Umetnica Kumi Yamashita pravi divne portrete od konca, koji mota oko špenadli koje su prikačene za drvenu ploču.
Rođena je u Japanu, a sad radi i živi u New York-u.
Dobitnica je mnogih svetskih nagrada i priznanja u sferi umetnosti.
Njena strpljivost u radu se očitava sa svakim končićem koji je strpljivo postavljala na odgovarajuće mesto.
Izvor: otkacenaplaneta
ČUVENI CRVENI KIOSK, SIMBOL JEDNOG VREMENA, NA IZLOŽBI JE U MUZEJU MODERNE UMETNOSTI U NJUJORKU.
Autori izložbe su Martino Stierli, kustos za arhitekturu i dizajn muzeja MoMA, Vladimir Kulić, beogradski profesor arhitekture na Florida Atlantic University, a saradnik je i Ana Kats, takođe iz MoMA muzeja
U MUZEJU MODERNE UMETNOSTI U NJUJORKU U TOKU JE IZLOŽBA “BETONSKA UTOPIJA: ARHITEKTURA U JUGOSLAVIJI 1948-1980”, NA KOJOJ JE IZLOŽEN I ČUVENI CRVENI KIOSK KOJEG SE MNOGI SEĆAJU S GRADSKIH ULICA IZ VREMENA BIVŠE ZAJEDNIČKE DRŽAVE.
Izložba je podeljena u tri celine: “Modernizacija”, “Globalne mreže”, “Svakodnevni život i Identiteti”, a teme koje se obrađuju su urbanizacija velikih razmera, tehnološki eksperimenti i njihova primena na svakodnevni život, konzumerizam, spomenička kultura i globalni uticaj jugoslavenske arhitekture.
Izložba je otvorena 15, jula, a u njujorškom muzeju biće do 13. januara 2019.
Foto: facebook.com/ZiveoZivot/
Izvor:vanredno.com
____________________________________________________________________________________________
Pogled koji izaziva vrtoglavicu
Projekat koji traje duže od tri godine nazvao je „Lepota i Njujork“ i sadrži već više od 150 fotografija lepih, oskudno odevenih devojaka na krovovima zgrada, raznoraznim simsovima, ogradama…
Ideju je dobio tražeći novi način da slika grad. Zatim je nekoliko svojih radova okačio na društvene mreže, tačnije Instagram, pa su njegovi pratioci (kojih sada ima 80.000) počeli da mu se prijavljuju, sa molbom da i njima omogući da iskuse „visine Njujorka i neverovatan pogled“.
„Kada sam doveo neke od ovih ljudi na krov, odmah su počeli da prave selfije. Živimo u selfi epidemiji“, smatra Mar.
To ga je navelo da doda osobe u kadrove, u pokušaju da „osveži, smisli neki novi selfi“.
Bio je siguran da će to učiniti fotografije lepšim, drugačijim, kreativnijim.
Do sada mu je poziralo oko 50 modela, a svakoga dana dobija zahteve da nekoga fotografiše u neverovatnom ambijentu.
Ne reklamiraju odeću, naglašava. Neke devojke je i nemaju na sebi… Bitno je samo da je u pozadini panorama najpoznatije američke metropole.
„Ono što me najviše fascinira u ovom gradu u kojem živim već 20 godina je što uvek nađem novi pogled. Danas ću možda naći neki koji nije postojao juče“, objašnjava Širasuna.
TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________
Čudna priča o životu Germana Sterligova
Sa samo 24 godine, kada većina ljudi počinje svoje poslovne karijere, Rus German Sterligov je već bio milioner sa finansijskom imperijom koja je izgradila jaku trgovinsku mrežu između Londona, Njujorka i Moskve.
Njegov život danas, nakon godina slave i bogatstva nije ono što bismo očekivali.
