ZAČETNIK PSIHOLOŠKOG REALIZMA…

Na današnji dan, 29. januara 1860. godine, rođen je Anton Pavlovič Čehov.

---

Anton Pavlovič Čehov (rus. Антóн Пáвлович Чéхов, Taganrog, 29. januara 1860—Badenvajler, Nemačka, 15. jula1904) je bio pripovedač i najznačajniji ruski dramski pisac.

Anton Pavlovič Čehov

Prve priče je objavio da bi mogao da se izdržava u toku studija medicine.^[1] U književnosti se pojavio kratkim humoreskama, sažetog izraza i karakterizacije, zatim je prešao na novele i pripovetke, gde se njegov tužni humor postepeno pretvorio u rezignaciju i očaj.

Istu tematiku obrađivao je i u dramama, u kojima nema ni tradicionalnog zapleta ni raspleta, kao ni pravih junaka ili jakih strasti, nego je u njima naglašena lirskim elementima sugestija atmosfere u kojoj se odvija život njegovih junaka. Smatra se, uz Mopasana, najvećim novelistom evropskog realizma, dok je svojim dramama izvršio, a i danas vrši, jak uticaj na evropsko pozorište.

Biografija

Rođen je kao treće od šestoro dece trgovca Pavela Jegoroviča i Jevgenije Jakovljevne Morozove. Od 1876. do 1879. Čehov pohađa osnovnu i srednju školu u Taganrogu, često posećuje pozorište, objavljuje tekstove i uređuje školske novine. Čehovljev otac 1876. godine bankrotira i seli sa porodicom u Moskvu, dok Anton ostaje u Taganrogu. U to vreme Čehov piše svoju prvu dramu „Bez oca“, koja nije pronađena do danas.

Anton P. Čehov 1879. godine završava srednju školu i odlazi u Moskvu, gde upisuje medicinu na Moskovskom univerzitetu. Tokom studija objavljuje anonimne članke u studentskim časopisima, ubrzo uzima i pseudonim Antoša Čehonte pod kojim piše u časopisima Peterburška gazeta, Novo vreme, Oskolki i Ruska misao. Između 1880. i 1887. piše još pod pseudonimima: Doktor koji je izgubio svoje pacijente, Brat moga brata, Čovek bez… i t.d.

1881. godine Čehov piše dramu koja će kasnije postati poznata pod imenom Platonov, a zanimljivo je da je ta drama izdata tek 1923., skoro 20 godina nakon autorove smrti. Studirao je medicinu i bio kotarski lekar, ali zbog nedovršenog diplomskog rada nije stekao lekarsku titulu. Započinje praksu u Čikinu, a iste godine objavljuje zbirku priča Melpomenine priče, dok u decembru prvi put pati od simptoma tuberkuloze. 1884. piše i jednočinku Na glavnom putu. Radnja jednočinke događa se u krčmi na glavnom putu, tekst nije prošao cenzuru i ocenjen je nepodobnim za izvođenje, te je prvi put objavljen 1914. povodom desetogodišnjice Čehovljeve smrti.

Godinu dana kasnije Čehov putuje u  Peterburg, gde upoznaje izdavača Alekseja Suvorinai slikara Isaka Levitana s kojima postaje blizak prijatelj, te ubrzo počinje pisati i objavljivati tekstove u Suvorinovim novinama Novo vreme. U aprilu 1890. Čehov odlazi na putovanje kroz Sibir do ostrva Sahalin, gde kao lekar istražuje život u zatvoreničkim logorima, nakon toga plovi još Tihim i Indijskim okeanom, a na putovanju se zadržao do oktobra iste godine. Putovanja su u Čehovljevom životu bila konstanta, pa tako već 1891. ide u obilazak zapadne Evrope, a iste godine izdaje novele Dvoboj i Žena sa sela. Kupuje malo imanje u Melihovu, gde seli sa porodicom.

Epidemija kolere nastupa u razdoblju 1892.-1893, a Čehov kao jedan od vodećih ljudi u pokrajinskoj sanitarnoj komisiji, besplatno leči najsiromašnije seljake i bori se protiv gladi. Objavljuje 11 priča među kojima je i Moja žena, Skakavac i jednočinku Jubilej.

