„Život je bajka koju idiot priča, puna buke i besa, a ne znači ništa.“
Vilijam Fokner, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1949. godine, rođen je na današnji dan, 25. septembra 1897. godine.
Vilijam Fokner je, po mnogim mišljenjima, najveći američki romanopisac i jedan od najvećih svetskih prozaista uopšte.
Vilijem Fokner, fotografija Karla Van Vehtena, 1954. godine
Njegovo delo karakterišu raskošna invencija, vatromet tehničke virtuoznosti, dominantna tragična i tragično-ironična vizija života u kojoj vlada sudbina, usud (kob, fatum), no ublažena i oživljena čestim burlesknim i drastično komičnim scenama.
To delo, koje istražuje ponore zla i infernalne situacije (ludilo, incest, ubistvo, masakriranje, silovanje, linč, bratoubistvo, čedomorstvo), istovremeno je afirmacija ljudskosti i stoičkog humanizma izraženog u hrišćanskoj ikonografiji i naglasku na vrlinama koje je Fokner istaknuo u svojem nezaboravnom govoru pri dodeli Nobelove nagrade: hrabrost, saučešće, ponos, ljubav, čast i žrtvu.
Foknerov je uticaj na svetsku književnost veliki: dovoljno je reći da su posleratna američka, zapadnoevropska i latinoamerička literatura nezamislive bez njega, od Kamija do Markesa, od Vargasa Ljose do Toni Morison.
Vilijam Fokner (eng. William Faulkner; Nju Olbani, Misisipi, 25. septembar 1897. – Oksford, Misisipi, 6. jul 1962.), je bio američki književnik.
Biografija
Odrastao u provincijskoj sredini, na severu siromašne savezne južne države Misisipi. Taj kraj i ljudi ostavili su neizbrisiv trag u njegovoj prozi. Fokner nije maturirao, ali je mnogo čitao (od svetskih klasika do francuskih simbolista: Pola Verlena, Vajlda, Dostojevskog, Flobera, Remboa, Svinburna, Šekspira, Servantesa ).
Godine 1918. primljen je kao dobrovoljac u pilotsku školu britanskog vazduhoplovstva u Kanadi. Nakon rata vratio se u Oksford, gde je proživeo najveći deo života (pred kraj života često je boravio u državi Virdžiniji kod ćerkine porodice).
Nakon pesama i kraće proze, prvi mu je početnički roman »Vojnikova plata«, 1926. Budući da je teško nalazio izdavače, do kraja Drugog svetskog rata povremeno je odlazio u Holivud, gde je pisao i prepravljao uglavnom tuđe scenarije; poznate su njegove prerade Hemingvejevih romana. Poslednjih petnaestak godina života uživao je veliku popularnost i bio svojevrstan ambasador američke kulture u Evropi, Južnoj Americi i Japanu. Godine 1949. dobio je Nobelovu nagradu za književnost, održavši pritom verovatno najpoznatiji i najbolji govor koji je ikada izgovoren tokom te svečanosti.
Na početku Foknerovog velikog doba njegov je treći roman »Sartoris«, 1929, priča o uglednoj porodici tog imena kojom počinje njegova saga o Joknapatafi i gradiću Džefersonu (apokrifna imena za gradić sličan Oksfordu i njegov okrug Lafajet). Na neobično tačno opisanu i u svakom detalju proživljenu priču o životu svoje regije (što ga čini i regionalnim piscem), Fokner je izgradio istorijski, simbolični i mitski svet. Prozom biblijske veličine i grozničavog intenziteta, Vilijam Fokner je stvorio, kako je rekao jedan kritičar, „kosmos koji niko ne poseduje“. Po senzibilitetu blizak naturalističkim piscima kraja 19. veka, no istovremeno visoko svestan i savestan umetnik, u svoj je opus integrisao mnoge modernističke narativne tehnike (npr. tehniku toka svesti, vremenskog flešbeka koji nalazimo u filmovima, polifoniju glasova, narativne rezove i poetske komentare).
