ČOVEK – SUPERPREDATOR ILI BILJOJED…

tamoiovde-logo (1)

Mesožder, biljojed, svaštojed, kanibal…? Šta je čovek zaista u svojoj prirodi? 

Analizirajući prehrambene navike i zdravstvene kartone oko 110.000 ljudi (gotovo 38.000 muškaraca i 84.000 žena) tokom više od 20 godina, grupa naučnika došla je do rezultata koji bi morali da utiču na naš stav prema ishrani i našem jelovniku.

kebabObimna studija „Konzumacija crvenog mesa i smrtnost“, koja je početkom marta ove godine objavljena u časopisu „Archives of Internal Medicine“,  zaključuje da je svako crveno meso loše za čovekovo zdravlje.

Istraživači Škole za javno zdravlje na Harvardu u saradnji sa naučnicima iz još nekoliko medicinskih institucija, izračunali su da bi, ukoliko bi samo jednu porciju crvenog mesa (oko 75 grama) zamenili drugom hranom (bilo da je to živinsko meso, riba, leguminoze kao sočivo ili pasulj, mlečni proizvodi ili žitarice), smrtnost bi bila manja za 7 do 19 odsto.

Takođe su zaključili da bi više od devet odsto smrtnih slučajeva među muškarcima i gotovo osam odsto među ženama moglo biti sprečeno da su dnevno u proseku jeli manje od 40 grama crvenog mesa. Ili, obrnuto, dodavanjem 85 grama crvenog mesa, što je jedna šnicla veličine špila karata, šansa ispitanika da umre tokom trajanja studije povećana je za 13 odsto. Ako na to dodaju još dve šnite slanine ili jedan hot-dog, povećavaju tu brojku na 20 odsto.

Praistorijski mesožder

predator-300x200

I zubi i instinkti: mali predator

Brojni antropolozi slažu se da meso nije, bar ne u nekoj značajnoj meri, činilo deo ishrane čoveka do Homo erectusa pre oko dva miliona godina.

Izgleda da je čovek od početnog vegetarijanstva, sudeći prema izgledu vilice raznih naših predaka, evoluirao tako da je pre dva do dva i po miliona godina polako postao i mesožder.

Naučnici su do ovakvog zaključka došli na osnovu razlike u obliku zuba mesoždera i biljojeda. Zubi mesoždera seku više nego što melju, pa što su zubi oštriji, odnosno špicastiji, to lakše seku meso, a njihov „vlasnik“ je veći mesožder.

Piter Ungar, istraživač sa Univerziteta u Arkanzasu, otkrio je da je Australopithecus afarensis, čovekov predak koga je svet upoznao zahvaljujući otkriću fosila Lusi, imao znatno špicastije zube od svojih predaka.

Ungar je ispitivao oblik zuba mesoždera, biljojeda i čoveka i njegovih predaka, i zaključio da je Australopithecus afarensis imao tvrđe zube i od gorile, koja jede lišće i grane, ali ne i meso. Ipak, zubi Australopithecusa afarensisa su mnogo manje špicasti od zuba šimpanzi koje jedu uglavnom mekanu hranu poput voća, a gotovo da ne jedu meso. Međutim, kada šimpanzi ponudite meso drugog majmuna, malu antilopu ili insekte, ona će ih pojesti.

U prilog teoriji da je čovek, bar u nekoj meri, bio mesožder ide i podatak da su u ostacima skeleta Australopithecus afarensis koji su živeli pre 1,5 do 2,8 miliona godina pronađeni tragovi bakterije koja izaziva bolest brucelozu, a koja se obično dobija iz mesa ili mlečnih proizvoda.

Ruđero D’Anastazio, paleoantropolog sa italijanskog Univerziteta „Gabriel D’Anuncio“, tvrdi da je moguće da je ova bakterija potekla iz mesa kopitara, zebre ili antilope. D’Anastazio navodi da su ove južnoafričke životinje nosioci soja Brucella abortus, koji kod njih izaziva spontane pobačaje ploda. Moguće je, navodi D’Anastazio, da je čovek pojeo takav plod i zarazio se.

Iako očigledno postoje dokazi da je jeo i meso, naučnici još nisu utvrdili u kojoj meri je čovek pre dva miliona godina bio mesožder. Još nije pronađeno mesto u Africi na kome su živeli praistorijski ljudi, a da je dokazano da je tu bilo i dovoljno hrane biljnog porekla za njegovu ishranu.