1893. upušta se u ljubavnu avanturu s Likom Mizinovom, s kojom se neće venčati ali će mu ona poslužiti kao inspiracija za lik Nineu drami Galeb. Piše Ostrvo Sahalin, izlaze mu tekstovi Anonimna pričai Veliki Volodja i mali Volodja. Zdravlje mu se pogoršava 1894. te putuje u Italiju i Pariz. Objavljuje dela Student, Učitelj književnosti, Crni monah.

Konstantin Sergejevič Stanislavski i Vladimir Nemirovič Dančenko otvaraju 1897. Moskovski hudožestveni teatar, što će ubrzo imati veliki uticaj na Čehovljev dalji rad. Čehovu umire otac, a on sam boravi u bolnici zbog prvog akutnog napada plućne tuberkuloze. U septembru putuje u Francusku na lečenje, te su mu objavljene drame Ujka Vanja, Ivanov, Galeb i jednočinke kao i priče Seljaci, Kod kuće i Divljak. U maju 1898. Anton Pavlovič Čehov vraća se iz inostranstva i živi neko vreme naJalti, gde preživljava drugi napad tuberkuloze.

Čehov prodaje sva autorska prava na svoj rad izdavaču A. F. Marksu za 75.000 rubalja, što bi u današnoj vrednosti bilo oko 80.000 dolara, i počinje da uređuje svoja sabrana dela. Iste je godine nagrađen Ordenom sv. Stanislava za rad u obrazovanju. Piše i objavljuje tekstove Na službenom poslu, Draga, Dama sa psetancetom. Tog leta prodaje imanje u Melihovu i gradi kuću na Jalti.

Umetnik 1903. objavljuje svoju poslednju priču Zaručena, te mu izlazi drugo izdanje sabranih dela u 16 tomova. U junu cenzori zabranjuju izvođenje Čehovljevih drama u niskobudžetnim pozorištima za radničku klasu, a u septembru završava dramu Višnjik.

Nakon toga, zdravlje Antona Pavloviča Čehova se pogoršava. Početkom juna Čehov putuje sa suprugom Olgom Kniper na lečenje u Nemačku gde 15. jula umire u Badenvajleru. Sahranjen je 22. jula na groblju Novo-devičje u Moskvi.

Antona P. Čehova nazivaju začetnikom psihološkog realizma. U njegovim dramama ne postoji tipičan dramski sukob već sve što se događa u drami proizilazi iz psiholoških stanja, osećaja i unutrašnjih sukoba likova. Čehov u svojim dramama takođe insistira na protoku vremena koji je jedan od mehanizama zbivanja u kojem se događaju promene. U Čehovljevim dramama su vrlo detaljno ispisane didaskalije i opisana mesta radnje što doprinosi opštem razumevanju likova i njihovih psiholoških stanja.

Značajnija dela:

• Drame:
  • Galeb( Чайка) (1896)
  • Ujka Vanja( Дядя Ваня) (1897)
  • Tri sestre( Три сёстры) (1900)
  • Višnjik( Вишнёвый сад) (1903)
• Zbirke priča:
  • Melpomenine bajke(1884)
  • Šarene priče(1886)
  • U pomračini(1887) itd.

Izvor: sr.wikipedia.org

Jump up↑Larousse enciklopedija, A—G

---

 

ISTINA, SUROVA ISTINA…

TAMOiOVDE________________________________________________

Mari Anri  Bel (Marie-Henri Beyle), poznatiji kao Stendal rođen je u Grenoblu 23. januara 1783. godine.

Iz njegove autobiografije Život Anrija Brijara saznajemo da mu je majka u koju je bio “zaljubljen“ umrla na porođaju kada je imao sedam godina. Taj događaj ne samo da je odredio njegovo detinjstvo, već je odredio njegov kasniji život. Otac mu je bio „pobožni građanin koji je mislio samo na zaradu“. Odgajio ga je deda Anri Ganjon, lekar koga se Stendal seća kao „ljubaznog i zabavnog“. Deda mu je bio obrazovan i posvećivao mu je pažnju, čitao mu, uticao da zavoli književnost. Vrlo rano Stendal čita Molijera, Voltera, Horacija…

Sa 13 godina upisuje se u Centralnu školu u Grenoblu, počinje da se druži sa vršnjacima, stiče prijatelje i izuzetno je uspešan u matematici. Zahvaljujući baš matematici, dobija stipendiju i sa 16 godina upisuje Politehničku školu u Parizu. Nije očaran Parizom, doživljava  „grad svetlosti“ kao  “blatnjav, bez planina”, grad vrlo zauzetih ljudi koje on ne poznaje. Razboljeva se. Posle ozdravljenja, napušta studije, želi da bude zavodnik i „da piše komedije“. Međutim, zapošljava se u Ministarstvu rata. Kada se Napoleon proglasio za cara, 1804. godine imenovao je Stendala za prvog konzula u Italiji.

