ZAŠTO I KAKO REĆI „NE“…

tamoiovde-logo

Svi smo mi svakodnevno u situacijama da drugi zahtevaju nešto od nas.
Bilo da je to prijatelj kojem treba novac na zajam, bilo da je komšija da mu pozajmimo neki alat, bilo da je rođak kome treba da plaćamo račune koje on nije stigao da plati ili zahtev od vršnjaka da se ide „negde“ i uradi „nešto“.

feljton-300x300Mogu to biti i svakodnevni sitni zahtevi i očekivanja socijalne sredine, kao što je način oblačenja, slušanje muzike, frizura, mesto za izlazak, itd. Ali, može to biti i zahtev od strane šefa, da potpišete neki dokument za koji ne znate odakle potiče, o čemu se tačno radi i kakve su posledice potpisivanja po vas.

Ili bilo kakav drugi zahtev od bilo koga, čijim biste prihvatanjem doveli sebe u vrlo neprijatnu situaciju, a posledice po vas bi bile veoma loše.

Bez obzira o kakvom se zahtevu radi, ključna stvar je umeti reći „ne“, ukoliko ne želite ispuniti zahtevano. Ovo zvuči kao jednostavna stvar, ali ako malo bolje pogledamo shvatićemo da zapravo uopšte nije tako, te da mnogi ljudi nisu ni svesni da se često ponašaju neadekvatno u takvim situacijama.

Prva stvar koju bi smo napomenuli, a koja je primetna u različitim situacijama je to da se često dešava da ljudi ne kažu „ne“ na nešto što ne žele (iz raznoraznih razloga), a takođe i da neki ljudi jednostavno ne znaju da kažu ne. Oni će pristati na skoro svaki predlog, ispuniti svaki zahtev, uslišiti svaku molbu. Kao da reči „ne“, „ne želim“ ili „ne mogu“, a da ne govorimo o otvorenijem i direktnijem „neću“ ne postoje u njihovom rečniku.

To se često dešava i nama – ako malo zagledamo u našu svakodnevnicu, uvidećemo da postoji dosta „rupa“, gde smo radili nešto što ne želimo, jer jednostavno nismo umeli, hteli ili smeli reći „ne“. Ispunili smo nečiji zahtev ili uradili nešto pod nečijim pritiskom, a da to nismo stvarno želeli, čak smo možda želeli da uradimo ili kažemo nešto potpuno suprotno.

Da bismo shvatili važnost ovog problema i da bismo naučili da kažemo „ne“ moramo prvo shvatiti šta se dešava i zašto su ovakve situacije problem. Nekad nam se takvi „ustupci“ čine bezazleni („dobro ajde učiniću to, šta može loše da se desi). Možda stvarno i jesu „bezazleni“ u nekom površinskom i direktnom smislu, ali svaki takav akt sa naše strane predstavlja foliranje i neiskrenost.

Naime, kada uradimo ili kažemo nešto što ne želimo samo zato što to neko drugi zahteva od nas, mi lažemo i sebe, a lažemo i druge – to je definicija foliranja. U tom trenutku, mi nismo iskreni u vezi toga šta osećamo i šta mislimo. Isto tako, pod kontrolom smo osobe koja zahteva, ona kao da na tih par sekundi, minuta ili sati upravlja našim životima. Mi tako privremeno „gubimo kontrolu“ i nad sobom i nad svojom okolinom. Kada pristanemo na neko ponašanje iako to ne želimo, mi tada nismo svoji – to neko drugi radi kroz nas, neko drugi govori i misli.

Ovo, dakle, važi ne samo za konkretne zahteve i molbe, već i za pasivna očekivanja ljudi (društvene sredine) oko nas. Na primer, očekivanje da se obučete tako i tako, na šta vi pristajete jer postoji pritisak sredine, iako to ne želite. Može će to biti i čavrljanje u društvu, gde pasivno pristajete da govorite o nečemu o čemu vam se ne govori, ili da iznosite neke stavove koji zapravo nisu vaši lični stavovi, samo „zato što je takvo društvo“ u kojem se trenutno nalazite.

