DANAS JE DAN ŽALOSTI U SRBIJI…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________________________________________

 Vlada Srbije proglasila je sredu, 10. april 2013. godine za Dan žalosti, povodom tragičnog događaja u mestu Valika Ivanča, kod Mladenovca.

 Zakonom o danu žalosti predviđeno je da zastave budu spuštene na pola koplja,  kako na državnim institucijama, tako i na sportskim i kulturnim manifestacijama, da se oda pošta nastradalima minutom ćutanja.   Prema Zakonu, mediji su dužni da programe usklade i umesto humorističkih, zabavnih, folklornih i drugih emisija sa zabavnom i narodnom muzikom, emituju muziku i emisije prikladne danu žalosti.   Novinsko-izdavačke organizacije koje izdaju dnevne novine dužne su da na dan žalosti listove odštampaju u crnoj boji, navodeći na prvoj strani odluku o proglašenju dana žalosti i proglašenju njegovog obeležavanja.   Za vreme dana žalosti na javnim mestima, u kafićima, restoranima i drugim lokalima zabranjeno je emitovanje narodne i zabavne muzike, odnosno održavanje programa zabavnog karaktera.   Prema Zakonu, vlada dan žalosti proglašava posle naročito tragičnog događaja, teške nesreće koja za posledicu ima smrt, ranjavanje, ili teško oštećenje zdravlja većeg broja ljudi, ili u slučaju smrti visokog državnog funkcionera, a kada proceni može da proglasi i u slučaju smrti ličnosti koja je imala visoke zasluge za zemlju.   Autonomna pokrajina, opština, grad i grad Beograd mogu proglasiti dan žalosti na svojoj teritoriji povodom nekog tragičnog događaja od lokalnog značaja.   Dan žalosti ne može trajati duže od tri dana, a za kršenje načina obeležavanja zakon predviđa i kazne za fizička lica od 5.000 dinara do 200.000 dinara za pravna lica.

Bez za sada utvrđenog motiva, Ljubiša Bogdanović, iz Velike Ivanče, ubio je  trinaestoro ljudi.

Ubio je na spavanju svog sina i majku, a zatim metkom u glavu ranio svoju suprugu. U krvavom pohodu usmrtio je još jedanaestoro svojih rođaka i komšija. Ubio je šest muškaraca, šest žena i dvogodišnjeg Davida Despotovića.

Zločin kakav se ne pamti dogodio se u utorak rano ujutro, između četiri i pet sati. Ubica je upadao u kuće usnulih domaćina i iz neposredne blizine, iz pištolja CZ 88, pucao im u glavu! Većina od njih stradala je u svojim krevetima, ne sluteći krvavi pir „mirnog i vrednog komšije i rođaka“. Niko od njih nije ni zaključavao vrata svojih domova.

