KAMENA GORA…

tamoiovde-logo

 Selo gde se legende dožive

U Kamenoj Gori od zemlje do neba, čini se kao da nema ni sto metara! Da to nije prazna izreka lako se uvere namernici koji pohode ovo selo u brdima iznad Prijepolja. „Skrajnuta“ od magistrale, koja od grada na Limu vodi do Pljevalja, cela Kamena Gora zapravo je živa bajka i jedinstvena čuvarka legendi, predela iskonske lepote i mesto gde žive domaćini čistog srca i „pitome“ naravi.

okolina-prijepolja

Foto: Turistička organizacija Prijepolje

Ime je, kažu, dobila po silnoj gori ponikloj iz kamena. Ali, umesto kamena, tamo oči i uši odmah „zarobe“ ostrva šume, prostrane zelene livade posute cvećem, neodoljiva himna tišine, očaravajući cvrkut ptica i magični žubor vode. Tako je, tvrde meštani, oduvek.

Još u Kraljevini Jugoslaviji, Kamena Gora je zvanično bila vazdušna banja, a i danas je oaza čistog vazduha, nezagađene prirode i planinske klime.

Kamenogorci nisu dozvolili da njihovu bajku naruše ni moderna turistička zdanja, pa su i novi objekti za smeštaj turista građeni po meri prirode – od kamena i drveta. A kada se u nekoj od tih planinskih kuća smesti u jedan od desetak apartmana ili idilični kamp, gostu jedino preostaje da duboko udahne i – put pod noge. Pravo ka otkrivanju kamenogorskih legendi.

Najveća i najstarija živa legenda ovog sela je Svetibor. Bor koji na jednom proplanku sa kog pogled leti preko gotovo cele Zapadne Srbije, stoluje bezmalo 500 godina. Meštani veruju da je sveto drvo i da se u Svetiboru nalaze voskom zapečaćeni spisi koji svedoče o putevima i raskršćima Srbalja. Tu su, pričaju Kamenogorci, sve tajne srpskih seoba – ko je odakle i gde krenuo.

Ipak, sve dok je Svetibor živ ta tajna je pohranjena u njemu i to se mora poštovati! Od bora se ništa ne odnosi – ni šišarka, ni slomljena grančica. Svetinja se, vele meštani, ne dira pred njom se samo skida kapa. A šta bi čovek drugo mogao osim da – pod gorostasom visokim 13 metara, sa prečnikom krošnje 18 metara i obimom stabla od gotovo 5 i po metara – oseti strahopoštovanje.

ScreenshotStotine puteljaka vode do kamenogorskih zaseoka i kuća smeštenih čak i na 1.496 metara nadmorske visine! Većina je skrivena, vidljiva samo sa vidikovaca i dostupna isključivo najupornijim šetačima.

U kamenogorskoj idili, ipak, svakako se mora otići do Milovče brda, vidikovca odakle pogled seže sve do vrhova Durmitora, Jadovnika, Zlatara, Zlatibora, Golije…

I šetnja po prostranim, cvetnim livadama Kamene Gore neponovljiv je ugođaj. U šarenilu poljskog cveća skriva se, kako tvrde farmaceuti, 250 vrsta lekovitih biljaka. Poseban izazov imaju i berači jestivih pečuraka koje narod ovde zove „gube“.

Kamena Gora je možda najpoznatija planinarima koji na nekoj od sedam markiranih staza, ukupne dužine 80 kilometara, osvajaju ovdašnje vrhove. Ne bi trebalo propustiti ni izlete do Crnog vrha i Petljanskih pećina na visoravni iznad kamenogorskih zaseoka. Sve pećine su bogate prelepim nakitom, a iznad brda Badanj nalazi se Kurtova jama, najlepša pećina-jama srednjeg Polimlja.

Otkrili su Kamenu Goru i ljubitelji planinskog biciklizma, koji do kamenogorske čarolije dolaze stazama od Beograda preko Valjeva, Debelog Brda, Bajine Bašte, Tare, Dobruna i Sopotnice. Ne zaobilaze je ni splavari Limom, Drinom i Tarom, ali ni paraglajdisti kojima je poseban izazov da se vinu sa 1.200 metara iznad mora, sa zaletišta kod čuvenog Svetibora. Oni sa viškom adrenalina oprobaju se i na mnogobrojnim oklinčanim stenama uživajući u čarima penjanja.

A, gde god da krenu, turisti u Kamenoj Gori vodu ne nose. Jer, kamen u svojim njedrima, zvanično-naučno, čuva oko 125 izvora zdrave i pijaće vode. Štaviše, oko 90 tih izvora nikada ne presušuju.

Trojan, jedan od najpoznatijih kamenogorskih izvora, čuvar je još jedne ovdašnje legende. Na izvor su došla tri mladića i jedan drugom otkrili da su zaljubljeni u istu devojku, koja je, zapravo, bila lepa vila. Sukob oko devojke-vile bio je poguban za svu trojicu. Otuda mu naziv Trojan, a nedaleko od njega je i izvor Krvavac nastao od njihove krvi. Kada je videla šta se dogodilo, devojka-vila popela se na vrh Pribojne i plakala sedam dana. Od njenih 27 suza nastalo je 27 izvora…

I preostalih stotinak imaju svoju legendu. Živu. Ipak je to Kamena Gora, mesto „opipljivih“ predanja.

STOGODIŠNJACI

borKAMENU Goru „bije glas“ i da je selo stogodišnjaka, gorštaka koji olako gaze i jedanestu deceniju života. Bilo ih je, kažu, toliko da oni što su dostigli desetu deceniju nisu mogli ni da konkurišu za mesto u knjizi starih Kamenogoraca. A, onima što su prevalili stotu, godine nikad nisu precizno određene, jer su u Kamenoj Gori starost predaka računali obično po istorijskim događajima.

Za neke se, na primer, samo pouzdano znalo da su uoči Prvog balkanskog rata bili stasali za školu ili vojsku, pa su godine, posle, lako zbrajali.

Izvor: srbin.info (Večernje Novosti)

____________________________________________________________________________________

ČAROBNJAK DOKUMENTARNOG FILMA I VIDAR POSLEDNJIH OAZA PRIRODE …

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Petar Lalović, filmski reditelj i scenarista rođen je u Subotici na današnji dan, 8. jula 1932. godine.

пописDokumentarista, svestrani filmski umetnik, Petar Lalović je za četiri decenije rada snimio preko 50 dokumentarnih i kratkometražnih filmova, TV serija i igranih filmova sa temama iz prirode.

Iz bogatog opusa dokumentarnog stvaralaštva izdvajaju se „Poslednja oaza“ i „Svet koji nestaje“, filmovi o kojima su izdate i fotomonografije. Lalovićeva najpoznatija TV serija je „Briga za potomstvo“, a njegov prvi igrani film „Ptice koje ne polete“.

Nemoguće je nabrojati mnoštvo nagrada sa domaćih festivala, pre svega Festivala dokumentarnog i kratkometražnog filma u Beogradu. Nagradu Saveta jugoslovenskog filma za životno delo dobio je 1986. godine. Autor čiji su filmovi obišli zemaljsku kuglu, pobrali najviša međunarodna priznanja, u svetu je izuzetno poznat i cenjen.

Napravio je putopisni filmski materijal sa Kube i autentične snimke Če Gevare, projekte o prirodi Amazonije, Indonezije… Lalovićevi filmovi su vredna svedočanstva iz oblasti ekologije, biologije, medicine, antropologije, humanosti… Svedočenjem o prirodi, koja je ugrožena i nestaje, njegovo delo predstavlja i svojevrsnu opomenu.

Film o posledicama NATO agresije na SRJ „Rekvijem za prirodu“, uradio je bez honorara, izjavivši da je to njegov dug prirodi.

_____________________________________________________________________________________________

SVET KOJI NESTAJE-film

_____________________________________________________________________________________________________

PTICE KOJE NE POLETE – film

_____________________________________________________________________________________________________

PETAR LALOVIĆ, ČAROBNJAK DOKUMENTARNOG FILMA I VIDAR POSLEDNJIH OAZA PRIRODE U NAMA

Najbolji od najboljih
Najpre ga je Džeremi Uis opčinio čuvenim dokumentarnim filmom „Ta divna stvorenja”. Iako je znao da nema majmune, lavove, krokodile, poželeo je da na našim prostorima snimi jednako zanimljive filmove o prirodi i životinjama. I uspeo. Od „Poslednje oaze” i „Sveta koji nestaje”, preko dvestotinak izvanrednih kratkih filmova, do „Beogradske oaze” i „Kako prodati nebo, vodu i toplinu zemlje”… Od letos je i zvanično „The Best of Best”, ispred svih, uključujući i Džeremija Uisa. A možda ničega od toga ne bi bilo da nije na vreme isključen iz partije
Piše: Radmila Tamindžić
Fotografije: NR Pres i arhiva sagovornika

05 copySnimanje najnovijeg dokumentarca o beogradskom Ratnom ostrvu sprečilo je letos Petra Lalovića da primi nagradu Najbolji od najboljih (The Best of Best) na Festivalu filmova iz divljine u japanskom gradu Tojama. Njegov čuveni Balegar već je jednom na istom festivalu dobio Gran pri. Međutim, pošto 2011. festival nije održan, zbog višestrukih prirodnih i tehnoloških katastrofa na japanskom tlu, među 20 ranije prvonagrađenih filmova biran je najbolji. Ostvarenje Petra Lalovića ubedljivo je pobedilo.
Iako je u svojoj karijeri napravio oko 350 kratkih dokumentarnih filmova, nekoliko dugometražnih i igranih, iako je dobio više od 150 značajnih nagrada kod nas i u svetu (petnaestak gran prija, Sedmojulsku, Avnojevu, Vukovu…) – ovo poslednje priznanje Laloviću je posebno važno. I to ne samo kao neporeciv dokaz planetarnog priznavanja njegovog majstorstva, nego mu je nadasve drago što je u ovoj osmominutnoj priči o sićušnom insektu skarabeju, bez ijedne reči, prepoznat pravi smisao metafore.