Odrekao se svega zarad mirnog života u prirodi. Uprkos tome što je nekada bio izuzetno bogat i moćan čovek, ovaj 47-godišnjak kaže da se danas oseća sigurnije i živi spokojno bez straha od globalne krize i ćudljivog finansijskog tržišta. Priznaje da većina njegovih bivših poslovnih saradnika smatra da je to što je uradio van pameti, ali tvrdi da se zbog svoje odluke ne kaje.
U ranim 1990-tim, kada je kraj ere komunizma postao izvestan, Sterligov je uspostavio prvu robnu razmenu sa kapitalističkim zemljama. Posao je dobro napredovao, a on je stekao reputaciju „novog“ ruskog poslovnog čoveka i uživao veliko poverenje svojih zapadnih partnera, prvenstveno Amerikanaca. Postao je prvi ruski milioner nakon 1917. godine, a 2000. godine je objavio svoju kandidaturu za predsednika Rusije.
Ispostavilo se da su biznis i politika loša kombinacija. Predizborna kampanja je bila zabranjena pod veoma čudnim okolnostima, a zbog troškova je bio prinuđen da proda svoju četvorospratnicu u elitnom delu Moskve. Iako njegovo bogatstvo ni u tom trenutku nije bilo u potpunosti ugroženo, shvatio je u kakvoj kuli od karata živi i kako lako može ostati bez svega što ima.
Tada je, navodno, odlučio da svom kapitalu sam presudi. Prodao je penthaus u Njujorku, kancelarije na Wall Streetu i u centralnom Londonu, letnjikovac u Ženevi, dvorac u Francuskoj i sedište svoje firme u Moskvi.
Odrekao se novca, kao i deonica koje su vredele na stotine miliona dolara i predložio supruzi Alyoni da svoj nakit i skupocenu odeću zameni za tradicionalnu odeću ruskih seljanki. Po Germanovim rečima, Alyona nije bila oduševljena ovom idejom i radije bi nastavila da živi kao supruga milionera, ali je ipak odlučila da ga sledi.
Na farmi koju su kupili, udaljenoj 100km od prvog naseljenog mesta, ubrzo se rodilo njihovo peto dete.
U kućama gde žive, letnjoj i zimskoj, televizija i internet nisu dozvoljeni, a decu jezicima i matematici podučavaju profesori koji dolaze iz Moskve. Sterligov insistira da svi čitaju, a o onome što pročitaju zajedno diskutuju. U javne škole odlaze tek kada postanu punoletna i školovaće se na Moskovskom državnom univerzitetu gde već studira najstarija kćerka, Pelageya.
Novinari koji su ih posetili pišu da su deca izuzetno inteligentna, rečita i pristojna, a da cela porodica deluje skladno i srećno.
Iako je odlučan u stavu da je povlačenje cele porodice u izolaciju njegova lična odluka i rezultat želje da obezbedi sebi ono najvrednije – slobodu, ljudi godinama spekulišu šta bi mogao biti pravi razlog za ovaj neobičan potez.
Jedni su uvereni da je u pitanju još samo jedan hir prvog ruskog postkomunističkog oligarha koji se jednostavno zasitio sporta u kojem je bio nenadmašiv – pravljenja para. Smatraju da se Sterligov svakako nije odrekao svega što je posedovao i da je dobar deo kapitala još uvek u njegovom vlasništvu, a da je „farmerska faza“ priprema za osvajanje tržišta budućnosti: žitarica, meda i ulja.
Oni koji su bolje upoznati sa njegovom biografijom tvrde da je zbog svojih revolucionarnih ideja i okretanja leđa zapadu postao meta za odstrel i da je stoga njegovo povlačenje bilo neminovno. Tu verziju potkrepljuju dobro poznatim incidentom kad je uoči rata u Iraku poslao otvorenu poslovnu ponudu Amerikancima da im proda 50,000 hrastovih pogrebnih kovčega.
Istovremeno, njegovi konzervativni stavovi i pokušaj učešća na izborima 2004. su ga bacili u nemilost Kremlja.
Sam Sterligov je nekoliko puta rekao da, između ostalog, nije više mogao da izdrži pritisak i rizik da mu deca budu kidnapovana, ili porodica na drugi način ugrožena. U jednom trenutku, Steriglove je u Moskvi čuvalo 60 specijalaca.
