BUDUĆNOST UMA…

tamoiovde-logo

Mičio Kaku: Budućnost uma

U novoj Biblioteci odlomak iz novog hit izdanja Heliska, knjige Budućnost uma,od autora koji je najpoznatiji promoter nauke na svetu danas

Tekst: Mičio Kaku (Odlomak iz knjige Budućnost uma, Heliks 2014)

Da biste stekli predstavu o tome kakva bi mogla biti vanzemaljska svest, osvrnućemo se na strategije koje je priroda usvojila za razmnožavanje živih bića na Zemlji. Postoje dve osnovne reproduktivne strategije u prirodi s dubokim posledicama po evoluciju i svest.

Prvu strategiju primenjuju sisari: napraviti malobrojno potomstvo koje se potom pažljivo i ponaosob odgaja do zrelosti. Ovo je rizično rešenje, jer se u generaciji napravi tek po nekoliko potomaka, ali pretpostavlja se da će odgajanje povećati verovatnoću preživljavanja. To znači da se svako novorođenče neguje i pažljivo gaji tokom određenog perioda.

Ali postoji druga, mnogo starija strategija koju primenjuje najveći deo vrsta u biljnom i životinjskom carstvu, uključujući insekte, gmizavce i većinu drugih životnih oblika na Zemlji. Ideja je da se napravi veliki broj jaja ili semenki i potom se ti produkti prepuštaju sami sebi. Bez negovanja, najveći deo potomstva ne preživi, tako da samo nekoliko izdržljivih jedinki opstane do sledeće generacije. To znači da roditelji ne ulažu nikakvu energiju u svaku narednu generaciju, te se razmnožavanje oslanja na prosek u preživljavanju; tako se produžava vrsta.

Te dve strategije dovode do iznenađujuće različitih stavova prema životu i inteligenciji. Prema prvoj strategiji, svaki pojedinac je važan. Ljubav, negovanje, naklonost i vezivanje se vrednuju visoko u ovoj grupi. Ta strategija razmnožavanja je uspešna samo ako roditelji ulažu znatnu količinu dragocene energije da očuvaju mlade. Nasuprot tome, po drugoj strategiji nimalo se ne ceni pojedinac, već je bitno preživljavanje vrste ili grupe u celini. Za članove grupe individualnost nema nikakav značaj.

Strategija razmnožavanja ima značajne implikacije po evoluciju inteligencije. Na primer, kada se sretnu dva mrava, razmenjuju ograničenu količinu informacija putem mirisa i gestova. Iako su informacije koje dva mrava razmenjuju krajnje šture, pomoću njih uspevaju da naprave tunele i odaje i objedine ih u mravinjak. Premda pčele međusobno komuniciraju izvodeći ples, slične su mravima po tome što kolektivno dejstvuju: prave složeno saće i lociraju udaljene bokore cveća. Dakle, njihova inteligencija nije toliko odlika jedinke, nego proističe iz sveukupne interakcije čitave košnice i iz njihovih gena.

Razmislimo sada o inteligentnoj vanzemaljskoj civilizaciji zasnovanoj na drugoj strategiji, sličnoj kakvoj inteligentnoj vrsti pčela. U takvom društvu pčele radilice koje svakodnevno lete tražeći polen potrošna su roba. One se ne razmnožavaju, već žive s jednim jedinim ciljem, da služe košnici i matici, za koju su spremne da se žrtvuju. Veze koje povezuju sisare njima ništa ne znače. Hipotetički posmatrano, to bi moglo da utiče na njihov svemirski program.

Pošto je nama vredan život svakog astronauta, mnogo resursa se troši da bi se oni vratili živi. Veliki deo troškova svemirskog putovanja odlazi na stvaranje uslova za život za kosmonaute, tako da mogu da izvedu povratno putovanje i uđu u atmosferu. Ali civilizacija inteligentnih pčela možda ne smatra život svakog radnika toliko vrednim, te bi njihov svemirski program mogao da košta mnogo manje. Njihovi radnici ne bi morali da se vraćaju kući. Svako putovanje bi moglo biti jednosmerno i to donosi značajnu uštedu.