www.novosti.rs

   Šta je uzrok zločina    

   U lokalnoj zajednici ne postoje službe za zaštitu mentalnog zdravlja i službe za kontinuirani tretman obolelih od psihoze   Zločini su uvek znak velikih i ozbiljnih psihičkih poremećaja, uglas govore stručnjaci za dušu koji smatraju da je stravičnom zločinu u Velikoj Ivanči najverovatnije kumovala velika depresija, ozbiljna psihoza ili nelečeni posttraumatski stresni poremećaj.   Dr Zoran Đurić, neuropsihijatar sa Klinike za psihijatrijske bolesti „Dr Laza Lazarević”, kaže da je veoma teško i nezahvalno raditi psihološku postmortem autopsiju i nagađati šta je bilo okidač za ova stravičan zločin, „ali činjenica da je ovaj čovek prvo nasrnuo na članove svoje najbliže porodice govori o tome da je neka sumanuta ideja pokrenula ovaj čin. Druga varijanta je da je on imao poremećaj ličnosti, ali u tom slučaju od njegovih najbližih komšija ne bismo slušali da je u pitanju bio ’tih, miran i povučen komšija’ već da je bio preke naravi i često pravio incidente”.   „Po mom ljudskom i profesionalnom iskustvu, takav stravičan zločin može da počini osoba koja je obolela od šizofrenije ili teško emocionalno nestabilna osoba. Najverovatnije je da je čovek imao neke imperativne halucinacije, ideje gonjenja ili ideju da je ’ceo svet protiv njega’, a ove ideje se obično javljaju u okviru ozbiljnih mentalnih oboljenja kao što je psihoza. Činjenica da je on posle masakriranja bližnjih digao ruku i na sebe govori o tome da je on ipak delimično bio svestan svog čina i da je hicem iz pištolja uperenim u svoju glavu pokušao da uguši glas savesti”, kaže dr Zoran Đurić.   Dr Milan Stanojković, neuropsihijatar iz psihijatrijske bolnice „Gornja Toponica” kod Niša, kaže da se ovakve nesreće dešavaju i zbog toga što u lokalnoj zajednici ne postoje službe za zaštitu mentalnog zdravlja i službe za kontinuirani tretman obolelih od psihoze, i postavlja (retoričko) pitanje: „Kako je moguće da se u zemlji u kojoj postoji više od 950 psihijatara, 6.000 psihijatrijskih postelja, 46 stacionarnih psihijatrijskih ustanova, četiri velike psihijatrijske bolnice i veliki broj psihologa i socijalnih radnika dešava haos na terenu?”

   On primećuje da su u poslednje vreme često dešava da osobe koje su otpuštene iz psihijatrijskih bolnica, počine „incident” i dodaje da stručnjaci za dušu nemaju uvid šta se dešava sa njihovim pacijentima i da li uzimaju terapiju nakon izlaska iz bolnice.

   S obzirom na to da u zajednici ne postoje službe za kontinuirani tretman obolelih od psihoze, psihijatri nisu u stanju da kontrolišu stanje mentalnog zdravlja svojih pacijenata kada potpišu otpusnu listu”, objašnjava naš sagovornik.

   On podseća da je u niškoj opštini Medijana od 2005. do 2008. realizovan pilot-projekat u okviru koga su praćeni psihijatrijski bolesnici koji su otpušteni iz psihijatrijske bolnice „Gornja Toponica” kod Niša. U tom periodu nije se dogodio nijedan „incident”, zaključuje naš sagovornik i dodaje da rezultati tog projekta veoma ilustrativno svedoče da se mora omogućiti kontinuirani tretman osoba sa psihozom kada izađu iz bolnice.

 Katarina Đorđević/ www.politika.rs

 

 Da.

Ljubiša Bogdanović brutalno je ubio šest žena, šest muškaraca i dvogodišnjeg dečaka koji je spavao u majčinom naručju.

Ovu strašnu vest  preneli su svi svetski mediji.

Iznenađeni, zgroženi, kivni, zbog, na ovim prostorima nezapamćenog zločina ove vrste, osuđujemo izvršioca ovog monstruoznog dela.

Da. Bogdanović je prema za sada dostupnim informacijama, masovni ubica.

Da. Sada svi možemo da ga nazivamo i psihopatom i sumanutim ludakom i monstrumom, da se zgražavamo, da mu presuđujemo, da ga mrzimo, da ga, ako preživi doživotno zatvorimo u neku od ustanova…

Ali, hoće li to vratiti nasilno i brutalne oduzete živote, zaustaviti suze, sprečiti boli i patnje njihovih najbližih?

Koliko još ovakvih i sličnih  zločina treba da se desi, pa da ovo društvo, pa da neke institucije, pa da neko počne da misli o stanju ove države, ovog društva i ovog naroda.

Naroda, nasilno proterivanog, poniženog, podeljenog, obespravljenog, gurnutog u provaliju beznađa svakog, isteranog sa radnih mesta na golu ledinu, iscrpljenog sankcijama, ratovima, zasipanog običnim i obogaćenim bombama, posledično napadnutog bolestima, besparicom, nagomilanim, sve većim i neplaćenim računima, svakodnevnim strahovima i borbom za bukvalnim preživljavanjem i biološkim opstankom.

