NE PODGREVAJTE…

Želite li izbeći trovanje, ove namirnice  ne podgrevajte

Nutricionisti ističu kako većina namirnica sadrži supstance koje postaju štetne ako ih podgrevate. Te namirnice, naime, postaju otrovne. Donosimo spisak namirnica koje su najopasnije nakon što ih podgrejete.

Foto: Nicole Abalde/Flickr

Spanać, cvekla i celer sadrže nitrate koji pod uticajem mikroorganizama i grejanja razvijaju spojeve koji su štetni i kancoregeni.

Spanać je najriskantniji u ovoj grupi namirnica i zato ga uvek treba jesti sveže pripremljenog.

Gljive zbog proteina koje sadrže, lako menjaju nutricionističku vrednost i postaju štetne. Preporučljivo ih je zagrejati na temperaturi ne većoj od 70 stepeni.

Krompir takođe spada u grupu otrovnih namirnica nakon podgrijavanja. Gubi nutritivna svojstva, a nedavna istraživanja su pokazala kako je najzdraviji krompir kuvan, ali ohlađen. Naime, kada se ohladi, krompiru povećava udeo rezistentnog skroba koji ima probiotski učinak.

Kada se podgreva meso ono postaje nešto što naše telo ne prepoznaje jer dolazi do promena u sastavu proteina. To se događa kada se proteini dugo zagrevaju na visokim temperaturama, pa se menja njihova struktura, postaje neprobavljivo, a time i toksično.

Visoko su rizične i namirnice koje se prioizvode na niskim temperaturama, poput piletine i dimljene ribe (losos i bakalar), sirove ili blago prokuvane školjke, mlečni proizvodi, sirevi i jaja.

Namirnice koje se mogu podgrevati su celovite žitarice jer njihov sastav ostaje relativno nepromenjen.

To su pirinač, proso, ječam i zob.

Variva i supe takođe možete podgrevati, prethodno izvadite meso i povrće te ih ostavite u toploj vodi.

Izvor:samopismo.net

______________________________________________________________________________________________

 

DA LI JE STVARNO ILI NE…

TAMOiOVDE

Naučnici rešili misteriju vantelesnog lebdenja

Neki ljudi tvrde da su iskusili vantelesni doživljaj ili “astralna putovanja”, osećaj koji predstavlja lebdenje van sopstvenog tela i gledanje u njega spolja.

Foto: Shutterstock

Tim naučnika je pronašao ženu koja tvrdi da to može svesno da uradi i skenirali su joj mozak. Ono što su otkrili bilo je veoma čudno.

Andra Smit i Klod Mesirver sa Univerziteta u Otavi opisali su mogućnosti pacijentkinje: “Bila je u stanju da vidi sebe dok rotira u vazduhu iznad svog tela, leži ravno i okreć se oko svoje horizontalne ravni. Ona je rekla da ponekad gleda u sebe dok se pomera iznad, ali ostaje svesna svog nepomerajućeg “stvarnog” tela. Uz to tvrdila je da ne postoji nikakva emotivna veza sa doživljajem.”

Kako je to moguće? Može li se to zaista dogoditi?

Naučnici su pronašli da se nešto dramatično i konstantno dešava u njenom mozgu: fMRI je pokazao “jaku deaktivaciju vizualnog korteksa” dok se “aktivirala leva strana nekoliko područja koja su vezana za kinestetičku sliku”, koja obuhvata metalnu sliku telesnog pokreta. To je deo mozga koji nam omogućava da budemo u interakciji sa svetom. To je ono što čini da osećamo gde je naše telo u odnosu na svet.

Ovo je prvi put da je ovaj tip iskustva analiziran i dokumentovan naučno. Naučnicima je poznato da vantelesno iskustvo može biti uzrokovano moždanim traumama, senzornom deprivacijom, iskustvima susreta sa mogućnošću umiranja, psihičkim drogama, dehidratacijom, spavanjem i električnom stimulacijom mozga. Međutim, ovo je prvi dokumentovan slučaj da neko može svojevoljno da dospe u to stanje.

Dakle, da li je stvarno ili ne?

