TI MOŽDA MISLIŠ DRUGAČIJE…

Tvoje doba je presudno. Tebi možda nije. Tvoja prava su izbor, sumnja, znanje, ljubav, kretanje. Tebi možda , to nisu nikakva prava.

Tvoje obaveze su iste. Tebi možda nisu. Drugi su pakao. Ali, i ti si njima. Znanje je dosadno i glupo. Tebi, možda nije. Neznanje je još dosadnije i gluplje. Tebi možda nije.

Ne postoji nikakvo drugo doba, drugi život, druga prava. Postoji samo ono što činiš sada. Ti možda misliš da postoji posle. Drugi misle da posle ne postoji ništa.

Niko nema prava da ti naplaćuje život, da ti preti, da te muči, da te laže i da krije od tebe da moraš da se braniš verom u sebe i ono što voliš, onim što je lično, tvojim imenom i prezimenom i osobenim znacima. Ti možda misliš drugačije.

Ako nije kretanje do smrti po sopstvenom izboru, život je tupo tapkanje u mestu do smrti. Ti možda misliš drugačije. To su tvoja prava.
Dragan Babić

Izvor: facebook.com/Visoka.ocena

---

Dragan Babić, prevodilac, pisac i jedan je od najvećih novinara Srbije i Jugoslavije, rođen je 3. septembra 1937. u Kruševcu, gde je završio osnovnu školu.

 Gimnaziju je završio u Beogradu, a potom apsolvirao engleski jezik i književnost. Najpre se pojavio u književnoj javnosti, pričama u NIN-u, a potom je pisao u književnom časopisu Delo.

U njegov literarni opus spadaju i knjige „Putovanje na kraj jezika“, „Ti možda misliš drugačije“ i dokumentarni roman „Kao mehur od sapunice“.

Radio u RTS-u kao urednik i voditelj nekih od najboljih televizijskih emisija i serija, gde spada i neponovljivi „Dvogled“ s početka njegove televizijske karijere, koji je bio namenjen deci i emitovan je u više ciklusa. Njegove su najbolje putopisno –obrazovne emisije „Dvogled“ i jedne od prvih emisija uživo posvećene filmu „Kino oko“, kao i „To sam ja“, „Umeće življenja“, „Kraj epohe“, „U senci“, „Nacionalna geografija“…

Njegovi intervjui na televiziji predstavljali su poseban događaj – razgovarao je sa Džonom Hjustonom, Lijem Strazbergom, Glendom Džekson, Šeli Vinters, Ingmarom Bergmanom, Erlandom Jozefsonom, Liv Ulman…

Bio je prvi novinar iz nekadašnje Jugoslavije koji je dobio poziv da radi na Bi-Bi-Siju, ali je umesto ponuđenih pet, ostao samo pola godine i vratio se, jer se susreo sa administracijom kojoj nije bio vičan, pošto ga je zanimao autorski, a ne činovnički posao.

Nikada nije bio član nijedne partije. Ceo radni vek je proveo u Televiziji Beograd, gde su ga najpre poslali na prinudni odmor, a tokom bombardovanja 1999. dobio je otkaz i otišao u penziju, navodi se u Babićevoj biografiji koju je 2005. objavio NIN.
Njegove emisije koje su menjale dinamiku socijalnog života i ostavljale snažan odjek u javnosti, ostaće zauvek standardi u srpskom novinarstvu.

Preminuo je 23. jula 2013. godine.

Izvor:  facebook.com/Na.danasnji.dan/

---

Zahvalan sam na postavljenim“putokazima“ gospodinu Zoranu Stojadinoviću.

Bora*S

---

KO JE, U STVARI, BIO DRAGOŠ…

TAMOiOVDE____________________________________________________

„Ko je mogao da u ovom otmenom čoveku uglađenih manira prepozna čuburskog dečaka odraslog na džombastoj kaldrmi ulice Filipa Filipovića, izubijanih kolena, sa kriškom hleba namazanom mašću i posutom alevom paprikom?

