TAMOiOVDE_______________________________________________
MOJE VREME U MUZEJU HLEBA – JEREMIJA
„Ljudski život odvija se između dva hleba – onog koji se donosi novorođenčetu i onog namenjenog duši pokojnika“.
Više od šest hiljada godina hleb je hrana koja čoveku život znači.
Hleb je nešto više od hrane, posebno u hrišćanstvu.
Hleb simbolizuje hranu, biološki i duhovni opstanak. Simbolizuje glad, ali i blagostanje.
Život, ali i smrt.
Za slikara Jeremiju – Slobodana Jeremića, hleb je sve to i nešto još više od toga.
Otuda, srpski Muzej hleba „Jeremija“ u Pećincima.
Od ideje do Muzeja više od 25 godina rada i obilaska 750 srpskih sela, istraživanja, sakupljanja… Kao rezultat, eto nam priče o hlebu, žitu, tradiciji i samom Jeremiji…
U Pećincima, na svom imanju, svojim rukama, slikar Jeremija je 1995. godine osnovao svoj, a danas Srpski Muzej hleba. Na 1200 zatvorenog i 600 metara kvadratnih otvorenog prostora, Muzejski fond čini oko 2.000 eksponata razvrstanih u etnografsku, arheološku i likovnu zbirku.
Arheološka postavka obuhvata period praistorije i antike.
Etnološku zbirku čine oruđa za obradu zemlje, predmeti koji su se koristili u domaćinstvu, za preradu žitarica ( pšenice i kukuruza ), za mešenje hleba i fascinantna zbirka obrednih hlebova – 96 vrsta grupisanih u božićne, uskršnje, slavske, svadbene, podušne…
Likovnu zbirku čine slike i crteži Jeremijini.
Muzejski kompleks odnedavno poseduje i furunu za pečenje hleba, zvonik posvećen Sv. Nikoli, trpezariju i suvernirnicu.
Prilikom moje prve posete, negde nakon otvaranja Muzeja, Jeremija je posetioce prvo uvodio u svoju slavsku trpezariju i dočekivao ih medom, vodom, kafom i čašicom domaće rakije. Danas na žalost, kako kaže, za to nema vremena jer se broj posetilaca mnogostruko umnožio.
Jeremijin muzej hleba u Pećincima, a Pećinci u donjem Sremu, skoro na obodu čuvene Obedske bare, južno od autoputa, na 25 kilometara jugozapadno od Beograda.
I još nešto- kakve veze ima pad nevidljivog američkog aviona najnovije tehnologije sa srpskim Muzejom hleba – Jeremija?
Tekst i foto: Bora Stanković
TAMOiOVDE 