Stvarno je u smislu da ona zaista doživljava to. Skeniranje mozga je pokazalo da prolazi kroz ono što tvrdi. Međutim, to ne znači da njena “duša” izlazi iz njenog tela. Nema astralnog putovanja, poput onih koje opisuju mistici. Nema nikakvih paranormalnih aktivnosti.

Činjenica je da, iako ne postoji mnogo naučnih eksperimenata na ovu temu, naučnici veruju da su vantelesna iskustva tip halucinacije izazvan nekim neurološkim mehanizmom. Naučnici koji su radili na ovom istraživanju spekulišu da je ovaj neurološki mehanizam prisutan i u drugim ljudima, te da neki ljudi – poput ove žene – mogu da se “istreniraju” kako bi ga aktivirali. Pacijentkinja im je rekla da je prvi put primetila da se ovo događa kada je bila malo dete, dok je spavala.

Možda će vantelesno iskustvo završiti kao sinestezija, neurološki fenomen koji je bio masovno ignorisan tokom sredine XX veka.

Sinestezija – koja čini da neki ljudi automatski vide boje u svojim mislima dok čitaju ili vide slova, brojeve i reči – danas je potpuno priznata i proučena.

nationalgeographic.rs

---

---

 

ZA LISICE NEMA ZIME…

 Kako lisica zaranja u sneg

Dok mećave i zavejavanja izazivaju paniku među ljudima, za lisicu „nema zime“.

One umeju da „rone“ u potrazi za hranom i ispod snežnog pokrivača visokog više metara.

Lisici ni sneg ne smeta da nanjuši plen.

Ova slatka životinja načulji uši i nabere nos, i tako može da oseti i najmanji pokret ispod debelog sloja snega.

Kada čuje recimo miša kako se kreće ispod snega, lisica se baca u sneg, i zaranja u snežni pokrivač.

Na ovom snimku, koji je napravio Discovery kanal, vidi se kako lisica lovi.

Procenat uspešnosti: neverovatnih 75 posto!

Izvor: Blic

---

---

 

OKRENI-OBRNI, NE MOŽE BEZ TRUTA …

ŽIVOT JEDNE ŽENKE

Zamislite – tek što ste se rodili, a vaša budućnost već izgleda neveselo.

Posle, sve u svemu, kratkog detinjstva kada su o vama vodili računa i hranili vas, bili ste još kao dete primorani na rad, na čišćenje tamnog i prenatrpanog doma i brigu o mnogobrojnim sestrama. Potom bi vas postavili da stražarite kako biste štitili dom od opakih uljeza. Ukoliko preživite, ostatak života potrošićete u potrazi za sićušnim količinama hrane iz prolaznih izvora, najčešće ne za sebe, već za zajedničku ostavu.

Vikendi? Praznici? Zaboravite ih.

Za samo nekoliko nedelja, istrošićete se do smrti. A povrh svega, nikada nećete spoznati ljubav.

Vaša sestra, s druge strane, započeće svoju karijeru prvo ubijanjem svojih suparnica, provodeći se zatim u velikom stilu. Tokom niza orgija sa hiljadama učesnika, izvršiće preljubu sa 20 muškaraca, koji su (doslovno!) spremni da umru za ovu privilegiju.

 Posle povratka sa takvog razvrata, ona će biti tretirana kraljevski.

U stvari, do kraja svog života ona će biti okružena lojalnim personalom koji će je hraniti, čistiti je i udovoljavati svakoj njenoj želji.

Ako ikada bude napuštala gnezdo (što se retko događa) biće u društvu nekoliko hiljada sluškinja koje će dati sve od sebe kako bi joj pronašle najprikladniji novi dom. Vaša sestra živeće 20 puta duže nego vi i biće jednog dana ponosna majka stotinama hiljada potomaka, dok ćete vi umreti kao usedelica.

Nepravda? Svakako!

Ali vi ste onda samo pčela radilica. Pošto je za vašu sestru dobro da bude matica.