Razvoj događaja u Rusiji pokazuje da je Sterligov možda bio samo za nijansu mudriji od ostalih, pa je uspeo da predvidi budućnost „državnih tajkuna“ koji su se previše osilili. Njegov beg u izolaciju je, valja dozvoliti i tu opciju, bio pokušaj da izbegne tragičnu sudbinu Leonida Garta, Mihaila Kravčenka, Borisa Brezovskog ostalih ruskih magnata kojima je kapital došao glave.
Na pitanje novinara da li je neka od pretpostavki o njegovim budućim poslovnim planovima tačna, Sterligov je odgovorio da ni za šta na svetu ne bi pristao da se odrekne farmerskog posla i ponovo vodi svoj pređašnji život, dodavši „ne treba mi više to dirinčenje, živeli smo kao ptice u zlatnom kavezu“.
Autor: Mirjana
_____________________________________________________________________________________________________
_____________________________________________________________________________________________________
TAMOiOVDE______________________________________________________________________________
|
BERMET VINO POMIRENJA Pitanje ”čiji ćete bermet” pravi je pakao za ljubitelje ovog slatkog vina.
Legenda kaže da su bogovi izmislili pivo da im narod ne bi popio vino. Na samo desetak kilometara od Novog Sada, na obroncima Fruške Gore, na desnoj obali Dunava, nalazi se živopisno malo mesto čija istorijska uloga uveliko prevazilazi njegovu današnju ve ličinu. Pogađate, u pitanju su Sremski Karlovci.
Dolaskom Turaka, vinogradarstvo u Sremu biva skoro potpuno uništeno. Ipak, postepeno se obnavlja i pun procvat doživljava u vreme Austro-Ugarske vladavine. Iz tih vremena datiraju zapisi po kojima je vladika srpski bio rado viđen gost na bečkom dvoru, upravo zato jer je uvek donosio čuveni karlovački Bermet.
Pišući o receptima za proizvodnju vina, naveo je činjenicu da se receptura za izradu bermeta, razlikovala od kuće do kuće. Odnosno, da je svaka porodica imala neku svoju „malu tajnu“ po čemu se njihov Bermet razlikovao od drugih. Ipak, poznato je da se Bermet spravlja od preko dvadeset vrsta lekovitih trava. Takođe, fruškogorska vina su još u XV veku izvožena u Češku i Poljsku. U svakom sljučaju ukoliko vam u gorko – kiseloj ili bar neodređenoj svakodnevici života zafali malo slasti, čaša Bermeta i dobro društvo sigurno će situaciju učiniti mnogo boljom. |
Mirjana Maksimović / vm.rs
____________________________________________________________________________________________
KAKO JE KARLOVAČKI BERMET OSVOJIO EVROPU I PREPLIVAO OKEAN
Svetsku slavu vino iz Sremskih Karlovaca steklo je tokom 18. veka kada je postalo nezamenljivo na dvorskim trpezama – Porudžbine sa telefona broj 12 u Njujorku
Sremski Karlovci: grad čuven i po fruškogorskim vinima
Foto M. Mijušković
Mirišljavo je, pitko i osvaja na prvi gutljaj. Srpske vladike otvarale su uz njegovu pomoć najudaljenija vrata evropskih dvorova, nalazilo se u vinskim kartama bečkih hotela u vreme Marije Terezije, a priča kaže da je služeno i na „Titaniku“.
Reč je o bermetu, najčuvenijem vinu iz Sremskih Karlovaca, čija se tajna spravljanja prenosi s kolena na koleno.
Prvu sadnicu vinove loze na pitome padine Fruške gore doneo je krajem trećeg veka nove ere iz južne Italije rimski imperator Marko Aurelije Prob, opredelivši tako Sremske Karlovce kao buduću srpsku prestonicu vina. Na plodnim poljima, dodatno okupanim suncem iz velikog vodenog ogledala Dunava, loza je vrlo dobro uspevala, pa se glas o kvalitetnom piću brzo proširio. Slavu je stekao tokom 18. veka, kada je postao nezamenljiv na otmenim trpezama.
