KUĆE PUTUJUĆE…

tamoiovde-logo

Nomadski život: Ko su bili prvi vlasnici putujućih kuća?

Umetnost nomadskog života prešla je put od Evrope do Amerike, a danas je trend u celom svetu. Prvi vlasnici ovih kompaktnih zidova na točkovima voleli su raskoš, ukrase i jarke boje.

Foto: Shutterstock

Život na točkovima je zbog slobode i avanturističkog karaktera oduvek nalazio put do ljudi nemirnog duha. Iako se pripisuje često američkoj kulturi i stilu života, prve pokretne kuće datiraju sa evropskog kontinenta.

Prvi vlasnici prikolica bili su putujući zabavljači koji su najveći deo svog života provodili u putu. Umesto da uvek iznova postavljaju šatore, kad god se u nekom mestu zaustave, imali su svojevrsne vagone koje su vukli upregnuti konji. Unutar tih vagona obavljala se svakodnevna dinamika života – kuvalo se, jelo i spavalo. 

Sredinom 19. veka ovi karavani postaju stambeni prostor za Rome (ustaljen naziv – Cigane). 

Foto: Profimedia

Romi vode poreklo sa prostora severozapadne Indije, zemlje koju su njihovi preci napustili oko 1 500 godina ranije i koji su se nastanili svuda po svetu, ali pretežno u Evropi i srednje-zapadnoj Aziji. U poslednjih 100 godina Romski narod je naselio i Ameriku.

Specifični karavani nazivaju se i „vardo” – vodi poreklo od reči„vurdon” iz osetskog jezika (iranski jezik, indoevropska grupa), a označava teretna kola. Vagoni koje su pravili i u kojima su živeli Romi, bili si manji od onih koje koriste cirkuske trupe, pa su samim tim i zahtevale manju konjsku snagu koja bi ih vukla.

Romi su veoma ponosni na izgled svojih putujućih domova – često su bogato ukrašena raznovrsnim motivima, rezbarena i jarko ofarbana. Neka su čak i pozlaćena. Vremenom su vagoni evoluirali i postali toliko kitnjasti da su izgubili praktičnu prvobitnu namenu i od mesta za spavanje postali pravi eksponati. U nekima od njih je zapravo malo „Cigana” i spavalo. Preferirali su da spavaju u šatorima ili ispod vagona. 

Kuće na točkovima, za njihove vlasnike nisu imale ni preveliku sentimentalnu vrednost, sudeći po tome kako lako su ih menjali ili prodavali u skladu sa potrebama”, objasnila je istoričarka Dženet Kit-Blek, za Amusing Planet.

Kada bi vlasnik putujuće kuće umro, običaj je bio da se sva njegova imovina spali, uključujući i vardo, jer su Romi verovali da sve što može nositi duh umrle osobe ne sme da se proda. Novac i nakit je nasleđivala porodica.

Razvojem karavana nastale su posebne kategorije, među njima 6 osnovnih, pa tako više nisu dobijali nazive po njihovim vlasnicima već po tradicionalnom stilu (Ledge vardo/„Ispupčenih ivica”), po gradu u kom su konstruisani (Reading vardo/Kite wagon/„Ravnostrani”) ili po imenu konstruktora. 

Do danas je sačuvano svega nekolko originalnih „vardo domova”. Oni se nalaze u sklopovima muzeja ili u rukama privatnih kolekcionara. 

PRELISTAJTE GALERIJU   »

Izvor: nationalgeographic.rs

_________________________________________________________________________________________

DA SU ME UKRALI CIGANI…

Da su me ukrali Cigani u tužnom gradskom parku,
u mornarskom odijelu, i nestali u mraku,
odveli bi me daleko, gdje stiže samo želja,
pred začuđenim licem mojih roditelja.

Da su me ukrali Cigani, ne bi me bilo briga,
jer bih mislio da se samo nastavlja igra.
Svi bi tvrdili da sam sa sretne zvijezde pao
i ništa o svom životu ja nikad ne bih znao.

Da su me ukrali Cigani, imao bih slobodu
da pijem svoje vino i pijem svoju vodu.
Bio bih bogat i voljen, a vračara bi mi rekla
da nemam svog imena i da sam bez porijekla.

Da su me ukrali Cigani, još dok sam bio dijete-
iz ovog mrtvog grada, iz nevolje i sjete;
imao bih svoj šator i medvjeda na lancu,
svoju zvjezdanu kuću, konja i kruh u rancu.

Da su me ukrali Cigani, provodio bih dane
Ležeći u travi kraj auto-strade,
Svirao bih gitaru i prelazio milje,
ljubeći jedno biće slobodno i divlje.

Arsen Dedić


Da su me ukrali Cigani, imao bih slobodu…

_________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

POSLEDNJI PEĆINSKI LJUDI…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Šuškalo se da jedan nomadski narod u Papui Novoj Gvineji živi u zabačenim šumskim pećinama.
Kada smo ih pronašli, poslali su iznenađujuću poruku savremenom svetu.
images-2012-02-poslednji_pecinski_arhiva_510436125Kada se izuzme sjaj logorske vatre, svuda je neprozirna tama. Ovde nikada nema zvezda, kao da bi bilo previše očekivati tako nešto.

Umesto toga, izvan stenovite izbočine lije voda, čitavi slapovi neumoljivo zapljuskuju džinovske listove paprati ove džungle. Izgleda da, ovde u planinama Papue Nove Gvineje, noću uvek pada kiša.

Smeštene visoko u liticama, tako da se do njih ponekad može stići samo uspinjanjem uz nepouzdane lijane, pećine su i prirodna utvrđenja koja su Meakambute nekada štitila od njihovih neprijatelja: lovaca na ljudske glave, ljudoždera i kradljivaca udavača. Ali to je bilo pre mnogo generacija. Sada njihovi neprijatelji nisu tako nasilni, mada su podjednako smrtonosni: malarija, tuberkuloza.

Ogromna geografska raznolikost Papue Nove Gvineje stvorila je izuzetan biološki diverzitet koji je, sa svoje strane, bio praćen enormnom kulturološkom raznovrsnošću: više od 800 jezika u zemlji veličine Kalifornije.

Zbog te raznovrsnosti, a nakon što su kolonijalne sile početkom osamdesetih godina XIX veka zabranile lov na ljudske glave, kanibalizam i plemenske sukobe, ova oblast je postala privlačna i za misionare i za antropologe.
Enklave tradicionalno nomadskih naroda, poput Meakambuta, postoje još samo u najnepristupačnijim oblastima zemlje.

Ova grupa živi na dva strma grebena skrivena na ivici prostrane severne padine Središnjeg venca. Granice između njihove zemlje i teritorija okolnih naseobina – Imboin, Awim, Andambit, Kanjimei i Namata – ugrubo su označene. Njihova teritorija se prostire na oko 260 kvadratnih kilometara.

Verovanje u vradžbine i veštičarenje je uobičajeno u celoj Papui Novoj Gvineji. Amnesti internešnal navodi medijske izveštaje koji iznose da je 2008. godine ubijeno 50 ljudi optuženih za vradžbine; neki od njih su živi spaljeni.

„Meakambuti su na ivici istrebljenja. Umiru od lako izlečivih bolesti. Za deset godina bi mogli potpuno da nestanu, a njihova kultura i jezik će iščeznuti. Ovo je jedan od poslednjih nomadskih naroda u Papui Novoj Gvineji!”

Napisao: Mark Dženkins/Snimila: Ejmi Tonsing
Izvor:nationalgeographic.rs/

_____________________________________________________________________________________________________