženu oltar. Presto slavi; Oltar sveti.
Muškarac je um. Žena je srce. Um stvara svetlost; srce proizvodi ljubav. Svetlost oplođava; Ljubav oživljava.
Muškarac je snažan zbog razuma. Žena je nepobediva zahvaljujući suzama. Razum ubeđuje; Suze smiluju.
Muškarac je spreman za svako herojstvo. Žena za sve patnje. Herojstvo oplemenjuje; Martirijum uzdiže. Muškarac ima nadmoć. Žena izbor. Nadmoć znači sila; Izbor predstavlja pravo.
Muškarac je genije. Žena je anđeo. Genije je neizmeriv; Anđeo neopisiv.
Težnja muškarca je najviša slava. Težnja žene je krajna vrlina. Slava čini sve što je veličastveno; Vrlina čini sve što je božanstveno. Muškarac je kod. Žena je jevanđelje. Kod popravlja; Jevanđelje usavršava.
Muškarac razmišlja. Žena sanja. Razmišljati znači imati u glavi larvu; Sanjati znači imati na čelu aureolu.
Muškarac je okean. Žena je jezero. Okean sadrži biser koji kiti; Jezero je pesma koja zadivljuje.
Muškarac je orao u letu. Žena je slavuj što peva. Leteti znači gospodariti prostorom; Pevati znači osvajiti Dušu.
Muškarac je hram. Žena je sakrarijum. Pred hrmom skidamo kapu; Pred sakrarijumom klečimo.
Ukratko: muškarac je tamo gde se zemlja završava; Žena, gde nebo počinje.
Viktor Igo – Biografija
Viktor Igo, veliki francuski dramski pisac, pesnik, romansijer, najznačajniji predstavnik romantizma, rođen je 26.2.1802. godine u malom gradu Bezansenu.
Njegov otac Leopold, iako sin drvodelje, postaje Napoleonov general i stiče titulu grofa, Sa svoja dva brata, Viktor Igo često prati oca na ratnim pohodima po Italiji, Španiji.
Sa petnaest godina pobeđuje na konkursu za poeziju francuske Akademije zbirkom “Nove ode i različite pesme” (1822), u kojima veliča burbonsku dinastiju. Dobija Legiju časti i platu od kralja Luja XVIII. Prvi roman “Han Islanđanin” Viktor Igo napisao je 1823. godine.Tri godine kasnije objavljuje “Ode i balade” (1826) i drugi roman “Bug- Žargal”. Sledi drama “Kromvel” (1827) koja je značajnija zbog Predgovora , u kome se Igo zalaže za osećajnost u književnosti, umetnosti uopšte ubeđen da se može delovati snagom reči, istovremeno suprostavljajući se racionanom, klasicističkom držanju do forme. Taj predgovor, iako drama nije imala naročit uspeh pokrenula je i zaoštrila tinjajuću borbu između klasicista i romantičara, liberal i konformista, rojalista i republikanaca. Sledeća Igoova drama “Ani Robsar “ (1828) takođe nije imala naročit uspeh kao ni “Marion Delorme”, koja je prvo zabranjena i skinuta sa repertoara zbog kritike monarhije koje su u njoj izrečene,a odmah, sledeće godine bila izvedena bez ikakve cenzure, ali i bez uspeha.
Nakon tri pokušaja V.Igo je izabran u Francusku akademiju (1842), što mu je omogućilo da se vrlo aktivno uključi u politički život . Postaje pir de frans (Kao u Engleskoj lord) a odmah potom kada ga je Luj Filip postavio za genealoga, ulaskom u Visoke odaje još intenzivnije kritikuje plemstvo, postaje vatreni borac protiv smrtne kazne, socijalne nepravde , bori se za slobodu štampe, za ujedinjenu Evropu, jedinstven evropski novac, trgovinu bez carina, države bez granica, prava malih naroda…Od 1829. godine do 1840. objavio je i pet zbirki pesama. Bio je predsednik prvog kongresa Svetskog mira koji je održan u Parizu, 1848. godine. Istovetne ideje zastupao je i kao pisac, a kada su mu zamerali radikalnu kritiku društva, optuživali ga za borbeni socijalizam, odgovarao je: “Ja težim višem čovečanstvu, višoj veri, društvu bez kralja, čovečanstvu bez granica. Veri bez knjige.
