BIO JE MAG, BIO JE VIRTUOZ…

Na današnji dan, 6.oktobra 2007. godine

---

OTIŠAO JE ČOVEK VELIKOG SRCA – LAZA RISTOVSKI (1956-2007)

PIŠE: Miroslav Milošević

Preminuo je Laza Ristovski…Za prijatelje kratko Laki…

Jedan od najvećih rock-muzičara bivše Jugoslavije…

Bio je mag, bio je virtouz…Bio je najbolji…Svi se slažu…

Ovo je moj skromni doprinos sećanju na čoveka velikog srca…

Sećanju na Lakija…Velikog umetnika…Velikog prijatelja…

Laza Ristovski je rodjen 23. januara 1956. godine u Novom Pazaru, ali se posle tri godine njegova porodica preselila u Kraljevo, gde je Laza odrastao i počeo ozbiljnije da se bavi muzikom.

Početkom sedamdesetih godina, Laza je u Kraljevu formirao grupu Bezimeni, koju sam imao prilike da čujem na jednom od Rock-maratona, koji su se u to vreme često održavali u Hali sportova na Novom Beogradu. Grupa Bezimeni nije ostavila iza sebe veći snimljeni opus, osim instrumentalne teme Maštarije, koja se nalazi u audio-arhivi Radio Beograda.

Sredinom sedamdesetih, tačnije 1975. godine, Laza Ristovski postaje član legendarne kragujevačke grupe Smak.

Srdjan Stojanović, generalni direktor Multimedia Concerts, koji je održao besedu na komemoraciji povodom smrti Laze Ristovskog u prostorijama SOKOJ-a, o ovom periodu Lazine karijere kaže:…,,Prvi put sam ga video i čuo na koncertu tada nove muzičke senzacije – kragujevačke grupe SMAK, čiji je član upravo postao.

Došao sam u halu Čair da čujem i vidim gitarističkog heroja Radomira Mihajlovića – Točka, a uz to magično iskustvo sam dobio i nenadani bonus: 19-godišnji dečak koji je tek počeo da svira sa Smakom, oduševio me je svojom solo tačkom: Na belom Melotronu, Hammond orguljama i Moog sintisajzeru izveo je odlomke iz „Slika sa izložbe“ Modesta Musorskog, inspirisane izvedbom legendarnog Keitha Emersona. I time me je kupio kao obožavaoca za ceo život…’’.

Posle dva albuma i tri singla, Laza je napustio grupu Smak i krajem 1976. godine, prešao u grupu Bijelo Dugme.

Bio je to do tada najveći rock-transfer u istoriji jugoslovenske muzike.

Muzici grupe Bijelo Dugme u tom periodu, Laki je dao ogroman doprinos, što ilustruju antologijski albumi Eto, baš hoću i Koncert kod Hajdučke Česme

O ovom periodu Lazine karijere, Srdjan Stojanović u svojoj komemorativnoj besedi je rekao sledeće: …,,Mnogi poklonici Smaka, uključujući i moju malenkost, smatrali su to za izdaju ideala, muzike i misije, zarad slave i novca. Medjutim, mnogo kasnije smo shvatili da je to bio nužan korak napred u Lazinoj biografiji, novo iskustvo rada u najboljim uslovima i praćenje aktuelne svetske muzičke tehnologije – nešto što je u tadašnjoj SFRJ bilo nemoguće.

I svojim dolaskom u Bijelo Dugme Laza je oplemenio pastirsko-narodnjački idiom Gorana Bregovića kroz svoje sviranje i aranžiranje numera kao što su „Sanjao sam noćas da te nema“, ili „Loše vino“.

Te numere su bile koncipirane, aranžirane i odsvirane na način koji kasniji opus Bijelog Dugmenta nikada neće dostići – originalno, sofisticirano, emotivno i virtuozno…’’.

Od svih članova Bijelog Dugmeta, sa Lazom se najviše družio bubnjar Ipe Ivandić, slična muzička opredeljenja su ih zbližila i njih dvojica polovinom 1978. godine, napuštaju Bijelo Dugme i objavljuju zajednički album Stižemo, za to vreme veoma inovativan i hrabar projekat u jugoslovenskom rocku.

Posle albuma Stižemo i kratkotrajne neuspešne avanture sa grupom Vatra iz Kragujevca, Laza Ristovski se vraća u grupu Smak sa kojom će snimiti još dva albuma.

Početkom osamdesetih godina, posle raspada grupe Smak, Laza Ristovski je bio član pratećeg benda čuvenog engleskog gitariste Alvina Lija, što je dokaz da je Lazina svirka, kao i oprema koju je posedovao bila na svetskom nivou.

U prvoj polovini osamdesetih godina, Laza Ristovski je postao cenjeni i nezamenjivi studijski muzičar koji je saradjivao, izmedju ostalih, sa Džez-orkestrom RTB-a, Oliverom Mandićem i pevačem grupe Smak Borisom Arandjelovićem.

U tom periodu je objavio i nekoliko solo-albuma. Prvi, pod nazivom Merge je objavljen 1982. godine, za koji je Ristovski dobio nagradu za najbolji instrumentalni album. Ploču je obeležila obrada narodne pesme Kaleš bre Andjo.

Drugi album 2/3 je objavljen naredne 1983. godine, koji predstavlja mešavinu studijskih i koncertnih snimaka.

Za vreme služenja vojnog roka, Ristovski je 1984. godine objavio album sa obradama revolucionarnih pesama Vojnički Dani, a iste godine izlazi i odličan album Roses for General.

Sredinom osamdesetih godina, Laza Ristovski se vratio u grupu Bijelo Dugme, gde će ostati do njihovog konačnog raspada 1991. godine.

U značaj Ristovskog za kasniju karijeru Dugmeta, uveriće nas albumi Kosovka Devojka, Pljuni i zapevaj moja Jugoslavijoi Ćiribiribela, kao i nekoliko koncerata na beogradskom Sajmu sa Mladenom Vojičićem-Tifom i Alenom Islamovićem kao pevačima.

Laza se dobro uklapao i dopunjavao sa drugim klavijaturistom Bijelog Dugmeta Vladom Pravdićem, što se najbolje može čuti na koncertnom albumu Mramor, Kamen i Željezo.