08 copyObjašnjava:
f2– Mnogi u mom balegaru, kojeg sam spazio dok sam snimao nešto drugo, pogrešno vide imitaciju Sizifa. Međutim, to je već izlizano, puki kliše. Nastojao sam da napravim svoju nadgradnju. Kroz ovu priču, zapravo, prikazujem epizodu iz života ljudi. Jer, on se, jadnik, muči da tu loptu od balege izgura uz brdo, a gore se nalaze čekači koji neće da prljaju ruke, nego samo uzmu na gotovo. E, sad, ko kako shvati; ja tu nemam teksta. Žiri u Japanu je, očigledno, shvatio.

TRI GODINE U KOPAČKOM RITU
04 copyGotovo celu svoju karijeru Petar Lalović posvetio je dokumentarnom filmu i životinjama, ne zato što je planirao, nego je tako slučajno ispalo. Prvo je u Beogradu počeo da studira istoriju umetnosti, dogurao do četvrte godine, ali mu je to bubanje obilja detalja bilo previše statično i dosadno. Potom je u Zagrebu završio odsek kamere na Akademiji za kazalište i film, a kasnije je diplomirao i na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Dakle, dvostruko pečen snimatelj, a kasnije i reditelj.
U početku je radio na koprodukcijama kao što su MarkoPolo ili Stepa, upoznao tada popularne glumce poput Elze Martineli, Robera Oseina, Horsta Buholca… Ali, nije mu bio nikakav izazov da bude negde četrdeseti u nizu, onaj što pomera kameru. U domaćem igranom filmu Mlad i zdrav kao ruža, sa Draganom Nikolićem u glavnoj ulozi, bio je direktor fotografije. Međutim, zbog nekih političkih i porno sekvenci u stilu neorealizma, film je zabranjen, a Lalović izbačen iz partije. Nije mu pomoglo ni to što je još kao desetogodišnjak otišao u partizane.
_Y9C9670 copy– Poveo me je 1944. teča Milutin Morača, čuveni general, komandant Pete krajiške divizije. Nisam imao nikakve ideale da se borim protiv fašista, bio sam dete, nego sam želeo da na konju i opasan bombama uđem u oslobođeni Beograd, da me vide moji klinci. Time je za mene revolucija bila ispunjena do kraja.

Izbacivanje iz partije ispalo je po Lalovića veoma dobro, jer se posle okrenuo prirodi, radeći seriju o životinjama za ondašnje Šumsko gazdinstvo „Jelen”, sadašnje „Srbijašume” – o gubarima, vidricama, jelenima, a kasnije nagrađene filmove poput Hrčka.
– To mi se mnogo više dopalo, jer sam bio kompletan autor od početka do kraja, baš kao Džejmi Uis, čija sam Ta divna stvorenja gledao bar deset puta. Iako mi nemamo majmune, krokodile, lavove, tigrove, kopkalo me je da li i ovde može da se napravi sličan film. Iz te provokacije pre tridesetak godina nastao je celovečernji dokumentarno-umetnički film Poslednja oaza, snimljen u Kopačkom ritu. To je onaj period kada se u proleće klinovi ptica vraćaju s dalekog juga i preleću urbane prostore da bi se nepogrešivo našli van domašaja civilizacije. Pored ostale divljači, u našoj oazi ima ih preko tri stotine vrsta. Pune tri godine skrivenom kamerom beležili smo rađanja, borbe, ljubav i smrt stanovnika oaze. I pored stalnog uništavanja, večno se obnavlja taj čudni svet divljine, u kome prirodni zakoni neverovatno podsećaju na ljudske norme i ponašanja.

DOKUMENTARAC OSVOJIO BIOSKOPE
06 copyPetar Lalović je naročito ponosan na to što je Poslednjom oazom probio led – uspeo je dokumentarnim filmom da osvoji bioskopske sale, i to na velika vrata. Sa osmehom se seća tog vremena:
– Na jesenjoj premijeri u „Jadranu” sala nije bila puna. Došli su uglavnom oni koji su karte dobili džabe. Tapkaroši, međutim, nisu imali pojma kakav se film prikazuje, pa su ostali kratkih rukava. Naletim na jednog i pitam ga da mi kaže nešto o filmu, a on ga hvali do neba: divno ovo, divno ono, a tek glumci…! E, pa, kad je već toliko hvalio, morao sam da kupim dve karte. Posle je munjevito krenula ta mund reklama, pa se samo u Beogradu za mesec i po dana nakupilo oko 280.000 gledalaca. Da se raspameti čovek! Pravljene su nove kopije, pa se film istovremeno prikazivao u šest bioskopa.

2 copyNa projekcije su dolazile čitave škole, a iz Akademije nauka stiglo je zvanično pismo u kome se kaže da je Poslednja oaza veliki doprinos u obrazovanju dece. U celoj tadašnjoj Jugoslaviji film je ukupno videlo oko sedam i po miliona ljudi. Još dok je snimao, Lalović je verovao da će film imati komercijalni uspeh, ali ne i da će, pored krimića ili pornića, da izazove toliko interesovanje. Možda je to bilo zato što…
– … sam verovao u taj svet, kao što i sada verujem da životinje imaju dušu. Umeju da vole, da mrze, da budu ljubomorne, da se udvaraju, među njima ima bračnih prevara, ima hermafrodita i homoseksualaca… Nisu to samo naše osobine. Filogenetski gledano, mi smo poslednji u lancu i sve smo to od njih preuzeli i „usavršili”. Mada sam imao konsultante, pre snimanja svakog svog filma dobro sam se pripremao. Ako sam radio insekte, proučavao sam ih kao student entomologije, ali ne strogo naučno, nego sam tražio dramu u njihovom životu. Bilo mi je bitno da mene priča zainteresuje, pa će onda i druge. Da nisam sve to video i proživeo, ne bi moji filmovi vredeli ništa. Možda i humanizujem neke stvari u svojim filmovima, ali mislim da malo više humanosti neće smetati nauci.

RATNO OSTRVO – DRAGULJ USRED METROPOLE
12a copyTri-četiri godine posle Oaze, i niza kratkih filmova između, Lalović je snimio svoj drugi dugometražni dokumentarni film – Svet koji nestaje. Pored mnoštva dvonožnih i četvoronožnih aktera, tu mu je glavni lik Gile, baksuzno prasence, trinaesto po redu, koje je majka odbacila jer ima samo 12 sisa.
– U tom filmu narator je bio nedavno preminuli Pera Kralj, koga su njegove bliske kolege do kraja zvale Gile. A u Oazi narator je bio nenadmašni Zoran Radmilović, koji mi je rekao: „Ma šta ću ti ja, samo da ti pokvarim!” Ne da nije pokvario, nego je uneo onaj svoj originalni duh: „Ah, oh, uh, eh… leva, desna, leva, desna… daleko mu lepa kuća…” Ja to uopšte nisam napisao. A kad smo u „Ateljeu 212” proslavljali Gran pri, poslao je telegram: „Pozdravlja vas velika bela čaplja!”
07 copySnimanje dokumentarnog filma, kaže Petar Lalović, prava je lutrija. Nema knjige snimanja, životinjama ništa ne može da se šapne, snimatelj mora da bude i reditelj i scenarista, sve. Bude tu asistenata i pomoćnika, ali mnogi brzo odustaju, pošto su uslovi teški, a obećane svote novca ne mogu da bude motiv.
– Morao sa da znam šta životinje vole, šta ne vole, kako da im priđem. Uvek je bilo mukotrpno. Veoma rano ustajanje ujutru, nema brijanja, nema sapuna, nema pušenja, nema onih mazalica protiv komaraca (jer to životinje osete na kilometar). Izlazili smo po kiši, vetru i snegu, nismo smeli da palimo vatru, smrzavali smo se… Ali drugačije nije moglo. Da to nisam doživeo, moji filmovi ne bi vredeli ništa.