Da , borim se protiv sveštenika koji prodaju laž, protiv sudija koji čine nepravdu!” Viktor Igo, u mladosti katolik, rastrzan između političkih pogleda svojih roditelja, oca koji je bio ateistički republikanac, i majke katoličke rojalistkinje, postaće i ostaće do kraja života republikanac kome je važna sloboda mišljenja.No, uticaj majke nije bio zanemarljiv u njegovom životu. Bila je protivnica njegove veze sa Adel Fuše, te se Igo oženio njome tek posle majčine smrti. Iako je njegov brak, u kome je imao četvoro dece, dva sina i dve kćeri sa vrlo tragičnom sudbinom( sinovi su umrli, jedna kćer se udavila, a druga završila u ludnici) opstao, do smrti zakonite žene 1868. godine, za Igoovu muzu smatra se Žilijet Drue, njegova ljubavnica, glumica koja je posle jedne predstave u kojoj je igrala po Igoovom tekstu zauvek ostavila pozorište i posvetila život jednom od najvećih pisaca. Vodili su intenzivnu prepisku.
Kada je Napoleon III, koji se vratio u Francusku 1848. uspeo da bude izabran za predsednika Republike, a zatim 1951. posle državnog udara, proglasio se za cara, Igo ga je optužio da je izdao sopstvenu zemlju, Vatreni republikanac, Igo je morao te godine da pobegne iz svoje domovine, prvo u Brisel, pa na Džerzi i na kraju na ostrvo Gernzi , mesto Otvil Haus, gde je ostao do 1870. godine. Odbio je da se vrati 1859. godine, kada je Napoleon III izdao opšte pomilovanje. Znao je da bi njegov povratak u Francusku značilo povlačenje kritike na račun cara, promenu mišljenja o caru. To veliki pisac, autor pamfleta “Mali Napoleon“, “Kazne” nije hteo da učini.
Vratio se u Francusku tek 1870.posle pada Napoleona III, uspostavljanja Treće republike.
Zanimljivo, Viktor Igo u vreme izganstva uspeo je da ubedi vladu kraljice Viktorije, a i kraljicu da šestorici Iraca koji su osuđeni na smrt zbog terorizma, atentata na kraljicu, preinači kaznu. Ta odluka na koju je uticao, izazvala je uklanjanje smrtne kazne iz portugalskog, kolumbijskog i ženevskog ustava.
Zahvaljujući svom delu, prvo romanu “Zvonar Bogorodičine crkve u Parizu” (1831) koji je odmah preveden na sve svetske jezike,Viktor Igo je postao omiljen, vrlo popularan,. Njegova spisateljska slava je rasla, roman je izazvao i najezdu turista koji su dolazili da vide Bogorodičinu crkvu, mesto zbivanja priče. Od tada Frncuzi uspostavljaju stalnu i veću brigu u očuvanji kulturnih spomenika. Prilikom rekonstrukcije,, roman je pomogao svojim detaljnim opisima da se to uradi što vernije.
Napisao je veliki broj drama , romana , pesama, između ostalog još i “Rabotnici na moru” (1866) “Čovek koji se smeje” (1869) “Jadnici” (1862 ) , “Dvadeset treća” (1874), drama “Kralj se zabavlja” “Angelo” (1835) “ Ruj Blaz” (1838) … Zvali su ga Zvonik, Himalaji, Mon Blan, Vulkan. Bio jedan od retkih pisaca uopšte u svetu, jedini u francuskoj književnosti koji je doživeo počasti i izraze dubokog poštovanja kao što je bila proslava njegovog 80- tog rođendana. Tada je pedeset hiljada dečaka i devojčica, đaka, uz zvuke “Marseljeze” i pola miliona savremenika, odraslih, defilovalo ispred zgrade u kojoj je živeo, a on je stajao na balkonu. Kuća je sada muzej Viktora Igoa. Stanovnici ostrva Genzi su u znak sećanja na njegov boravak, u Kendi vrtovima podigli slavnom piscu bistu. Viktor Igo umro je 22.maja 1885.