Aleksandra i Lars Čitka

Izvor: vreme.com/ Alexandra Chittka, Lars Chittka (2010) Epigenetics of Royalty. PLoS Biology 8(11);
Prevod: I. Umeljić

---

---

 KAKO JE PČELINJI KRALJ POSTAO ŽENKA

Da bi u patrijarhalnom svetu naučnici uopšte prihvatili ideju o tome da jednom zajednicom kao što je pčelinja može upravljati ženka bilo je neophodno da se promene društvene okolnosti – zagonetka matice se rešava u doba kad se kraljevima odrubljuju glave, a drugi „obični“ ljudi zauzimaju njihovo mesto

ARISTOTEL: Kćeri maslina

I pored prilično apsurdnih ideja poput onih da pčele „skladište buku u glinenim sudovima“ ili da „nose kamenje sa sobom kako ih vetar ne bi oduvao“,

Aristotel je imao prilično impresivan uvid u stvarna dešavanja u košnici. U svojoj Istoriji životinja izložio je sve što je bilo poznato o pčelama pre dve i po hiljade godina. Opisao je različite vrste ćelija saća, vladare i trutove, način na koji se hrane i neguju larve, kao i podelu rada u košnici.

A zapazio je i da se pčele roje prateći svog „kralja“. Ipak, kolebao se oko načina na koji se reprodukuju, u stvari, nije ni bio siguran da li se pčele uopšte reprodukuju. U vezi s tim, Aristotel iznosi nekoliko ideja koje su bile široko prihvaćene u njegovo vreme, kao što je ona da pčele svoje potomstvo pronalaze i sakupljaju sa cvetova različitih biljaka, a najviše sa maslina – ostalo je zapisano da je u godinama sa dobrim rodom takođe bilo i mnogo pčela. Doslovce, smatralo se da pčele rastu na drveću.

Aristotelove ideje, koje su prihvatili i slavni pisci kao što si Plinije i Vergilije, oblikovale su gledišta naučnika o pčelama tokom naredna dva milenijuma.

ČARLS BATLER: Ženska monarhija

Stvari su se promenile objavljivanjem dve značajne knjige, Ženske monarhije Čarlsa Batlera i Teatra letećih političkih insekata Semjuela Purhasa, od kojih je ova druga objavljena četiri decenije posle prve. Ni jedna ni druga knjiga nisu se mnogo bavile pčelarskom praksom već dostignućima pčelarske nauke posle Aristotelovog vremena.

Hempširski paroh Čarls Batler, koji se pored istraživanja pčela bavio i reformom engleskog jezika, objavio je 1609. godine danas čuvenu knjigu Ženska monarhija (Feminine Monarchie), u kojoj je popularizovano gledište da je vladar košnice zapravo „kraljica“.

Knjiga je objavljena šest godina posle smrti engleske kraljice Elizabete I, tako da ideja da žena vlada državom nije bila strana za njega. Batler nije pružio, u naučnom smislu, verodostojne razloge koji bi ga naveli da prihvati ovo gledište. To je, zapravo, dve decenije pre njega, učinio španski pčelar Mendez de Tores, mada Batler po svoj prilici nije znao za njegovo otkriće.

Dakle, matica je bila kraljica, vladarka, mada ne i majka pčela. Hempširski paroh je smatrao da radilice generišu potomstvo sparivanjem sa trutovima. Imao je takođe i ideju o tome na koji način nastaje „plemstvo“: „pčele-dame neguju se u nekoliko kraljičinih palata na izuzetan način. Zlatna supstanca, kako god da je nastala, ne pretvara se u crvića, već odmah poprima oblik pčele“. Ova ideja datira još od Aristotelovog vremena.

Kao što vidimo, naglašavanje analogije košnice sa „savršenom monarhijom, najprirodnijim i najsavršenijim oblikom vladavine“ obmanulo je Batlera.

Teorijska razmatranja koja nemaju nikakve veze sa iskustvom definitivno su se pokazala vrlo malo korisna za razumevanje biologije pčela i bili su potrebni čvrsti dokazi, iz iskustva. To je naučnike navelo da ih pribave.

JAN SVAMERDARM: Aura seminalis

Jan Svamerdarm (1637–1680), jedan od slavnih pionira anatomije, došao je tokom svog kratkog života do nekoliko izuzetnih otkrića. Svamerdarm se obrazovao pod uticajem velikih holandskih prirodnjaka, koji su se bavili prevashodno ljudskom anatomijom, ali je veoma brzo svoju pažnju usredsredio na insekte. Koristio je, za to vreme, veoma sofisticiranu opremu za disekciju i mikroskop, i bio je prvi naučnik koji je utvrdio kako izgledaju unutrašnjost insekata i njihovi organi. Saznanja do kojih je došao objavio je – zajedno sa prelepim ilustracijama – u svojoj knjizi Bybel der Nature, koja je u štampanom izdanju publikovana 1737. godine.