Takođe, kada se radi o direktnim zahtevima i ubeđivanjima, jedan ovakav postupak i ponašanje otvara vrata drugom. Postoje ljudi koji će iskoristiti tu vašu „slabost“ jedanput, pa će stalno tražiti nešto od vas. Ako ih sledeći put odbijete, gledaće vas čudno jer ste već pristajali na razne stvari u prošlosti. Isto tako, razvijate tu naviku pasivnog prihvatanja kod sebe, te će sve to skupa dovesti do toga da postajete pasivna osoba i sve manje znate odbiti zahteve okoline.

Kada smo uvideli važnost ovog problema, zapitajmo se zašto se ovo dešava – zašto nekad pristajemo na nešto što ne želimo i zašto postoje ljudi koji skoro uvek pristaju na skoro sve? Zašto nismo uvek svoji na svome, zašto ne iskazujemo sebe i svoja osećanja na pravi način, iskreno i sa samopouzdanjem? Postoji dosta razloga za to, ovde ćemo nabrojati samo neke. Prvi i najrasprostranjeniji je strah od konflikta i potreba za izbegavanjem konflikta.

Ono što se dešava, to je da nekad pristajemo na nešto zato što se plašimo da će ne pristajanje rezultirati izbijanjem tenzije i eskaliranja konflikta između nas i druge osobe (ili sredine). Kada kažemo konflikt, ne mislimo nužno na neke ekstreme – to može biti i jednostavno neslaganje, rasprava, prigovor druge osobe, itd. U ovom slučaju, moramo shvatiti da su konflikt, protest i neslaganje druge osobe nekad neizbežne posledice odbijana zahteva. Postoje različite osobe i svako će drugačije reagovati i mi tu ne možemo ništa. Neko će se na nas naljutiti iz čista mira, pa mi tu opet ne možemo ništa.

Moramo prihvatiti da ljudi imaju pravo na svoja osećanja i iskazivanje istih, isto kao što i mi imamo pravo da iskažemo šta stvarno mislimo i kako se osećamo. Ono što je najvažnije, to je da će taj trenutak neprijatnosti kada drugi negoduje zbog toga što smo mu rekli „ne“, najverovatnije biti mnogo manje neprijatan (i kraće će trajati) nego što će to biti onaj period nakon što smo pristali da radimo nešto što ne želimo. Jednostavno, gore ćemo se osećati ako radimo nešto protiv svoje volje, nego da saslušamo nekog kako negoduje i dok se ljuti. Taj će momenat proći, a ovako ćemo zauvek ostati sa samim sobom i sećanjem da smo učinili i rekli nešto što ne želimo.

Drugi razlog zašto nekad ne odbijemo zahteve drugih je osećaj krivice. Dakle, kada kažemo „ne“, mi osećamo krivicu jer smo možda povredili ili naljutili tu osobu našim odbijanjem. Međutim, zašto smo je naljutili? Pa zato što ne „igramo“ kako ona „svira“. Znači, mi se osećamo krivim jer nismo ispunili nečiju želju, kao da je to naša nužnost, te shvatamo da takođe nema potrebe ni za krivicom u ovakvim situacijama. Još jedan razlog koji ćemo ovde napomenuti (a ima ih još, kao što smo rekli) je potreba za održavanjem slike o sebi, nekog „imidža“ koji prikazujemo sredini i održavanjem mišljenja koje sredina ima o nama. Naime, kod nekih ljudi postoji potreba, koja često proizilazi iz osećaja nesigurnosti, da konstantno održavaju neku imaginarnu sliku koju projektuju na sredinu, te će pristajati na svašta samo da tu sliku održe.