Dva miliona ljudi, poštovalaca njegovog dela, njegovog društvenog angažovanja, humanističkih stavova koračalo je na pogrebnoj povorci ovog velikog Francuza , od Trijumfalne kapije do Panteona gde je sahranjen.U toj povorci bili su predstavnici Srbije, Sima Matavulj, minister spoljnih poslova, profesori Velike škole koji su u jednom trenutku pustili golubove da polete u čast velikom piscu.
Testament kojim je priličnu ušteđevinu ostavio sirotinji i zahtevom da njegova sahrana bude najskromnija, da se izgovori samo jedna molitva, jer on “veruje u Boga”možda deluje zbunjujuće s obzirom da je Vatikan mnoga njegova dela stavio na Spisak zabranjenih knjiga. ( Katolička crkva je zbog “Jadnika” napala Viktora Igoa 740 puta.) Smatrao je da će vera nestati , a da će ljudi večito verovati “u boga, dušu, i odgovornost”.
Viktor Igo i Srbija
Jovan Jovanović Zmaj, prevodio je Igoa, divio mu sa, bio je i član upravnog odbora za podizanje spomenika velikom francuskom piscu u njegovom rodnom gradu, Bezansonu.
Viktor Igo je u jeku srpsko turskog rata 1876. godine održao je u francuskoj Skupštini govor “Za Srbiju!” Tim govorom želeo je da skrene pažnju evropskim vladama na žrtve i ubijanje stanovništva ( žena i dece ,civila) u Aleksincu,ali i bugarskim gradovima Plovdivu, Balaku. Napisao je i jednu pesmu o Srbima , Srbiji “Rasrđeni Dunav” ( nalazi se u zbirci pesama “Orijentalke”). Prvi put 1848. godine pozorišna trupa iz Zagreba izvela je Igoovu dramu“Emilijana” ( u prevodu Jovana Sterije Popovića) u Srbiji.
O delu
Viktor Igo bio je slavan, ne samo u Francuskoj. Ta slava i poštovanje naročito se rasplamsala posle objavljivanja “Zvonara Bogorodičine crkve u Parizu”.
Strasna ljubavne priče sa nesrećnim završetkom u kojoj su žrtve zanosna Esmeralda i nakazni Kvazimodo , ali i Klod Frola, Kvazimodovog dobročinitelja koga će nakon što shvati da je nedužnu devojku okrivio i osudio na vešanje Kvazimodo gurnuti sa zvonika. To je priča o katedrali na čijim zidovima se nalazi reč “sudbina”, početna inspiracija autoru . U romanu je francuski velikan ovekovečio “knjigu od kamena”, opisom fasada, a zatim čitaoca proveo kroz sve ćoškove Bogorodičine crkve, kao simbol srednjovekovne umetnosti i trajanja.
Bilo bi nepravedno svesti ovaj roman na ljubavnu priču jer istovremeno, kroz sudbine i karaktere junaka Igo oštro kritikuje tadašnje francusko društvo, pokazujući lice i naličje Pariza..Kao što opisuje junake, nesrećnog Kvazimoda, Frola , Esmeraldu, njihovu životnu priču, isto tako opisuje crkvu, sve promene kojima je bila izložena, opirući se zubu vremena i ljudskom nemaru. Igo primećuje da crkvu nisu skrnavili samo revoliucionari i vandali, već i umetnici, ubeđeni da je ulepšavaju. Svi junaci, sem Luja XI (1423- 1483), koji je bio vrlo uspešan kralj ,ali surov, poznat po tome što je izmislio neke sprave za mučenje i Pjera Grengoara, pesnika tog vremena, plod su piščeve mašte.