– U arhivu Srpske akademije nauka i umetnosti u Sremskim Karlovcima nalazi se preko 30 dokumenata o proizvodnji bermeta u 18. veku. U godišnjim izveštajima Pavla Nenadovića, karlovačkog mitropolita od 1749. do 1768. godine, sve je vrlo pedantno popisano. Sačuvano je i nekoliko vinskih karata bečkih hotela, a zabeležen je i pokušaj karlovačkih vinogradara, kao neke asocijacije o kojoj se i danas razmišlja, da tamo otvore restoran – kaže istoričar Žarko Dimić.
Istaknuti srpski pesnik, istoričar, prosvetitelj, graver, kaligraf i pisac udžbenika Zaharije (Stefanović) Orfelin dobar deo života proveo je u Sremskim Karlovcima, a objavio je 1783. godine u Beču knjigu „Iskusni podrumar“. Pišući o recepturi bermeta, kome specifičan miris i ukus daju lekovite trave, Orfelin je naveo da se najčešće upotrebljavalo 27 vrsta biljaka, ali i da je svaka porodica imala svoju „malu tajnu“.
Slavu fruškogorskih vina po evropskim prestonicama širili su i sami vinari iz Sremskih Karlovaca, „patentirajući“ svojevrstan marketing, otkriva nam dalje Dimić.
– Studentima sa naših prostora vinari bi platili da se lepo obuku i odu na ručak u najluksuznije bečke restorane. Tokom jela, oni bi zatražili vinsku kartu i pitali kelnere da li imaju karlovački bermet. Posle trećeg-četvrtog ručka i ponovljenih zahteva, gazda kafane bi zaključio da se radi o vrlo traženom vinu, koje obavezno mora da nabavi, i slao je porudžbinu u Sremske Karlovce – navodi Dimić. On ističe da se u bečkim kafanama sredinom 19. veka izuzetno kotirala i sremska ili karlovačka šljivovica.
Godine 1880. u sremskokarlovačkom ataru pod vinogradima su bila 2.983 jutra zemljišta, ali samo leto-dva kasnije zadesila ih je velika nesreća: filoksera je uništila sve zasade vinove loze. Zahvaljujući Marku Popoviću i nekolicini preduzimljivih građana, Karlovčani su zasadili nove vinograde na američkoj podlozi, i već početkom 20. veka karlovačko vino vratilo je stari sjaj.
U Sremskim Karlovcima svako će reći da se bermet nalazio u vinskoj ponudi tada najvećeg i najluksuznijeg broda na svetu „Titanika“, koji je potonuo 15. aprila 1912. godine. U olupini broda, otkrivenoj 1985. godine, navodno su pronađene i buteljke našeg desertnog pića.
Tokom tragične plovidbe, na „Titaniku“ je bilo i 19 osoba srpskog porekla, među njima, sa kartom treće klase, i Jovan Dimić iz Zrmanje, predak istoričara Žarka Dimića. U dokumentima kompanije „Vajt star lajn“ (vlasnik broda) ne pominje se bermet u meniju „Titanika“, ali ne treba isključiti mogućnost da se vino kao roba transportovalo brodom, ili da su buteljke nosili sami putnici.
– Poznati ovdašnji trgovac Petar Kostić izvozio je početkom dvadesetog veka fruškogorska vina u Englesku i Finsku, a pokušavao je da bermet plasira i na američko tržište. Kostić je bio dvorski liferant, a pored toga što je sam proizvodio vino u Sremskim Karlovcima, on ga je i otkupljivao od svojih sugrađana – objašnjava Dimić.
U Arhivu Vojvodine u Novom Sadu sačuvane su fakture Kostićevog podruma iz prve polovine dvadesetog veka na ime firme u Medison aveniji u Njujorku, čiji je broj telefona bio 12, kojoj je isporučivao bermet.