Njegovim nestankom, nestalo je nekoliko svetskih jezika kojima se briljantno služio, nestala je gotovo Aleksandrijska biblioteka i mnoštvo imaginarnih muzeja u njegovoj glavi. U bašti Kluba književnika, čini se, još uvek blešte njegova legendarna bela odela sa kao zvezdana noć tamnim leptir-mašnama, razbijajući opšte sivilo.

Džentlmen, bonvivan i dendi, polemičar i svađalica, slikar i pisac, poliglota, erudita, kosmopolita i nacionalista, televizijski voditelj i ratni reporter, dobrovoljni izgnanik, hrišćanin ili paganin, arbiter elegantorum – ko je, u stvari, bio Dragoš?

Momo Kapor/www.dragoskalajic.com

---

Da je živ, danas bi slavio 70.  rođendan.

„Praunuk čuvenog rektora Bogoslovije u Sremskim Karlovcima, sin kraljevskog oficira i profesorke univerziteta, slikar i istoričar umetnosti školovan na prestižnoj Akademiji lepih umetnosti u Rimu, majstor karatea i fascinantni erudita, Dragoš Kalajić je bio pravo otelotvorenje onog nedostižnog antičkog ideala – primer harmonije visokog duha, osetljive duše i gvozdenog tela.

D. Kalajić, foto V. Pejaković

Sav iz jednog poteza, celovit u svom mišljenju i ponašanju, on je više podsećao na mermerni kip nekog drevnog heroja, nego na čoveka, našeg savremenika. On je radio na samom sebi, na svojoj spoznaji, svojim lektirama, svom hodu, držanju, govoru, pogledu. Poput vajara, lično je oblikovao svoj konačni izgled, sklanjajući ono što ne može da izdrži najviše zahteve koje je, nemilosrdno, postavljao pred sebe.

Njegova omiljena izreka bila je, nimalo slučajno, ona Ničeova: Ono što me ne ubije, čini me jačim. Ova opasna misao je svog tvorca dovela do tragičnog kraja, s one strane razuma, u veliku usamljenost i ludilo; Dragoša je ona samo učinila još jačim kaleći ga, poput ognjene senke, plamenom svoje tajne“.

Dragoslav Bokan “Moj Dragoš Kalajić“

---

 

---

OSTAVLJANJE TRAGOVA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

„Ja  i sve prijatelje smatram tragom, jer da nije tako ne bih se uopšte bavio pisanjem. Čak i pisac ma koliko se pravio skroman, kako ja kažem u jednoj pesmi, osvrćemo se na svoj život drag s tajnom nadom, da smo ostavili trag. Cela stvar i jeste u tome što je pisačka želja primarna da ostavi trag o svom postojanju i o ljudima koji su postojali u vremenu dok je on postojao.“

BRANISLAV CRNČEVIĆ
(Kovačica, 08.02.1933 — Beograd, 14.04.2011)

Brana Crnčević je bio književnik, aforističar, novinar, scenarista. Rođen je 8. februara 1933. godine u Kovačici. Studirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Svoju karijeru je započeo kao službenik predstavništva zrenjaninske pivare u Novom Sadu, a zatim je usledila novinarsko-urednička faza. Bio je dugogodišnji urednik „Ježa“ i rubrike za kulturu u listu „Duga“. Objavljivao kolumne u raznim listovima i časopisima, među kojima su „NIN“, „Politika“ i „Pečat“.

Prvu knjigu za decu „Bosonogi i nebo“ objavio je 1963. godine, a potom i prvu zbirku aforizama Piši kao što ćutiš.

Na književnu scenu je stupio pod pseudonimom Vinon Rumski i Branislav BIP. Tokom svoje karijere duge bezmalo pola veka, objavio je tridesetak knjiga za decu, romana, priča, televizijskih drama, zbirki pesama i aforizama…

Dobitnik je nagrade „Zmajevih dečijih igara“ za izuzetan stvaralački doprinos savremenom izrazu u književnosti za decu 1987. godine.