Zamislite sada da smo sreli vanzemaljca sličnog pčeli radilici. Kad naiđemo na pčelu u šumi, ona će obratiti pažnju na nas isključivo onda kad ugrozimo nju ili košnicu. Inače mi za nju ne postojimo. Stoga verovatno ni vanzemaljsku radilicu nimalo ne bi zanimalo da uspostavi kontakt ili da podeli svoje znanje s nama. Držala bi se svoje osnovne misije, ignorišući nas. A i vrednosti koji mi negujemo bile bi gotovo beznačajne za nju.

Sedamdesetih godina, na antene sondi Pionir 10 i 11 prikačene su plakete s najvažnijim informacijama o našem svetu i društvu. Na plaketama se veličala raznovrsnost i bogatstvo života na Zemlji. Naučnici su tada pretpostavljali da su vanzemaljske civilizacije kao mi, radoznale i zainteresovane za kontakt. Ali kada bi plaketu našla neka takva vanzemaljska pčela radilica, vrlo je verovatno da joj ništa ne bi značila.

Uz to, pčele radilice ne moraju da budu izrazito inteligentne, nego samo dovoljno inteligentne da služe interesima svoje košnice. Dakle, ako bismo poslali poruku planeti inteligentnih pčela, verovatno bi ih malo zanimalo da pošalju odgovor.

Čak i ako bi mogao da se uspostavi kontakt s takvom civilizacijom, komunikacija bi se verovatno teško izvodila. Na primer, kada komuniciramo jedni s drugima, razlažemo ideje u rečenice zasnovane na strukturi subjekat/predikat kako bismo izgradili narativ koji često predstavlja ličnu priču. Većina naših rečenica ima narednu strukturu: „Uradio sam to“ ili „Oni su uradili ono“.

Zapravo, u književnosti i razgovorima uglavnom koristimo pripovedanje, često protkano sopstvenim ili tuđim iskustvima i dogodovštinama koje smo doživeli mi ili naši uzori. Ovde se pretpostavlja da su naša lična iskustva glavni način otkrivanja informacija.

Međutim, civilizaciju zasnovanu na inteligentnim pčelama možda ne bi zanimali lični narativi. S obzirom na to da su izrazito opredeljene za život u kolektivu, njihove poruke možda nisu lične, već svedene na činjenice, s važnim informacijama nužnim za košnicu, umesto na lične trivijalnosti i tračeve koji bi mogli da poboljšaju položaj pojedinca u društvu. Zapravo, njima bi naše pripovedanje moglo biti pomalo odbojno, jer stavlja ulogu pojedinca ispred potreba kolektiva.

Takođe, pčele radilice bi imale potpuno drugačiji osećaj za vreme. Pošto su radilice potrošne, možda ne bi imale dug životni vek. Moguće je da bi učestvovale u projektima koji su kratkoročni i dobro definisani. No mi živimo mnogo duže, ali takođe smo svesni protoka vremena i biramo projekte i zadatke koje možemo da završimo u okviru svog života. Podsvesno izvodimo projekte, uspostavljamo veze s drugima i ciljeve u skladu s konačnim životnim vekom. Drugim rečima, živimo u jasnim etapama: samci, u braku, podižemo decu, penzionišemo se. Često, iako nesvesni toga, pretpostavljamo da ćemo živeti, na kraju i umreti, u konačnom vremenskom okviru.

Ali zamislite bića koja žive hiljadama godina, ili su čak i besmrtna. Njihovi prioritet, ciljevi i ambicije bili bi potpuno drugačiji. Mogli bi se upuštati u projekte koji bi trajali mnogo ljudskih vekova. Na međuzvezdana putovanja često se gleda kao na čistu naučnu fantastiku, jer, kao što smo videli, konvencionalna raketa putuje do obližnje zvezde približno sedamdeset hiljada godina. Za nas je to neostvarivo dugo. Ali za vanzemaljski oblik života, taj period bi možda bio potpuno nevažan. Na primer, moguće je da su u stanju da ulaze u hibernaciju, da uspore svoj metabolizam ili naprosto žive neodređeno dugo.

KAKO IZGLEDAJU?

Naši prvi prevodi tih vanzemaljskih poruka verovatno će nam dati nekakav uvid u njihovu kulturu i način života. Na primer, sasvim je moguće da su vanzemaljci evoluirali od grabljivica te da zato imaju neke njihove karakteristike. (U načelu, predatori na Zemlji su pametniji od plena. Tigrovi, lavovi, mačke, psi i drugi lovci primenjuju lukavštine da bi se prikradali, presretali i krili; za sve to potrebna je inteligencija. Sve te životinje imaju oči na prednjoj strani lica, što znači da poseduju stereo-vid, da bi se usredsredile na lovinu.