Laza Ristovski je bio i uspešan kao kompozitor filmske muzike. Radio je muziku za filmove Zaboravljeni, Sveto Mesto, Nečista Krv i Lazar, za koju je dobio prvu nagradu na filmskom festivalu u Sopotu, a nosilac je i Estradne Nagrade Srbije za 1986. godinu.

Posle raspada Bijelog Dugmeta, Laza Ristovski je sa još jednim vrhunskim klavijaturistom Aleksandrom-Sašom Loknerom, uz pomoć pevačice Bebi Dol i gitariste Vlade Negovanovića, 1994. godine objavio fenomenalan album Naos, koji je postao kamen medjaš instrumentalne muzike. Na ploči se nalazi i numera Moravo, jedna od najboljih Lazinih kompozicija. 

Moj prijatelj Saša Lokner mi je pričao o radu na tom albumu, rekavši da je od Laze puno toga novog naučio, o zapadnjačkim i istočnjačkim sakralnim sinkopama, harmonijama i ritmovima, o nečemu što do tada nije svirao ni u Instruktorima ni na svojim solo-radovima.

Izvanredna kompilacija Best Of Instrumental Worksje objavljena 1996. godine i zahvata sve dotadašnje periode Lazine solo-karijere.

Poslednje godine Lazinog života su bile teške. Bolest ga je prikovala za invalidska kolica, ali to nije moglo da smanji njegovo veliko srce, njegovu energiju i ljubav prema muzici, životu i ljudima.

Poslednji album Gondola, Laza je objavio 2003. godine, sa kojeg se izdvajaju teme Lavirint, Nebo nad Beogradom, Super Nova i Bit-ola.

Bolest ga nije sprečila da učestvuje na velikoj povratničkoj turneji grupe Bijelo Dugme 2005. godine.

Poslednji dani života Laze Ristovskog su proticali u radu na novom albumu, na kojem su bili angažovani mnogi poznati muzičari kao što su Saša Lokner, Nikola Čuturilo, Dado Topić, Dragi Jelić i drugi, a Laza je uporedo radio i na novim projektima Milića Vukašinovića i bivšeg saradnika iz grupe Smak Borisa Arandjelovića.

Laza Ristovski je preminuo 06. oktobra 2007. godine. Komemorativni skup je održan u prostorijama SOKOJ-a, gde se od Laze oprostio Srdjan Stojanović, kako smo već naveli. Sahranjen je 11. oktobra na Novom groblju u Beogradu.

Pored članova porodice, na komemoraciji i na sahrani je prisustvovalo nekoliko stotina Lazinih kolega, prijatelja i poštovalaca njegove muzike.

Nećemo navoditi imena prisutnih, nekoga bismo zaboravili. Bili su svi oni koji su Lazu voleli i poštovali.

Na njegovom poslednjem staništu od Laze su se biranim rečima oprostili predstavnik grada Kraljeva i grupe Bezimeni i prijatelj Lazine porodice, gitarista Nikola Čuturilo-Čutura.

Navešćemo još jedan citat iz besede Srdjana Stojanovića: ,,…Tehnička virtuoznost je ne samo dar od Boga, već nešto na čemu mora stalno da se radi. Laki je radne navike imao od mladosti i nikada nije prestajao da radi na sebi, usavršava ne samo tehniku sviranja, već je pomno pratio razvoj tehnologije vezane za svoj posao. On je bio kompjuterski čarobnjak i vizionar mnogo godina pre nego što su kompjuteri ušli u opštu upotrebu. To samo po sebi ukazuje na jedan veliki intelekt i duh koji istražuje, protivan konzervatviizmu i očuvanju postojećeg stanja…’’.

Na raznim forumima i blogovima, pročitao sam stotine komentara i poruka o Lazi Ristovskom.

Za kraj ćemo izdvojiti komentar jedne devojke:

Plavetnilo nedovršenih nota u mojoj suzi…

Danas dotakni dugu, kao što si muzikom znao dotaći nas…

Otišao je veliki mag, veliki virtouz…

Otišao je čovek velikog srca…

Dotakni dugu, kao što si muzikom znao dotaći nas…

Laza Ristovski je otišao prema dugi…

Počivaj u miru, legendo…

LONG LIVE ROCK AND ROLL !!!

Izvor: rocktrezor

---

---

BAROKNA LEPOTA…

Salcburg: Grad s ukusom soli

Smešten u dolini reke Salce, smatra se najlepšim baroknim gradom Evrope, a zovu ga i prestonicom muzike jer je tu rođen Mocart

Foto: Shutterstock

Iako je grad u blizini austrijske granice s Bavarskom dobio naziv po rudnicima soli, često ga nazivaju i prestonicom muzike. Najviše poznat kao rodno mesto Volfganga Amadeusa Mocarta i slatkiša nazvanog po njemu – „mocart kugle“, ovaj grad ima još mnogo toga što vredi videti.

Najlepši način da stignete tamo jeste drumski prevoz. Možda će malo duže trajati jer je od Beograda udaljen oko 1.000 kilometara, ali će vas pejzaž kroz koji morate da prođete potpuno razoružati.

Živopisni put kroz Alpe

Rustični obronci Alpa, ispresecani proplancima na kojima pasu krave, šumarci koji kriju kristalno čista jezera i poneki dvorac koji se svojim gotskim vrhovima uzdiže ka nebu samo su neki od prizora koje Austrija ima da vam pokaže.

Statistika kaže da je ova zemlja koja ne izlazi ni na jedno more prošle godine zabeležila najveći prihod od turizma od svih evropskih zemalja.

Put kroz njeno središte objasniće vam i zašto.

Za konformiste Salcburg ima aerodrom, pa ako rešite da putujete avionom, odmah po sletanju čeka vas „Hangar 7“, muzej koji je vlasnik kompanije „Red bul“ Ditrih Matešic posvetio avionima, brzim automobilima i ekstremnim sportovima.

Ulaz je besplatan, a osim bolida Formule 1, kapsule iz koje je skočio Feliks Baumgartner i nekoliko retkih letelica, centralno mesto zauzima avion „daglas DC-6B“, koji je pripadao Josipu Brozu Titu.