Prljavi rat

krava-263x300

Enzim više: biljojed

Danas je rasprava, ili bolje reći rat između onih koji tvrde da je čovek mesožder, i onih koji misle da je vegetarijanac toliko buran i povremeno prljav, da je teško razabrati činjenice. Čak, obe strane redovno koriste iste argumente kako bi dokazali svoju tvrdnju.

Jedan od takvih argumenata je dužina creva čoveka. Zastupnici teorije o čoveku mesožderu navode da mesožderi čovekove veličine kao i mi imaju kratka creva jer je potrebno da meso brzo kroz njih prođe kako ne bi počelo da truli.

Zastupnici vegetarijanstva pak navode da su kod čoveka, baš kao kod ostalih biljojeda, creva duža – vlaknasta hrana mora mnogo da se vari kako bi se iz nje izvuklo što više hranljivih sastojaka.

U prilog tezi o čoveku mesožderu ide činjenica da u čovekovom organizmu ne postoji enzim koji bi mogao da svari celulozu iz ćelijskih zidova biljaka. Čovek ne bi mogao da ima koristi od, na primer, sirovog pirinča ili pšenice, samo bi ih izbacio neiskorišćene, pa se zato smatra da oni nisu deo čovekove prirodne ishrane. Umesto toga, mora prethodno da ih skuva ili samelje, a alat za tako nešto u kamenom dobu nije postojao. Ne samo da je bilo potrebno da nauči da koristi vatru već i da napravi posudu u kojoj bi spremio semenje.

O instinktima i građi

Međutim, ima i suprotnih argumenata.

Jedna od najvažnijih tvrdnji pojedinaca i organizacija koje se zalažu za vegetarijanstvo i veganstvo jeste da čovek može da ostane zdrav iako ne jede životinjesko meso.

„Kada vidite mrtvu životinju pored puta, da li vam krene voda na usta? Da li maštate o ubijanju krave golim rukama? Da li ogladnite kada vidite pticu na grani?“ Ovakva pitanja postavlja organizacija PETA, koja se zalaže za zaštitu životinja i veganstvo.

Oni koji se sa time slažu navode kao dokaz konstatacije naučnika da se čovek tokom istorije nije najbolje snašao u ulozi mesoždera – ne samo da mu nedostaju fizičke karakteristike već i instinkti.

Na primer, čovek ima prilično mekane nokte i varlo male očnjake u odnosu na prosečnog mesoždera. Pogledajte vilicu mačke ili psa, koji su dominantno mesožderi – njihovi očnjaci su zaista upadljivi i oštri, dok su čovečji znatno manji i tuplji. I kutnjaci čoveka su ravni, za razliku od nekog dokazanog predatora. Osim toga, i način pokretanja vilice za vreme žvakanja hrane je drugačiji: mesožderi vilicu pomeraju samo gore i dole jer kidaju hranu, a biljojedi je gnječe – oni mogu da pomeraju vilicu i levo-desno, baš kao čovek.

I sastav želudačne kiseline je drugačiji: kod mesoždera je ona mnogo jača jer treba da omogući raspad velikih komada hrane i da pobije mikroorganizme od kojih se mesožder može razboleti. Međutim, kiselina kod čoveka je, kažu zastupnici ove škole mišljenja, mnogo manje agresivna, jer čovek dobro sažvaće hranu pre gutanja.

Zagovornici veganstva se pitaju i zašto nas meso ubija ako je priroda htela da ga jedemo. Zašto onda drugi mesožderi ne pate od raka, srčanih oboljenja i gojaznosti? Vegetarijanci veruju da su naši preci bili pretežno biljojedi, a da su se okretali mesu tek kada su otkrili vatru koja ubija parazite tokom pripreme hrane, i to samo u periodima kada im biljke nisu bile dostupne.

Još pitanja

U ovoj velikoj raspravi izostavljeno je mnogo pitanja i argumenata: o građi čovekovog tela, o evoluciji koja traje, o tome da li čovekovo ubijanje životinja stvara ili ne stvara ravnotežu vrsta u prirodi, o uticaju poljoprivrede na Zemlju…

Čini se kao da se u opštem ratu onih koji se zalažu za visokoproteinsku ishranu i onih koji su za vegetarijanstvo ne može čuti neko srednje rešenje, kao ono koje je najočiglednije – da su ljudi danas, a i oduvek, svaštojedi kojima meso nije dominantno u ishrani.