Životinje koje su plen, s očima postrance kako bi opazile predatora, mogu samo pokušati da pobegnu trčeći. Zato i kažemo „lukav kao lisica“ i „glupa guska“.) Vanzemaljski oblici života možda su prerasli mnoge predatorske instinkte svojih dalekih predaka, ali verovatno predator i dalje živi u nekom delu njihove svesti (na primer, u vidu težnje za zauzimanjem teritorije, za širenjem i, po potrebi, nasiljem).

Ako razmotrimo ljudsku rasu, vidimo da postoje najmanje tri komponente koje su u osnovi razvoja naše inteligencije:

Palac naspram ostalih prstiju, što nam omogućava da pomoću alatki manipulišemo okruženjem i preobražavamo ga.

Stereo-vid ili 3D oči lovca.

Jezik, koji omogućava da akumuliramo znanje, kulturu i mudrost kroz generacije.

Kada uporedimo ove tri komponente s karakteristikama životinja, opažamo da tek nekoliko životinja ispunjava te kriterijume za razvitak inteligencije. Na primer, psi i mačke nemaju sposobnost hvatanja niti složeni jezik. Hobotnice imaju napredne pipke, ali ne vide dobro i nemaju razvijen jezik.

Moguće su varijacije ova tri kriterijuma. Umesto naspramnog palca, vanzemaljac bi mogao imati kandže ili pipke. (Jedini preduslov je sposobnost manipulisanja okruženjem pomoću alatki napravljenih tim dodacima.) Možda ne bi imao dva oka, već mnogo više, poput insekata. Ili bi bio opremljen senzorima zvuka ili UV svetlosti namesto vidljive svetlosti. Najverovatnije bi imao stereo-vid lovca, jer su predatori načelno inteligentniji od plena. Takođe, umesto jezikom zasnovanim na zvukovima, moglo bi se desiti da vanzemaljci komuniciraju pomoću različitih oblika vibracija. (Jedini zahtev je da razmenjuju informacije među sobom kako bi uspostavili kulturu koja se proteže kroz mnoge generacije.)

Ali van ta tri kriterijuma, sve je moguće.

Dalje, svest vanzemaljaca bi mogla biti odraz njihovog okruženja. Astronomi sada uviđaju da najrasprostranjenije okruženje za život u univerzumu možda nisu planete kao što je Zemlja, na kojima možete uživati u toploti svetlosti s matične zvezde, već ledeno hladni sateliti u orbiti oko planeta veličine Jupitera, milijardama kilometara udaljeni od zvezde.

Rašireno je mišljenje da Evropa, ledom okovan Jupiterov mesec, krije tečni okean ispod zaleđene površine, zagrevan plimskim silama. Evropa se, kružeći oko Jupitera, sažima u različitim smerovima usled velikog gravitacionog privlačenja Jupitera, što izaziva trenje duboko u unutrašnjosti tog meseca. Tako se stvara toplota i formiraju se vulkani i okeanski ventili usled kojih se led topi pa nastaju tečni okeani. Procenjuje se da su Evropini okeani prilično duboki, zapremine višestruko veće od okeana na Zemlji. Budući da je moguće da oko 50 posto svih zvezda na nebu kruže planete veličine Jupitera (stoput ih je više nego planeta nalik Zemlji), najrasprostranjeniji oblik života mogao bi se nalaziti na ledenim mesecima gasovitih džinova kakav je Jupiter.

Zato će prva vanzemaljska civilizacija s kojom se budemo sreli najverovatnije biti vodenog porekla. (Takođe je verovatno da su ti vanzemaljci izašli iz okeana i naučili da žive na ledenoj površini svog meseca, daleko od vode. Razloga je više. Pre svega, svaka vrsta koja neprestano obitava pod ledom imaće prilično ograničen pogled na kosmos. Nikada neće razviti astronomiju niti svemirski program, jer će misliti da je sav univerzum taj okean pod ledenom kapom. Drugo, pošto voda stvara kratke spojeve elektronskih komponenata, nikada neće konstruisati radio ili televiziju ukoliko ostanu pod vodom. Da bi ta civilizacija napredovala, mora ovladati elektronikom, a elektronika ne može postojati u okeanima. Dakle, ti vanzemaljci su verovatno našli način da napuste okean i da opstanu na kopnu, kao što smo mi uradili.)