 Svamerdarm je primetio da matica ima potpuno razvijene jajnike sa jajima i „posudu“ za spermu, pa je zaključio da je „kralj pčela, kako se obično naziva, zapravo žensko“. Značajno je spomenuti da Svamerdarm nikada nije upotrebio termin „kraljica“, što može imati veze sa njegovim republikanskim sklonostima.

 Ma koliko da je njegovo rezonovanje bazirano na poznavanju anatomije bilo moćnije od njegovih prethodnika, odvelo ga je ipak na stranputicu. Naime, na osnovu anatomije genitalija trutova izveo je zaključak da je nezamislivo da oni mogu da oplode ženku. Izgledalo mu je, iz njegove „anatomske perspektive“ da seksualni čin kod pčela mora biti nešto drugačiji od proste kopulacije, odnosno snošaja. Odatle je dalje zaključio da se „oplodnja ženki pčela odvija na jedan krajnje neobičan način“, i to isključivo pomoću misteriozne mirisne izlučevine koju je on nazvao aura seminalis. Svamerdarm je čak planirao da ovu ideju eksperimentalno ispita, ali to nikada nije učinio. Pa ipak, prošao je čitav jedan vek dok ova njegova hipoteza nije pobijena.

RENE REOMIR: Zagonetka reprodukcije

 Kao što to Svamerdarmova zabluda ilustruje, i anatomija ima svoja ograničenja ako se prihvati kao jedini ključ za razrešenje nepoznanica vezanih za ponašanje pčela, posebno zagonetke sparivanja matica. Razrešenje misterije omogućio je jedan naizgled jednostavan izum – košnica sa staklenim zidovima. Među prvima koji je u naučne svrhe upotrebio ovu košnicu bio je francuski erudita i pronalazač Rene Reomir (Rene Antoine Ferchault de Reaumur, 1683–1757), koji je, takođe među prvima, počeo da sprovodi maštovito osmišljene eksperimente sa pčelama. Reomir je posmatrao i do detalja opisao kako se polažu jaja i kako se razvija leglo. Otkrio je i da pčele regulišu temperaturu u košnici, a poznato je da je on izumeo termometar i da jedna skala za merenje temperature nosi njegovo ime.

 Prvi je upotrebio boje kako bi obeležio pčele. Istraživao je sudbinu obezmatičene pčelinje zajednice i opisao šta se dešava u košnici kada joj se doda matica. U svojoj knjizi Memoires pour Servir a l’Historie des Insects iz 1714. godine detaljno je prikazao anatomiju i život medonosnih pčela. I pored bezbroj pedantno sprovedenih eksperimenata i posmatranja života unutar košnice, s ciljem da dokaže da celokupno potomstvo potiče od matice, Reomir nikada nije uspeo da vidi sparivanje matice. Zatvarao je u staklenu košnicu nesparene matice i trutove kako bi ih privoleo da se spare, ali nije imao uspeha.

FRANSOA IBER: Rešenje zagonetke

  Ostavljeno je švajcarskom prirodnjaku i verovatno prvom specijalizovanom istraživaču pčela, Fransoa Iberu (Francois Huber, 1750–1831), da razreši ovu misteriju. Iber je u ranoj mladosti ostao slep i oslanjao se na svog spretnog pomoćnika Fransoa Birnana (Francois Burnens).

 Iber i Birnan su sproveli bezbroj eksperimenata kako bi oborili ranije hipoteze o oplodnji matice, posebno Svamerdarmovu teoriju o aura seminalis. To su i učinili na jedan vrlo jednostavan način.  Postavili su izbušenu kutiju sa trutovima u zapečaćenu košnicu u kojoj su se nalazile samo neoplođene matice.

 Pošto iz ove situacije nije proisteklo nikakvo potomstvo Iber i Birnan su zaključili da je ipak potrebno nešto više od Svamerdarmove aura seminalis da bi se oplodila matica, a da je i Reomir to propustio da primeti.