Ovo potvrđuje da je vešti trgovac ipak uspeo da „prepliva“ Atlantski okean.
Miroljub Mijušković politika.rs
____________________________________________________________________________________________
Priredio: Bora*S
U životu postoji samo jedna boja, samo jedna na umetničkoj paleti koja daje smisao i životu i umetnosti. To je boja ljubavi, govorio je umetnik.
PORTRET KOSMOPOLITSKOG SLIKARA
Mark Šagal (Vitebsk, 07. 07. 1887 – Sen Pol d Vene, 29. 03. 1985), kosmopolitski umetnik kojim se jednako diče Rusija, Belorusija i Francuska, stvorio je čudesni likovni svet sazdan od sećanja na detinjstvo i snova, motiva iz ruskog i jevrejskog folklora, mitova i legendi, ali i utisaka iz urbane svakodnevice.
Bio je izuzetno plodan umetnik koji je za sobom ostavio mnoštvo monumentalnih likovnih dela, izvedenih u raznovrsnim tehnikama. Njegove slike, crteži, grafike i ilustracije nezaobilazni su u kolekcijama moderne umetnosti u svim prestižnim svetskim muzejima, a njegovi vitraži, mozaici, tapiserije i murali krase crkve, opere i druga zdanja širom sveta, od Pariza, preko Jerusalima, do Njujorka. Svoju veliku ljubav prema teatru iskazao je kao pozorišni scenograf, a bavio se i pisanjem poezije.
Fantastični univerzum
Tokom više od osam decenija umetničkog rada oprobao se u raznim avangardnim pravcima koji su obeležili 20. vek, istražujući mogućnosti i ograničenja svakog od njih. U Parizu, u godinama pred početak Prvog svetskog rata, otkrio je raskošni i živahni kolorit fovista i zainteresovao se za kubističke eksperimente s oblicima i perspektivom, i za futurizam. Tokom sovjetske revolucije bio je narodni komesar za umetnost u rodnom Vitebsku, u kojem je osnovao umetničku akademiju. Ipak privilegije koje mu je nudila sovjetska vlast nisu ga dugo zadržale u domovini, tako da je već početkom dvadesetih ponovo otišao u umetničku prestonicu – Pariz.
Mark Šagal – Revolucija 1937
Za mladog umetnika sklonog da na slikarskom platnu oživljava svoje snove i sećanja, da se poigrava s likovima iz narodnih priča i događajima opisanim u religioznim predanjima, veoma inspirativan bio je i nadrealizam. Tridesetih i četrdesetih godina rasni progoni naveli su Šagala da se posveti dramatičnim temama i odvukli su ga u ekspresionizam.
Na njegov dugi životni vek, koji je trajao čak 98 godina, verovatno je uticalo i to što je i u poznom dobu bio veoma produktivan stvaralac. Starost ga nije sprečavala da prihvata grandiozne projekte, kao što su, recimo, vitraži na prozorima sinagoge u sklopu Hebrejskog univerzitetskog centra u Jerusalimu ili na zgradi Ujedinjenih nacija u Njujorku. Kao vremešni slikar oslikao je i svod Opere u Parizu, i izradio mural za Metropoliten operu u Njujorku.
Nadživeo je gotovo sve svoje savremenike, avangardne slikare koji su obeležili modernu umetnost u prvim decenijama dvadesetog veka poput Henrija Matisa, Žorža Braka i takođe vrlo dugovečnog Pabla Pikasa, ali i stvaraoce koji su doprineli razvoju umetnosti u drugoj polovini prošlog stoleća, poput vodećih predstavnika apstraktnog ekspresionizma Marka Rotkoa, Berneta Njumena i Adolfa Gotliba.
U Šagalovom živopisnom svetu pomešane su narodne legende i sećanja iz detinjstva provedenog na selu, utisci iz modernog gradskog života i jevrejske religiozne predstave i predanja. Fantastični univerzum tog slikara upotpunjuju scene iz cirkusa, lakrdijaši i akrobate, ubogi violinisti, sveznajući rabini, domaće životinje pitomog pogleda, devojke koje podsećaju na anđele i vile.