Tekst: Marija Vidić

Izvor: elementarium

_________________________________________________________________________________

Da li je čovek po anatomiji biljojed ili mesožder?

Vodeći stručnjaci imaju različite teorije o tome koja hrana je idealna za ljudsko telo – ona životinjskog ili biljnog porekla.

Teksaški kardiolog Vilijam S. Roberts ističe da ljudi, po anatomskim karakteristikama, nisu bića koja bi trebalo da jedu meso.

bol-u-grudima-srcani-udar-600x400„Mislim da su dokazi prilično jasni. Ako pogledate različite karakteristike mesoždera i biljojeda, ne treba da budete genije da biste shvatili gde spada čovek“, ističe dr Roberts, glavni urednik magazina The American Journal of Cardiology i direktor Instituta za kardiovaskularne bolesti Medicinskog centra u Dalasu Univerziteta „Bejlor“.

Roberts objašnjava da mesožderi imaju kraća creva, oko tri puta veća od dužine tela, dok biljojedi imaju duži digestivni sistem, zbog čega je čovek bliži biljojedima.

Ipak, zagovornici teorije o tome da čovek jeste mesožder ističu da su ljudska creva, u odnosu na telo, ipak kraća nego creva biljojeda.

Zatim, i ljudi i biljojedi unose vitamin C putem hrane, dok mesožderi sami prave ovu kiselinu.

Pored toga, ljudska bića i biljojedi imaju malu usnu duplju u odnosu na glavu, dok mesožderi imaju velika usta za grabljenje i ubijanje plena, dodaje dr Milton R. Mils iz Komiteta lekara za odgovornu medicinu.

Osnivač i predsednik ove institucije dr Nil D. Barnard objašnjava da ljudi nemaju sposobnosti neophodne da budu dobri lovci.

„Nismo brzi kao mačke, sokolovi i drugi predatori“, kaže on. „Tek s pojavom vrha strele, sekire i sličnih predmeta postalo je moguće ubijanje i zarobljavanje plena.“

Dr Barnard ističe i da su ljudi počeli da piju mleko životinjskog porekla pre oko 10.000 godina, dakle nedavno, a mnogima ono ne prija. Štaviše, troje od desetoro ljudi je netolerantno na laktozu.

„Naša fiziologija otkriva da nismo zaista evoluirali toliko da konzumiramo mlečne proizvode i nakon ranog detinjstva.“

Međutim, tu je i sve češće pitanje – jesmo li svaštojedi?

„Očigledno je da nismo mesožderi“, ističe anatom Džon Mekardl, „ali jednako očigledno nismo ni potpuni vegetarijanci, što ćete videti ako pažljivo analizirate anatomske, fiziološke i fosilne dokaze.“

Da smo strogi biljojedi, imali bismo drugačija creva, drugačije zube, drugačiji želudac, smatra ovaj anatom.

Izvor:vestinet.rs/Nacionalna Geografija

_________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

Advertisements

OGLAS…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Traži se jedan svet, prekjuče iščezao.

TAMOiOVDE-Oglas-1Traži se jedna polovna nedelja bez vesti o nesrećama i ratovima. Traže se prijatelji, makar dotrajali, svi oni iščezli, raseljeni, umrli, izgubljeni, poženjeni — traže se svi oni što su nas raznosili komad po komad, deo po deo: delove našeg vremena, naše ljubavi; traže se da vrate ljubav. 

 ***

Traže se svi oni barovi u kojima smo učili da se opijamo i igramo ingliš valcer, traži se Megi Friza, Desa Kesa, Lili Petobanka, koje su plesale igru sa sedam velova pod lažnim imenima Kora Kent, Beti Bup, Lulu Brekfast, traže se ma gde bile, ma za koga srećno udate. Traže se.

I još se traže svi oni podvodači, stranci, pokeraši, bleferi, sve one lepe žene i ukleti pesnici što su prvi sedeli u kafe-baru Terazije, dok je bio još nov-novcat i dok se u njemu služilo vruće mleko u čašama optočenim srebrom. Traže se svi oni bivši ministri, generali, policajci, doušnici, isluženi špijuni, pederi, arhitekte s olinjalim leptir-mašnama, sve one kurve se traže što su nekada sedele u plišanom Mažestiku i pile kapuciner u šest po podne, pričajući da ih je zaveo profesor matematike kad su mu odnosile pismene zadatke kući na ispravku.

Traže se da dođu na ponoćni bal kod Nebojše kule, mrtvi ili živi, i zaigraju valcer Na lepom plavom Dunavu s vilenjacima, vešticama, duhovima i davnim davljenicima. Traže se.