Šta se dešava ako ovaj životni oblik evoluira u civilizaciju sposobnu za svemirska putovanja i u stanju da dođe do Zemlje? Hoće li i dalje biti biološki organizmi kao što smo mi ili će biti postbiološka bića?

 

 Mičio Kaku, jedan od najplodotvornijih autora naučnopopularnih knjiga, pisac „Fizike nemogućeg“, „Paralelnih svetova“ i „Hiperprostora“, pod lupu je stavio najsloženiji objekat u poznatom kosmosu – ljudski mozak – i zapitao se kakva je budućnost uma u svetlu savremenih naučnih istraživanja i vrhunskih tehnoloških prodora.

Tajne funkcionisanja mozga živih bića u novije vreme se otkrivaju, pre svega, zahvaljujući računarima i sofisticiranim skenerima. Nekadašnji ekskluzivni domen naučne fantastike poslednjih decenija postao je deo stvarnosti. Tehnologije koje su ranije smatrane nemogućim, kao što je snimanje sećanja, telepatsko komuniciranje, video-zapisi snova i telekineza, demonstrirane su u laboratorijskim istraživanjima.

„Budućnost uma“ je pouzdan i fascinantan uvid u uzbudljive eksperimente koji se danas sprovode širom sveta, a zasnovani su na dostignućima u neuro-naukama i fizici. Možda ćemo jednoga dana razviti „pilulu za pamet“, koja će nam poboljšati pamćenje; biti u mogućnosti da prenesemo memorijske sadržaje naših mozgova na računar, neuron po neuron; odaslati misli i emocije u lokalni „internet“ tuđeg mozga; upravljati računarima i robotima svojim umom; pomeriti granice besmrtnosti; čak i uspeti da pošaljemo svest daleko u kosmos.

Kaku predstavlja i radikalno novu teoriju svesti koju primenjuje da bi na potpuno nove načine objasnio mentalne bolesti, veštačku inteligenciju i vanzemaljsku inteligenciju.

Mičio Kaku je doktorirao na Kalifornijskom univerzitetu u Berkliju. Bavi se istraživanjima na polju teorije superstruna, supergravitacije, supersimetrije i hadronske fizike. Veliki je popularizator nauke. Napisao je nekoliko najbolje prodavanih naučnopopularnih knjiga o najintrigantnijim tokovima moderne fizike, između ostalog „Fizika nemogućeg“, „Paralelni svetovi“, „Hiperprostor“. U javnosti često istupa protiv nuklearnog naoružanja i zloupotrebe nauke i izražava brigu zbog globalnog zagrevanja i terorizma.

Izvor: elementarium.cpn.rs

____________________________________________________________________________________________

NAJSKUPLJA ŽIVOTINJA NA SVETU…

tamoiovde-logo

Ovo je NAJSKUPLJA životinja na svetu i vlasništvo je četiri biznismena

Upoznajte Horizona, najskupljeg bivola na svetu koji je procenjen na 8,5 miliona funti.

Ubraja se u najveća goveda, sa rasponom rogova od oko skoro 1,5 metara, i jedan je od najtraženijih bivola u Južnoj Africi.

2c36e1e1de4edec52b906db9a5098314

Foto: Profimedia

Horizon je pravi rudnik zlata, a tražen je zbog svojih besprekornih gena i raspona rogova. Vlasnici Gejm rezervata kupili su bivola da bi privukli turiste, a Horizon im pruža mogućnost da uzgajaju najveća i najbolja krda.

I lov je unosan posao u Africi, pa tako bizoni sa najvećim rogovima poput onih koje ima Horizon mame najiskusnije lovce kako bi došli do veoma vrednog trofeja.

Horizon ima i kvalitetno potomstvo, a cena mu se utrostručuje kada junica ostane steona. Sa normalnim „drugi stanjem“ cena je oko 38.000 funti, a već sa narednim potomstvom cena raste na 121.000 funti.

0dbb97c56a683e164571420f2d96d9e1 (1)

Foto: Wikipedia

Ovaj bivo je prvobitno prodao odgajivač Žak Malan. Trenutno je u vlasništvu četiri biznismena iz Južne Afrike i boravi na imanju jednog od svojih vlasnika Pieta du Toa.