Jedan od poslednjih u nizu Lalovićevih filmova – Kako prodati nebo, vodu i toplinu zemlje – direktno se nadovezuje na čuveno pismo indijanskog poglavice iz Sijetla. On, preteča svih kasnijih ekologa, odbio je da proda Amerikancima „nebo, vodu i toplinu zemlje svog naroda”. Tu priču o uništavanju prirode Lalović je prebacio na teren domaćih gluposti, na Bor i Majdanpek, hvatajući kamerom životinje koje propadaju na raskopanom zemljištu, među napuštenim rudnicima i avetinjskim zgradama.
15 copyA najnoviji film Petra Lalovića, još vruć, polučasovna Beogradska oaza, prati četiri godišnja doba na beogradskom Ratnom ostrvu. O njemu nam Lalović kaže, uz neskrivenu melanholiju u glasu:
– Ovo je ozbiljan film za spas Ratnog ostrva, u ovom dobu tendera i tajkuna, kad se sve može prodati i kupiti, pa čak i prirodna bogatstva. Na ušću dveju svetskih reka, mi imamo jednu oazu na 600 metara od centra Beograda! Rezervat biljnog sveta, fabriku čistog vazduha i carstvo životinja! To nema ni jedna metropola u Evropi. Neverovatno je koliko na Ratnom ostrvu ima ptica. Ono im služi i kao servisna stanica kad iz Skandinavije idu na jug da prezime. A jedan labud, evo već drugu godinu, provodi zimu tu, sa pticama koje nisu selice. Valjda je izračunao da mu se ne isplati svaki put da ide sa severa na jug i nazad. O Ratnom ostrvu sam napravio lep film, bez ijednog kritičkog kadra, jer hoću da pokažem da imamo jedan dragulj kakav nema niko. I da sve nas to obavezuje, naročito one koji su u poziciji da odlučuju.

***
Američke „korisne laži”
– Poslednjom oazom želeo sam, i uspeo, da postignem komercijalni uspeh. Međutim, „Centar film” prodao ju je čuvenoj holivudskoj grupaciji „Kenon”, koja i danas ima sva svetska prava na Poslednju oazu. Uplaćuju nešto godišnje, ali ja nemam ništa od toga. Zanimljivo je kako Amerikanci znaju da lažu: na plakatu piše da je film sniman tri godine i da je koštao deset miliona dolara. Prvo je tačno, a drugo – da se čovek prekrsti! Pa cela kinematografija one velike Jugoslavije, uključujući i Bulajića, nije za godinu dana toliko koštala. Na Oazu jedva da je potrošeno 100.000 dolara.

***
„Oskar” za ekologiju
– Poslednja oaza dobila je praktično sve značajne nagrade. Meni je, ipak, najdraži evropski Oskar za ekologiju. Njime je film nagrađen 1987. u Italiji, i to pored Divnih stvorenja Džejmija Uisa, koji je dobio utešnu nagradu. Izvinjavao sam mu se i objašnjavao mu da sam učio od njega, a njemu je to bilo simpatično, pa smo ostali u prepisci.

***
Nije bilo srećnog kraja
Četiri puta pokušao je Petar Lalović da napravi jedan dugometražni dokumentarac, ali nije išlo. Ništa što je snimio nije mu bilo dovoljno atraktivno. A ako njega ne može da zabavi, kaže, kako će tek poslovično nestrpljivu publiku!
– Onda sam taj materijal upotrebio za Ptice koje ne polete, igrani film u prirodnom ambijentu. To je najlakši film, koji sam uradio na osnovu istinite priče, samo sam na kraju malo slagao. Kod mene devojčica nije umrla od leukemije, nego je otišla u „zagušljivi grad”, što bi otprilike značilo to. Izbegavam ubijanje i u filmovima o životinjama, a kamoli…

Izvor:nacionalnarevija.com

_____________________________________________________________________________________________

Priredio:Bora*S

PRIRODA RAZARA I STVARA…

tamoiovde-logo

Priroda i njen način da se iskupi za poplave

Ogromno klizište koje se pokrenulo u šumskom rejonu zvanom Krmare, 12 kilometara od mesta Mehurići kod Travnika, formiralo je jezero od kojeg zastaje dah.

travnik-jezero-kliziste-1400884469-503431Naime, u gornjem slivu reke Jasenice usled pokretanja celog brda u korito reke, od nanosa kamena,  i zemlje, formirana je brana širine između 50 i 80 metara, te je tom prilikom nastala veća akumulacija, tačnije jezero dužine oko 500, širine 30 do 50, a dubine oko 20 .

Pomeranjem zemljišta od kiša koje su proteklih dana neprestalno padale, te topljenjem snega kojeg je krajem maja na planini Vlašić napadalo preko metar, u opasnost je dovedeno više stočara iz obližnjih sela, čije su livade i planinske kuće u kojima borave tokom letnje ispaše klizišta “spustila” u reku Jasenicu.

Tom prilikom nije bilo ljudskih žrtava.

Međutim, dalji opstanak novoformiranog jezera mogao bi se opisati kao “biti ili ne biti”.
Dok se deo starijih meštana neizmerno plaši pucanja prirodne brane, koje bi u opasnost dovelo deo Biljanske doline (oko 10.000 stanovnika), mlađi i oni željni avanture već uveliko planiraju poribljavanje istog jezera potočnom pastrmkom, te kupanje u kristalno čistoj vodi ili bavljenje rekreacijom na ovom području.

Priroda je na sebi svojstven način za nekoliko sati napravila čudo koje zaustavlja dah i izaziva divljenje. Jezero sa bistrom vodom okruženo je šumom lisičara i četinara i moglo bi se svrstati u prirodne lepote. Slobodno se može i uporediti sa primerima neteknutih prirodnih oaza.
Izvor: Bportal.ba

_________________________________________________________________________

I ONI GLEDAJU SVET OBOJENO…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________________

Najoštrije vidi čovek, konj slabije od čoveka, ali jedan i po put bolje od psa i tri puta puta bolje od mačke

Untitled-1

Čovek vidi oštrije konja (slike A i B), nego konj čoveka (slike C i D)

  Mnogi se pitaju kako životinje vide nas, kako vide svet u kojem žive? Vide li ljubimci boju naše odeće, razlikuju li žutu od zelene posudice za hranu ili im je jednostavno sve crno-belo.

Veterinarka Olgica Ivanović iz ambulante „Oaza” kao magistar oftalmologije izučavala je kako su životinjske vrste prilagođavale svoj vid okruženju u kojem su se našle, prirodi i načinu života da bi opstale.
Ona kaže da čak ikod iste vrste postoje razlike između rasa, pa tako svet koji vidi jedna doga drastično se razlikuje od sveta pekinezera.Psi malog rasta drugačije vide tlo odonih većih i teže im je da se nalaze, pa se zato male rase češće izgube i nestanu iz životinjskog sveta.

– Velike razlike između životinja se ogledaju u vidnom polju, a to je prevashodno skopčano sa načinom ishrane. Uopšteno, životinje koje se ulancu ishrane rangiraju kao plen imaju oči više rastavljene, postavljene sa strane glave, što im omogućava vid sa svakim okom zasebno, dok grabljivice imaju više frontalno postavljene oči – kaže Olgica Ivanović.
Ona navodi primer zeca, koji kao plen za grabljivice ima razvijeno vidno polje – gotovo 360 stepeni. To mu omogućava da stalno osmatra okolinu. Konji koji takođe spadaju u plen vide skoro 350 stepeni, imajusposobnost detekcije finih pokreta na velikim udaljenostima, što im pomaže da se u slučaju opasnosti blagovremeno daju u beg. Sa druge strane, psi i mačke vide oko 150 stepeni oko njihove njuške.
Široko rasprostranjeno mišljenje da su psi slepi na boje i da svet vide crno-belo nije tačna – i toliko popularni kućni ljubimci mogu da vide boje, ali u manjem rasponu od ljudi. Kod pasa se skala boja koju vide vrti oko krem, bele, plave, ljubičaste i sive. Oštrina vida je sposobnost oka da jasno raspoznaje predmete blizu i daleko, a ona u pasa čini 20–40 odsto oštrine vida čoveka.

Iako su životinjama neka čula razvijenija, to nije slučaj i sa očima. Najoštrije vidi čovek, konj vidi skoro duplo slabije od čoveka, ali jedan i po put bolje od psa i tri puta puta bolje od mačke. Zato treba preispitati uvreženo mišljenje da su mačke lenje–pre bi se reklo da su inertne zbog nedovoljne oštrine vida.
– Uopšteno govoreći, životinje bolje vide noću nego čovek. To se posebno odnosina noćne životinje, koje imaju znatno više receptora odgovornih za vid noću i u vreme slabije jačine svetlosti. One imaju u oku anatomsku strukturu (takozvani tapetum) kojom se multiplikuje svetlosni signal koji uđe u oko. Za fenomen svetljenja očiju životinja u mraku upravo je odgovorna ta anatomska struktura u oku zvana tapetum – pojašnjava Olgica Ivanović.
Uvreženo je mišljenje ida životinje vide crno-belo, ali to nije tačno, one vide svet u koloru, ali obično u drugim bojama i nijansama od čoveka.
– Potpuno odsustvo percepcije boja je retko i sreće se kod nekih riba koje žive na velikoj dubini i nekih rasa guštera.