 ***

Traži se onaj ulični časovnik na banderi pod kojim smo čekali, pod kojim su nas čekali, onaj sat što još otkucava u našem pamćenju. On se traži.

Ispod njegovih kazaljki upoznavali su se budući ljubavnici.

Ispod tih kazaljki proživljavane su najveće tragedije sedamnaestogodišnjaka, prema kojima je brodolom neke krstarice — bura u čaši vode. Čekanje bez ikakve nade. Ispod njih su kockari ugovarali partiju pokera u sve što poseduju. Ispod njih su lopovi dogovarali pohare. Ispod tog istrošenog brojčanika dangube su dangubile, prevarene verenice čekale svoje srećne suparnice sa naoštrenim noktima i živom sodom, bekrije pokušavale da utvrde koliko kasne za svojim životom, neuspeli — koliko je uspeh odmakao ispred njih, bolesni — koliko im još preostaje sati, ilegalci — koliko treba čekati dok se ne rasprsne paklena mašina, policajci —  hoće li naići neko sumnjiv, gimnazijalci — koliko će još potrajati školski čas sa koga su pobegli…

Sve to ispod uličnog časovnika koji se traži.

Jedanput bismo primetili da mala kazaljka stoji na šest, a velika na dvanaest, i ne bismo se čestito ni okrenuli, a kazaljke su ponovo stajale na šest i na dvanaest, samo bi između ta dva pogleda protekao ceo život. I on se traži — taj život što promiče od danas do sutra, onaj život što je kolao, ključao, puzio, preklinjao, voleo, cmizdrio, čekao, bogoradio, zaustavljao se, podizao i ponovo padao, i opet se dizao ispod onog uličnog časovnika koji se traži, a koji je ko zna kuda odnesen.

 ***

Traži se nada.

U ovom malom oglasu traži se ona davna nada polagana u sebe same i u vreme koje dolazi. Ako ta nada izneveri, ako se ta nada ne vrati, njene dugove ne priznajemo za svoje.

U ovom malom oglasu traže se i vlasnici onih adresa koje nam još stoje po fiokama. Traže se da nam oproste što im ne pišemo i što ne mislimo na njih.

Traže se dedovi, pradedovi, bake, prabake, stričevi, ujne, ujaci, braća od stričeva, tetaka i ujni, kumovi se traže, šuraci, šurnjaje, deveri, pašenozi, punci, tašte i svekrve, susedi; poslužitelji koji su nas gledali kako ulazimo mali, manji od makova zrna, a izlazimo iz škola veliki, i ne primetivši da stoje u kapijama gimnazija i fakulteta, svi oni železničari i nepoznati vojnici koji su nam u vagonima treće klase nudili pečeno pile iz masne hartije i vino iz pletara, i one starice što su nas darivale smokvama i stavljale nam bosiok na jastuk da lepše sanjamo, i one gazdarice iz iznajmljenih soba što su nas zvale na kafu u kuhinju, a bili smo im dužni; svi oni što su nas puštali da besplatno uđemo na stadion i u bioskope, svi oni što su nam punili džepove orasima, a torbe slaninom i crnim hlebom, kad smo odlazili i  obećavali sami sebi da ćemo ih se setiti i da ćemo vratiti dobro dobrim, svi oni koje smo zaboravili, zaokupljeni sami sobom.

Traže se svi oni koje smo ostavili u sporednim sobama, u podrumima i po tavanima, u kasarnama i bolnicama, na usamljenim salašima, na grobljima bez pratnje, svi oni koje smo ostavili bez cigareta i razglednica, svi oni koji nam danas govore vi kada se sretnemo, svi oni što nikada nisu ništa tražili od nas, nego samo davali. Svi oni se traže.

 ***

Traži se jedan džemper.

Vuna mu je ostrižena sa hercegovačkih ovaca. Plela je jedna seljanka sa Pelješca. Plela jedna devojka iz Beograda, koja je odavno udata. S vremenom je primio boju londonske magle. Bio je to džemper koji prianja uz telo poput sopstvene kože. Nosio sam ga godinama, sve dok od njega ne napravih ličnost.

Njegov levi rukav mirisao je na gar starih železnica. Njegov desni rukav mirisao je na povratak iz vojske, džip »vilis« i tovatnu mast za konzerviranje motora.