Na primer, neko će stalno nositi ono što je u modi na Zapadu, iako mu se to ne sviđa, da bi ljudi mislili kako je on „ekstravagantna“ osoba ili da ne bi rekli da je „klošar“. Ova osoba očigledno nije dovoljno sigurna u sebe, jer sliku o sebi gradi na osnovu tuđeg mišljenja. Isto tako, neko će pristati da održi govor gde će podržati neki stav (iako ga u sebi ne priznaje) samo da ljudi ne bi pomislili ovo ili ono o njemu. Očigledno je, dakle, da nesposobnost da se kaže „ne“ potiče iz nekih konflikata koje imamo sami sa sobom, te je pokazatelj naše unutrašnje nestabilnosti, nesigurnosti u sebe i uplašenosti od okoline.

Dakle – kako reći ne?

Ovde ćemo se opet vratiti na princip asertivne komunikacije, o kojoj u stvari svo ovo vreme i pišemo, i utvrditi par ključnih momenata. Prvo, potrebno je odbijanje izraziti na smiren način, uz pokazivanje razumevanja druge osobe. Međutim, ovde je ključna stvar da se sa odbijanjem ne treba odugovlačiti i delovati nesigurno, jer će to onda srušiti čitavu koncepciju asertivnog iskazivanja „ne“. Znači, treba kratko i jasno reći „ne“, kratko navesti razlog odbijanja bez previše tumačenja i pravdanja. Isto tako, nemojte se puno izvinjavati (ukoliko nije neka posebna situacija ili ako je zahtev suviše direktan i sebičan, najbolje se uopšte ne izvinjavati).

Setite se, ključ je u tome da iskažete svoja osećanja i borite se za svoja prava, da iskažete pravog sebe – a ne treba se izvinjavati zbog toga što stvarno jeste. Ukoliko je moguće, možete ponuditi drugo rešenje, koje bi delovalo kao kompromisno (gde obe stvari ostvaruju svoja prava bez ugrožavanja tuđih) i na kraju – bez prebacivanja odgovornosti, upiranja prstom, konfliktnog reagovanja i „ti“ poruka.

Evo i primera: osoba traži od vas da joj pozajmite novac (koji imate ali i vama trenutno treba). Neasertivno odbijanje bi možda izgledalo ovako: „Izvini ali nemam pare da ti dam. Odakle mi bre? Nemam ni za sebe, a kamoli za tebe.“ (agresivno odbijanje sa lažnim izvinjavanjem). Vidiš da i ja trenutno sastavljam kraj s krajem, treba mi za decu, treba da popravim kola… (nepotrebno pravdanje). Uzgred, ti uvek tražiš novac, nikad ga nemaš, jel radiš ti nešto?“ (agresivne „ti“ poruke i optuživanje).

Asertivno odbijanje zahteva može izgledati ovako: „Ne mogu ti pozajmiti novac, zato što i meni trenutno treba. Međutim, mogu ti pomoći tako što ću te preporučiti mom prijatelju kojem treba da se uradi nešto i koji bi ti za to platio“ (naravno, drugo rešenje se pruža samo ako ga ima).

Vidimo da ovakav odgovor ostavlja malo prostora za konflikt i dalje nabeđivanje od strane osobe. Ukoliko nastavi sa zahtevom, jednostavno ponovite isto i delujte sigurno u sebe. Ako pak dođe do tenzije kod osobe zbog vašeg odgovora, šta god ta osoba posle toga rekla i kako god reagovala, njeno je pravo da ispolji osećanja. Ona tako iskazuje frustraciju jer nije uspela postići to što želi, a to nije vaš problem i ne treba da vas dotiče jer ne ugrožavate njena prava i ništa loše niste učinili.

Ispoljili ste sebe, svoje pravo mišljenje i bili ste iskreni – a tako treba i da bude.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

Feljton: Psihologija komunikacije (4)

Prethodni članak

____________________________________________________________________________________

OKRENI-OBRNI, NE MOŽE BEZ TRUTA …

tamoiovde-logo

ŽIVOT JEDNE ŽENKE

Zamislite – tek što ste se rodili, a vaša budućnost već izgleda neveselo.

