ŠATROPERAMIKALAZA…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________

Kada mi se neki pisac hvali kako perfektno govori šest jezika obično mu savetujem da se zaposli na nekoj hotelskoj recepciji. Tamo čeznu za takvima! Ja, lično, imam velikih muka i sa maternjim. Jedva nađem reči koje su mi potrebne za sva čuda koja nam se događaju.  Još u gimnaziji, redovno sam išao na popravne ispite iz francuskog, ruskog i srpske gramatike.

Nikako da uhvatim jedno slobodno popodne i naučim taj engleski! Jedna nadobudna dama u nekom otmenom diplomatskom društvu pokušala je da me uvredi: “Kako nam to, vi, otkrivate Ameriku u svojim knjigama, a ne znate engleski?”- pitala me je.

“Gospođo”, kazao sam, “Kolumbo je, takođe, otkrio Ameriku, a nije znao ni reči engleskog!”

 Siroti naši prevodioci! Koliko li je tek njima teško kada pokušaju da prevedu neprevodivo. Piše mi jedan iz Amerike:

 “U vašoj priči, koju upravo prevodim, postoje neki nejasni izrazi, pa vas molim da mi ih objasnite. Pišete da je to koštalo kao /kajgana svetog Petra./ Odakle znate da je Sv. Petar jeo omlete? Ako je, pak, jeo, koliko je mogla da košta ta kajgana kada je toliko skupa? Od koliko jaja? U kojoj valuti je plaćena? Da li bih taj izraz mogao da prevedem kao: */St.Peter’s scrambled eggs?/* Kada smo kod jaja, kod vas sam pronašao izraz /“jaje na oko“/? Šta je to? */Egg on eye/*? Zašto bi neko stavio jaje na oko? Da se možda, kod vas očna oboljenja ne leče jajima? Unapred zahvalan itd…”

 Jedan drugi me pita u pismu, šta to znači da je mališan bio/“pljunuti otac”/? Ko mu je i zašto ispljuvao tatu? Da li se kod nas pljuju očevi i kojom prilikom?

 Zanima ga, takođe, izraz /“buni se k’o Grk u apsu” /Zbog čega je taj Grk zatvoren kod nas i zašto je protestovao? i kako je, uopšte, moguće da nekome /“padne sekira u med”/? Otkud sekira u medu? Zar se med ne čuva u teglama ili zatvorenim posudama?

 Sa izrazom /“spava k’o zaklan”,/ imao sam najviše neprilika. Kako prevesti na civilizovani jezik, da neko tako dobro i slatko spava, kao da su ga preklali? Da li smo se kroz istoriju toliko dugo klali da nam je pokolj već ušao u metaforične snove?

 No, najviše pitanja dobio sam u vezi sa poetskom slikom da je jedan tip /“prdnuo u čabar”,/ to jest, čabrirao, što je potpuno neprevodivo ni na kakav jezik! Mada je i to teško, čovek bi, ipak, lakše mogao da objasni kakav je neko, koga zovu /“mrtvo puvalo”/(mrtav a puse) ali kako objasniti tipičan beogradski izraz koji ima toliko skrivenih značenja, a ne znači ništa – /landara pisore/! Ili kada je neko pomalo bleskast, pa ga zovu /indi-mindi-saja-paja/? Da ne pominjem stari izraz: /šatro, Pera, Mika, Laza/!

 Prevodioce  zanima još i to zašto su za nas toliko udaljena baš /španska sela/ (To su za mene španska sela), kad ima mnogo udaljenijih, kao što su, na primer, novozelandska ili peruanska?

 Dobro je da se nisu setili da me pitaju šta znači /“rasturi ga k’o Bugarin ćurku“/ i zbog čega se neko /“smeje k’o lud na brašno“/? Šta ima smešno u brašnu? Da li kod vas u pekarama rade ludaci?

 Ipak lakše mi je da odgovorim na pitanje o rečima i izrazima nego o stvarima u ovoj zemlji koje ni ja, zaista, ne umem da objasnim.