Imamo li pravo da  zapitamo ponajpre sebe, a potom upitamo i makar koga: ima li u ovom društvu, među nama, još odgovornih ili je Ljubiša Bogdanović, jedini i isključivi krivac i monstrum?

Priredio: Bora*S

JA SAM ODGOVORAN ZA SVOJU RUŽU…

tamoiovde-logoMALI PRINC – XXI poglavlje

Tada se pojavi lisica: -Dobar dan, reče lisica.

TAMOiOVDE-Dunav-Dobar dan, učtivo odgovori mali princ koji se okrete, ali ne vide ništa. -Evo me ovde, reče jedan glas, pod jabukom… -Ko si ti? upita mali princ. Vrlo si lepa… -Ja sam lisica, reče lisica. -Hodi da se igramo, predloži joj mali princ. Tako sam tužan… -Ne mogu da se igram sa tobom, reče lisica. Nisam pripitomljena. -Ah! izvini, reče mali princ.

A onda razmislivši dodade: -Šta to znači „pripitomiti“? -Ti nisi odavde, reče lisica, šta tražiš? -Tražim ljude reče mali princ.

Šta znači to pripitomiti. -Ljudi imaju puške, reče lisica, i oni love. To je prilično nezgodno! Ali oni gaje i kokoši. Po tome su zanimljivi. Tražiš li kokoši? -Ne, reče mali princ. Tražim prijatelje. Šta znači to „pripitomiti“? -To je nešto što se davno zaboravilo, reče lisica. To znači „stvoriti veze…“ -Stvoriti veze?

-Naravno, reče lisica. Ti si za mene samo mali dečak sličan stotinama hiljada drugih  dečaka. I ti mi nisi potreban. A ni ja tebi nisam potrebna. Ja sam za tebe samo lisica slična stotinama hiljada lisica. Ali, ako me pripitomiš bićemo potrebni jedno drugom. Ti ćes za mene biti jedini na svetu. Ja ću za tebe biti jedina na svetu…

-Počinjem da shvatam, reče mali princ. Postoji jedna ruža…. mislim da me je pripitomila… -To je moguće, reče lisica. Čega sve nema na Zemlji… -Ah! to nije na Zemlji reče mali princ. Lisica je izgledala vrlo radoznala: -Na nekoj drugoj planeti? -Da. -Ima li lovaca na toj planeti? -Ne. -Gle, pa to je zanimljivo! A kokoši? -Ne. -Nista nije savršeno, uzdahnu lisica. Ali lisica se ponovo vrati na svoju misao: -Moj život je jednolik. Ja lovim kokoši, ljudi love mene. Sve kokoši su slične, i svi ljudi su slični. Meni je, dakle, pomalo dosadno.

krajičkom oka, a ti nećes ništa govoriti. Govor je izvor nesporazuma. Ali, svakog dana, sešćeš malo bliže…. Sutradan mali princ ponovo dođe. -Bilo bi bolje da si došao u isto vreme, reče lisica. Ako dolaziš, na primer, u četiri sata popodne, ja ću biti srećna već  od tri sata. Ukoliko vreme bude odmicalo, biću sve srećnija. U četiri sata biću uzbuđena i uznemirena; upoznaću cenu sreće! Ali ako budeš dolazio kad ti padne na pamet, nikada neću znati za koji čas da spemim svoje srce…

Potrebni su čitavi obredi za to. -Šta je to obred? upita mali princ. -I to je nešto što se davno zaboravilo, reče lisica. To je ono što čini da se jedan dan razlikuje od drugog, jedan čas od drugih časova. Kod mojih lovaca, na primer postoji jedan obred. Oni četvrtkom igraju sa seoskim devojkama. Četvrtak je, dakle, divan dan! Idem u šetnju čak do vinograda. Kad bi lovci igrali kad im padne na pamet, svi bi dani ličili jedan na drugi, i ja ne bih uopšte imala odmora.

Tako mali princ pripitomi lisicu.