S obzirom na to da je njegova vrednost 176 miliona južnoafričkih randa, Horizon je postao najskuplji bivol ikad. Tokom 2013. godine bivol Misteri prodat je za 40 miliona randa.

Svaki od ovih biznismena ima 25 odsto vlasništva Horizna i može da ga upari sa deset krava godišnje.

– Horizon je bivo koji ima najveći raspon rogova u istoriji, on je bez bolesti, on je najveći bivo koji je ikada uzgajan. Njegovi potomci će se prodavati drugim farmama u Južnoj Africi. Horizon je sada na našoj farmi i očekuje krave drugog vlasnika u julu – kaže odgajivač Piet du Toa.

Afrički bivo je imao rogove čiji je raspon bio 1,5 metara, ali su lovci odstrelili najkrupnije. Uzgajivači sada žele da obnove takve bivole jer oni mogu doneti milione.

dailymail.co.uk , I. F. , | 23. 04. 2016

Izvor: blic.rs

______________________________________________________________________________________

 

SVI STANOVNICI POTOMCI JEDNOG ČOVEKA…

tamoiovde-logo

Upoznajte ostrvo nasred okeana na kom su svi stanovnici potomci jednog čoveka!

420249_ostrvo2_fIzolovanu zajednicu čine 62 stanovnika.

Ovde nema kriminala ni stresa, a najbliže naseljeno kopno je udaljeno 4.800 kilometara.

Na jednom od Kukovih ostrva koralnog porekla nema ubistava niti krađa. Meštani, koji su skoro svi potomci Engleza Vilijama Marstersa, ne koriste novac, već praktikuju robnu razmenu.

420252_ostrvo5_ffGorivo i namirnice koje se ne mogu naći na ostrvu dopremaju se brodovima dvaput godišnje. Putovanje „na kraj sveta“ nije moguće avionom niti helikopterom, već samo brodom s Tahitija, i traje devet dana.

Život na Palmerstonu prilično je jednostavan. Ostrvljani preko nedelje pecaju ribu, jedinu sirovinu koja se izvozi, a vikendom se okupljaju u crkvi i kupaju.

Struju i internet imaju samo po nekoliko sati dnevno, a ostrvo raspolaže sa dva zajednička toaleta. Umesto tekuće vode, koristi se kišnica.

419703_ostrvo3_fIncest – zbog malog broja stanovnika, meštani Palmerstona sklapaju brakove sa svojim rođacima.- Sestra i ja imamo šestoro dece, a jedno je zaostalo u razvoju – kaže Bil Marsters.

300 ljudi živelo je na ostrvu između 1950. i 1970., ali su mnogi otišli u potragu za partnerom ili obrazovanjem

– Na Palmerstonu se niko ne bije i ništa ne može da pođe po zlu. Naučili smo da delimo sve što imamo. Recimo, ako mi ponestane pirinča, zamoliću komšiju da mi pozajmi malo i on će to rado učiniti – kaže gradonačelnik Bob Marsters.

Međutim, veliki izazov predstavljaju oluje, kao i činjenica da brodovi sa zalihama mogu da zakasne. Jednom su brod čekali 18 meseci.

420251_ostrvo4_ffKako na ostrvu nema zubara, najstarija meštanka Mama Aka (92) morala je da otputuje u Rarotongu, prestonicu Kukovih ostrva, odakle je uspela da se vrati tek kroz šest meseci.

Novinar Bi-Bi-Sija Tomas Martinsen jedan je od retkih koji su posetili Palmerston.

Upitavši meštanina šta bi se dogodilo kada bi neko ukrao kokosov orah, dobio je odgovor:

– Napunio bih kolica kokosovim orasima i odneo ih kod njega. Krađa bi značila da mu je hrana potrebna, ali je previše ponosan da bi je tražio.

419704_71877043williammarsters304_hf

Predak: Vilijam Marsters

Parčence kopna u nepreglednom okeanu prvi je naselio Englez Vilijam Marsters sa ženom i njenim dvema rođakama pre 150 godina.

Tamo ga je kao čuvara poslao tadašnji vlasnik ostrva, britanski trgovac Džon Brender.

Nakon Brenderove smrti, kraljica Viktorija je dodelila Palmerston Vilijamu Marstersu, koji je kasnije dobio 23 dece sa svojom suprugom, ali i njenim rođakama.