Sam grad Salcburg smešten je u dolini reke Salce i nad njim dominira jedan od najvećih evropskih dvoraca, utvrđenje Festung Hohensalcburg, do kog možete doći žičarom.

Zbog svoje nepristupačnosti, često je u istoriji služio kao zatvor, a poslednji put 1934, kad su tu bili zatočeni nacisti.

U podnožju zamka nalazi se Altštat, stari grad pod zaštitom Uneska koji krije bezbroj uličica i prolaza, a niz centralnu ulicu Getrajdegase teku potoci turista, zagledanih u visine baroknih fasada okićenih znacima od kovanog gvožđa.

 Sve što se mora videti nalazi se baš tu.

Katedrale i manastiri

Mocartova rodna kuća i spomenik posvećen kompozitoru, katedrala na trgu Domplac, nadbiskupska rezidencija, franjevačka crkva, manastir Svetog Petra iz sedmog veka, kao i Koleginkirhe, najstarija barokna crkva u Evropi.

Nezaobilazno mesto je i dvorac Mirabel s druge strane reke koji služi kao gradska većnica, a koji je obnavljan čak tri puta zbog ratnih rušenja i požara. Danas ga okružuje predivan park, sličan bečkom Šenbrunu.

Ovo je sigurno premalo prostora da se nabroje sve znamenitosti koje Salcburg ima da vam pokaže, ali gde god da zalutate, nešto će vas prijatno iznenaditi.

Ukoliko ostajete nekoliko dana, topla je preporuka da obiđete i okolinu, pa na nekoliko kilometara od grada možete videti dvorac Helbrun, koji se popularno naziva „barokni Diznilend“.

Tu će vas očarati splet fontana, trik-vodoskoka i veštačkih pećina, koje su u 17. veku zabavljale bogatog princa Markusa Sitikusa.

Rudnik soli

Ne treba propustiti ni posetu rudniku soli u mestu Halajn, na 20 kilometara od Salcburga, gde se možete spustiti u okna, liftom ili autentičnim vozićima, i videti mnoga slana čudesa i čuti mnoštvo zanimljivih priča.

Ni ljubitelji piva neće loše proći. Uz roštiljske kobasice i tradicionalne alpske poskočice, možete da probate nekoliko autohtonih ukusa piva, a posebno se preporučuje lagerska vrsta poslužena u keramičkim kriglama.

Za istinske pivopije penjanje uspinjačom na 1.806 metara do Salcburger Hohtrona neće predstavljati problem, jer vas tamo, osim predivnog pogleda na grad i bavarsku niziju, čeka pšenično pivo, koje se služi uz gulaš od nekoliko vrsta šumskih pečuraka.

U čemu god da uživate, Salcburg će vam pružiti nezaboravan doživljaj, podsetiće vas na Beč, Keln ili Prag, ali njegov barokni šarm će ipak ostati neuporediv.
 Jelena-Katarina Mitrović