BIBLIOGRAFIJA:
1963. Bosonogi i nebo;1963. Cipelice od krokodilske kože; 1963. Njen prvi čaj; 1965. Devojka sa tri oca; 1965. Kafanica, sudnica, ludnica; 1965. Piši kao što ćutiš; 1968. Dunavo; 1967 – 1971. Zanati; 1971. Kapetan i lula; 1971, 1981, 1989, 2006. Dnevnik jednog…  1978. Peta strana sveta; 1982. Sibiri; 1982. Emigrant i igra; 1984. Mrav dobra srca; 1985. Snovi bez tumačenja; 1990, 2006. Srpska posla; 1992, 2006. Srpska i hrvatska posla; 1994. Glasnik; 1997. Crni đavo, crveni rep I, II ; 2001. III; 2001. Pesme; 2003. Zaštitnica umetnosti i druge pripovetke; 2005. Zemlja nadimaka; 2006. Knjiga zadušnica; 2006. Obećani svet; 2007. Sedam mokrih majica i drugi zapisi; 2008. Ima da nas nema; 2009. Čuvari pepela; 2010. Šta ima.
Tekst: Aforizmi

Od kako sedim od kako sivim, ne stižem da se molim i kajem,
                                                                               u tvojoj ruci moja živi,
                                                                               u tvome srcu moje traje.
                                                                               . . .
                                                                               Odrobovao sam sve slobode,
                                                                               i bio žrtva mržnje svake,
                                                                               i ne dam da me iz tebe vode,
                                                                               u brodolomce i ludake.
                                                                               . . .
                                                                               A kada počnu košmarne zime,
                                                                               ako se spoji decembar s majem,
                                                                               šapni u sebi moje ime,
                                                                               i ja ću znati da još trajem.

KAD BI MENI DALI

Kad bi meni dali jedan dan,
ja ga ne bih potrošio sam.
Pola dana ja bih dao nekom
ko je dobar, a slučajno sam.
 
Igrali bi, pričali bi nešto,
trčali bi, skakali bi vešto
ja i dobar, a slučajno sam.
 
Kad bi meni dali kišobran,
ja ga ne bih potrošio sam.
Pola mesta ja bih dao nekom
ko je dobar, a slučajno sam.

Kišilo bi, dok mi koračamo,
pola tamo a pola ovamo.
Stavili bi dan pod kišobran
ja i dobar, a slučajno sam.
 
Kad bi meni dali jedan dan,
ja ga ne bih potrošio sam.

KRIK

U pesme skriven ko u šume,
u lišću reči i travi duše,
ja čekam da i zver razume
u mome grlu krik ugušen.

Kricima mrtvim zvona zvone,
mozak, ko nebo, naoblačen.
Suze mi kao zveri gone
a nemam kome da ih plačem.

I čujem svoje krike nove,
probijaju se kroz sve straže.
Dobro je što ih u grlu love
jer nemam kome krik da kažem.

BRANISLAV, BRANIK DECE
Branislav Crnčević, satiričar i humorista, pisac komedija i tužno-smešnih priča o životu ljudi. Čovek sa tucetom oštrih pera i jezikom koji ne prašta; čovek koji ismeva ludosti odraslih.
  Branislav, branik je dece, stvaralac koji se klanja detinjstvu i ume da ga, u svojim pesmama i pričama, uznese iznad života odraslih. Njima Crnčević traži crno pod noktima, smatrajući da je higijena, čistota čovekove duše, najvažnija u životu. A decu voli, zabavlja ih, zasmejava do suza. Svu decu smestio je u svoju knjigu Bosonogi i nebo.
  Onako velik, onako krupan, onako snažan, onako visok, onako rukat, onako kosat, onako plećat, onako nogat a, u stvari, Mrav dobra srca.
  Brana zna odakle dolazi kiša, gde sve pada kiša, na koga pada kiša, zna čak i kako je kiša stala:
 
A, evo, kako je kiša stala:
Zamislila se: gde bi još pala?
Pa nije znala.