Od 62 trenutna stanovnika ostrva, samo dve učiteljice i jedna medicinska sestra nisu njegovi direktni potomci.

Izvor: vestinet.rs (Blic)

__________________________________________________________________________________________

ZAŠTO, PITAJU SE MNOGE ŽENE…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Evolucija (švaleracije) je kriva za sve
Pitanje je prastaro – šta to tera mnoge muškarce da varaju svoje žene? Može da se pita i obratno, ali ovde se bavimo samo muškom naravi. Jedan psiholog tvrdi da ima konačni odgovor. Zapravo, 27 odgovora.

0,,15817269_303,00Zašto, pitaju se milioni žena koje uhvate svog partnera u prevari i laži.

Isto pitanje je psiholog Martin Stjuart čuo hiljadama puta. „Bavio sam se opštim istraživanjem problema u emotivnim vezama. Ali dok sam radio na tome, od žena sam non-stop slušao: Mi samo hoćemo da znamo zašto nas muškarci varaju. Tako sam odlučio da to bude moja tema“, priča u razgovoru za DW Stjuart, šef odseka psihologije na katarskom koledžu Doha.

Studija je psihologa odvela u Veliku Britaniju gde je razgovarao sa 500 muškaraca u potrazi za odgovorom na jednostavno žensko pitanje. Čak 45 odsto njih je počinilo prevaru nekada u životu, 27 odsto priznaje da vara aktuelnu partnerku. I skoro svi su imali izgovore, nabraja Stjuart: Došlo mi je na tacni! Nemamo dovoljno seksa u vezi! Pa to je samo seks, i dalje volim svoju devojku! „Sa psihološkog gledišta, ovo nisu razlozi“, kaže Martin Stjuart.
Pravi razlozi, tvrdi psiholog, nalaze se u teoriji evolucije.

Osnovna ideja je da ponašanje današnjih jedinki ima duboke korene u prošlosti. Pravo pitanje bi, kaže naš sagovornik, bilo: zašto su muškarci u prošlosti varali? Na počecima ljudske vrste neko ponašanje je imitirano samo ukoliko je osiguravalo opstanak rase. Za muškarce je itekako imalo smisla da oplode nekoliko žena – tako su obezbeđivali da njihovi geni prežive.

Uzmi sve što ti život pruža

0,,17672793_404,00

Stjuart planira da obavi slično ispitivanje sa ženama u glavnoj ulozi

Stjuart tvrdi da je evolucija stvorila različite vrste mozgova kod muškarca, da su svi manje-više skloni preljubi, ali iz raznih razloga. „Postoji 27 tipova muškaraca i žene bi trebalo da budu svesne sa kojim od njih su u vezi. Neki su skloniji varanju od drugih“, kaže ovaj psiholog.
Jedan tip je recimo oportunista – on nije u stanju da propusti ni jednu priliku koja mu se nudi. DW je razgovarao sa nekoliko Britanaca koji svi tvrde da su verni. Među njima je i Pol (40) koji ipak poznaje nekoliko idealnotipskih oportunista.

„Okolnosti su povoljne, božićna žurka recimo. Imaš brzopotezni seks gde god, jednostavno oboje su spustili gard, i to se desi! Na kraju se samo to i može reći – desilo se“, kaže Pol.

Drugi tip je manipulator. Stjuart ga definiše kao čoveka koji svaku situaciju pokušava da okrene u svoju korist, spreman je da obmane porodicu, partnerku i prijatelje, samo kako bi imao momentalnu satisfakciju. Ben iz Londona nam kaže da se nekoliko puta svađao sa prijateljem za kojeg misli da je manipulator. „On tvrdi recimo da, ukoliko ne zna dečka devojke sa kojom želi da se smuva, onda i nije važno što ona ima dečka.“

Ima nade za žene
Ipak Martin Stjuart nije ostavio ženski rod bez tračka nade. Njegova studija zaključuje da negde tamo postoje i dostojni muškarci. „Jedan primer je mister sigurni. Njegov cilj je da se uhvati u koštac sa svojim vrlinama i manama kako bi živeo pristojno. Postoje i vizionar, mislilac, porodični čovek…“
Za kraj pitamo Stjuarta kojem tipu on pripada? „O ne! To svi hoće da znaju, ali nikada nećete to izvući od mene!“
Autor: Lindzi Meling, London / nr
Urednik: Jakov Leon
Izvor:www.dw.de

_____________________________________________________________________________________________________

ŠKOTSKE BOLNIČARKE ŽIVOT DALE ZA SRBIJU…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________________________

Za razliku od Srba, Britanci imaju kratko pamćenje.