Bogatstvo viđenja boja je određeno brojem fotopigmenta u oku, to jes tbrojem različitih tipova čepića, spektrom njihove resorpcije i stepenom njihovih preklapanja – kaže naša sagovornica.
Čovek ima tri pigmenta (takozvani trikromatski vid), koji registruju tri osnovne boje – crvenu, zelenu, plavu i oko 100 nijansi između njih (na primer, žuto-zelena, crvenkasto-žuto-oranž). Zahvaljujući njima mi vidimo spektar boja nama svojstven. Sličan, trikromatski vid imaju i drug iprimati, kao i neke ribe i reptili.
Kod monokromatskog vida razlikuje se samo jedna boja i njene senke.
Takav vid imaju svi vodeni sisari i neke noćne životinje kao što su rakuni i hrčci.Tako, na primer, kit vidi svetlost iz crvenog dela spektra (to znači da mora i okeani koje mi vidimo kao divno plavetnilo očima kita izgledaju kao divno crvenilo).

Dikromatski vid imaju životinje sa dva fotopigmenta, kojim se vide dve boje i ostale nijanse kao posledica njihovog preklapanja. Ovakav dikromatski vid imaju mnoge životinje: konji, svinje, koze, krave, jeleni, koje pomoću dva tipa čepića registruju svetlost iz plavog i zelenog dela spektra i, za razliku od ljudi, ne registruju svetlost crvenog dela spektra. Slična je situacija kod ljudi koji su daltonisti za crven uboju.Oni su takođe malo manje osetljivi nacrvenu svetlost.
Istraživanja su pokazala da konji mogu da razlikuju plavu od sive, zelenu od sive i žutu od sive, ali da imaju poteškoće u razlikovanju crvene od sive.
Pored toga, činjenica da konji imaju manji broj čepića u centralnoj retini nego što je to slučaj kod ljudi takođe ukazuje da njihova percepcija boja nije tako jasna kao što je kod ljudi i da boje vide kao isprano pastelne.

Psi takođe razlikuju crvenu i plavu i spektre njihovog preklapanja, a ne razlikuju zelenu boju. Mačke na osnovu ispitivanja imaju tri fotopigmenta, ali se u biheviorističkim ispitivanjama ponašaju kao psi dikromati, kaže Olgica Ivanović i dodaje da većina riba i ptica ima tetrakromatski vid.
– Oni obično imaju sposobnost da vide iz ultravioletnog dela spektra. To je jedno od glavnih objašnjenja kako soko, na primer, pronađe miša na visini od više stotina metara. Soko je u stanju da sa visine uoči urin koji zec ili glodari ostavljaju oko svojih jama (urin ostavlja tragove na zemlji vidljive uultravioletnom delu spektra) i zato kruži na visini iznad tih mesta,čekajući da izađu iz jazbine, što zahvaljujući izrazitoj oštrini vida uočavaju do najsitnijih detalja. Zato su i tako uspešni lovci iz vazduha – kaže vlasnica veterinarske ambulante „Oaza”.
Naravno, poznavaoci životinja žele da istaknu da njima sve kolorne nijanse i nisu toliko važne kao ljudima, osim u borbi za opstanak. Kućni ljubimci mogu biti srećni i bez boja ako od čoveka dobijaju bezbednu sredinu i ljubav.
D. Stevanović
Izvor:politika.rs/Magazin/ objavljeno: 24.03.2014.

_____________________________________________________________________________________________________

CRNA ŠUMA I ZELENA OAZA…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________

ŠVARCVALD

Planinski masiv fascinirao je braću Grim, Marka Tvena, britansku kraljicu Viktoriju, cara Vilhema Prvog, kompozitor Štraus je održavao koncerte u Baden-Badenu, a Dostojevski provodio noći u luksuznom kazinu

s-(1)_620x0VELIČANSTVENOM i divljom lepotom, planinski masiv Švarcvald (Crna šuma) u nemačkoj pokrajini Bade-Virtenberg oduvek je fascinirao i inspirisao poznate nemačke književnike, autore najlepših dečijih bajki braću Grim i pesnika Fridriha Helderlina, kao i dobitnika Nobelove nagrade za književnost Hermana Hesea. I zaista, ima li pogodnijeg mesta od Crne šume za susret Crvenkape sa strašnim vukom, da se Ivica i Marica izgube ili Snežana nabasa na kućicu u kojoj živi sedam patuljaka.

Nepregledan niz stoletnih stabala jela, borova i bukava presecaju potoci, reke i gorska jezera, pašnjaci i livade, a u plodnoj dolini su udobno ušuškani ljupki planinski gradići i sela.

Švarcvald je vekovima centar nemačke drvne industrije, ali Nemci su još u 19. veku najveći deo ove planinske oblasti proglasili zaštićenom prirodnom zonom, tako da se stanovništvo uglavnom bavi turizmom. Slobodno se može reći da su prirodne lepote Švarcvalda prvi otkrili i u njima istinski uživali stari Rimljani tokom svojih osvajačkih pohoda. Kada su kročili u ovu, tada prilično nepristupačnu oblast, Rimljani su je zbog gustih krošnji visokih četinara, kroz koji se sunčeva svetlost slabo probijala, nazvali prikladno „Silva negra“, odnosno Crna šuma, Švarc-vald na nemačkom jeziku. Njena lepota ih je na svakom koraku ostavljala bez daha, a naročito su ih oduševili brojni termalni izvori lekovite vode na koje su naišli. U blagodetima tih izvora prvi je, pre gotovo 2.000 godina, uživao rimski car Karakala, koji je i naredio da termalni izvori budu kaptirani. Mnogo vekova kasnije na tom mestu je nikla jedna od najpoznatijih banja na svetu – Baden-Baden.

STECIŠTE KRALJEVA, UMETNIKA, BANKARA

s-(7)

Posle rimskog cara Karakule, na oporavak i osveženje u vodama 12 termalnih izvora u Baden-Badenu, dolazili su pripadnici evropskih kraljevskih porodica, bogati industrijalci, bankari, slavni umetnici. Ovde se rado odmarala i britanska kraljica Viktorija, tu je svraćao i car Vilhem Prvi, česti gosti su bili članovi čuvene porodice Vandetbilt, kao i nemački kancelar Oto fon Bizmark, a Pisac Mark Tven je tvrdio da je baš ovde izlečio reumatizam. U ovom gradiću su redovno boravio i održavao koncerte kompozitor Štraus, a Dostojevski je noći provodio u luksuznom gradskom kazinu, smeštenom u krugu lečilišta, koje je i danas zaštitni znak mesta.

Najveću slavu Baden-Baden je doživeo u 19. veku, kada je bio letnja prestonica Evrope i glavno stecište pripadnika visokog društva toga vremena. I mada je grad vremenom izgubio mnogo od prvobitnog sjaja i glamura, o njegovoj slavnoj prošlosti svedoče raskošne palate i vile, izgrađene u bel-epok stilu, sa savršeno uređenim vrtovima, kao i prelepi parkovi sa tri kilometra dugim šetalištem u aleji Lihtentaler. Kupanje u čuvenom kružnom bazenu Kupelbad, okruženom mermernim stubovima sa karijatidama i kupolastim krovom i danas predstavlja jedinstven doživljaj. Naime, ovaj bogato ukrašeni prostor po svemu više liči na omanju renesansnu katedralu nego na bazen za kupanje u toploj, lekovitoj vodi koja stiže iz dubine od 2000 metara. Baden-Baden je i danas svetski poznato lečilište, ali i centar kulture čije postavke muzeja i brojne manifestacije privlače goste iz čitavog sveta. Stoga i ne čudi da se na dugačkom spisku slavnih posetilaca nalaze američki predsednici, kao i čuvena porodica Bekam.

RAJ U ĐAVOLJEM KLANCU

s-(2)Švarcvald ima neverovatne prirodne kontraste, 18 kilometara istočno od Frajburga počinje posebna oblast. Zmijoliki put koji krivuda kroz Crnu šumu, vodi ka devet kilometara dugom klancu reke Vutah, poznatom kao Đavolji klanac. Samo na ovom mestu i nigde drugde na svetu, ljubitelji prirode mogu da uživaju u jedinstvenoj lepoti oko 1200 retkih i endemskih vrsta biljaka. Među njima je 30 vrsta orhideja, kao i u 100 vrsta ptica i 500 leptirova. Iz ovog uskog klanca, bučna i penušava planinska reka Vutah sliva se u istoimenu dolinu, sirove prirodne lepote, koju zovu i Veliki kanjon Crne šume. Dolina je dugačka 30 km, okružena je strmim stenama sa čijih vrhova se u reku vrtoglavo ili u kaskadama slivaju bučni vodopadi. I dok koračate kroz veličanstveni predeo, u ušima odzvanja melodičan zvuk vode.