 Još jedna, u to vreme raširena ideja bila je da matica zbog svoje „plemenitosti“ nije upražnjavala uobičajeni čin oplodnje, već da je umesto toga vršila neku vrstu samooplodnje – raniji istraživači su kao potvrdu za ovu pretpostavku navodili činjenicu da je iz košnice u kojoj nije bilo trutova, ipak, izlazilo potomstvo. Kada su Iber i Birnan zapečatili košnice bez trutova i smestili nesparene matice unutra, potomstvo opet nije izlazilo. Istovetno stanje primećeno je i kada su trutovi zatvarani u košnicu sa neoplođenim maticama, pa su istraživači odatle izveli zaključak da se čin oplodnje mora odvijati izvan košnice.

Konačno, juna 1788. godine Iber i Birnan su primetili da matica u pratnji trutova napušta košnicu, i da se ne vraća pre nego što bude obeležena „oplodnim znakom“ i ispunjena muškom semenom tečnošću. Iako su Iberova istraživanja, publikovana 1806. godine, okončala debatu oko reprodukcije i popularizovala ideju o oplodnim letovima, on ipak nije bio prvi koji je to primetio. Petnaest godina pre Ibera, slovenački pčelar Anton Janša objavio je prvi prikaz „svadbenog leta“ matice, što je prošlo gotovo nezapaženo.

ADAM ŠIRAH: Poreklo matice

Godine 1760. nemački sveštenik Adam Širah (Adam Gottlob Schirach, 1724–1773) utvrdio je šta se događa sa košnicom koja ostane bez matice.

Uočio je da, ubrzo nakon nestanka matice pčele počinju da povećavaju neke od ćelija koje sadrže radilično leglo i da larvu hrane obilnijom količinom nešto drugačije hrane. Ukoliko se radilične larvice smeste u ovakve ćelije, postaće matice, primetio je Širah.

Očigledan zaključak bio je da se matice prirodno ne razlikuju od radilica, ali da ishrana i nega određuju koja će larvica postati matica. Ova ideja bila je dočekana sa velikim skepticizmom i oštrim neodobravanjem, možda i zbog toga što je išla ispred duha vremena oličenog u predstavi o prirodnoj hijerarhiji na čijem vrhu stoji upravljač, bez obzira na to da li je reč o pčelama ili o ljudima. Brižljivo sprovedenim eksperimentima, Iber je potvrdio i popularizovao ovu ideju u svetu koji je u njegovo vreme bio spremniji da je prihvati, videvši da se kraljevima odrubljuju glave i da drugi „obični“ ljudi zauzimaju njihovo mesto.

JAN ĐERZON: Partenogeneza

Još jedan sveštenik, ali iz Šlezije, Jan Đerzon (Jan Dzerzion 1811–1906), ponudio je moguće objašnjenje prave prirode trutova. Đerzon je bio najpoznatiji pčelar svog vremena. Vodio je prepisku sa Mendelom i jedini je istraživač pčela po kome je jedan grad dobio ime (Đerzonov). Značajno je doprineo unapređenju pčelarske tehnike i bio je pedantan eksperimentator i pažljivi posmatrač. Pronašao je način na koji mogu optički da se razlikuju oplođena od neoplođenih jaja, jedna i druga položena od strane oplođene matice.

Na osnovu činjenice da matica može da izleti iz košnice a da se ne spari, zaključio je da se trutovi razvijaju iz neoplođenih jaja, a radilice i matice iz oplođenih. Takođe je zaključio da „dok je kod složenijih životinjskih vrsta muškarac savršeno i dominantno stvorenje, kod insekata je sasvim suprotan slučaj. Kod pčela, „savršena ženka je centralna figura koja čitav roj drži na okupu“. Stoga je, trutove, s obzirom na to da su „nesavršeniji“, jednostavnije stvoriti bez pomoći mužjaka. Svoju, za to vreme politički veoma nekorektnu pretpostavku publikovao je 1835. godine u jednom malom pčelarskom časopisu i opet je, kao i neki njegovi slavni prethodnici, naišao na snažan otpor i neodobravanje svojih savremenika.

Dva veka posle Svamerdarma pčelari su u takvim časopisima i dalje raspravljali o tome da li su trutovi mužjaci!

Naučnici su dve decenije kasnije presudili u prilog „nepopularne“ Đerzonove hipoteze.