TamoiOvde-1003402_904132_sx Posle, sve u svemu, kratkog detinjstva kada su o vama vodili računa i hranili vas, bili ste još kao dete primorani na rad, na čišćenje tamnog i prenatrpanog doma i brigu o mnogobrojnim sestrama. Potom bi vas postavili da stražarite kako biste štitili dom od opakih uljeza. Ukoliko preživite, ostatak života potrošićete u potrazi za sićušnim količinama hrane iz prolaznih izvora, najčešće ne za sebe, već za zajedničku ostavu.

Vikendi? Praznici? Zaboravite ih.

Za samo nekoliko nedelja, istrošićete se do smrti. A povrh svega, nikada nećete spoznati ljubav.

Vaša sestra, s druge strane, započeće svoju karijeru prvo ubijanjem svojih suparnica, provodeći se zatim u velikom stilu. Tokom niza orgija sa hiljadama učesnika, izvršiće preljubu sa 20 muškaraca, koji su (doslovno!) spremni da umru za ovu privilegiju.

 Posle povratka sa takvog razvrata, ona će biti tretirana kraljevski.

U stvari, do kraja svog života ona će biti okružena lojalnim personalom koji će je hraniti, čistiti je i udovoljavati svakoj njenoj želji.

Ako ikada bude napuštala gnezdo (što se retko događa) biće u društvu nekoliko hiljada sluškinja koje će dati sve od sebe kako bi joj pronašle najprikladniji novi dom. Vaša sestra živeće 20 puta duže nego vi i biće jednog dana ponosna majka stotinama hiljada potomaka, dok ćete vi umreti kao usedelica.

Nepravda? Svakako!

Ali vi ste onda samo pčela radilica. Pošto je za vašu sestru dobro da bude matica.

Aleksandra i Lars Čitka

Izvor: vreme.com/ Alexandra Chittka, Lars Chittka (2010) Epigenetics of Royalty. PLoS Biology 8(11);
Prevod: I. Umeljić

________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

 KAKO JE PČELINJI KRALJ POSTAO ŽENKA

TamoiOvde-1003402_batlxerDa bi u patrijarhalnom svetu naučnici uopšte prihvatili ideju o tome da jednom zajednicom kao što je pčelinja može upravljati ženka bilo je neophodno da se promene društvene okolnosti – zagonetka matice se rešava u doba kad se kraljevima odrubljuju glave, a drugi „obični“ ljudi zauzimaju njihovo mesto

ARISTOTEL: Kćeri maslina

TamoiOvde-1003402_AristotelI pored prilično apsurdnih ideja poput onih da pčele „skladište buku u glinenim sudovima“ ili da „nose kamenje sa sobom kako ih vetar ne bi oduvao“,

Aristotel je imao prilično impresivan uvid u stvarna dešavanja u košnici. U svojoj Istoriji životinja izložio je sve što je bilo poznato o pčelama pre dve i po hiljade godina. Opisao je različite vrste ćelija saća, vladare i trutove, način na koji se hrane i neguju larve, kao i podelu rada u košnici.

A zapazio je i da se pčele roje prateći svog „kralja“. Ipak, kolebao se oko načina na koji se reprodukuju, u stvari, nije ni bio siguran da li se pčele uopšte reprodukuju. U vezi s tim, Aristotel iznosi nekoliko ideja koje su bile široko prihvaćene u njegovo vreme, kao što je ona da pčele svoje potomstvo pronalaze i sakupljaju sa cvetova različitih biljaka, a najviše sa maslina – ostalo je zapisano da je u godinama sa dobrim rodom takođe bilo i mnogo pčela. Doslovce, smatralo se da pčele rastu na drveću.

Aristotelove ideje, koje su prihvatili i slavni pisci kao što si Plinije i Vergilije, oblikovale su gledišta naučnika o pčelama tokom naredna dva milenijuma.

ČARLS BATLER: Ženska monarhija

Stvari su se promenile objavljivanjem dve značajne knjige, Ženske monarhije Čarlsa Batlera i Teatra letećih političkih insekata Semjuela Purhasa, od kojih je ova druga objavljena četiri decenije posle prve. Ni jedna ni druga knjiga nisu se mnogo bavile pčelarskom praksom već dostignućima pčelarske nauke posle Aristotelovog vremena.