Kada se krene ka najvišem vrhu planine Feldberg, na 930 m nadmorske visine nalazi se veštačko jezero Šluhze, okruženo bajkovitom prirodom. Na njegovim obalama smešteno je malo planinsko selo, ali i muzej vredan pažnje – „Hisli“. U tipičnoj planinskoj brvnari, koja je pripadala slavnoj pevačici Heleni Zigfrid, svojevremeno je snimana čuvena TV serija „Klinika Švarcvald“. U muzeju je izloženi brojni zanimljivi eksponati, od simbola Švarcvalda, drvenih satova sa kukavicama, preko rustičnog, bogato izrezbarenog nameštaja i drvenih predmeta, do grnčarije i ukrasa od stakla i porcelana, koji svedoče o bogatoj tradiciji negovanja starih zanata u ovom kraju.

s-(4)Najveća turistička atrakcija Švarcvalda je glečersko jezero Titize. Prema lokalnom predanju, ime je dobilo po rimskom caru Titusu, koji je bio očaran njegovom lepotom. Široko je dva kilometra, dugačko 720 metara, a duboko 40 metara i prema legendi u koju veruje lokalno stanovništvo, svako ko je ikada pokušao da istraži mračne dubine ovog jezera, udavio se u njegovim vodama. Titize i njegovu okolinu svake godine poseti oko dva miliona turista koji preko dana uživaju u bogatoj turističkoj ponudi ovoga kraja: u obilasku brojnih restorana, kafića i prodavnica suvenira, tik uz obalu, pešačenju, vožnji bicikla, jedrenju na dasci, vožnji čamaca i paraglajdingu. Ali, u smiraj dana, najromantičniji obavezno dolaze do obale da vide trenutak kada sunce nakratko pomiluje vrhove borova u izmaglici i spusti se do površine jezera, koja tada sija neobičnom plavičastom svetlošću, a pred očima oduševljenih posmatrača odigrava se čaroban prizor zalaska sunca.

U blizini jezera Titize nalazi se i gradić Donauešingen poznat kao mesto gde nastaje Dunav, najduža evropska reka posle Volge. Reka nastaje u neposrednoj blizini grada, kraj dvorca Firstenberg, na ušću dve planinske rečice Breg i Brigah, i dalje nastavlja svoj 2850 kilometara dug put kroz Evropu, do Crnog mora. U parku ovog dvorca nalazi se fontana iz 19. veka, koja simbolizuje zvaničan izvor Dunava i predstavlja veliku turističku atrakciju.

Obilazak planinske oblasti Švarcvald nije potpun ukoliko ne posetite i „zelena pluća“ nemačkog juga, planinu Feldberg i ne popnete se na njen vrh, na 1493 metara nadmorske visine. Sa najviše tačke u regionu pruža se veličanstven pogled sve do Alpa, na oblast prekrivenu drevnim bukovim i borovim šumama, ispresecanim gusto naseljenim rečnim dolinama, livadama i pašnjacima. U podnožju planine nalazi se jezero Feldse i one koji su prvi put ovde, kao i mnoge pre njih, zasigurno će da zbuni neobičan prizor koji je kroz istoriju inspirisao brojne umetnike – odraz planine na glatkoj površini planinskog jezera koja deluje kao da je utonula u vodu.

SKIJANJE U REZERVATU PRIRODE

s-(6)Planina Feldberg dominira najstarijim prirodnim rezervatom u ovom delu Nemačke. Ova oblast se prostire na 42 kvadratna kilometra, a 1937. godine je proglašena zaštićenom prirodnom zonom jer u njoj živi mnoštvo najrazličitijih biljnih i životinjskih vrsta. Međutim, ma koliko da je njena priroda zaštićena, planina Feldberg je danas najpopularnije nemačko skijalište sa čak 80 km uređenih staza. Tokom zimskih meseci u čarima ove planinske lepotice svake godine uživa oko dva miliona ljubitelja sportova na snegu, ali zabava je ovde zagarantovana tokom čitave godine. U podnožju je smeštena Kuća prirode, gde turiste dočekuju ljubazni vodiči, spremni da im preporuče najbolje šetačke i planinarske staze, organizuju obilazak obližnjih naselja vozom, posetu lokalnim vinskim podrumima i vinogradima, jahanje šumskim stazama ili uzbudljivu potragu za blagom sa dži-pi-es navođenjem! Nisu, naravno, zaboravljeni ni najmlađi posetioci. Nema tog deteta koje se neće oduševiti idejom da u pratnji vilenjaka krene stazom dugom nešto manje od dva kilometra u uzbudljivu i poučnu potragu za Velikim tetrebom, čuvarom vresišta i maskotom Crne šume.

Severnije od planine Feldberg, put vodi do šarmantnog planinskog gradića Bajersborna, ušuškanog u istoimenoj dolini i okruženog idiličnom prirodom u čijoj neposrednoj blizini se nalazi čak pet glečerskih jezera. U ovom delu gornjeg Švarcvalda ljubitelji prirode, željni istinskog opuštanja imaju na raspolaganju čak 550 kilometara uređenih šumskih staza, koje prolaze kroz niz planinskih sela i zaseoka u kojima je sve prilagođeno potrebama posetilaca koji stižu u sve većem broju. U svakom, čak i najmanjem zaseoku sačuvane su i restaurirane stare zanatske radionice u kojima mogu da se kupe prirodno sušene domaće kobasice i šunke, sirevi, pčelinji proizvodi i med, buketi suvog poljskog cveća, proizvodi od lekovitog bilja, ali i domaća rakija i likeri od borovnice i mladih borovih izdanaka. Lokalno stanovništvo se izuzetno trudi da boravak u ovom kraju učini nezaboravnim doživljajem.

FRAJBURG – SREDNJOVEKOVNI DRAGULJ

s-(5)UPRKOS svetskoj slavi Baden-Badena, mnogi svetski putnici slažu se da gradić Frajburg s pravom nosi nadimak „Dragulj Švarcvalda“. Iako je u bombardovanju tokom Drugog svetskog rata bio gotovo u potpunosti razoren, polako i precizno je restauriran do poslednjeg detalja, pa danas važi za jedan od najlepših srednjovekovnih gradova u Evropi. Poznat je i po najvećem broju sunčanih dana u Nemačkoj, ali i po neobičnim, uskim vodenim kanalima, tik uz ulične pločnike, kao i po prelepim trgovima. Frajburg znači doslovno „slobodni zamak“, ime je dobio jer je još u 13. veku dobio status slobodnog grada. Starim jezgrom i glavnim trgom Munsterplacom, dominira gotska katedrala Munster i njen zvonik visok 116 metara, Istorijska trgovačka kuća iz 1532. godine sa tamnocrvenom fasadom, Muzej istorije grada i Gradska kuća podignuta 1559. godine. Međutim, omiljeno mesto okupljanja stanovnika, ali i mnogobrojnih turista je trg Augustinaca sa istoimenim manastirom. Okružen je ostacima kamenih zidina na jednom kraju se nalazi veliko stepenište koje veoma podseća na čuvene Španske stepenice u Rimu zbog „žive“ atmosfere i mnoštva ljudi.

Ž. Dulić| novosti.test.mainstream.rs/ 02.12. 2013.

_____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

//

ŽIVI MUZEJ ZA TRI KONTINENTA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Zašto se ostrvo Sokotra u indijskom okeanu smatra jedinstvenim centrom biodiverziteta na našoj planeti

12aaMnogi kažu da je čovečanstvo „zapucalo“ ka zvezdama, a da još do kraja nije spoznalo čega sve ima na planeti na kojoj je nastalo.

I dalje se otkriva mnogo toga u vezi sa živim svetom oko nas, što traži odgovore, ali postavi i postavlja mnoga druga.

Tako na Zemlji postoje tri područja, ne računajući Australiju, gde se može pronaći flora i fauna koje nema nigde više na svetu.
Za prva dva, čuli su i vrapci – Havaji i Galapagos su odavno poznati po jedinstvenom živom svetu, mada su Havaji daleko čuveniji kao turističko odredište. A ostrvo Sokotra, u Indijskom okeanu, poznato je kao „najvanzemaljskije mesto na zemlji„.
Ova pomalo rogobatna titula, iako možda nespretno formulisana, više je nego tačna.

Sedam stotina autohtonih biljnih i životinjskih vrsta tu postoji, a 37 odsto svih biljaka ne mogu se pronaći nigde drugde.

Blizu 90 odsto gmizavaca su takođe endemski, a jedina vrsta sisara koja je samonikla na Sokotri su slepi miševi.
Grci, Egipćani, Rimljani i drugi antički narodi bili su dobro upoznati sa čarima Sokotre, a znali su i da ih iskoriste.