Godine 1857. Teodor fon Sibold, profesor zoologije iz Minhena odbranio je Đerzonovu hipotezu. Argumente u prilog teorije o partenogenezi zasnovao je na rezultatima eksperimenata Augusta fon Berlepša i Mendela, koji su otkrili da kada se ukrste svetlija italijanska podvrsta pčela (Apis mellifera ligustica) i tamnija nemačka podvrsta pčela (Apis mellifera mellifera) trutovi uvek imaju boju matice, dok radilice odlikuje neka međunijansa ili šarenolikost. Povrh svega, posmatrajući pod mikroskopom jaja iz trutovskih i radiličnih ćelija, Sibold je jedino na radiličnim jajima, ali ne i na jajima koja su bila u trutovskim ćelijama, primetio spermu, ili kako on kaže „semeno vlakno“.

Definitivno je bilo potvrđeno da se trutovi razvijaju iz neoplođenih jaja.

ivan umeljić/Autor je urednik „Pčelarskog žurnala“, naučnopopularnog časopisa za pčelarsku kulturu; umeljic.com

---

---

Priredio: Bora*S

 

SVAKO IMA NEKOG KOGA NEMA…

„Tako je malo ljubavi među ljudima.“
„Ko ume da voli ne bi trebalo ništa drugo da radi.“

Dušan Radović
crtež Dušana Petrićića,1975

 „Da li bi ljudi mogli biti bolji? Mogli bi, ali niko neće prvi da počne. Svi imaju loša iskustva. Nismo li se malo puta zaklinjali da ćemo biti bolji? I neki stvarno postanu bolji, pa ispadaju naivni. Jer su oni drugi – postali još gori.“

 „Pre nego što krenete da tražite sreću, proverite – možda ste već srećni. Sreća je mala, obična i neupadljiva i mnogi ne umeju da je vide.“

 „Ne trčite za ženama da se ne sudarite sa onima koji od njih beže.“

 „Hrabri muškarci treskaju vratima kad dolaze u kuću, a kukavice samo kada odlaze.“

 „Ima muškaraca i muškaraca. Neki su u stanju da usreće mnogo žena a neki jedva uspeju da unesreće samo jednu.“

 „Ženama je potreban samo mali znak, nagoveštaj, jedan mig, nevidljiv detalj, sitan povod, a zatim sve rade same; vole, pate, nadaju se, maštaju i plaču.“

„Za ljubav je važna i neophodna ona lepa i slatka glupost. A za brak se traži ona odvratna i surova pamet.“

 „Ko želi da je stalno u pravu, mora često da menja mišljenje.“

 „San svakog praseta je da umre kao svinja.“

“ Lakše bismo vaspitavali decu kada bi ona imala samo uši, a ne i oči.“

„Ko prvi devojci njegova devojka. Ko poslednji devojci, njegova žena.“

 „Ako nije rano, pozajmite negde u komšiluku kafu, šećer i neku cigaretu. Sedite, smirite se i razmislite – kod koga biste danas mogli ručati. Ako vam deca kažu da su gladna, recite im da bi bilo bolje da uče. Ispričajte im ponovo – kako ste se vi mučili dok niste stigli dotle da pozajmljujete tek 28. u mesecu.“

“ Pred Narodnom bibliotekom je red, ali za tramvaj. Red je i pred Narodnim muzejem, ali za autobus.“

 „Biće i danas gužve po kućama kad se okupi sve ono lenjo, gladno i nervozno.“

„Ulažite u stomak! To ulaganje daje brze i vidljive rezultate. Ulaganje u glavu je dugoročno i neizvesno.“

„Niko nema više od jednog života. Ali ima mnogo onih koji, pored svoga, troše i nekoliko tuđih života.“

Dušan Radović

---

DUŠAN  RADOVIĆ

(književnik, pesnik, pisac, urednik dečjih emisija na radiju i televiziji)

Duško na lokomotivi svog oca mašinovođe

Dušan Radović rođen je u Nišu, u Prilepskoj ulici, 29.11.1922. od oca Uglješe, železničara, sina prote Mihaila iz Čačka, i majke Sofije, domaćice, rođene Stefanović, iz Niša. Bio je treće od četvoro dece. Živeo je, kako sam kaže, između dve porodice, veoma različite.