Izvor:stil.kurir.rs

______________________________________________________________________________________

______________________________________________________________________________________

Priredio: Boras*S

ŠTA SE KRIJE IZA LEPOTE BOJA…

TAMOiOVDE_____________________________________________________

SEMAFOR NA VRHU KROŠNJE  Ako su listovi i krošnje stabala zeleni zbog prisustva hlorofila, a žuti zbog njegovog odsustva, šta ih nagoni da u jesen dobiju sve one raskošne nijanse crvenog i čitav spektar svakojakih boja? Zbog kakve pretnje je evolucija naučila biljke da s jeseni oblače sve te ratničke boje? Foto: vreme.com  Početkom jeseni, neposredno pre opadanja i truljenja na zemlji, listovi mnogih biljaka u umerenom klimatskom pojasu počinju da se razmeću pravim vatrometom boja.  Poznato je da neke boje listova, recimo žuta, postaju vidljive nakon razgradnje hlorofila, koji je, pak, „odgovoran“ za njihovu zelenu boju.  Dakle, žuta boja listova je sporedna posledica fizioloških procesa koji se dešavaju u ovo doba godine, a biljku ne košta ništa da je proizvede.     Međutim, stvari su nešto složenije sa crvenim listovima.   Crveni antocijanini proizvode se upravo tokom jeseni, što govori da u ovo doba godine stabla posebno investiraju u njih. Nameće se logično pitanje: zbog čega biljke čine ovaj dodatni napor? Fiziološka uloga antocijanina toliko je raznovrsna da ih neki biolozi nazivaju „švajcarskim nožem prirode“. Između ostalog, oni su moćni antioksidanti, zaštita od fotoinhibicije, funkcionišu kao „sudopera“ za štetne supstance, zagrevaju listove i pružaju zaštitu od radijacije. Međutim, dva istraživanja sa početka ove decenije ističu radikalno drugačije objašnjenje, koje glasi da jarke jesenje boje predstavljaju upozoravajuće signale upućene biljnim vašima i da govore o odbrambenoj snazi stabla koje ih proizvodi. Ova hipoteza pokrenula je zanimljivu debatu između fiziologa, s jedne strane, od kojih većina veruje da jesenje boje listova služe fiziološkim procesima u listovima, i nekih teoretičara evolucije, s druge strane, koji pretpostavljaju da takvo izobilje boja mora služiti signalnoj funkciji. Treba imati u vidu da boje nisu prosta fizička svojstva stvari, već da su generisane u mozgovima životinja i da zavise od čulnog aparata kojim je evolucija opremila potencijalnog posmatrača. Receptori za boje insekata i ljudi fundamentalno se razlikuju, pa nešto što nama izgleda živahno, njima može izgledati tmurno, a ono što je nama zastrašujuće, za njih bi moglo da bude veoma privlačno. Neki biolozi skreću pažnju na to da se treba odupreti iskušenju da se svemu što je obojeno pripiše signalna funkcija, a kao primer za to navode žutu boju žumanceta ili narandžastu šargarepe. Na samom početku novog milenijuma pojavila su se, gotovo istovremeno, dva članka nezavisno jedan od drugog, prvi čuvenog biologa Vilijama D. Hamiltona (koautor S. P. Braun), i drugi mladog italijanskog evolucioniste Marka Arčetija, koji ukazuju na signalnu funkciju crvene boje listova, što je predstavljalo radikalno odstupanje od klasičnih teorija o jesenjim bojama listova. Ova neobična hipoteza proizvela je jednu od zanimljivijih naučnih debata u poslednjih nekoliko godina.  Prema signalnoj ili, kako se još naziva, koevolutivnoj hipotezi, jesenje boje su signal kvaliteta upućen insektima koji u jesen migriraju na krošnje stabala. Crvena, tako, može biti signal da neko stablo nije prikladan domaćin insektima, zbog toga što je opremljeno efikasnom hemijskom zaštitom, ili zato što ima slabu hranljivu vrednost, ili jer mu uskoro predstoji opadanje listova, ili zbog bilo koje druge karakteristike koja bi insektima trebalo da ukaže na njegovo loše stanje. Potencijalni primaoci „crvenog“ signala su one vrste insekata koje sa svojih letnjih domaćina, najčešće zeljastih biljaka, migriraju u jesen na krošnje stabala. Poznato je da biljne vaši sleću tokom jeseni na listove drveća na čijim granama polažu jaja, najčešće veoma blizu zimskih pupoljaka. Jaja će se ispiliti na proleće, a biljne vaši razviti na granama i naneti štetu domaćinu pre nego što se odsele na letnju destinaciju. Mnogi insekti su pod snažnim pritiskom prirodne selekcije da pronađu prikladnog domaćina pošto je letnja migracija presudan korak u njihovom životnom ciklusu. A pošto reaguju na određene boje, smatra se da boju listova prihvataju kao signal o kvalitetu stabla. Vaši poseduju impozantan reproduktivni potencijal.   Francuski entomolog i vojni strateg Rene Reomir (1683–1757) utvrdio je da jedna jedina vaš za samo šest nedelja stvori 5,9 miliona potomaka, što nesumnjivo ukazuje da nastanjivanje ovolikog broja predatora na jednu biljku može biti pogubno. Stoga, jasno je i da je neko stablo takođe pod snažnim pritiskom prirodne selekcije i da može da profitira ukoliko spreči ili barem smanji posete insekata koji mogu da pričine nenadoknadivu štetu, naročito u proleće, kada se naredna generacija biljnih vaši bude izlegla iz jaja položenih u jesen. Stabla bi mogla da profitiraju slanjem odgovarajućeg signala koji bi biljne vaši držao na propisnoj udaljenosti.  Javor, recimo, može da proizvede 280 odsto više mase ukoliko nema vaši, a treba spomenuti i da one ne ugrožavaju stabla samo direktno, kroz ishranu, već i indirektno, kao potencijalni prenosioci virusa, patogenih gljivica i bakterija.  Prema signalnoj teoriji, insekti koji se u jesen premeštaju na krošnje stabala pre će se naseliti na zelene ili žute listove nego na one crvene boje, pa će stabla sa crvenim listovima profitirati jer će ih posetiti manji broj insekata. Smatra se da su jesenje crvene boje i sklonost insekata prema zelenim i žutim listovima plod koevolucije; crveni listovi da bi se smanjila šteta koju evidentno pričinjavaju insekti; a sklonost insekata prema zelenim i žutim listovima kao adaptacija za pronalaženje najprikladnijih stabala-domaćina.   Koja stabla proizvode crvenu boju listova?  Ukoliko je crvena za biljku skup signal, onda se nameće odgovor da je reč o snažnijim i vitalnijim stablima. Međutim, kako tvrdi evolucionista Marko Arčeti, pre će biti da slabija i osetljivija stabla snažnije prikazuju jesenje boje zbog toga što ona imaju više potrebe da izbegnu insekte. A vrste koje raspolažu sa najviše hranljivih materija mogu sebi priuštiti da obnove masu koju su izgubile usled povećane najezde biljoždera.  Zbog toga će manje investirati u odbrambene mehanizme, odnosno crvenu boju listova, a znatno više u prolećni razvoj. Signalna teorija potkrepljena je i empirijskom evidencijom koja pokazuje da su biljne vaši sklonije zelenim i žutim nego crvenim listovima. Dokazano je da crvena boja za 70 odsto manje privlači vaši nego zelena i žuta.  Međutim, treba naglasiti da ova činjenica nije posledica utiska živahnosti koji crvena boja proizvodi u ljudskoj percepciji, pošto biljne vaši ne vide boje na isti način kao mi. Njihov odgovor na crvene listove zasnovan je na realnoj sposobnosti da razlikuju zelenu i žutu od crvene boje.    Protivnici signalne teorije jesenjih boja kao glavni argument navode činjenicu da mnogi insekti, uključujući i biljne vaši, nemaju fotoreceptor za crvenu, pa da zbog toga ne mogu da budu privučeni ili odbijeni crvenom bojom. Međutim, danas se zna da biljne vaši mogu da razlikuju crvenu od zelene prema odnosu zelene i plave. Da ova hipoteza nije samo teorijska konstrukcija, ukazuje i istraživanje koje je na primeru 262 različite biljne vrste pokazalo da crvenu boju prikazuju upravo one vrste koje predstavljaju omiljeno jesenje i zimsko prebivalište biljnih vaši. Drugim rečima, vrhunac vatrometa jesenjih boja poklapa se sa vrhuncem jesenje seobe biljnih vaši.  Ovaj kratak pregled o evoluciji jesenjih boja završićemo rečima Vilijema Hamiltona: „Stabla će biti iskrena u vezi sa svojom prikladnosti ili neprikladnosti prema biljnim vašima zbog toga što naprosto nisu u stanju da lažu. Ona postupaju na isti način kao i paun ili mladić koji nosi zlatni lančić u diskoteci: ukoliko šaljete skupocene signale, morate da imate dobar razlog zbog koga ih stvarate, što osigurava da signali budu pouzdan pokazatelj realnog stanja stvari, odnosno da će preneti pouzdanu informaciju potencijalnom primaocu.“ Tako glasi teorija. Ivan Umeljić/Autor je filozof i urednik Pčelarskog žurnala, časopisa za pčelarsku kulturu i popularizaciju nauke

---

ARSENE DEDIĆU…

TAMOiOVDE________________________________________________________________________________________________________________________

SREĆAN TI ROĐENDAN!

Arsen Dedić, pevač, kompozitor, pesnik, aranžer, tekstopisac, kantautor i muzičar, danas proslavlja svoj rođendan.