Roman »Buka i bes«, 1929, prikaz je propasti četvoro dece stare porodice Kompson, uklopljen u istoriju američkog Juga, a ujedno i eksperimentalni, inovativni roman toka svesti koji može stati uz bok Džojsovom »Uliksu«. Radikalnost foknerovske inovacije vidljiva je i po tom što je, esencijalno, sav roman sadržan u svesti idiota Bendžija. Tom je delu poput slike u ogledalu suprotstavljen roman o krajnje siromašnoj seljačkoj porodici Bundrenovih, »Kad ležah na samrti«, 1930, koji se sastoji od unutrašnjih monologa muža i (umiruće) žene, njihove vizionarske i ekstravagantne dece i suseda, a radnja kulminira u mitsko-grotesknom, ali primitivnom i tvrdoglavom, ustrajnom prevoženju majčinog tela na daleko groblje u doba velike poplave.
Posebno je šokantno »Svetilište«, 1931, u kojem impotentni gangster Popaj kukuruznim klipom siluje otmenu i izazovnu Temple Drejk te sa njom živi u bordelu u Memfisu. Andre Malro nazvao je »Svetilište« prodorom grčke tragedije u kriminalni trivijalni roman. Slede »Svetlost u avgustu«, sa središtem oko tragičnog lika Hrista-Sotone, heroja i zločinca Džo Kristmasa, opsednutog hipernadraženom rasnom svešću i samomržnjom zbog sumnje da ima crnačke krvi; taj roman istovremeno sadrži i najpotresniju ljubavnu priču u Foknerovom opusu i prikaz otrovnog bujanja verskog fanatizma, te »Avesalome, Avesalome!«, 1936, tehnički nerazmrsiv splet opsesivnog unutrašnjeg monologa mladog Kventina Kompsona i trostrukog narativnog prenošenja verzija priče o usponu i padu Tomasa Sutpena u doba pre, tokom i posle Američkog građanskoga rata – radnja se događa pola veka pre same priče o usponu i padu Juga kao kao zasebne civilizacije. Taj roman, koji je sam pisac smatrao svojim najvećim ostvarenjem, „najfoknerskiji“ je autorov iskaz o Jugu, ljudskoj sudbini i životu uopšte.
»Zaselak«, 1940, prvi je deo „trilogije“ o porodici Snoups, groteskno prikazanih i karikiranih pripadnika razgranatog plemena „belog šljama“ i njihove najezde na Džeferson pod vođstvom Flema Snoupsa, koji u preostala dva dela, »Grad«, 1957. i »Palata«, 1960, preuzima banku i postaje vodeća ličnost u Džefersonu sve dok ga ne ustreli prevareni rođak. I u toj trilogiji, koja sadrži više političke satire i društvene kritike, a manje mitske veličine i tragičnog raskola nego što je uobičajeno kod njega, Fokner ostaje majstor: uz svu detaširanost i sarkazam, trilogija obiluje nezaboravnim scenama i likovima među kojima dominiraju Foknerov alter ego, advokat Gavin Stivens i njegov prijatelj, zdravorazumski i humani prodavac V. K. Retlif (kasnije se ispostavilo da V. K. stoji za Vladimir Kirilovič – još jedan Foknerov ironično-humani komentar u doba bujanja makartizma i Hladnog rata).
Od kasnijih romana su poznatiji »Uljez u prašinu«, 1948, mešavina detektivske priče i pomalo didaktične priče usmerene protiv rasnog greha Juga otelovljenog u linčovanju, zatim »Bajka«, 1954, alegorijska povest koja rekreira hrišćanski mit, smešten u rovove 1. svetskog rata u Francuskoj, te »Lupeži«, 1962, poslednji roman, objavljen tik pre piščeve smrti – laka priča protkana nostalgijom za prošlim vremenima. Ta se dela inače smatraju slabijim i moralizatorskim iskazima autora koji je u to doba izgradio personu južnjačkog gospodina liberalno-humanističkih pogleda.