Porodica Radović bila je iz Čačka – prosvećena, obrazovana, stroga i puna vrlina. Druga je bila porodica Stefanović iz Niša u kojoj je bilo običnih ljudi – železničara, ali punih topline i ljubavi.

Porodica Dušana Radovića se iz Niša preselila u Suboticu 1928. godine gde on završava osnovnu školu i 6 razreda gimnazije. Od 1938. živi u Beogradu. Studira filozofiju a zatim radi na raznim poslovima (Urednik u „Pionirskim novinama“, urednik dečje redakcije Radio Beograda, glavni urednik Dečje redakcije TV Beograd itd.). Sa poznatog ,,Studija B“ odlazi 1983. u penziju.

Preminuo je 16.avgusta 1984.god.

Duško sa gitarom…

 U njegovoj porodici se živelo strogo i ozbiljno. Otac je bio veoma privržen porodici i Dušan ga je obožavao bez obzira što je bio strog.

Prvu pesmu napisao je sa 9 godina i posvetio je njemu.

Dušan Radović je bio književnik, dečji pisac, urednik dečjih emisija radija i televizije, dečjih časopisa i TV serija. Pisao je pesme, priče, humoreske, aforizme, scenarije za igrane i dokumentarne filmove. Pojedine njegove knjige prevedene su na nemački, ruski, engleski i druge jezike.

Za svoj rad dobio je niz nagrada. Izdvajamo nagradu ,,Zmajevih dečjih igara“, ,,Neven“, ,,Mlado pokoljenje“ i druge. Za tekst pozorišne predstave ,,Na slovo, na slovo“ dobio je nagradu ,,Sterijinog pozorja“, a za zbirku ,,Smešne reči“ počasnu diplomu ,,Hans K. Andersen“ međunarodnog društva za brigu o knjigama za decu .

 Posthumno dobija BIGZ-ovu nagradu.

Zahvaljujući njemu u Beogradu izlazi „Poletarac“, jedan od najboljih časopisa za decu u Evropi. Beograđani i sada pamte njegovu radio-emisiju ,,Beograde,dobro jutro“ kojom ih je budio.

Tekstovi i ime Dušana Radovića nalaze se u Bukvaru, čitankama,
domaćim lektirama, enciklopedijama, nazivima ulica i ustanova, časopisima.

Od 1954. do 1984. Dušan Radović je objavio sledeće knjige:

,,Poštovana deco“, ,,Tužibaba i još 9 jednačinki“, ,,Smešne reči“, ,,Zašto deca čačkaju nos“, ,,Kako je kit postao domaća životinja“, ,,Pričam ti priču“, ,,Gde je zemlja Dembelija“, ,,Razbojnik Kađa i princeza Nađa“, ,,Vukova azbuka“, ,,Če, tragedija koja traje“ ( sa M. Bećkovićem ), ,,Crni dani“, ,,Zoološki vrt Beograd“, ,,Dokolice“, ,,Beograde, dobro jutro“ ( 3 knjige ), ,,Volimo Beograd svakoga dana po malo“, ,,Poziv dobrim ljudima“, ,,Nikola Tesla“, ,,Nije – jeste“, ,,Igre i igračke“, ,,Krokodokodil“, ,,Sedi da razgovaramo“, ,,Plavi žaket“, ,,Ponedeljak, Utorak, Sreda, Četvrtak“ – poezija i proza za decu u 4 knjige.

Posthumno su priređene knjige: ,,Na slovo, na slovo“, ,,O plakanju“, ,,Vestern“, ,,Ženski razgovori“, ,,Kratke priče“ i ,,Na ostrvu pisaćeg stola“.

 

Kompozitori pišu muziku na njegove stihove:
,,Najbolja mama na svetu“, ,,Zdravica“, ,,Jesenja pesma“…

Dušan Radović je mislio da poezija treba da obraduje, a ne da zbunjuje čitaoce. Deci je pružio dobro književno štivo, zdravu pouku, igru i oslobodio maštu. Voleo je rad, istinu, a prezirao nerad i sve što laže sebe i druge. Običnim, razumljivim jezikom pomaže da u životu sagledamo ono što je istinito, pravo i da razvijamo moderan književni ukus. Prema deci se odnosi sa poštovanjem kao prema odrasloj, ozbiljnoj publici.