Mirisne biljke poput tamjana, ili lekovite kao što je aloja (tri endemske vrste), bile su veoma cenjene i tražene u starom svetu. Smola zmajskog krvavog drveta (Dracaena cinnabari), za koju se, zbog jake crvene boje, verovalo da potiče od mitskih bljuvača vatre, i danas se koristi kao lek, ali i šminka. Meštani ga koriste kao narodni lek „za sve“, jer se pomoću njega vidaju rane, koristi se kao koagulant, protiv dijareje i ostalih dizenteričnih bolesti, i za ublažavanje groznice. U davna vremena, nazivana je „Aveljevom krvlju“, a i danas je arapski naziv Dammu-l-Akhnjain – „Krva dva brata“ (misli se na Kaina i Avelja). Zmajeva krv potiče sa još nekih drveća, prvenstevno iz rodova Croton, Dracaena, Daemonorops, Calamus rotang i Pterocarpus.


Ovaj najvažniji i možda najmanji centar biodiverziteta na svetu (ostrvo je jedva 133 sa 43 kilometra) i dalje zbunjuje biologe jedinstenom smešom elemenata bio-raznolikosti Evrope, Azije i Afrike. Jedinstvena flora se, naravno, nije misteriozno obrela na Sokotri.

Ostrvo se odvojilo od glavne mase super-kontinenta Gondvane, tokom miocena (od pre 23 do pre 5 miliona godina), i time sačuvalo vrste koje su u međuvremenu nestale u drugim krajevima. Kada je čuveni škotski botaničar Isak Bejli Belfur 1880. godine stigao na Sokotru, sigurno da nije očekivao ono što je zatekao – zabeležio je 500 vrsta biljaka, od kojih je 200 vrsta i 20 rodova nauka zabeležila po prvi put.

Brojne ekspedicije koje su kasnije usledile, otkrile su i opisale više vrsta ptica, takođe viđenih samo na malom ostrvu tajni. Tako, ono ima svog čvorka, vrapca, pa i zlatokrilu sokotransku zebu (Rhynchostruthus socotranus) i još četiri vrste ptica.
Ekspedicije su se nastavile i do današnjih dana, i gotovo svaka je otkrila još nešto novo. Belgijski biolog Kaj van Dam je prvi put otišao na Sokotru 1999. godine, a u kasnijim intervjuima jegovorio kako je njegova ekipa jednostavno skupljala nove vrste „usput“, pronalazeći prethodno neotkrivene guštere, puževe i insekte na obeleženim stazama kojima su se kretali. Nije bilo potrebe zalaziti u divljinu da bi se otkrilo i nekoliko novih vrsta na dan. On je nastavio da dolazi na Sokotru, proširivši istraživanje i na običaje i kulturu lokalnog stanovništva.

Preko 600 sela je razbacano po ostrvu, a gotovo svaki odrastao muškarac je naoružan. To bi u većini ljudskih zajednica bio preduslov za nametanje svoje volje ratom i snagom oružja, ali ovde to nije slučaj. Za razliku od ostatka sveta, ovde se nesporazumi rešavaju dogovorom između seoskih starešina. Možda se u tome i krije ključ bogatstva flore i faune, jer svesni ograničenosti prirodnih resursa na tako malom prostoru, stanovnici znaju da moraju da je sačuvaju kako bi i sami preživeli.

Zaštićeno područje

Sokotra je od jula 2008. na Uneskovoj listi zaštićenih područja, jer ni ovo jedinstveno ostrvo nije imuno na pošasti modernog doba. Mnogim vrstama prete klimatske promene, ali i vrstama koje su introdukovane (donete) na ostrvo, pa tako ispada da su koze nešto „najopasnije“, pošto ne mare baš šta brste. Uz sve to, naučnici nestrpljivo očekuju da se politička stabilnost vrati u Jemen, kako bi mogli da se još više posvete očuvanju jedne od poslednjih i najvećih oaza koje čovečanstvo ima.

ENDEMSKA SRBIJA
Uvno rečeno, i naša zemlja može da se pohvali značajnim biodiverzitetom, mada eslondemskih vrsta nema u izobilju. Postoji 197 biljnih endema u Srbiji, neki su karakteristični samo za Srbiju, neki za Balkan, ali se zbog stalne promene granica ova brojka vodi kao zvanična.

Najpoznatija je Pančićeva omorika, a tu su i planinski javor (Acer heldreichii), borika (Daphne blagayana), Pančićev odoljen (Valeriana pancicii)?!?!
Nažalost, pet endemskih vrsta zauvek je iščezlo i niko ih više neće videtikragujevački slez (Althaea kragujevacensis), vranjski slez (Althea vranjensis), moravski vodeni orašak (Trapa annosa), kao i Pančićeva udovčica i Pančićev grahor.

Nekoliko naučnih izvora spominje pet endemskih vrsta ribe u našim rekama, ali preciznijih podataka o tome nema.

Miša Milosavljević

Izvor: zov.rs

___________________________________________________________________________________________

KIBUCI – OAZE ISKONSKOG ZAJEDNIŠTVA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Kibuci – Oaze iskonskog zajedništva

 U zemlji velikih tehnoloških otkrića, kibuci su ipak i dalje najuticajnija ideja koja je izašla izvan granica Izraela. Ipak, moderna definicija te reči, koja potiče iz hebrejske reči za “grupu” je prava enigma.

16616901105139e4067dd44787687221_orig

Kibuc Lotan (Foto: Hanan Cohen / Flickr.com)

 Ipak, moderna definicija te reči, koja potiče iz hebrejske reči za “grupu” je prava enigma.

 Nekima, kibuci su dobrovoljna zajednica, drugima je industrijsko ili poljoprivredno selo, a sve većem broju putnika, oni su prozor u neki sasvim drugačiji svet.

ALTERNATIVNI NAČIN ŽIVOTA

2137543905139e4078cd6c585236122_v4 big

Yaakov Ben Dov / Wikimedia Commons

Pokret ujedinjenih Kibuca ustanovljen 1927. godine bio je striktno sekularan. Podsticao je jednakost polova i podržavaouređenje Izraela.

Rani stanovnici kibuca bili su mahom poljoprivrednici koji nisu imali nikakve prihode, ali zato nisu plaćali ni račune i poreze.

Cilj je bio stvaranje društva jednakosti, sekularne zajednice u kojoj se dele svi obroci i svako igra svoju ulogu u očuvanju kibuca.

Do 1950. više od 67.000 ljudi živelo je u 214 ovakvih zajednica, što je činilo 4,5 odsto ukupne populacije Izraela, dok danas u 260 kibuca živi 106.000 ljudi, što je samo 1,5 odsto populacije.

Šta se desilo s ovim idiličnim načinom života?

10928261605139e408ba696524562957_v4 big

U.S. Embassy Tel Aviv / Flickr.com

    Zev Šabetaj, sin jednog od osnivača Kibuca Bajt Oren u šumi planine Karmel kaže da su velike promene počele 1985. kada je došla ekonomska kriza i hiperinflacija.

  “Vlada pod Šimonom Peresom predstavila je novu valutu i smanjila drastično inflaciju od 450 odsto na 20 odsto kako bi zauzdala krizu. U isto vreme više od polovine ljudi napustilo je kibuce koji su bankrotirali”, objašnjava on.

Gotovo preko noći, Bajt Oren, kao i mnoge druge zajednice transformisao se u “obnovljeni kibuc”. Kako bi se prilagodili promenama na državnom nivou, prešli su sa egalitarizma na nejednaku raspodelu.

“To je bila izraelska perestrojka”, primećuje Šabetaj, poredeći promene kibuca sa otvaranjem bivšeg Sovjetskog Saveza.

UTOČIŠTA ZA PUTNIKE

8967976355139e40a4a41a095526829_v4 big

hoyasmeg / Flickr.com

Stanovnici kibuca imaju dugu tradiciju dočekivanja volontera iz dalekih zemalja. Ovi putnici radili su na poljima berući voće i bili nagrađivani besplatnim smeštajem i hranom.

Iako ljudi i dalje mogu da se prijave za taj program, većina posetilaca sada plaća boravak.

Bajt Oren, što u doslovnom prevodu znači “dom borova”, bio je jedan od prvih koji je otvorio gostionicu 1942. i ubrzo postao popularna destinacija za Evropljane koji su tražili neko drugačije letovalište.

Bajt Oren Hotel, koji i dalje radi, ima 30 soba i joga centar sa bazenom.

Gosti mogu da posete obližnji grad Haifu, farmu konja, umetničko selo Ein Hod i pešače šumom.

“Kibuci nude specifičan način života. Ideologija od početka nije bila usmerena isključivo na poljoprivredu, nego i industriju, pa čak i turizam”, objašnjava Šabetaj.

Gotovo polovina kibuca sada nudi hotelski smeštaj. Štaviše, većina onih koji se nalaze oko Galilejskog jezera, popularne destinacije, sasvim su uređena odmarališta sa teretanama, salama za konferenciju, bazenima, spa tretmanima i slično.

Iako se prihod deli između porodica koje žive i rade u tim zajednicama, one su daleko od početaka kibuca.

Kako se menjaju trendovi u turizmu, tako se menjaju i oni.