No, u velikom, tragičnom razdoblju Foknerovog stvaralaštva, koje je trajalo od kraja dvadesetih do sredine četrdesetih, pojavila su se i dela hibridnih oblika: u »Divljim palmama«, 1939, autor modernu gradsku priču o tragičnoj ljubavi prepliće s komičnim narodskim „epom“ o doživljajima nevino osuđenog robijaša u vreme velike poplave. Neke je pak zbirke novela objavio kao „romane“: »Nepobeđeni«, 1938, (Foknerov „vestern“ i njegovo najpristupačnije delo), te hronika bogate farmerske obitelji MekKaslin »Siđi, Mojsije«, 1942, zapravo zbirka povezanih pripovedaka u kojima se ističe »Medved«, prikaz obrednog lova na drevnog medveda, simbola iskonskog prirodnog poretka – priča protkana nostalgijom za nepovratno nestalim „izgubljenim rajem“.
U tom je smislu zanimljiv i »Rekvijem za opaticu«, 1951, sastavljen od dramskih i proznih segmenata. Fokner je objavio i nekoliko zbirki novela te razgovora sa studentima na raznim univerzitetima (Virdžinija Tek, Nagoja), a posmrtno su izašli neki početnički radovi i izabrana pisma.
Izvor:sr.wikipedia.org
Buka i bes, Vilijam Fokner
Sam naslov romana citat je iz 5. čina Šekspirovog Magbeta, kao deo Magbetove reakcije na vest o smrti lady Magbet. U trenutku beznađa, on kaže: „Život je bajka koju idiot priča, puna buke i besa, a ne znači ništa.“
Kratak sadržaj
Bendži je najmlađi brat, mentalno retardiran, ima 33 godine, ali je na nivou trogodišnjaka. Obožava svoju sestru Kendens u kojoj jedinoj vidi svoje utočište od svojih strahova i problema.
On poseduje livadu koju je dobio u nasledstvo od roditelja, ali tu livadu oni prodaju kako bi najstarijeg brata Kventina poslali na univerzitet da se školuje. I Kventin je emotivno vezan za Kendens, svoju rođenu sestru. Kao student univerziteta Harvard, izvršiće samoubistvo utopivši se u reci, jer se nije mogao nositi sa sestrinim gubitkom nevinosti tj. po njegovom viđenju gubitkom porodične časti.
Kendens voli i Kventina i Bendžija, ali ne podnosi brata Džejsona. Kedi u ranoj mladosti gubi svoju nevinost sa Daltonom Ejmsom, a nedugo zatim se udaje za lokalnog bankara koji je izbacuje iz kuće kad shvata da dete tj. devojčica koju je Kedi rodila, nije njegovo dete. Kedi svoju kćerku naziva Kventina.
Razdor između Džejsona i Kventina je od samog trenutka kada je Kventin poslat na univerzitet da se školuje a Džejson nije. Jedina nada koja mu preostaje je mogućnost zaposlenja u banci sestrinog muža, ali i ta opcija pada u vodu posle njihovog razvoda. Na kraju se Džejson zapošljava u jednoj lokalnoj radnji i postaje glava porodice.
Kedi, njegova sestra, mu šalje novac za izdržavanje njene kćeri Kventine. Džejson podlo ostavlja sebi taj novac, sve do trenutka kada mu Kventina ukrade taj novac i pobegne sa nekim cirkuskim radnikom. Nakon majčine smrti, Džejson šalje Bendžija u ludnicu. Kraj dinastije Kompson dolazi bez naslednika, Džejson ostaje sam i raspušta svu poslugu.
Zaključak
Složeni porodični odnosi – incest Bendžija i Kedi, takođe incestualna zaljubljenost Kventina, lomovi u njegovoj ljubavi prema sestri i osećaju porodične časti. Izvanredno su opisane pripreme Kventina za samoubistvo, Bendžijeva sećanja, vulgarni pogled na svet Džejsona i smireno saosećanje crnkinje Dilzi.