Rođen je 28. jula 1938. u Šibeniku, a danas živi i uspešno stvara nova umetnička dela u Zagebu.

 Godine prolaze, no  Arsenove „vinile“ još uvek držim na gramofonu, a zbirku pesama „Brod u boci“,  na omiljenoj polici.

Bora*S

____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

***

ARSEN je 2. novembra 2012. godune,  održao koncert u Novom Sadu.

U intervjuu za Novine novosadske, koji prenosim OVDE, Arsen govori o prošlosti, sadašnjosti, budućnosti…

***

Teško je bilo šta napisati o Arsenu Dediću, a da nije on sam to daleko bolje zapisao u svojim pesmama, knjigama, dramama, filmovima.

Učinilo bi se možda i nepristojnim ako bismo jednu toliko bogatu karijeru stavili tek međ’ nekoliko novinskih redaka, pogotovo danas kad znamo da su njegove “Ne daj se Ines”, “Tvoje nježne godine” ili “Ono sve što znaš o meni” možda zadnji bedem jugoslovenskog duha koji je po svojoj snazi za koplje i po iznad svega onoga što nam se, u ovim našim, poslednjim balkanskim godinama kulture, nudi kao muzika, kao pesma, kao reč.

 A Arsen se, kaže, brani radom i stvaranjem od svake oskudice duha. Nekada burno i na sceni, a danas u tišini porodičnog doma, Dedić i dalje piše i komponuje ističući da mu sad ponajviše znači porodica i posebno unuke Lu i Ema.

[quote]- Spasim se radom, a, iako sam bolovao često, uvek sam radio. Eto ovih dana izlazi mi nova knjiga, to je 31. po redu. Najnovije što radim biće slikovnica, u kojoj će se naći moje reči i muzika uz još dvojicu autora, a interesatno je da će tu biti i jedan stih koji je moja unuka Lu otpevala i na to sam posebno ponosan. S druge strane, izaći će mi i nova knjiga pesama, pod nazivom “Kapi za oči” – priča Arsen za Novine novosadske.

 NNS – Pred ovdašnjom publikom ćete nastupiti uz klavirsku pratnju Vašeg sina, Matije Dedića. Čini se da ste na koncertima u Srbiji uz Beograd jednaku pažnju uvek posvećivali i Novom Sadu.

Arsen Dedić – Jeste, kad god sam dolazio u Beograd, dolazio sam i u Novi Sad. Prvi put sam u Srbiju posle rata došao 2005. godine, ali sam nastavio da dolazim, publika je to želela. A i to što nisam nastupio ranije, bila je posledica čitave halabuke oko mog dolaska i celog tog prokletog usuda koji je zadesio ove prostore. Što se Novog Sada tiče, kada se sve zbroji, mislim da sam tokom čitave karijere u njemu nastupio pet ili šest puta. Ja nigde posebno ne putujem, jer sam posvećen autorskom radu i to me održava. Zamislite da sam putovao gde mi se htelo, kad bih stigao sve to napisati, odsvirati, napraviti? Ne bih prosto imao vremena. A Novi Sad ne zaobilazim ni sad, kao ni Vojvodinu, jer tu je publika čini mi se, uvek imala sluha za mene. Već sam jednom ovako svirao s Matijom, kao i sa Gabi (Novak), a dolazio sam i u Sombor i Suboticu, gde imam dobre prijatelje.

 NNS – Pomalo ovi koncerti podsećaju na one vaše početke kada ste sami uz klavir izvodili svoje kantautorske prvence?

AD – Vrlo često radim sa sinom i volim s njim da nastupam. U stvari, ja retko vodim bendove sa sobom, jer kad ih vodim volim da oko mene budu baš vrhunski muzičari. To je bio, recimo, slučaj kada sam ovde nastupao sa simfonijom, međutim, kada to nije u pitanju, onda volim da radim sa Matijom, jer on svira prelepo i prelepo me prati. I istina je, mislim da će i na ovom koncertu biti slučaj da zasviram i sam klavir i da pevam kao nekada, s početka.

NNS – Sigurno da nema generacije na ovim prostorima koja ne poznaje Vaše pesme. A kako se Vi odnosite prema njima? Da li ih nanovo oživljavate u zavisnosti od koncerta, sale u kojoj nastupate, publike koja je u tom trenu pred vama?

AD – S jedne strane, ne mogu se ja posebno odnositi prema mojim pesmama, one su uvek sa mnom, a opet su za sve. Eto, nedavno sam svirao “Tvoje nježne godine”, a u sali su žene plakale od srca i to je tako snažno delovalo, kao da je pesma juče napisana. A znate kad je napisana? Ne znam ni ja više… Ko zna kad, tamo pre nekoliko decenija. Napisao sam je u Šibeniku u dvorištu kuće dok je pored mene sedela moja mati. I nije to prestalo, to moje pisanje, svaki dan ja pišem. Puno sam se, doduše, nabolovao u životu, nije me služilo zdravlje, ali sam uvek pisao i uvek sam imao šta pisati, imao sam uvek inspiracije, to je bila moja sreća. Život mi je bio buran. Prošao sam dva fakulteta, dva braka, a sada, hvala Bogu, uživam sa dve prekrasne unuke.

 NNS – Bilo bi, verovatno, krajnje pogrešno reći da ste pre pesnik nego muzičar, ili pre slikar nego pisac. Jeste li barem kada ste počinjali imali jasnu ideju šta najviše želite da budete, ili prosto ne postoji jedna odrednica o tome ko je Arsen Dedić?

AD – Meni se sve desilo kao sudbina. Nit’ sam ja imao nekakvu posebnu nameru i plan, nit’ sam više hteo biti pesnik, niti kantautor, niti sve ono drugo što sam bio i radio. Uostalom, najpre sam upisao Muzičku akademiju pa Pravni fakultet, a interesovao sam se i Likovnom akademijom. Kad sam u ranoj mladosti došao u Zagreb, gde sam svirao da se izdržavam, počeo sam da pišem i komponujem, ali ni tada nisam planirao da se time ozbiljnije bavim. Ali život je tako hteo i dao mi talenat. I ono što moram reći, ja nisam došao iz nekog noblesa, niti iz neke građanske elite. Ja sam nikao iz betona, došao sam pomalo niotkuda.