Hempširski paroh Čarls Batler, koji se pored istraživanja pčela bavio i reformom engleskog jezika, objavio je 1609. godine danas čuvenu knjigu Ženska monarhija (Feminine Monarchie), u kojoj je popularizovano gledište da je vladar košnice zapravo „kraljica“.

TamoiOvde-1003402_PachamamaKnjiga je objavljena šest godina posle smrti engleske kraljice Elizabete I, tako da ideja da žena vlada državom nije bila strana za njega. Batler nije pružio, u naučnom smislu, verodostojne razloge koji bi ga naveli da prihvati ovo gledište. To je, zapravo, dve decenije pre njega, učinio španski pčelar Mendez de Tores, mada Batler po svoj prilici nije znao za njegovo otkriće.

Dakle, matica je bila kraljica, vladarka, mada ne i majka pčela. Hempširski paroh je smatrao da radilice generišu potomstvo sparivanjem sa trutovima. Imao je takođe i ideju o tome na koji način nastaje „plemstvo“: „pčele-dame neguju se u nekoliko kraljičinih palata na izuzetan način. Zlatna supstanca, kako god da je nastala, ne pretvara se u crvića, već odmah poprima oblik pčele“. Ova ideja datira još od Aristotelovog vremena.

Kao što vidimo, naglašavanje analogije košnice sa „savršenom monarhijom, najprirodnijim i najsavršenijim oblikom vladavine“ obmanulo je Batlera.

Teorijska razmatranja koja nemaju nikakve veze sa iskustvom definitivno su se pokazala vrlo malo korisna za razumevanje biologije pčela i bili su potrebni čvrsti dokazi, iz iskustva. To je naučnike navelo da ih pribave.

JAN SVAMERDARM: Aura seminalis

TamoiOvde-1003402_Svamerdarmov crtez reproduktivnih organa matice levo trutova desno Jan Svamerdarm (1637–1680), jedan od slavnih pionira anatomije, došao je tokom svog kratkog života do nekoliko izuzetnih otkrića. Svamerdarm se obrazovao pod uticajem velikih holandskih prirodnjaka, koji su se bavili prevashodno ljudskom anatomijom, ali je veoma brzo svoju pažnju usredsredio na insekte. Koristio je, za to vreme, veoma sofisticiranu opremu za disekciju i mikroskop, i bio je prvi naučnik koji je utvrdio kako izgledaju unutrašnjost insekata i njihovi organi. Saznanja do kojih je došao objavio je – zajedno sa prelepim ilustracijama – u svojoj knjizi Bybel der Nature, koja je u štampanom izdanju publikovana 1737. godine.

 Svamerdarm je primetio da matica ima potpuno razvijene jajnike sa jajima i „posudu“ za spermu, pa je zaključio da je „kralj pčela, kako se obično naziva, zapravo žensko“. Značajno je spomenuti da Svamerdarm nikada nije upotrebio termin „kraljica“, što može imati veze sa njegovim republikanskim sklonostima.

 Ma koliko da je njegovo rezonovanje bazirano na poznavanju anatomije bilo moćnije od njegovih prethodnika, odvelo ga je ipak na stranputicu. Naime, na osnovu anatomije genitalija trutova izveo je zaključak da je nezamislivo da oni mogu da oplode ženku. Izgledalo mu je, iz njegove „anatomske perspektive“ da seksualni čin kod pčela mora biti nešto drugačiji od proste kopulacije, odnosno snošaja. Odatle je dalje zaključio da se „oplodnja ženki pčela odvija na jedan krajnje neobičan način“, i to isključivo pomoću misteriozne mirisne izlučevine koju je on nazvao aura seminalis. Svamerdarm je čak planirao da ovu ideju eksperimentalno ispita, ali to nikada nije učinio. Pa ipak, prošao je čitav jedan vek dok ova njegova hipoteza nije pobijena.