Dve godine kasnije vraća se u Pariz i kao oficir Napoleonove armije i prati neposredno, na bojnom polju Bonopartine vojne uspehe u Nemačkoj, ukidanje Svetog Rimskog carstva, stvaranje Rajanske konfederacije. U autobiografiji kaže da je tim događajem, oficirskim pozivom  „bio potpuno opijen, lud od sreće i radosti.“ Istovremeno boraveći u Nemačkoj otkriva Mocarta, njegovu muziku i fasciniran je, zanesen njenom lepotom. Ta opčinjenost lepotom umetničkog dela ili nekom prirodnom lepotom, čemu je bio sklon Stendal naziva „Stendalov sindrom“ u medicini i podrazumeva ubrzan rad srca, gušenje… Priključiće se i Napoleonovom pohodu na Moskvu septembra 1812. godine. Biće svedok pobede kod Borodina, a kasnije 1815. godine definitivnog velikog Napoleonovog poraza i predaje. Vraća se u Italiju, u „novu i pravu domovinu“  kako kaže. U Italiji je napisao: Život Hajdnov, Istoriju slikarstva u Italiji i putopis Rim, Napulj, Firenca.

Pod sumnjom da šuruje sa karbonarima, tajnim grupama koje su se borile protiv restauracije monarhije i koje su se raširile po Apeninskom poluostrvu Stendal je proteran iz Italije. Vraća se u Pariz, grad u kome je napisao neka od najvažnijih dela: studiju Rasin i Šekspir, Život Rosinijev i svoje kapitalno delo Crveno i crno.

Od 1831. godine ponovo je u Italiji. Opet je konzul u Ćivitavakiji, malom gradiću blizu Rima. Čita stare italijanske hronike i u njima nalazi motive za mnogobrojne novele, kao i za svoj drugi veliki roman Parmski kartuzijanski manastir. Pred kraj života, vraća se u Pariz 1841. godine pošto je predhodno ostao bez položaj, prilično bolestan. Piše pod pseudonimima: Luiz Aleksandar, Bombe, Anastas de Sarpijer.
Umro je u proleće 1842. godine.
Posthumno su objavljena mnogobrojna njegova dela, među kojima još jedan roman, Lisjan Leven.

O romanu Crveno i crno

            Sudske novine su prilježno pratile sudsku aferu Antoana Berte, sina siromašnog zanatlije koga je sud osudio zbog pokušaja ubistva gospođe Mišu, u crkvi za vreme službe. Osuđen je na smrt  giljotinom i pogubljen 23. februara 1828. godine.

Ta afera poslužila je Stendalu za roman kojim je nameravao da se afirmiše kao pisac. Po hronici u novinama Antoan Berte koga je zapazio po inteligenciji sveštenik i preporučio da bude primljen u nižu bogosloviju u Grenoblu. Zbog slabog zdravlja mladić napušta zavod i  nalazi posao kao vaspitač dece u porodicu G. Mišua. Postaje ljubavnik gospođe Mišu. Napušta posle petnaest meseci tu porodicu da bi stupio u višu bogosloviju.