A kad se dan rastanka približi: -Ah! reče lisica… Plakaću. -Sama si kriva, reče mali princ, nisam ti želeo nikakva zla, ali ti si htela da te pripitomimAli, ako me ti pripitomiš, moj život će biti kao obasjan suncem. Upoznaću bat koraka koji će biti drukčiji od svih ostalih. Drugi koraci me teraju pod zemlju. Tvoj će me kao muzika pozivati da izadjem iz rupe. A zatim pogledaj! Vidiš li tamo dole, polja puna žita? Ja ne jedem hleb.

Za mene žito ne predstavlja ništa. Žitna polja ne podsećaju me ni na šta. A to je žalosno! Ali ti imaš kosu boje zlata. Biće divno kada me pripitomiš! Žito, koje je pozlaćeno, podsećaće me na tebe. I ja ću voleti šum vetra u žitu… Lisica ućuta i dugo gledaše malog princa: -Molim te… pripitomi me, reče ona. -Vrlo rado, reče mali princ, ali nemam mnogo vremena. Treba da pronađem prijatelje i da se upoznam s mnogim stvarima. -Čovek poznaje samo one stvari koje pripitomi, reče lisica. Ljudi nemaju više vremena da bilo šta upoznaju. Oni kupuju gotove stvari kod trgovaca.  A kako nema trgovaca koji prodaju prijatelje, ljudi više nemaju prijatelja. Ako hoćeš prijatelja, pripitomi me!

-Šta treba da radim? upita mali princ. -Treba da si veoma strpljiv, odgovori lisica. Najpre ćeš  sesti malo dalje od mene, eto tako, na travu. Gledaću te . -Naravno, reče lisica. -Ali ti ćes plakati, reče mali princ. -Naravno, reče lisica. -Znači, time nista ne dobijaš! -Dobijam, reče lisica, zbog boje žita. Zatim dodade: -Idi, pogledaj ponovo ruže. Shvatićeš da je tvoja jednistvena na svetu. Vrati se onda da mi kažeš zbogom, a ja ću ti pokloniti jednu tajnu.

Mali princ ode da ponovo vidi ruže. -Vi uopste ne ličite na moju ružu, vi još ništa ne značite, reče im on. Niko vas nije pripitomio, i vi niste nikoga pripitomile. Vi ste kao što je bila moja lisica. Bila je to obična lisica slična stotinama hiljada drugih. Ali ja sam od nje napravio svog prijatelja, i ona je sada jedinstvena na svetu. Ruže su se osećale veoma nelagodno. -Lepe ste, ali ste prazne, reče im on još. Čovek ne može da umre za vas. Naravno, običan prolaznik poverovao bi da moja ruža liči na vas.

Ali ona sama značajnija je od svih vas zajedno zato što sam ja nju zavoleo. Zato što sam nju stavljao pod stakleno zvono. Zato što sam njoj napravio zaklon. Zato što sam radi nje poubijao gusenice (sem one dve-tri radi leptirova). Zato što sam nju slušao kako se žali, hvališe ili kako ponekad ćuti. Zato što je to moja ruža. I on se vrati lisici. -Zbogom, reče joj on…

-Zbogom, odgovori lisica. Evo moje tajne. Sasvim je jednostavna: čovek samo srcem dobro vidi. Suština se očima ne da sagledati.

-Suština se očima ne da sagledati, ponovi mali princ da bi zapamtio. -Vreme koje su uložio oko tvoje ruže čini tu ružu tako dragocenom. -Vreme koje sam uložio oko moje ruže… reče mali princ da bi zapamtio.

-Ljudi su zaboravili tu istinu, reče lisica. Ali ti ne treba da zaboraviš. Ti si zauvek odgovoran za ono što si pripitomio. Ti si odgovoran za svoju ružu.

-Ja sam odgovoran za svoju ružu, ponovi mali princ da bi zapamtio.

Antoan de Sent-Egziperi

________________________________________________________________________________________

NIJE TREBALO DA JE SLUŠAM: tamoiovde.wordpress.com