RENE REOMIR: Zagonetka reprodukcije

 Kao što to Svamerdarmova zabluda ilustruje, i anatomija ima svoja ograničenja ako se prihvati kao jedini ključ za razrešenje nepoznanica vezanih za ponašanje pčela, posebno zagonetke sparivanja matica. Razrešenje misterije omogućio je jedan naizgled jednostavan izum – košnica sa staklenim zidovima. Među prvima koji je u naučne svrhe upotrebio ovu košnicu bio je francuski erudita i pronalazač Rene Reomir (Rene Antoine Ferchault de Reaumur, 1683–1757), koji je, takođe među prvima, počeo da sprovodi maštovito osmišljene eksperimente sa pčelama. Reomir je posmatrao i do detalja opisao kako se polažu jaja i kako se razvija leglo. Otkrio je i da pčele regulišu temperaturu u košnici, a poznato je da je on izumeo termometar i da jedna skala za merenje temperature nosi njegovo ime.

 Prvi je upotrebio boje kako bi obeležio pčele. Istraživao je sudbinu obezmatičene pčelinje zajednice i opisao šta se dešava u košnici kada joj se doda matica. U svojoj knjizi Memoires pour Servir a l’Historie des Insects iz 1714. godine detaljno je prikazao anatomiju i život medonosnih pčela. I pored bezbroj pedantno sprovedenih eksperimenata i posmatranja života unutar košnice, s ciljem da dokaže da celokupno potomstvo potiče od matice, Reomir nikada nije uspeo da vidi sparivanje matice. Zatvarao je u staklenu košnicu nesparene matice i trutove kako bi ih privoleo da se spare, ali nije imao uspeha.

FRANSOA IBER: Rešenje zagonetke

TamoiOvde-1003402_Fransoa Iber  Ostavljeno je švajcarskom prirodnjaku i verovatno prvom specijalizovanom istraživaču pčela, Fransoa Iberu (Francois Huber, 1750–1831), da razreši ovu misteriju. Iber je u ranoj mladosti ostao slep i oslanjao se na svog spretnog pomoćnika Fransoa Birnana (Francois Burnens).

 Iber i Birnan su sproveli bezbroj eksperimenata kako bi oborili ranije hipoteze o oplodnji matice, posebno Svamerdarmovu teoriju o aura seminalis. To su i učinili na jedan vrlo jednostavan način.  Postavili su izbušenu kutiju sa trutovima u zapečaćenu košnicu u kojoj su se nalazile samo neoplođene matice.

 Pošto iz ove situacije nije proisteklo nikakvo potomstvo Iber i Birnan su zaključili da je ipak potrebno nešto više od Svamerdarmove aura seminalis da bi se oplodila matica, a da je i Reomir to propustio da primeti.

 Još jedna, u to vreme raširena ideja bila je da matica zbog svoje „plemenitosti“ nije upražnjavala uobičajeni čin oplodnje, već da je umesto toga vršila neku vrstu samooplodnje – raniji istraživači su kao potvrdu za ovu pretpostavku navodili činjenicu da je iz košnice u kojoj nije bilo trutova, ipak, izlazilo potomstvo. Kada su Iber i Birnan zapečatili košnice bez trutova i smestili nesparene matice unutra, potomstvo opet nije izlazilo. Istovetno stanje primećeno je i kada su trutovi zatvarani u košnicu sa neoplođenim maticama, pa su istraživači odatle izveli zaključak da se čin oplodnje mora odvijati izvan košnice.

Konačno, juna 1788. godine Iber i Birnan su primetili da matica u pratnji trutova napušta košnicu, i da se ne vraća pre nego što bude obeležena „oplodnim znakom“ i ispunjena muškom semenom tečnošću. Iako su Iberova istraživanja, publikovana 1806. godine, okončala debatu oko reprodukcije i popularizovala ideju o oplodnim letovima, on ipak nije bio prvi koji je to primetio. Petnaest godina pre Ibera, slovenački pčelar Anton Janša objavio je prvi prikaz „svadbenog leta“ matice, što je prošlo gotovo nezapaženo.