Njegov rad je riznica pouka i poruka kao što su: ,,Čast đaku“, ,,Poštovana deco, budite iskreni i strogi prema svima koje volite, do kojih vam je stalo, a lepo vaspitani za sve druge prema kojima ste ravnodušni“,

,,Ko ume da se raduje – ima čemu da se raduje“,

,,Radost je privilegija onih koji misle skromno o sebi, a lepo o životu“,

,,Ne morate vi trčati – neka trče deca, deci je to lakše i prirodnije“,

,,Imati prijatelja, to znači pristati na to da ima lepših, pametnijih i boljih od vas. Ko to ne može da prihvati – nema prijatelja“,

,,Neko iz detinjstva ponese samo uspomene, a neko sačuva u očima, ušima, u srcu još malo one radoznalosti i nemira pa ume da se igra i raduje malim stvarima“,

,,Ne morate biti ni dobri ako vam je dobrota jedina vrlina. Lenji i dobri, nesposobni i dobri, ravnodušni i dobri samo su kompromitovali dobrotu“.

Dragi moj čitaoče!

Ako nekada budeš pisao, moraćeš o nečemu da pišeš . A to o čemu ćeš pisati dešava ti se baš sada u sedmoj, desetoj ili trinaestoj godini.

Zbog toga nemoj žuriti sa pisanjem. Neka ti se sada što više dešava. Pisati se može samo iz bogatog života.

Zaposli sada što više svoje oči, uši, ruke i noge. Gledaj, čitaj, traži, prevrći, premeći. Kasnije će sve to progovoriti iz tebe kroz tajnu koja se zove pesma.

Izvor:duskoradovic.info/

---

STRAŠAN LAV

Bio jednom jedan lav…
Kakav lav?
Strašan lav,
narogušen i ljut sav!

Strašno, strašno!

Išao je na tri noge,
gledao je na tri oka,
slušao je na tri uva…

Strašno, strašno!

Ne pitajte šta je jeo.
Taj je jeo šta je hteo
– tramvaj ceo
i oblaka jedan deo!

Strašno, strašno!

Zubi oštri, pogled zao,
on za milost nije znao!

Strašno, strašno!

Dok ga Brana
jednog dana
nije gumom izbrisao.

Strašno, strašno!

                       Dušan Radović

:::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::

 Priredio: Bora*S

---

 

NEMA RAVNODUŠNIH…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________________________________________________________

Čarls Bukovski

Ili ga mrzite ili ga obožavate.

Autentičnim stilom pisanja, često se poigravajući vulgarnim i eksplicitnim, stekao je nezvaničnu titulu pisca za muškarce.

Apsurdno, najviše su ga volele žene. Možda upravo zbog njegovog ogoljenog pogleda na život, seks, poroke, umetnost.

Nimalo romantičan, ali izuzetno realan. Često brutalan, a opet tako istinit. Dela su mu proživljena, zasnovana na autobiografskim činjenicama. Henri Kinaski, glavni lik u četiri najpoznatija dela Bukovskog, bio je u stvari njegov alter ego. Henrijev život čine kocka, alkohol, žene i pisanje, što je poprilično verna verzija života koji je živeo sam Bukovski.

Najplodniji period bile su mu sedamdesete godine 20. veka, kada piše tri najpoznatija dela: Post Office, Faktotum i Žene. Oštrim jezikom, punim cinizma i sarkastičnog humora, buntovničkog stava prema establišmentu, postaje najupečatljiviji predstavnik bitničke generacije.

Pročitajte prvo veliki hit Post Office, u kojem započinje sagu o Henriju Kinaskom. Kroz priču svog alterego junaka, opisuje svojih 12 godina rada u poštanskoj službi, burnu vezu sa 11 godina starijom alkoholičarkom Džejn Beker (u knjizi Beti), kao i kratak brak s Barbarom Fraj (Džojsi), koji će se završiti gadnim razvodom. Bio je ovo prvi pravi značajan korak u karijeri Bukovskog. Sve što se dešavalo nakon romana Post Office, sada već pripada književnoj istoriji.

Kako smo rekli na početku, Bukovski vam može postati jedan od omiljenih pisaca, ili omraženih.

Jedno je sigurno, neće vas ostaviti ravnodušnim. 

stil-magazin.com