  Kod Crnčevića nema šale, kad su u pitanju odrasli. Ali kod Crnčevića ima šale kada se obraća deci. On ume da se igra, zato ga deca često primaju u igru, a on ume igru da rasplamsa, da je produži, da je zasmeje, da je zavrti, a u centru svake igre je dete-čovek. Njegova pesma Igra počinje predivnim stihovima u slavu ljudskog roda:

Hajde da izaberemo dan.
Hoćete vi da ga izaberete?
Dobro.
Izaberite dan lep da kao čovek u pesmi stoji…

Dragan Lukić: „Moji savremenici“/Izvor:riznicasrpska.net

MRAV DOBRA SRCA
 
Tri miliona i jedan mrav žive, rade i spavaju
u mravljem gradu,
ispod velike kruške, u hladu.
Oni imaju kuće na sprat, na tri, na devet spratova,
oni navijaju budilnike na pet, da bi se na vreme probudili.
Tačno u pet zazvoni milion satova,
tada mravi ustaju, galame, prave zbrku,
oblače se, peru zube u trku,
kada zazvoni šest nema nikoga u gradu;
svi su na radu.
 
Ujutro mravlje starešine po spiskovima prozivaju:
mrav taj i taj.
Mravi se po imenima odazivaju.
Svak mora da kaže: Tu sam! I: zdrav;
kada se javi tri miliona i jedan mrav
tada je spisku kraj.
 
Pri tri dana, tek što se jutro zaplavilo,
mravi se tri puta u grupe prestrojavali
i tri puta se prebrojavali.
Starešine su iz spiskova prozivali:
mrav taj i taj.
Mravi se, po imenima, odazivali.
Kako god okreneš: tri miliona mrava!
I kraj!
Šta je sa jednim mravom? Zar spava!

Sutradan isto, i prekosutra isto,
tri miliona mrava trese glavom:
Tu ima nešto čudno! Tu nešto nije čisto!
 
To zanimljivo postaje,
zašto, i koji mrav nedostaje?
 
Nema mrava koji je najviše pevao i galamio,
on se, zbog nečeg, osamio.
 
Šta mu je? — čude se tri miliona mrava
u mravljem gradu,
ispod velike kruške u hladu.
Šta mu je?
Zašto samuje?
 
Tri dana nije ni reč prozborio,
mravi koji sa posla kući hitaju
njegovu majku pitaju:
Da li se odobrovoljio? Da li je progovorio?
 
Tri dana ništa nije ručao,
sam je po gradu lutao
i zamišljeno ćutao,
ili na stepeništu čučao.
 
Svi se pitaju: Šta mu je?
Šta mu je? Zašto samuje?
 
Sve je u mravljem gradu zbunio.
Mrvicu keksa su mu nudili,
a on se uzjogunio:
nije ni prstom maknuo, niti je taknuo.

A jutros, tek što se dan zaplavio,
neko je bučno prozor otvorio
i mravljem gradu javio:
„Progovorio je! Progovorio!“
 
Zašto je mrav tri dana ćutao?
Što nije ručao?
Što je zamišljen gradom lutao?
I na stepeništu čučao?
 
— Pre kekoliko dana — veli — moj je tata
oterao gladnog cvrčka sa vrata.
I, sada, neću ni da se maknem,
dok ne dovedete cvrčka da sa mnom ruča
neću ništa da taknem!
 
Pa sada
u mravljem gradu,
ispod velike kruške, u hladu,
tri miliona mrava trčka i traži cvrčka.

LJUTITO MEČE     Mesec obuko čizmice žute, oblaci obukli plave kapute pa cele noći nebom jezde.   Dole, u šumi, jedno meče zamišljeno, već treće veče, gleda u zvezde.     Meče se ljuti već treći dan što ga teraju u zimski san i zamišljeno stalno ćuti.   Tata se ljuti, mama se ljuti i svi mu vele:   Otkad postoje med i pčele, otkad postoje sunce i veče nismo videli takvo meče.     „Šta ćeš da radiš“, mama ga pita,   „kad lišće sasvim, sasvim požuti   i sneg napada iznad rita?“   A meče, ćuti.   „Šta ćeš da radiš“, baka mu veli,   „kad svet od snega sasvim pobeli?“     Tata se ljuti, mama se ljuti,   a meče ćuti.   Odjednom, meče ljutito reklo,   šta ga je peklo:   „Neću da spavam, neću, i tačka.   Zašto ne spavaju zec i mačka?   I ptica iznad naših glava   zašto ne spava?“   A onda tiho, tiho reče:   „Baš mi je krivo što sam meče.“   Sad mama ćuti i tata ćuti i svi su strašno zabrinuti. Meče se ljuti: „Uzeću“, kaže, „trotinet, idem međ decu, među svet. Neću da spavam. Neću, i tačka. Što ne spavaju zec i mačka?“   Mesec obuko čizmice žute, oblaci obukli plave kapute pa cele noći nebom jezde. A jedno meče već treće veče neće da spava. Gleda u zvezde.