ADAM ŠIRAH: Poreklo matice

TamoiOvde-1003402_Matica sa oplodnim znakom neposredno po povratku sa sparivanjaGodine 1760. nemački sveštenik Adam Širah (Adam Gottlob Schirach, 1724–1773) utvrdio je šta se događa sa košnicom koja ostane bez matice.

Uočio je da, ubrzo nakon nestanka matice pčele počinju da povećavaju neke od ćelija koje sadrže radilično leglo i da larvu hrane obilnijom količinom nešto drugačije hrane. Ukoliko se radilične larvice smeste u ovakve ćelije, postaće matice, primetio je Širah. Očigledan zaključak bio je da se matice prirodno ne razlikuju od radilica, ali da ishrana i nega određuju koja će larvica postati matica. Ova ideja bila je dočekana sa velikim skepticizmom i oštrim neodobravanjem, možda i zbog toga što je išla ispred duha vremena oličenog u predstavi o prirodnoj hijerarhiji na čijem vrhu stoji upravljač, bez obzira na to da li je reč o pčelama ili o ljudima. Brižljivo sprovedenim eksperimentima, Iber je potvrdio i popularizovao ovu ideju u svetu koji je u njegovo vreme bio spremniji da je prihvati, videvši da se kraljevima odrubljuju glave i da drugi „obični“ ljudi zauzimaju njihovo mesto.

JAN ĐERZON: Partenogeneza

Još jedan sveštenik, ali iz Šlezije, Jan Đerzon (Jan Dzerzion 1811–1906), ponudio je moguće objašnjenje prave prirode trutova. Đerzon je bio najpoznatiji pčelar svog vremena. Vodio je prepisku sa Mendelom i jedini je istraživač pčela po kome je jedan grad dobio ime (Đerzonov). Značajno je doprineo unapređenju pčelarske tehnike i bio je pedantan eksperimentator i pažljivi posmatrač. Pronašao je način na koji mogu optički da se razlikuju oplođena od neoplođenih jaja, jedna i druga položena od strane oplođene matice.

Na osnovu činjenice da matica može da izleti iz košnice a da se ne spari, zaključio je da se trutovi razvijaju iz neoplođenih jaja, a radilice i matice iz oplođenih. Takođe je zaključio da „dok je kod složenijih životinjskih vrsta muškarac savršeno i dominantno stvorenje, kod insekata je sasvim suprotan slučaj. Kod pčela, „savršena ženka je centralna figura koja čitav roj drži na okupu“. Stoga je, trutove, s obzirom na to da su „nesavršeniji“, jednostavnije stvoriti bez pomoći mužjaka. Svoju, za to vreme politički veoma nekorektnu pretpostavku publikovao je 1835. godine u jednom malom pčelarskom časopisu i opet je, kao i neki njegovi slavni prethodnici, naišao na snažan otpor i neodobravanje svojih savremenika.

Dva veka posle Svamerdarma pčelari su u takvim časopisima i dalje raspravljali o tome da li su trutovi mužjaci!

Naučnici su dve decenije kasnije presudili u prilog „nepopularne“ Đerzonove hipoteze.

Godine 1857. Teodor fon Sibold, profesor zoologije iz Minhena odbranio je Đerzonovu hipotezu. Argumente u prilog teorije o partenogenezi zasnovao je na rezultatima eksperimenata Augusta fon Berlepša i Mendela, koji su otkrili da kada se ukrste svetlija italijanska podvrsta pčela (Apis mellifera ligustica) i tamnija nemačka podvrsta pčela (Apis mellifera mellifera) trutovi uvek imaju boju matice, dok radilice odlikuje neka međunijansa ili šarenolikost. Povrh svega, posmatrajući pod mikroskopom jaja iz trutovskih i radiličnih ćelija, Sibold je jedino na radiličnim jajima, ali ne i na jajima koja su bila u trutovskim ćelijama, primetio spermu, ili kako on kaže „semeno vlakno“.

Definitivno je bilo potvrđeno da se trutovi razvijaju iz neoplođenih jaja.

ivan umeljić/Autor je urednik „Pčelarskog žurnala“, naučnopopularnog časopisa za pčelarsku kulturu; umeljic.com

__________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S