NNS – Jednom ste izjavili da volite Felinijevu izjavu da je njegov svet, svet žena i cirkusa. Vaše pesme su tome bliske, čini se, samo ni danas ne znamo koliko su žene bile bitne, kao fiktivan procep ka postanku pesme ili kao stvarna drama Vaše mladosti i života?

AD – Jeste, upravo tako, kao kod Felinija žene su za umetnost nepobitne. Jednom je jedan moj prijatelj rekao izvesnom pevaču na početku karijere: “Gledaj da ti pesme prihvate i razumeju žene, jer bez njihovog odobrenja i razumevanja nećeš napraviti veliku karijeru”. Ne znam da li je to baš tako kako on kaže, ali znam da su žene u mojim pesmama imale i fikciju i funkciju. Bio sam vredan u tom pisanju. I ono što je bitno, u ljubavi, i u životu svom, nisam nikome načinio zlo. Tako da je moguće da neka od mojih nekadašnjih ljubavi danas dođe i čuva moje unuke, jer sad smo mi neki drugi, stariji ljudi. Eto, kad me već pitate, juče sam se čuo i sa Ines, upravo onom iz moje pesme. Ona danas ima godina gotovo koliko i ja, a meni je 74. Pošalje ona meni i danas neku sentimentalnu poruku, i zna moja Gabi za to, ali ostala je ta veza nakon svih godina koje su prošle svima nama.

 NNS – Za kraj, pitanje na temu koja je, nažalost, večita na ovim prostorima, u koje ste i Vi duboko utkani. Balkan ste često spominjali po nemiru. Mislite li da će se nekada smiriti?

AD – Nema kraja njegovom kovitlanju. Bojim se da ovde nikada neće biti mira. Eto vidite, recimo, na ovoj utakmici nedavno šta bi u Skoplju između Srbije i Makedonije. I znate šta je tu najgore? Oni što najviše navodno kritikuju ovo stanje, oni ga zapravo najviše i podržavaju. Oni koji ga trebaju sprečiti to ne čine. Nesretni su i nemirni ovi prostori. I treba pitati sebe šta smo mi učinili za našu državu, a ne samo ona za nas. Šta smo mi uradili i činili kao pojedinci, to treba pitati sebe.

Sava Nikić/novinenovosadske.rs

Porodica na prvom mestu – Rekao bih, nisam gramziv, a niti sam siromašan, imam onoliko koliko moje viđenje egzistencije podrazumeva i kako ja to vidim. Obitelj mi je trenutno najbitnija i tome sam posvećen i svom autorskom radu. Država mi nikad ništa nije dala, nije mi ništa poklonjeno, samo mi je oduzimano. Često sam saterivan u ćošak, dovođen u pitanje, omalovažavan ponekad, no radio sam uvek kako sam mislio da treba i radim tako i danas.

____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Bit ćemo razumni i zatajiti je,
jer ovo nam vrijeme neće uzvraćati
ljubav koju smo mu davali
od prvih nježnih, poratnih godina.

Promijenit ćemo pjesmu,
uzeti srce u šake
i ono će se opirati
kao živa ruka vode, ruka vjetra,
ali nećemo mu dati,
jer su smiješna sada ta naša očitovanja
svijetu kojem se to više ne dopada,
i mi smo sa svojom nerazumnom dušom
pred ljubavnicom sitom i pospanom,
Bit ćemo mudri
i pjevati pjesme,
u kojima ništa nećemo otkriti
od toplih godina i glazbe.

Nećemo priznati buku krvotoka,
opću povijest ljubakanja u domu na Jurjevskoj,
mapu Šibenika, plažu u prosincu,
tvoj odlazak; snijeg koji te briše
i godinu koja te podcrtava.
Sasvim ćemo izmijeniti rječnik
i staviti šaku na luda usta
da što ne izbrbljamo pred zamišljenim licem
tvoje svakidašnjice, jednostavne i odviše pametne.

Živjet ćemo ne odajući se
dugim pismima,
samoubilačkim olovom,
na prstima sa samim sobom
sa prazninom među rebrima,
jer tako bi bilo dostojno,
ako se već nešto mora.

Ne poniziti
srce i staru glavu
pred danom koji ispunja ulicu
kao ledena voda svjetlosti,
kao sjeverni vjetar.
Ne dirati više u te stvari;
treba pjevati drugačije pjesme.

Označiti petlju sudbine,
dati znak postojanja i prisebnosti;
toliko tek.
Nikada više ljubavnih pjesama moja mala,
zadovoljavat ćeš se starima.

Nikada nećemo ni pokušati
odškrinuti crnu knjigu mora;
povući ćemo jedino crtu
i ispod nje šutjeti, šutjeti do kraja.

_________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Arsen Dedić je autentičan začetnik autorske pesme i literarne šansone.

„Tokom šesdesetih godina karijeru vezuje za festivale, nižući seriju evergrin kompozicija i odnoseći nagrade sa lakoćom. Prvi solistički koncert održao je decembra 1965. godine u beogradskom Domu sindikata. Vremenom se povlači sa festivala i orjentiše se na snimanje cenjenih ploča. Prvi LP „Čovek kao ja„, objavljen 1969. godine, donosi retrospektivu najboljih pesama kao što su „Moderato cantabile„, „Kuća pored mora„, „Bit ćeš uvek moja„, „Sve što znaš o meni“ i druge. Sledeći LP „Arsen II“ samo potvrđuje njegove visoke kvalitete, donoseći, „O mladosti„, „Ne plači„, „Takvim sjajem može sjati„. Dupli album „Homo volans“ objavljen 1973. godine definitivo mu određuje centralnu kantautorsku poziciju kroz pesme „Tvoje nežne godine„, „Laku noć muzičari„, „Modra rijeka“.