Tema romana
Degeneracija i propast ugledne aristokratske porodice Kompson. Priča o propadanju Kompsonovih ispričana je bez hronološkog reda kroz četiri poglavlja (svako poglavlje prikazuje jedan dan: 7.4.1928., 2.6.1910., 6.4.1928., 8.4.1928.) i to tako da četiri osobe (Bendži, Kventin, Džejson, Dilzi) iznose vlastita viđenja i sećanja na iste događaje, ali potpuno različitim književnim tehnikama.
U prvom delu događaje priča maloumni idiot Bendži – prvo poglavlje je simulacija svesti retardirane osobe oblikovana poput njegovog unutrašnjeg monologa, u drugom delu govori najstariji brat Kventin tzv.unutrašnjim monologom, a u trećem Džejson takođe tehnikom unutrašnjeg monologa. Četvrti deo pripoveda stara služavka crnkinja Dilzi sa pozicije objektivnog pripovedača.
Vrsta dela: roman
Vreme radnje: između 1910.i 1928. godine.
Mesto radnje: na jugu Sjedinjenih Američkih Država u malom izmišljenom gradu Džefersonu u državi Misisipi
Likovi: Bakitin, Kedi, Herbert Hed, Dalton Ejms, Kventina, Džejson, majka i Dilzi
Izvor:lektira.rs
Citati
– Mnogi su hrabri tek onda kad ne vide drugi izlaz.
– Onaj koji najmanje zna, iznosi pretpostavke sa najvećim ubeđenjem.
– Ljudski um je kao padobran: radi samo kad je otvoren.
– Ljubav i patnja su ista stvar, vrednost ljubavi je iznos onoga što moraš platiti za nju i kad god je dobiješ jevtino, prevario si samoga sebe.
– Čovek je jedino živo biće koje može da pocrveni i jedino koje za to ima razloga.
– Kada bih mogao da biram da iskusim bol ili ništa, izabrao bih bol.
– Ne voli se zbog, voli se uprkos, ne zbog vrlina, već uprkos manama.
– Slobodni smo ne kada pričamo o slobodi, već kada je praktikujemo.
– Satovi ubijaju vreme…vreme je mrtvo u onom trenutku kada ga kazaljke otkucaju. Vreme oživi jedino kada satovi stanu.
– Ne plaši se da podržiš iskrenost, istinu i saosećanje i usprotiviš se nepravdi, laži i pohlepi. Kada bi ljudi ovako postupali, promenio bi se svet.
– Ne možete da se otisnete u nove horizonte dok ne izgubite iz vida obalu.
Vilijam Fokner, Buka i bes
Bio je neki casovnik, visoko gore na suncu, i meni pade na pamet kako coveka, kad nesto nece da uradi, njegovo telo tera na to, nekako nesvesno. Moga sam da osetim misice na zadnjoj strani vrata, i zatim da cujem kako mi sat u dzepu otkucava, a ubrzo posle toga su svi zvuci zamrli, sem zvuka koji je proizvodio sat u mome dzepu.
Tamo u izlogu bilo je dvanaestak satova, dvanaestak razlicitih vremena i svako od njih s istom onom potvrdom i protivrecnom uverljivoscu koju je imao i moj sat, bez i jedne kazaljke uopste. Jedan drugome su poricali tacnost. Ja sam mogao da cujem svoj sat, kako kuca negde u mom dzepu, cak iako niko nije mogao da ga vidi, koji cak ne bi bio u stanju nista da kaze i kad bi ga neko mogao videti.
I tako rekoh sebi da kupim ovaj. Jer mi je otac kazao da je vreme umrtvljeno dokle god ga mrve tockici; i da se vreme vraca u zivot jedino kad sat stane. Kazaljke su bile izduzene, malo izvan vodoravnog polozaja pod blagim uglom, kao galeb koji se njise na vetru.
Izvor:beleskeknjiskogmoljca
Priredio: Bora*S
Preporuka: TOK SVESTI
TAMOiOVDE 