 Ukratko, da se poslužim rečima jedne novokomponovane pesme:

/Ne plači mi na kućnome pragu/

/Da mi vrata ne povuku vlagu…/

 Momo Kapor     

KAD SVE SE (NE)DESI I (NE)PROĐE…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________

Sve će to, o mila moja

Sve će to, o mila moja prekriti
Ruzmarin, snjegovi i šaš
I dvije će pokisle ptice
Iz tvoga oka prhnuti na jug
Nijedna suza, nimalo volje,
Nijedna slutnja, ni glas
A moglo je bolje

Reći ćeš, malo je tužno
A on je bio kopile i jad
I staćemo goli i sami
Pred ovo ledeno nebo i mrak
Miriše pelin, pusto polje,
Ocvale ruže i med
A moglo je bolje

Gdje, pokaži mi
Gdje, kad tužne sudba ne voli
I čime od svijeta da se braniš
Kao ruža sa dva smiješna trna ili snom
Uzalud, uzalud, sve je protiv nas

Duško Trifunović


____________________________________________________________________________________________

ONA RADI U RUDNIKU…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Ona pobija sve stereotipe.

Neustrašiva i ponosna, odvažna a nežna. Ona radi u rudniku i, kao što pesma kaže, život joj nije lak. Dvadesetšestogodišnja Milica Božić Jovanović samohrana je majka koja se za bolje sutra male Anđele bori tako što se u poslednja tri meseca iz sveg srca trudi da što pre savlada prevoz rude i jalovine sa kriveljskog kopa.

Ova plavooka mlada žena, naime, prva je u istoriji kriveljskog kopa koja upravlja kamionom damperom, grdosijom od 370 tona. Vele, doduše, da je nekada davno bilo pokušaja da žene upravljaju pomoćnom i mnogo manjom mehanizacijom, grejderom na primer, ali je sve i ostalo na pokušaju. Milica je uporna da do kraja istera, kako kaže, svoj životni san.

 – Čini mi se da malena imam želju da sednem u kamion. Oduvek sam volela da vozim jer sam se i kao devojčica igrala sa autićima, umesto da mi društvo prave lutke. Jednostavno volim volan! – reče Milica nevoljno gaseći damper kako bi popričala sa znatiželjnim novinarima koji su 27. aprila došli na kriveljski kop da upoznaju „čudo od žene“. Zatekli smo je kako se pod budnim okom instruktora Srđana Rančića, vozača sa dvadesetogodišnjim iskustvom, vešto parkira uz bager koji će za par minuta u korpu njenog dampera utovariti 220 tona jalovine. Njen posao, kako nam je objasnila, jeste da raskrivku odveze i iskipuje na transportni sistem.

 – Ma, nije uopšte teško, čak mi je i lakše da vozim damper nego moj auto, zbog bolje preglednosti. Ovo su novi kamioni, laki su za upravljanje, imaju elektroniku i više komandi. Uživam vozeći jer su velika vozila moja velika ljubav. Zato sam i završila tu školu – kaže dodajući da je po struci tehničar drumskog saobraćaja, odnosno vozač motornih vozila.

 Milica je najpre radila špediterski posao u garaži RBB-a. Dobila ga je posle pet-šest godina čekanja na birou. Po sopstvenom priznanju, tu je bilo više posla sa papirima nego sa vozilima, pa je rešila da pita šefove da li može da se oproba kao vozač dampera. Tako je pre tri meseca počeo da se ostvaruje njen san i to u tri smene.

 -Najteže mi, možda, pada noćna vožnja, kad sam u drugoj ili trećoj smeni. Tada posebno moram da vodim računa kada se mimoilazim sa kolegama jer ako, recimo, on vuče teret, ja moram da ugasim svetla, ali i da ga opomenem da sam tu. Moram da se sklonim sa strane i nađem pravu deonicu za bezbedno mimoilaženje. Nije mi, priznajem, svejedno i kada se spuštam na donje etaže, do bagera PH1, gde su uži putevi. Ipak, i pored mojih predrasuda o tome kako će kolege reagovati i da li će sarađivati sa mnom, moram da kažem da su me odmah prihvatili i maksimalno mi pomažu da se što pre uklopim – kaže ova smela mlada žena.

 Namera joj je, dodaje, da u dogledno vreme položi i vozački ispit za „D“ kategoriju kako bi svojoj “kolekciji” dodala i autobus. To, međutim, ne znači da nema nameru da krstari po „terasama“ Rudnika još dugo. Naprotiv, kaže da će za volanom dampera dočekati penziju.

 Generalno posmatrano, od 4.872 radnika RTB-a, petinu „drži“ lepši pol. Imajući u vidu činjenicu da ovi podaci važe za kompaniju kojoj je osnovna delatnost kopanje rude bakra, procenat nije za potcenjivanje. A, još kada se uzme u obzir da polovina od skoro 900 zaposlenih žena radi direktno u proizvodnji, poput Milice, rodna ravnopravnost kojoj težimo ne čini se tako dalekom.

G. Tončev Vasilić/ist.media

___________________________________________________________________________________________