Tako je na primer, Kibuc Bahan zatvorio stare farme proizvodnje mleka i pilića kako bi otvorio Utopia Orchid Park, u skladu sa trendom odmaranja na ekološki način.

Tu se sada nalazi botanička bašta sa tropskim pticama, ribnjaci i više od 20.000 orhideja.

 ODRŽIVOST U PESKU

Vrhunski “eko kibuc” je Lotan, smešten na obroncima Arava pustinje 51 kilometar od odmarališta Eilat na Crvenom moru.

Gosti mogu da spavaju u kućama od blata i uče o održivoj gradnji tokom četvoro nedeljnog ili četvoromesečnog kursa “Green Apprenticeship”.

“Ljudi su inspirisani kada vide šta smo sve uradili u ovako teškim uslovima”, kaže direktor programa Mark Naveh koji živi u kibucu od 1989.

“Lotan je jedini kibuc koji je deo svetske mreže eko sela. Verujem da je model za održivost naselja, koja će postati sve potrebnija”, kaže on.

10150481885139e40d84092488329088_v4 big

Chadica / Flickr.com

   Lotan je jedan od samo 20 odsto kibuca u Izraelu koji su potpuno kooperativne zajednice u kojima se prihod deli.

  “Nije važno da li ste menadžer ili brinete o deci. Svi dobijaju istu nadoknadu”, objašnjava on.

   Duž autoputa, još jedan kibuc takođe želi da pustinja procveta.

Ketura, oaza u sred peska, otvorila je prvu solarnu elektranu u junu 2011. i ima podršku kompanije Siemens.

Struja se veže za nacionalnu mrežu i donosi energiju i novac kibucu. Tu je i Arava institut za studije očuvanja okruženja koji se bavi očuvanjem vode, održivom poljoprivredom i obnovljivim izvorima energije.

Studenti i putnici mogu odsesti u Kibbutz Ketura Country Lodging, koji nudi 45 modernih apartmana od kojih svaki ima kuhinju, balkon i travnjak.

Svuda u Izraelu kibuci se menjaju na različite načine. Novi fenomen je procvat “urbanih kibuca”, obično u vrlo aktivnim lokalnim zajednicama.

Članovi žive u istoj ulici, dele prihod i doprinose lokalnim centrima za mlade, osobama s posebnim potrebama i koegzistenciji Arapa i Jevreja. Oni dokazuju da kibuci mogu da postoje i unutar gradova.

Izvor:b92.net/putovanja/

___________________________________________________________________________________________

ZANAVEK POTAPANJE DRAGULJA…

tamoiovde-logo

Visočka banja – svetski raritet i dragulj prirode koji će uskoro biti potopljen

 visocka_banja-1Na samo par metara razdaljine teku ledeno hladna reka i topla banjska voda koja izbija iz dubine stena…ovakav dragulj prirode ne nalazi se negde u “belom svetu” nego u Srbiji, u mestu Visoka i umesto da bude predmet domaćih eksperata za razvoj eko i banjskog turizma ovaj svetski raritet biće uskoro potopljen izgradnjom diskutabilne  brane na reci Rzav. 

 Visoka je naselje u Srbiji u opštini Arilje u Zlatiborskom okrugu. Prema popisu iz 2002. bilo je 474 stanovnika (prema popisu iz 1991. bilo je 622 stanovnika).

 Smešteno je 37 km od Arilja, na najvišoj nadmorskoj visini u opštini. Najviši vrhovi dosežu nadmorsku visinu i preko 1.350 m.

 Kod sela se nalazi Visočka banja, čiji su izvori stari 80.000 godina. Topli izvor mineralne vode izbija iz dubine na više mesta u vidu mehurića. Voda je lekovita i ljudi tu dolaze da se leče. Organizovanje i korišćenje banjske vode za lečenje počinje 1936. godine. Ipak, banja još uvek turistički ni minimalno nije iskorišćena.

visocka_banja-2 U kanjonu Velikog Rzava, u ataru sela Visoka, nalazi se topli izvor mineralne vode-Visočka banja. Voda izbija iz dubina u vidu mehurića, na više mesta pored samog korita, a delom i u samom vodotoku. Sami izvori su na nepristupačnom mestu. Prilazi se jedino uz reku i niz reku. Tek 1997.godine izgrađena je staza, iznad samog vodotoka koja vodi do banje. Opština Arilje trenutno radi na izgradnji puta koji će otvoriti ovaj lokalitet i omogućiti njegov obilazak i korišćenje u svrhu turizma.

 Visočka banja – dragulj reke Rzav, smeštena u samom kanjonu predstavlja relaksirajući ambijent mira i lepote. Lekovita voda ove banje temperature je 27 C , leči reumu, nerne i srčane bolesti, dobra je za kožna oboljenja i za vid.

 Iako neurbanizovana, ona je oaza na skrovitom mestu koja baš zbog svoje prirodnosti mami turiste.

 Sam prilaz do banje je otežan .. put od kamenja uz stene i drvena galerija u lošem su stanju, pa je ovom dragulju prirode potrebna mala rekonstrukcija kako bi bila mesto poseta velikog broja ljubitelja prirode i onih kojima je voda neophodana za zdravlje.

 visocka_banja-3Voda ističe iz podzemnog kolektora (jezera) po principu spojenih sudova, i pod sopstvenim pritiskom pronalazi otvore u stenama gde je najmanji otpor, a to je najniža tačka u kanjonu Rzava. Ističući iz kolektora, prethodno zagrejana u dubljim slojevima i izbijajući na površinu, meša se sa rečnom vodom i hladi se. Ovakav tip kanjonskih izvora je “muzej prirodnih termalnih rariteta”, jedini ove vrste u Srbiji i bivšoj Jugoslaviji. Posebno su retke “viseće terme”, izvori u stenama, iznad korita reke. Izvorišta su na 600 m nadmorske visine. Pored samog korita a i u samom vodotoku voda izbija iz dubina na više mesta u vidu mahurića. Temperatura vode je oko 27°C a pripada kategoriji kalijum-magnezijum-hidrokarbonatnim, oligomineralnim, hipotermalnim vodama. Banja je od davnina poznata po tome da leči bolesti kao što su reuma, srčane tegobe, nervna oboljenja i značajno poboljšava vid. Smestajni kapaciteti u privatnom sektoru su oko 30 ležajeva, a banja ima dva kupatila otvorenog tipa.

 Organizovanje i korišćenje banjske vode za lečenje počinje 1936. godine, ali ni danas banja nije dovoljno turistički iskorišćena.

view_imageVodena pećina

 Na granici izmedju sela Brekovo i Dobrače , u kanjonu reke Panjice, nalazi se ulaz u atraktivnu Vodenu pećinu.Brojne tajne ovog prirodnog fenomena ronioci i speleolozi tek treba da ispitaju. Za sada je samo pretpostavka da je vodena masa koja izlazi iz pećine ustvari ponornica nastala od više izvora koji poniru u zoni Kukutnice i Okruglice u Bjeluši. U klisuri reke Panjice Josif Pančić je otkrio endemsku vrstu biljke campanula secundiflora. Na istoj reci se vredi pomučiti i proći zaraslu stazu koja u selu Brekovu vodi do zaseoka Šuljići gde Panjičin slap pravi Vodenu pećinu.

Pećina Megara

 Severno od Visočke banje na levoj strani Megarskog potoka, pritoke Velikog Rzava, uzdiže se visok krečnjački odsek. Na njemu na visini od 670 m n.v. usečen je polukružni otvor pećine Megare. Ovaj speleološki objekat još uvek nije istražen.

Bjeluška potajnica

Ovo je kraški izvor intermitentnog tipa (sa prekidima u isticanju vode), koji se nalazi u selu Bjeluša, na mestu zvanom Luke. Izvor je stavljen je pod zaštitu države kao spomenik prirode, površine 2 45 17 ha. Svrstan je u III kategoriju zaštite, kao značajno prirodno dobro, a o njemu se stara Opštinska uprava opštine Arilje.Ovaj interminentni kraški izvor predstavlja drugi kraški izvor ovog tipa u Srbiji. Ovaj izvor je prvi put stavljen pod zaštitu 1964. godine, kao prirodni spomenik geomorfološkog karaktera. Skupština opštine Arilje je 06.10.2006. godine donela Odluku o zaštiti spomenika prirode Bjeluška potajnica, 01 broj 501-15/06.

Lokalitet Golubinjak

 Iznad Visočke banje i Rzava na steni Golubinjak nalaze se ostaci starog utvrdjenja.Ne postoje nikakvi pisani dokumenti o ovoj gradjevini, kao ni usmena predanja, osim pominjanja proklete Jerine. U narodu postoji verovanje da je Jerina zidala ovaj grad, medjutim ne zna se da li su ostaci iz srednjeg veka ili datiraju iz rimskog perioda.

 Lokalitet Gradina

Ostaci rimskog utvrdjenja i rimskog puta od današnje Ivanjice prema Požegi, dolinom Moravice u selu Brekovo.