Retko ko u mojoj domovini zna koliko je Srbija propatila, ili da su Srbi stali rame uz rame sa nama. Sramota je što su se dve zemlje sa tako jakim istorijskim vezama toliko udaljile. Nadam se da će se to promeniti, i da će moj rad o “škotskim bolničarkama” u Srbiji i Flori Sandes, jedinoj Britanki u Srpskoj vojsci tokom Velikog rata – koliko god skroman bio – tome malo doprineti.

Ovako govori Luiz Miler, književnica iz Škotske, već godinama obuzeta sudbinom hrabrih Škotlanđanki koje su krajem 1914. pohrlile u Srbiju kako bi negovale ranjene srpske vojnike.

Do ove priče Milerova je, veli, došla sasvim slučajno:

-Tu se, opet, vidi razlika između Srba i Britanaca., jer kod nas je delo ovih žena potpuno zaboravljeno. One se ne pominju u udžbenicima istorije iako je Prvi svetski rat započeo u Srbiji. Istočnom frontu se ne poklanja dovoljna pažnja. To je samo fusnota u britanskoj istoriji. Šteta, jer čim malo zagrebete vidite jednu neverovatnu priču- govori Luiz Miler.

To je storija o jedinstvenoj zdravstvenoj ustanovi u istoriji medicine., o “bolnici škotskih žena” u kojoj su isključivo radili dobrovoljci sa Ostrva. Ovakavih bolnica, gde su negovani ranjenici i bolesnici, samo u Srbiji –  1915. godine rezorenoj i ratom i pegavim tifusom – bilo je četiri: u Kragujevcu, Mladenovcu, Valjevu i Lazarevcu. Jedna je radila u Dobrudži, još tri na Solunskom frontu.  I dve škotske ambulante su u Francuskoj zabrinjavale srpske ranjenike. Zato je ovo, podseća Liuz Miler, i priča o odanosti i požrtvovanju, i bliskosti dva naroda, Škota i Srba.

-Žene su tada u Britaniji bile tretirane kao osobe drugog reda. A kada su došle u Srbiju bile su jednake i sve su, bez izuzetka, govorile o hrabrosti i ljubaznosti našeg naroda. Kakav je to šok za svakoga ko bez razmišljanja prihvata sve što piše o Srbima u ovdašnjim novinama-  podseća Milerova.

Više od 20 Britanki umrlo je u Srbiji. Tri su pokopane u Kragujevcu, među njima i najpoznatija, dr Ellizabet Ros. Na njenom grobu u gradskom groblju u srcu Šumadije piše: “Ona je dala svoje srce srpskom narodu”.

A Flora Sandes odlikovana je oredenom Karađorđeve zvezde. Ostala je , i posle rata, da živi u Beogradu. Udala se za “belog Rusa”, Jurija Judeniča i 1941. godine ponovo obukla vojničku uniformu. Zato je odvedena u koncentarcioni logor.

– Ona nije bila samo srpska heroina. Flora Sandes je i jedina Britanka koja je zvanično bila vojnik u Prvom svetskom ratu i – jedini oficir. Čin narednika dobila je u Srpskoj vojsci.

Oduševilo me je što vi, Srbi, niste nimalo nalik na nas Britance, ne zaboravljate ljude koji su vam činili dobro – kaže Milerova dodajući da je o Flori Sandes i škotskim bolničarkama osamdesetih godina napisano nekoliko knjiga u Britaniji, ali nisu prošle dovoljno zapaženo.

Njena knjiga “Život kapetana Flore Sandes” već je nominovana za jednu prestižnu nagradu u kategoriji biografije. Napisana je u saradnji sa potomcima junakinje koji žive u Engleskoj i Južnoj Africi.

Verujemo da će ova vredna knjiga biti štampana i u Srbiji, na srpskom jeziku, zapisao je 12. februara 2011. Marko Prelević u “Novostima”.

Iz knjige „Srbija u velikom ratu u 99 slika“- Brana Filipović