Onaj deo koji zovu ranfla mirisao je na »gerlen« jedne mlade dame; prednja strana — na trule  daske jednog splava na Adi Ciganliji, kada se spava potrbuške.

Bilo je tu još nekih mirisa: hladnih hodnika sa rasutim đubretom, kiselog kupusa bez mesa iz menze »Stari grad«, pa onda mirisa nekih uličnih uglova, kad čovek ne zna šta drugo da radi nego da pridržava leđima neki zid da se ne sruši — svega i svačega je u njemu bilo.

Uveče, na moru, taj džemper se mogao elegantno nositi svezan oko vrata. Na njemu se ležalo, volelo, u njemu se kisnulo. U Vrsaru ga je zakrpila neka ljubazna starica, jer se pocepao na trnju.

Šta je sve čuo, šta je sve upijao kao sunđer, koga sve nije dodirivao, odakle sve nije bio izbačen sa svojim vlasnikom, taj stari sivi džemper!

Jedanput, na nekom dugom putovanju, poče da mi nedostaje. Ne znam šta bih sve dao samo da je ponovo na meni! Kako sam mogao da ga ostavim kod kuće! Vratih se ranije nego što sam nameravao. Pootvarah sve ormare — nije ga nigde bilo!

Odnela ga neka Ciganka, sa ostalim starim stvarima, u zamenu za ćurku.

Da niste slučajno negde videli moj džemper?

Niko ništa ne zna o njemu. Šta da radim?

Molim gospođu Ciganku da mi vrati bar izgubljene mirise. Džemper može da zadrži.

 ***

Traži se jedna reč.

Traži se ona reč što mi je već danima navrh jezika, a nikako da je izgovorim i, možda, napišem. Tražim već godinama tu strašno važnu reč kora bi me spasila, a ne mogu nikako da je nađem, pa izlazim da je tražim po ulicama. Pre toga, otvaram sanduče za pisma (možda mi je neko poslao poštom?), ali tamo su samo neplaćeni računi i opomene.

Odlazim da je tražim po Terazijama: možda sedi pred Moskvom i pije pivo, a možda je u kiosku sa novinama; kupujem dve i po kile novina — nema je ni tamo.

Možda je u tek olistalim krošnjama i peva zajedno sa horom raspomamljenih dživdžana? Možda je  u izlogu sajdžije? Možda je neko izgubio ili bacio u presahlu Terazijsku česmu? A možda je izgrickana, sa semenkama, na trotoaru ispred bioskopa »20. oktobar«?

Šta radiš? — pitaju me poznanici.

Šta da im kažem? Da tražim neku reč, a ne mogu nikako da je nađem? Sve što su tražili, to su i  našli, zato što i nisu hteli ništa naročito.

Lepo se vidi: umrle su u njima prave reči, a ostali samo brojevi i opšta mesta. Reči, reči, reči…

Kako naći onu pravu koju toliko dugo tražim?

 ***

Traži se svaštara; ona divna, debela sveska kupusara, koju smo nekada davno zvali svaštarom.

Svaštara! Čudesna reč. Među njenim koricama ima Cezarovih pohoda, levih i desnih pritoka Sene, ima nepravilnih glagola, sasušene jagorčevine i jednačina sa tri nepoznate. U njoj su naši prvi stihovi, u njoj smo vežbali svojeručni potpis, sabirali ocene pred kraj godine, u njoj je dvesta puta zapisano neko ime u koje smo zaljubljeni, a odmah posle toga kazna — dvesta pedeset puta ispisana rečenica: Ne valja se kititi tuđim perjem! Crteži na marginama, mrlje od užine, zagonetke, igra podmornica i potapanja, razliveno mastilo (tragovi suza), citati i diktati, u njoj je ljubav… Mnogi od nas maturirali su samo sa tom jednom jedinom sveskom,  svaštarom, koja je lako mogla da stane u levi džep kaputa. Sedeli smo na njoj u parku, u proleće, kada je trava još vlažna. njom smo se gađali na velikim odmorima ili je držali nad glavom umesto kišobrana, dok smo još umeli da trčimo no kiši. Kao da smo već tada znali da život nije samo jedan predmet i da ne može stati u jednu jedinu svesku, na kojoj piše Istorija.

Možda se taj život, u stvari, najprijatnije osećao u onoj staroj svaštari, koju smo usput negde zagubili, a koja se traži u ovom oglasu. 

Momo Kapor/Najbolje godine i druge priče/

Foto ilustracija: Bora*S

_____________________________________________________________________________________________