Nestaje Rzav – poslednja nezagađena reka Srbije

 visocka_banja-4Počinje izgradnja velike brane nadomak Arilja – sa lica zemlje iščezava jedina čista reka u Srbiji. Mašine se sele u korito reke. Žitelji apeluju da se uništenje prirodnog blaga zaustavi.

 BUKOVI, kanjoni, virovi i mirne matice Rzava, jedine reke u Srbiji koja je nezagađena celim svojim tokom, za većinu Ariljaca neprocenjivi su dar prirode. Za državu, jedinstveno stanište pastrmke, krkuše, peša, pljata i lipljana predstavlja hidropotencijal za snabdevanje “žednih” opština zapadne Srbije pijaćom vodom. Uprkos protivljenjima, završene su sve pripreme za izgradnju betonske brane “Svračkovo” visoke 68 metara, na Rzavu, nadomak varoši Svetog Ahilija – građevinske mašine ovog leta ulaze u korito da pripreme teren za izlivanje temelja akumulacije, sa čime se članovi Ekološkog udruženja “Bog čuva Rzav” ne mire.

 – Postoje alternativna rešenja za vodosnabdevanje “žednih” opština. Država se ne obazire na veliku tragediju koja će nas zadesiti, a istina je jednostavna, ako mašine ne zaustavimo, Rzava više neće biti – kaže Nataša Milivojević, predsednica Ekološkog udruženja “Bog čuva Rzav”.

 Odluka da Rzav treba pretvoriti u jezera načičkana branama doneta je davne 1979., a brana “Svračkovo” projektovana je još 1994. godine, uz naknadne dopune i revizije. Izgradnja ove akumulacije je aktuelizovana 2010. godine, a nemir se uselio među žitelje Arilja: JP “Rzav” prethodnih dana završio je izgradnju pristupnog puta dugog 2,8 kilometara, gotov je i most preko reke dugačak 44 metra, kao i strujni dalekovod za gradilište… Uskoro, počeće gradnja tela same brane.

 – Brojni vodoprivredni stručnjaci predočili su javno da se umreženjem vodosistema Vrutci kod Užica, gde postoji višak vode od oko 200 litara po sekundi, sa postojećim vodosistemom Rzav, problem vodosnabdevanja može trajno rešiti. To bi bilo desetostruko jeftinije, jer je potrebno premostiti svega nekoliko kilometara za spajanje dva vodosistema – kažu ariljski ekolozi.

 Ekolozi upozoravaju, ako se pod betonskim džinom na Rzavu nađe planiranih 20 miliona kubika vode, za 50 godina, Arilje će imati sedam miliona kubnih metara toksičnog mulja. Oko novog, velikog veštačkog jezera u malinarskom kraju, biće zabranjena upotreba pesticida i herbicida, promeniće se mikroklima, povećaće se rizik od zemljotresa i pojave klizišta. “Svračkovo” je iznad Arilja, pa bi u slučaju incidenta grad bio potopljen za 2,8 minuta, a remont brane koji mora biti urađen za 35 godina koštaće koliko i sama izgradnja. U donji tok Rzava ispod brane, biće puštana ledena voda, radi očuvanja biološkog minimuma. Nestaće dve banje, Visočka i Roška. Ova druga je izvor mineralne vode 80.000 godina. Nestaće plaže: Sonjine čari, Bosa noga, Uski vir, Viseći most, Urjak, Šljunkara, Đurića vodenica…

 U JP “Rzav” kažu da je voda za 250.000 ljudi iz Čačka, Požege, Lučana, Milanovca i Arilja važnija od protivljenja Ariljaca.

 – Pripremni poslovi su završeni, potrošeno je 286 miliona dinara, ovog leta obavićemo široki otkop u koritu reke, započećemo gradnju optočnog tunela i šahtnog preliva, da bismo skrenuli tok Rzava. U narednih pet godina, gradićemo telo brane, a radovi će koštati 6,3 milijarde dinara – kaže Ljubo Lazović, direktor JP “Rzav”.

 DRŽAVA OSTALA GLUVA

rep-rzav-MALA – Nema alternative izgradnji brane “Svračkovo”, sve što radimo usklađeno je sa Prostornim planom, Vodoprivrednom osnovom i drugim republičkim dokumentima – kažu u JP “Rzav”. – Brana će biti izgrađena u narednih pet godina.

 Ariljski ekolozi, sa druge strane, ističu da je ceo posao urađen uz kršenje brojnih propisa i međunarodnih normi, pri čemu alternativne, bolje i jeftinije mogućnosti vodosnabdevanja – nikada nisu ni razmatrane.

 Možda bi pitanje očuvanja reke Rzav i Visočke banje trebalo internacionalizovati i nominovati ovu lokaciju u nadležnim institucijama UNESCO-a za proglašenje cele oblasti svetskom baštinom i tako sačuvati ovaj jedinstveni dragulj prirode.

http://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=zrzmcT4pqR0

Izvor: zelenenovine.wordpress.com

____________________________________________________________________________________________

UBERI DAN…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________

UBERI DAN, JER TAJ DAN SI TI  !

 Jedni, s očima uprtim u prošlost
vide ono što ne vide;

drugi, uperivši
iste oči u budućnost,

vide
ono što se ne može videti.

Zašto postavljati tako daleko

ono što je blizu –
Pouzdanje naše?

Ovo je dan,
ovo je sat,

ovo je tren,

to je to
što jesmo,

a to je sve.

Večito protiče beskrajni sat
što nas proglašava za ništavne.

U istom dahu
i živimo i mremo.

Uberi dan,
jer taj dan si ti.

Fernando Pessoa

KIŠA OTKRILA FOSIL DŽINOVSKOG JELENA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________________________

Provala oblaka nad Kostolcem otkrila fosil džinovskog jelena iz poslednjeg ledenog doba. Nađeni mamutska kljova od 3,85 metara i jelenski zubi dugi pet centimetara

Nezapamćeni pljusak koji se sručio u noći između utorka i srede na Stari Kostolac otkrio je nove fosile na groblju mamuta na brdu Nosak.

To je nova zagonetka za stručnjake Arheološkog instituta SANU i holandske paleozoologe iz Lajdena, koji su se ovih dana priključili istraživanjima.

 Iz nanosa lesa na površinu je izbila još jedna ogromna kljova runastog mamuta duga 3,85 metara, ali i ostaci džinovskog jelena, koji je imao raspon rogova veći od četiri metra.

  Holandski stručnjaci su prepoznali fosilizovane ostatke jelenske glave koji su se nalazili ispod mamutskih kostiju, a to po mišljenju arheologa, upućuje na neku munjevitu prirodnu katastrofu koja je ove divove sahranila u brdu lesa tokom poslednjeg ledenog doba.

– Ponavlja se priča koja je viđena kod mamutice Vike, kraj čijeg smo fosila u površinskom kopu Drmno takođe pronašli ostatke jelena, ali stepskog, koji je živeo u njeno doba – kaže prof. dr Miomir Korać, direktor arheološkog parka Viminacijum.

– Vika i njen jelen živeli su u Kostolcu pre najmanje milion godina, kad je ovde vladala vrela sutropska klime. Fosili na brdu Nosak pripadaju runastom mamutu i njegovom savremeniku džinovskom jelenu, koji su živeli mnogo kasnije, u subpolarnim uslovima hladne tundre.

Sagovornik „Novosti“ ističe da pronalazak fosila mamuta i jelena koji su živeli na istom mestu u razmaku od najmanje nekoliko stotina hiljada godina dokazuje pretpostavku da je naš prostor oaza u kojoj život opstaje i kad u drugim delovima sveta nestaje.

– Velika Vika i njen drugar jelen živeli i stradali su, najverovatnije u megapoplavi pra-Morave u vreloj kostolačkoj savani sa bujnom i visokom travom – kaže prof. Korać. – Gotovo na istom mestu, oko milion godina kasnije, žive i stradaju njihovi daleki rođaci koji su za to vreme evoluirali i prilagodili se klimatskim promenama koje su pretvorile ovaj kraj u hladnu tundru. Suštinska važnost ovih otkrića jeste da se na našim prostorima nit života nikada nije prekidala.

B. Subašić,  26. jul 2012. /novosti.rs

PESMA PRIRODE U CARSKOJ BARI…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

OVDE  i OVO je jedno od deset „savršenih mesta“ u Srbiji – Specijalni rezervat prirode „STARI BEGEJ-CARSKA BARA“.

C. bara15OVDE je carstvo i stanište 250 vrsta ptica, od kojih se mnoge nalaze u Crvenoj knjizi ugroženih vrsta-evropskih i svetskih.

OVDE  se gnezde svih osam vrsta evropskih čaplji.

OVDE, na oko 1700 hektara, razastrt je i isprepleten divan mozaik rečnog, barskog, močvarnog, livadskog, šumskogi i slatinastog ekosistema.

Carska bara-položajOVDE je najgušće vodeno čvorište u Evropi.

OVDE na međurečju Begeja i Tise, petnaest kilometara južno od Zrenjanina.

Da, OVDE se sluša pesma prirode!

 


Tekst i foto: Bora Stanković