Shvata da to nije ono što želi, ne oseća se ni tu dobro. Napušta bogosloviju i vraća se u svoje rodno mesto Brang. Saznaje da porodica Mišu ima novog vaspitača koji ga je zamenio. Sticajem srećnih okolnosti zapošljava se u dvorcu seoskog plemića, zavodi njegovu kćer. Domaćinu, devojčinom ocu, stiže jedno pismo koje uništava Antoanovu nameru da se oženi, da postane pripadnik višeg društvenog sloja. Uvređen, razočaran u ljubav, reši da se osveti gospođi Mišu jer je smatrao da je ona vinovnik njegove zle sudbine, da je ona napisala pismo  i obavestila devojčinog oca o njegovoj nameri i ambiciji da se zavođenjem žena iz visokog društva domogne ostvarenja svojih ambicija. Još jedan stvarni događaj bio je podsticaj za roman Crveno i crno, a to je zločin radnika Lafarga koji je počinjen zbog ljubavi, sličan slučaju Antoana Berte. Zbio se godinu dana kasnije, ali epilog nije bila giljotina, nego vremenska kazna.

U romanu Crveno i crno Stendal je veran hronici, naročito u opisivanju  sudskog procesa. Izmenio je imena učesnika, mesto zbivanja… Likovi su osvetljeni sa društvenog, intelektualnog i psihološkog stanovišta. Stvarni, uverljivi. Tema je iz svakodnevnice ali ju je pisac uzdigao od običnog  zločina na „stepen istorijsko – filozofskog proučavanja društvenog uređenja buržoazije početkom XIX veka” kako ovo delo tumači Maksim Gorki. On u glavnom junaku romana Žilijenu Sorelu vidi „predstavnika plebejskih masa koji se buni protiv siromaštva i ropskog položaja…“

Roman je prvi put štampan 1830. godine. To je bio period kraja vladavine Šarla X, vrhunac reakcionarne, ultrarojalističke politike koja je bila na snazi i koju su zastupali veliki zemljoposednici, nekadašnje izbeglo plemstvo zahtevajući ograničenje političkih sloboda, jačanje uticaja katoličke crkve, ograničenje slobode štampe. Poslednju fazu francuske Restauracije i kraj Burbona 1848. godine Stendal nije dočekao, kao što nije dočekao ni ukidanje smrtne kazne za političku krivicu koja se desila uspostavljanjem Druge republike. Anri Bejl de Stendal, nepriznat i neshvaćen pisac za svog života govorio je da će njega „čitati oko 1880“. Desiće se to ranije nego što je predvideo. Rukopisi iz zaostavštine Anrija Bejla de Stendala biće štampani i njegovo stvaralaštvo biće poređeno sa delom Onore de Balzaka. Biće okarakterisan kao „najveći psiholog svih vremena“, tvorac realizma koji je živeo u doba romantizma.

Glavni lik romana Žilijen Sorel je po priznanju samog pisca je on sam, iako je pripovedanje u 3. licu. Njegovog junaka otac je tukao, zabranjivao mu da čita, no Žilijen čita tajno. Na njega su inspirativno uticale, pre svega: Napoleonove Uspomene sa Svete Jelene, Rusoove Ispovesti. On zna Novi zavet na latinskom, napamet, kao što poznaje tekstove Žozefa de Mestra. Iako teološki obrazovan, on ne veruje u Boga, jer njegova Biblija „govori samo o svirepim kaznama“… Za teološki poziv Žilijen Sorel se odlučio zato što je to bio jedini način da promeni svoj društveni položaj, da se samoostvari  u jednom krutom društvenom sistemu koje tu mogućnost daje samo plemićima i sveštenstvu. Žilijen Sorel ne voli Boga i ne veruje da ga je ikada iko iskreno voleo. U ljubavnim vezama glavni junak je ushićen svojim umećem da zavede žene visokog porekla: gospođu de Renal i Matildu de la Mol. Istovremeno on trpi zbog svog društvenog položaja, nižeg porekla. Piscu Žilijenov lik služi da iskaže svoje jakobinske stavove, realistično opiše rigidnost doba i prilika u kojima je živeo i u kome je tragična sudbina zacrtana istog trenutka kada se pojedinac pobuni, poželi nešto više od onoga što mu je zacrtano poreklom.

Citat Dantea kojim počinje knjiga  Istina, surova istina je krajnji cilj autora ovog realističkog romana. Mada u njemu ima i romantičnih elemenata kao što je fatalna ljubav, ubeđenost u sopstvenu izuzetnst, uzvišenost, kako sebe doživljava Žilijen stvaralaštvo Anrija Bela u književnosti poznatijeg kao Stendal doživeće razumevanje mnogih. Jedan od njih, istoričar književnosti Stendalovih dela Anri Martinov zapisaće da “ nikada pokojnik nije bio više živ, bliži nama.”  Mnogi su u njegovom delu prepoznali autora koji je dosledno,  beskompromisno bori za istinu i prava razuma, ne zanemarujući ni plemenitost srca. Jasno je dočaro sukob pojedinca, umetnosti i društva u kome je jedini zakon novac pa samim tim najčešće  sredstvo za kvarenje, kažnjavanje i ponižavanje ljudi.