Pomama za Igovim delom “Jadnici” ne može se uporediti sa bilo kojom knjigom u to doba, a to interesovanje nikada nije ni prestajalo. Kada je belgijska izdavačka kuća “Lakroa i Verbekhoven” štampajući poglavlja romana pola godine pre njegovog objavljivanja,( bila je to vrlo uspešna markentinška kampanja ) svih pet tomova bili su vrlo čitani, traženi, čekani . Postalo je bestseller . Sam Igo govorio je da je uvek želeo da napiše “kritički pamfet protiv ljudske patnje, bede i neznanja”. Pet tomova ovog moralističko-humanističkog romana je freska francuskog društva posle Francuske revulucije , Napoleonovih ratova. Roman je saga o iskupljenja, ljubavi, suosećanju glavnog junaka Žana Valžana, njegovog nastojanja da posle devetnaest godina robije, krađe svećnjaka, velikodušnosti sveštenika koji ga optužbom neće vratiti na robiju, već svojim gestom potpuno promeniti; učiniti plemenitijim, spremnim da se žrtvuje za nesrećne, bolesne, obespravljene, ugrožene, onih koji trpe, nadi…
Iako je tadašnja kritika imala mnoge zamerke: počev od nemoralnosti junaka, preterane sentimentalnosti, neskrivene naklonosti prema revoluciji, knjigu su čitali svi, čekali u redovima da se knjižare otvore…Mnogi kritičari smatraju da je “Dvadeset treća” (“Vandeja se buni”) najbolje Igoovo delo, no činjenica je da “Jadnici”, “Zvonar Bogorodičine crkve u Parizu “ plene pažnju i danas.
Studio Volt Dizni je 1996. adaptirao i snimio “Zvonara Bogorodičine crkve u Parizu”. Najpoznatijjom , do sada , i najuspešnijom adaptacijom “Jadnika” smatra se mjuzikl kompozitora Kloda Mišela Šenberga i tekstopisca Alana Bublila. Postavljen u Barbikon centru u Londonu 1985. godine. Roman je pretočen u mjuzikl o prijateljstvu, odanosti, prkosu. Dve godine kasnije na Brodveju su takođe postavili ovaj mjuzikl postao je hit, kao što se desilo u još četrdesetak zemalja.
Poznata je ekranizacija koji je režirao Bili Ougust, a glavne uloge su imali: Lajam Nisan, Džefri Roš, Kler Dejns.
Po najčuvenijem delu V. Igoa “Jadnici”,2012. godine napravljen još jedan film, mjuzikl. Reditelja je Tom Huper. Glavne uloge u ovom filmu igraju : En Hatvej, Hju Džakmen, Rasel Krou, Amanda Sejfrid . Traje 157 minuta i nominovan je za 8 Oskara. Film je 2013. godine dobio samo tri Oskara i to za: šminku i frizuru, miks zvuka, a En Hatvej je dobila Oskara za najbolju sporednu ulogu.
– Muškarac ima samo jednu sigurnu ljubav, ljubav svoje majke. – Čovek što više zna, to više pati. – Društvo neumoljivo odbija od sebe dva staleža ljudi: one koji ga napadaju i one koji ga čuvaju. – Kada ne bi bilo žena, dijamant bi bio samo običan kamenčić. – Ko je zamišljen nije besposlen. Rad može biti vidljiv i nevidljiv. – Muža ne drže u kući deca, nego ženina mudrost. – Nije teško biti dobar, teško je biti pravedan. – Ništa nije umreti, strašno je živeti. – Snovi stvaraju budućnost. – Svaki sporazum između istine i laži uvek je na štetu istine. – Veličina jednog naroda ne meri se brojem, kao što se veličina čoveka ne meri stasom. Njegova mera je količina inteligencije i vrline koje poseduje. – Sve je skupo; samo patnja sveta je jeftina; patnja sveta je besplatna.
ŠETNJA
O, ljubavi, budimo srećni. Dođi, sedi
U senu što izgleda kao suton bledi.
Koračajmo polako. Opusti se. Kloni.
Sad, kad nema nikoga, ti se sa mnom skloni
Iza gustih živica u to vrelo žito.
Što ne mogu četiri zida dići hitro
U tom kutku nevinom, kao čudom nekim!