Unoseći vremenom u svoju romantiku elemente ironije i satire, Dedić tokom sedamdesetih snima ključne autorske ploče, ali se ogleda i na drugim poljima. Radi ploče za decu, primenjenu muziku, komponuje na tekstove pesnika, a njegove pesme izvode Drago Mlinarec, Bijelo Dugme, Josipa Lisac, Srebrna krila, Zdravko Čolić i mnogi drugi. Takođe, redovno komponuje za suprugu Gabi Novak koja često gostuje na njegovim pločama i nastupima. Saradnju sa novim generacijama produbljuje tokom osamdesetih radeći prepeve sa slovenačkog, pesama Andreja Šifera, Zorana Predina i drugih. Sa Predinom snima zajedničku ploču «Svjedoci priče» na kojoj se autorski dopunjuju, nudeći drugačije čitanje svojih ranijih pesama. U pesmi «Domovina» pridružio im se Bora Đorđević sa kojim su 1989. godine zajedno nastupali u više navrata. Godine 1993. Dedić posle duže pauze objavljuje ploču «Tihi obrt» na kojoj uz Gabi Novak učestvuje i njihov sin Matija koji svira klavir. U pesmama „Između nas rat je stao„, „Miris jeftine hrane„, „Majka hrabrost„, „Mocartova godina 1991.“ Dedić na ubedljiv način poetski prelama ratne refleksije.

Sledeći CD nudi pomalo neočekivanu retrospektivu. Naime, Dedić je 1961. godine počeo da piše tekstove za dalmatinske pesme, tako da su neke od njih, kao „Vratije se Šime„, „Maškare„, „Cvite moja„, vremenom dobile atribut narodnih. Od 1970. godine počeo je da komponuje muziku i piše tekstove za šibenske klape, a često je radio i na stihove Ujevića, Gulina, Bilića i drugih. Od oko četrdeset pesama koje su tako nastale Dedić je za CD «Ko ovo more platit» napravio izbor od dvadeset dalmatinskih pesama snimljenih od 1973. do 1995. godine. Uz njega i Gabi pevaju klape Šibenik, Bonaca, Maslina, Nostalija, Kalafat. Godine 1997. objavljuje CD „Ministarstvo straha“ i u pesmama „Tvoje tijelo, moja kuća„, „Ministarstvo straha„, „Ratni profiteri“ i drugim gradi gorku, ali emotivnu atmosferu sličnu onoj koju je zabeležio na ploči „Tihi obrt„.

Tokom karijere, Dedić je pisao muziku za pozorište, film i TV drame. Godine 1968. glumio je u filmu „Višnja na Tašmajdanu“ reditelja Stoleta Jankovića. Prvu knjigu poezije „Brod u boci“ Dedić je objavio 1971. godine i ona je doživela brojna izdanja i impresivan tiraž od osamdeset hiljada primeraka, što ne treba da čudi, budući da je pesma „Ne daj se Ines“ bila prihvaćena od svih generacija. Sa Matijom Skurjenijem je objavio knjigu za decu „Zamišljeno pristanište“ (1975.), pa «Narodne pjesme» (1979.), „Canto e poesia“ (1983.), sa fotografom Tomislavom Risićem „Zagreb i ja se volimo tajno“ (1986.) i „Hotel Balkan„. Publicista Igor Mandić je 1983. godine o njemu objavio knjigu „Arsen“. Krajem 1997. godine Dedić je objavio knjigu „Stihovi“ u kojoj su sakupljeni materijali iz njegovih knjiga, ako i nove pesme.

Za svoj rad Dedić je dobio brojene nagrade od kojih su posebno cenjene italijanske I premi Tenzo i Jacques Brel za doprinos autorskoj pesmi u Evropi.“(tekstovipesama.rs)

Sa uživanjem,

Priredio: Bora*S

HODAJTE… I BUDITE…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________

BOSI I ZDRAVI !

U ovo letnje vreme, mnogi provode ili će provesti vreme uz more ili u prirodi. To je idealna prilika da skinete obuću i prošetate bosi.

Znate li da na našim stopalima i dlanovima postoje tačke povezane sa svim vitalnim organima u telu?

Stimulisanjem tih tačaka masiramo unutrašnje organe i poboljšavamo protok vitalne energije kroz njih.

Tako postajemo zdraviji i vitalniji.

Nekada su ljudi hodali bosi po travi, kamenju, plažama i tako bi se prirodno odvijao ovaj proces akupresure.

Protok energije u našem telu

Našim telom teče bioelektricitet koji daje energiju svim našim organima kako bi funkcionisali ispravno i uravnoteženo.

Taj bioelektricitet teče kroz mrežu meridijani sličnu krvotoku.

Meridijani počinju na svakom prstu obe ruke, protežu se preko celog tela i završavaju na vrhovima prstiju stopala.

Kada su ti meridijani protočni, elektricitet teče neometano i svi organi dobijaju energiju potrebnu za optimalan rad.

Kada je iz bilo kog razloga taj tok ometen, energija ne može doći do određenog organa. Tada se javlja poremećaj u radu tog organa, a sa vremenom i bolest.

Tako se na dlanovima i stopalima nalazi niz „prekidača“ za sve naše vitalne organe i delove tela.

Na prstima ruku nalaze se tačke za glavu – mozak, sinusi, oči i uši.

Na gornjem delu dlana i stopala nalaze se tačke za gornji deo trupa, a na donjem delu dlana i stopala – za donji deo trupa.

Da biste aktivirali ove tačke svaki dan masirajte stopala ili se jednostavno prošetajte bosi!

Akupresurna masaža stopala

Akupresura je sistem primenjivanja pritiska na određene delove tela u svrhu isceljivanja i održavanja optimalne ravnoteže telesnih sistema.

Za optimalno zdravlje i vitalnost, svako jutro 5 minuta dobro masirajte svaki dlan i stopalo.

Pritisak mora biti snažan, ali ne prejak. Možete isprobati pritisak na kućnoj vagi, on mora biti od prilike 1/4-02/03 kg.

Iako je metoda akupresure izuzetno jednostavna, efekti i dobrobiti koje postižete njenom praksom su neverovatne.

Ako imate probleme sa sinusima, napetost, probavne smetnje, manjak energije, česte infekcije, srčane smetnje, poremećaj u radu hormona, sve te probleme možete rešiti pomoću akupresure.

Akupresurom ćete pomoći obolelim organima da dođu do energije koja im je potrebna za ozdravljenje.

Svakako isprobajte, umesto masaže stopala, jednostavno se prošetati bosi, po šljunku, plaži, travi i slično. Na takav način ćete imati sve dobrobiti akupresurne masaže.

Osim što ćete dobro izmasirati stopala, ostvarićete kontakt s Majkom Zemljom, koja će vas napuniti neophodnom energijom.