TO IMA VEZE…

Na današnji dan 1984. godine, u Beogradu je umro književnik i novinar  Duško Radović.

Jedinstvena ličnost naše kulture, Duško Radović se prvi put oglasio na radiju pesmom Bio jednom jedan lav, a zatim radio-igrom Kapetan Džon Piplfoks.

Sledile su knjige za decu: Poštovana deco, Pričam ti priču, Vukova azbuka, Smešne reči, a veliku popularnost stekle su njegove TV serije: Na slovo, na slovo i Hiljadu zašto.

Svojim načinom mišljenja i pisanja Radović je postao rodonačelnik moderne srpske poezije za decu i tvorac novog verbalno-vizuelnog kontakta sa decom. Radio je u listovima Zmaj, Pionir, Kekec i Poletarac i bio urednik dečje redakcije RTB.

Jedan od osnivača Radija Studio B, od 1976. godine, pa sledećih osam godina, Radović je u rubrici „Beograde, dobro jutro“ pozdravljao Beograđane svojim opservacijama, zapisima, aforizmima, satiričnim doskočicama i komentarima. Objavljeno je više izdanja knjige Beograde dobro jutro, koje su trajna svedočanstva o Radoviću i Beogradu.

  ***

– Volite se kad niste zajedno. To je prava ljubav. Ko ume da se voli samo kad je zajedno, taj ne pravi pitanje s kim je.

 – Oni koji mnogo znaju – malo govore. I obrnuto – najviše govore oni koji ništa ne znaju. To ima veze.  Samo mišljenje može čoveka sprečiti da govori.

– Nemojte biti sebični. Udelite malo svojih žena i muževa onima koji ih nemaju.

– Ima mnogo rasparenih ljudi i mnogo neparnih kombinacija.

 – To je česta životna priča. Ili ste sami ili ste suvišni.

 – Malo para kvari telo a mnogo para kvari dušu. Čovek je na velikoj muci. U čemu da čuva dušu ako pokvari telo?  Šta da čuva u zdravom telu ako ostane bez duše?

 – Šta li rade oni naši u Zoološkom vrtu? Možda misle kako smo mi uspeli u životu, a kako su oni ostali tamo gde su i bili.

 – Žene koje su se dobro udale, jutros idu kolima na posao.Voze ih muževi koji su se loše oženili.

Dušan Radović

---

Reference: rts, Beograde, dobro jutro

Napomena: Svi vaši omiljeni aforizmi Duška Radovića, koji kao komentari budu pristigli, biće pridodati ovom izboru, kao specifičan dodatak.

Priredio: Bora*S

---

SPECIFIČAN DODATAK  „VAŠ IZBOR“

Plikog 1. Plava Baklava

– Da li bi ljudi mogli biti bolji? Mogli bi, ali niko neće prvi da počne. Svi imaju loša iskustva. Nismo li se malo puta zaklinjali da ćemo biti bolji? I neki stvarno postanu bolji, pa ispadaju naivni. Jer su oni drugi – postali još gori.

– Moglo bi nam biti mnogo bolje kad to ne bi zavisilo od nas. Nažalost, sva briga o nama prepuštena je nama. Dakle, najgore moguće rešenje. Zbog toga sa ogorčenjem možemo reći – nismo to zaslužili.

– Popustite malo sebi, prekršite neku reč, odreknite se nekog principa. Organizam nije u stanju da izdrži taj grč principijelnosti i doslednosti.

– Evo nas još jednom na početku. Danas ćemo ponovo uvežbavati kompletan program života. Da budemo spremni kad jednom počnemo da živimo.

– Mi umemo ili da želimo sreću ili da je se sećamo.