Priroda je uhoda sa korakom mekim;
Sakrijmo se; ne veruj muku što nas rubi;
Čuj kako ti kolena žarka duša ljubi,
Jer ja sam samo duša, duša što ti tepa;
No duša je sposobna da u kandže ščepa
Ženu, i odnese je, i da svet potresa
Tajanstvenim poklikom orla sa nebesa
I zloslutnim čekanjem zveri koja reži.
Što je divno postići cilj kome se teži,
Slušati stišavanje blage opomene,
Opiti se tajnama dragim što rumene
Milo lice! Slatko je obećanje njeno
Što za tren razmišljanja biće povučeno!
Povučeno? Nikako. Biće još i jače…
Sakrijmo se. Grana se izdajnički mače.
Uvek se saznavalo gde i kad se kriju
Eshil i Megarila pitomih očiju,
I bilo bi odato njihovo šaptanje,
Jer je oleandrima tad drhtalo granje.
Ono što je Ist Said Side za Njujork, Beverli Hils za L.A ili 16 Arondisement za Paris, to je Čelsi za London.
Čelsi je nastao u osmom veku kao malo blatnjavo saksonsko selo na obalama Temze.
Sam naziv potiče od saksonskih reči Cealc Hythe. Početkom 16 veka, ova mala čaršija počinje da bude magnet za buržuje, što bi ga zvali u to vreme Selo Palata.
Počev od Kralja Henrija VIII, pa do kraljice Elizabete I svi su žuljali kočije kroz zemljani Kings Road, jednu od današnjih glavnih ulica punu lukzunih butika i restorana, odakle i sam naziv ulice potiče.
Kako je Kraljevina počela da se širi sa kolonijama, tako je vremenom i Čelsi počeo da akumulira bogatstvo. Kap znoja svakog roba oblila je svaku crvenu ciglu u Čelsiju do dana današnjeg.
Danas, cena prosečne kuće je ovde preko milion funti. Ovaj kraj je poznat i po piscima koji su proveli deo svojih života ovde. Oskar Vajld, Mark Tven, Henri Džejms… bili su samo jedni od mnogobrojnih koji su pisali u miru i tišini u najbezbednijem naselju na svetu.
U novije vreme Stonsi, Bitlsi i Erik Klepton imali su ovaj deo Londona kao adresu u ličnoj karti, čak štaviše Britanski pank se rodio ovde.
Kings Road je neko vreme bio privatna ulica Kralja Džordža. Čak se i izmišljeni Džejms Bond vodi pod adresom ovde. Sedamdesetih godina su pankeri, muzičari, slikari i pisci potisli buržuje iz Čelsija. Danas je ovo mesto bankara, investitora, bivših političara gde može da se nađe poneki glumac koji je napravio pare u Hollivudu, kao Hju Grant ili Majkl Kejn.
Ako si žedan, vodu možes kupiti samo u nekom ekskluzivnom restoranu ili Kartier radnji pod uslovom da kupiš nešto kod njih. Nema nikakvih radnji za običan svet.
Zavukao sam se u francuski bistro sav od keramike, i gledam kako se svetske pare vrte ukrug. Na stolu leži današnji Figaro, Cajtung i ostale evropske top novine. Ovaj deo grada je privukao dosta buržuja iz Evrope. A u isto vreme Erl Kadogan, koji drži skoro celi Čelsi, šamara ih po ušima počev od rente pa do lizinga i to sve na „kratak period“. On praktično ništa ne prodaje. U njegovim rukama je najskuplji deo ove planete. A nije ni čudo kad je njegova familija osnovala agenciju za nekretnine još u 16 veku.
Što se tiče pridošlica, odnosno stranih tajkuna, investitora je u zadnje vreme sve više.
Uglavnom svi slede stari engleski pravilnik.
Oni prvo ošišaju svoju domovinu, pa kad dođu ovde, onda njih šiša Kraljica.
Počelo je u Firenci na konvenciji ekologa. U to vreme ovaj dan se proslavljao kao dan sv. Franje Asiškog, sveca zaštitnika životinja i životne sredine. Vremenom je izgubio svoje versko obeležje i odavno predstavlja praznik svih ljubitelja i zaštitnika životinja bez obzira na veru i naciju.
TAMOiOVDE 