Uzemljite se!

Baš kao što nas Sunčeva svetlost snabdeva vitaminom D, Zemlja nas snabdeva još jednim neophodnim sastojkom. Možemo ga nazvati vitamin Z. (Z kao ‘zemlja’)

Smatramo ga zanemarenim faktorom u pojavi bolesti – karikom koja nedostaje.

Dr sci. Gari Schvartz, profesor psihologije i medicine na Univerzitetu Arizona, iznosi pretpostavku da je uzemljivanje možda isto onoliko bitno kao Sunčeva svetlost, vazduh, voda i hranljive materije.

Uzemljivanje je kontakt sa prirodnom električnom energijom Zemljine površine.

Uzemljenje se ostvaruje jednostavno: hodanjem bosih nogu po tlu ili sedenjem i radom na zemlji.

Dosadašnja istraživanja pružaju brojne dokaze toga da površinska energija zemlje ima značajne zdravstvene dobrobiti.

Uzemljenje, ili povezanost s energijom zemlje …
-smanjuje nivo stresa
-poboljšava zdravlje kardiovaskularnog sistema
-smanjuje uticaj štetnih elektromagnetskih polja
-ubrzava oporavak posle bolesti i povreda
-poboljšava kvalitet sna

Osim toga studije jasno pokazuju da uzemljivanje ima snažan uticaj na osetljivu ravnotežu između zdravlja i bolesti, te na izglede za duži i bolji život.

Kako hodati bos

Ako odlučite pokušati hodati bosi, počnite polako, postupno napredujući prema sve više vremena bez obuće.

Imajte na umu to da će vam korak biti drugačiji nego u obući. Slušajte telo i pokušajte da se uskladite s unutrašnjim znanjem o tome kako se hoda bos.

Takođe, najbolje je početi hodati bos po mekim podlogama kao što je pesak. Kada mišići i zglobovi stopala postanu čvršći, a koža na tabanima zadeblja, moći ćete polako sve više hodati bosi, i po sve raznolikijim podlogama.

Naše telo je savršeno i dugovečno, ako se naučimo brinuti o njemu na ispravan način.

U ovo letnje vreme, mnogi od vas će provesti vreme uz more ili u prirodi. To je idealna prilika da skinete obuću i prošetate bosi.

Možda će vas malo bockati ako niste navikli hodati bosi, ali što više tako hodate, više ćete stimulisati protok vitalne energije kroz telo, poboljšati zdravlje i osetiti ugodnost i osveženje.

 Izvor:alternativa-za-vas.com

---

***

Da. I budite!

---

Priredio: Bora*S

---

 

RADIONICA ZA IZRADU I POPRAVKU SNOVA…

TAMOiOVDE____________________________________________

SATENSKI STIHOVI

Iz zbirke pesama „Satenski stihovi“ Gorana Tadića
Kompozitor, aranžer i izvođač Goran Tadić
Narator Goran Tadić

UZDAH

Tačno znam kada me tvoje misli zapostave.
Zadesi me neko zlo, nevolja, loši ljudi.
Pitam se tada da li te neka briga obuzela
i odvukla misli od mene, pa nema ko da me čuva.
Ne umem sam
i više se uzdam u tvoju brigu za mene,
nego u svoju snagu.
Nju čuvam da mogu da te branim
od sila sa kojima mogu da se nosim
i koje smeju samo na mene,
na tebe nikako.

I kad bi stigle do tebe, ne mogu ti ništa,
jer su ih moje grudi oslabile.
Nije mi žao što, oštećen, teško dišem,
jer znam da će me tvoje misli zakrpiti,
da ću moći da te uzdahnem,
to je dovoljno da prikupim snagu
za borbu sa onima što ne smeju blizu tebe.

Ne znam kako se vazduh natopi tobom,
pa moj uzdah na tebe miriše.
Odjednom je tesno u mojim grudima, al’ ne dam te lako.
Lagano te ispuštam, da mi što duže usne golicaš.

Ponekad uzdahnem, ne znajući da si to ti.
Prepoznam te tek kada mi srce pomeriš.
Nasmešim se, znam da je namerno,
jer želiš da me podsetiš da sam živ.
Promeškoljiš se, raširiš ruke
kao da meriš koliko ima mesta
od srca do najbliže praznine.
Napraviš piruetu i uhvatiš zalet
za odlazak iz mene.

Pokušam usnama da te zadržim,
ali ne uspevam, jača si.
Samo si svratila da me podsetiš na mene
i ostaviš poruku, koju ne razumem.
Možda svaki put kada te uzdahnem.
upiješ nešto toplo iz mene,
nešto od čega nemam koristi,
a tebi ugreje dušu?

Umem da postavim pitanje,
na koje pametniji od mene nemaju odgovor.
Moje misli su znakovi pitanja,
kidaju meso tim kukama,
čekaju odgovor koji se krije u tvojim mislima,
koje me ponekad zapostave,
pa me zadesi neko zlo, nevolja, ili loši ljudi.
Ima ih.

---

---

Satenske riječi..

Dok slušam Massima „daj mi razlog da budem tu“ i čitam Satenske stihove Gorana Tadića čini mi se da pjevač i pjesnik odišu istom nježnošću, pristupačnom i prepoznatljivom.

„Ja sam slovoslagač, nepismen i bezimen, vlasnik srz za izradu i popravku snova“, opisuje sebe Goran.

A među koricama pucaju od snage stihovi zapisani perom vrsnog pjesnika, velikog čovjeka i dobrog druga.

„Misliš da je teško stihove pisati“ postavlja pitanje Goran čitatelju već u prvoj pjesmi.

 Nije, rekla bih, čitajući dalje. I shvatam da je teško utonuti u sebe tako duboko kao što to Goran radi. Teško je opisati se bez šminkanja, ali njemu je to lako. Goran diše među stihovima, živi sa i u njima, Goran je stih.
Jednostavne svakodnevne situacije Goran majstorski zakomplikuje, pa ih pojednostavi tako da se nađemo licem ka licu i sa vjetrom, i sa kišom, i sa snjegom i sunčanim danom. „Budi tu da manje pušim“ veoma jednostavno, ali i posloženo na način koji malo ko zna.