Odlomak iz Crvenog i crnog

Glava XLII

Kada su Žilijena vratili u zatvor, uvedoše ga u sobu namenjenu osuđenicima na smrt. On koji je obično zapažao i najsitnije pojedinosti nije ni primetio da ga nisu odveli gore u njegovu kulu. Mislio je o tome šta bi kazao gospođi De Renal kad bi imao sreću da je vidi pre poslednjeg časa. Mislio je da bi ga ona prekidala i hteo je da joj od prve reči izrazi koliko se kaje. „Posle takvog postupka kako da je uverim da samo nju volim? Ta ja sam hteo da je ubijem zbog častoljublja ili zbog ljubavi prema Matildi.“
Legavši u krevet, opazi da je posteljina od grubog platna. Otvoriše mu se oči. „Ah, ja sam u mračnoj ćeliji“, pomisli on, „kao osuđenik na smrt. Pravo je…
Grof Altamira mi je pričao da je Danton uoči smrti govorio svojim gromkim glasom: Čudnovato je to, glagol giljotinirati ne može se menjati u svim vremenima; može se reći: ja ću biti giljotiniran, ti ćeš biti giljotiran, ali se ne kaže: Ja sam bio giljotiniran.
„A zašto da ne”, nastavi Žilijen „ako postoji i neki drugi život?… Bogami, ako naiđem na hrišćanskog Boga, izgubljen sam; to je despot, i kao takav pun osvetničkih misli; njegova Biblija govori samo o svirepim kaznama. Nikad ga nisam voleo; štaviše, nikada nisam hteo poverovati da ga iko iskreno voli. On je nemilosrdan (i seti se nekoliko odlomaka iz Biblije). Užasno će me kazniti…
Ali, ako naiđem na Fenelonova Boga! On će mi možda reći: Tebi će se mnogo oprostiti, jer si mnogo voleo…
Da li sam mnogo voleo? Ah! Voleo sam gospođu De Renal, ali je moje ponašanje bilo grozno. Ovde kao i drugde napustilo se ono što je jednostavno i skromno za ono što sija…Ali zato kakvi izgledi!… Konjički pukovnik, ako bi izbio rat; sekretar poslanstva za vreme mira, zatim ambasador… jer bih uskoro ušao u poslove… A i kad bih bio samo glupak, zar zet markiza De La Mola treba da se boji ikakvog suparništva? Sve bi mi se ludosti oprostile, ili bolje reći, uračunale u zasluge. Bio bih zaslužan čovek i uživao u najraskošnijem životu u Beču ili Londonu…
Nije baš tako,  gospodine, kroz tri dana bićete giljotinirani.“
Žilijen se slatko nasmeja ovoj svojoj duhovitoj primedbi. „Čovek zaista u sebi ima dva bića“, pomisli on. „Ko je đavola i pomišljao na tu zlobnu primedbu?
Pa dobro! Prijatelju moj kroz tri dana biću giljotiniran“ , odgovori on upadaču. „Gospodin  De Šolen zajedno sa opatom Maslonom iznajmiti jedan prozor. Lepo, ali od ova dva poštenjakovića koji će koga prevariti prilikom isplate najamnine?“
Odjednom dođe mu u pamet onaj odlomak  iz Venceslava od Rotrua:

Ladislav
… Moja duša je sasvim spremna.

Kralj, otac Ladlisavov
Giljotina takođe; podmetnite glavu.
„Lep odgovor!“ – pomisli on, i zaspa. Ujutru ga neko probudi grleći ga snažno.
– Zar već! – reče Žilijen otvorivši oči ukočene od straha. Mislio je da je već u rukama dželata.

Strane 447 – 449.

Crveno i crno

S francuskog preveo Miloš Jovanović

Matica srpska, 1998. godine   

Izvor:smrtnakazna.rs

---