– Život prolazi, a mi ne znamo šta bismo s njim. Mrzi nas ili ne umemo da živimo.
Najradije bismo ga ustupili nekom drugom i uživali gledajući kako je lep naš život kad ga drugi žive.

– Tako je malo ljubavi među ljudima. Ko ume da voli, ne bi trebalo ništa drugo da radi.

– Ako vam ne ide škola – udajte se. Ako ne možete da nadjete posao – rodite dete. Manji problemi se uspešno rešavaju većim

– Teško očevima ženske dece kad pomisle šta su sve nekad i sami radili tuđoj ženskoj deci.

– Ženama je potreban samo mali znak, nagoveštaj, jedan mig, nevidljiv detalj, sitan povod, a zatim sve rade same; vole, pate, nadaju se, maštaju i plaču.

– Mnoge žene mogle bi mnogo i lepo da vole, ali nemaju koga. Svi se prave da su već voljeni, sramota ih je da priznaju da nisu.

– Ako ne možete da nadjete izlaz iz ove situacije, promenite situaciju.

– Ima velike sirotinje među našom decom, kojoj, sem para, roditelji ništa nisu mogli dati.

– Muškarci ne mrze žene onoliko koliko viču na njih, niti žene vole muškarce onoliko koliko ih slušaju i trpe.

– Bolje je ipak da spavate. Sve što prespavate – neće vam se dogoditi.

– Ne morate biti bolji od drugih, budite samo najbolji što možete.

– Neki ljudi nas ponižavaju svojom dobrotom. Odvikli smo se od dobrote. Ne razumemo zašto nam neko nešto čini, ako ne traži nikakvu protivuslugu. Dobrota se ne može vratiti, jer se i ne daje. Dobri ljudi su dobri zbog sebe, a ne zbog drugih.

– Ima žena koje vole samo svoje muževe. Nisu ništa posebno ti muževi, već te žene.

– Da li primećujete da ima struje? Ne primećujete. A čim je nema, vi primetite, je l’ tako? Čudni smo mi. Lakše nam je da primetimo ono čega nema, nego ono čega ima.

– Nasmešite se, sa mnogo dobrote i malo, malo gorčine. Oprostite životu i svetu što nisu savršeni.

---

Prilog 2. Jasmina Cirkovic

-Za ljubav su zgodni: malo vremena, nezgodna mesta, teskoba, niz otežavajućih okolnosti. Tada je ljubav lepa, samo tada cveta.Što je više vremena i prostora i raznih drugih pogodnosti, ljubav gubi draž. Nigde se tako ne mrze kao u velikim, lepo nameštenim i dobro zagrejanim stanovima.

-Nemožemo živeti bez drugih ljudi
Jedni nam stvaraju probleme
A drugi rešavaju probleme.

-Vi vredite samo onoliko koliko ste potreni drugima.

-Imati prijatelja to znači pristati da ima lepših, pametnijih i boljih od vas. Ko to ne može da prihvati, nema prijatelja.

Prilog 3. srebrnastopaperje

“Na uglu ulica Ivana Milutinovića i Maršala Tolbuhina srušena je prizemna kuća, nečiji dom i draga uspomena.
Ako vam večeras nestane svetla, zapalite sveću za njenu dušu.”

“Danas će profesori ponovo krišom pušiti Zetu da ih ne primete učenici koji puše Kent.”

“Nasmešite se, svetu sa mnogo dobrote i malo, malo gorčine. Oprostite životu i svetu što nisu savršeni.”

“Neki ljudi nas ponižavaju svojom dobrotom.
Odvikli smo se od dobrote.
Ne razumemo zašto nam neko nešto čini ako ne traži nikakvu protivuslugu.
Dobrota se ne može vratiti jer se i ne daje.
Dobri ljudi su dobri zbog sebe a ne zbog drugih.”

“Evo nas još jednom na početku.
Danas ćemo ponovo uvežbavati kompletan program života.
Da budemo spremni kad jednom počnemo da živimo.”

“Ako postoj i druge, razvijenije civilizacije, na nekim drugim planetama, možda je Zemlja njihov pakao.”

“Samo kukavice vole po nekoliko žena.
Hrabri muškarci ne plaše se rizika da vole samo jednu.”

---