Njegove slike obiluku simbolikom i mističnim prizorima. Mnoge od njih nalikuju na snove deteta, često su obasjane mesečinom koja se razliva po tamnoplavoj noći ili su, pak, vatrenocrvene, preplavljene sunčevom vrelinom. Radovi tog slikara prepoznatljivi su i po izuzetno bogatom koloritu i naglašenom kontrastu između svetlih i tamnih površina. Šagalove kompozicije prepune detalja iskrivljene su kao u sfernom ogledalu, krovovi kuća su nahereni, a junaci njegovih oslikanih bajki lete nad gradskim ili seoskim pejzažima ili plešu lebdeći u prostoru.
Pariz – grad snova
Mark Šagal (1887–1985) kao dečak nije bio u prilici da se susreće s umetnošću, s obzirom na to da je rođen u provinciji, u jednom seocetu nedaleko od Vitebska, na području današnje Belorusije. Odrastao je u siromašnoj jevrejskoj porodici, kao najstarije od devetoro dece Zahara Šagala, trgovca ribom. Vaspitavan je u skladu s religioznim načelima, a prvo obrazovanje stekao je u jevrejskoj školi.
Za umetnost se zainteresovao kao tinejdžer, kada mu je prijatelj pokazao kako da crta na osnovu ilustracija u časopisu. Kao dvadesetogodišnjak, uprkos očevom protivljenju, upisao je slikarsku školu Judela Pena u Vitebsku, a potom je prešao u Sankt Peterburg, gde je nastavio svoje slikarsko usavršavanje. Tokom školovanja izdržavao se retuširajući fotografije u fotoateljeu i slikajući firme za radnje. Firmopisačka tehnika veoma je uticala na njegov kasniji likovni stil.
Mark Šagal – Rusko selo 1929
Za mladog slikara veoma je podsticajna bila novčana stipendija koju mu je ponudio član Državne dume M. Vinaver, oduševljen njegovim radovima predstavljenim na jednoj studentskoj izložbi. Šagal je 1912. godine prešao u Pariz i iznajmio atelje u umetničkom kvartu. Vrlo brzo ušao je u krug pariske književne i umetničke avangarde. Među njegovim bliskim prijateljima bili su Amedeo Modiljani i Gijom Apoliner, koji mu je pomogao da organizuje svoju prvu samostalnu izložbu u berlinskoj galeriji „Der Šturm“.
Početak Prvog svetskog rata Šagala je zatekao u Vitebsku, u kojem je ostao mnogo duže nego što je prvobitno nameravao. U tom periodu upoznao je i svoju muzu, a ubrzo i suprugu, Belu Rozenfeld, kćerku poznatog vitebskog juvelira. Ona ga je inspirisala da naslika seriju ljubavnih slika. Ubrzo posle svadbe Šagal je bio mobilisan i upućen u Sankt Peterburg. Uspeo je da izbegne odlazak na front i da se skrasi na poslu u kancelariji. Bavio se slikanjem i družio se s umetnicima i pesnicima koji su živeli u Sankt Peterburgu.
Oktobarsku revoluciju dočekao je u Vitebsku. Kao i mnogi njegovi savremenici, istaknuti umetnici, Šagal je revolucionarne promene prihvatio s oduševljenjem. Uz ogroman entuzijazam uključio se u organizaciju kulturnog života u novoj državi, postavši ubrzo i komesar umetnosti Vitebske gubernije. Kao predvodnik kulturnog života u svojoj provinciji dao je sebi nekoliko zadataka, među kojima je bio i projekat prazničnog ulepšavanja ulica i trgova Vitebska povodom godišnjice revolucije.
Šagal je u Vitebsku 1919. godine osnovao i umetničku školu, u kojoj je kao predavače angažovao mnoge istaknute umetnike. Jedan od njih bio je i Kazimir Maljevič. Ipak, dvojica talentovanih stvaralaca imali su različite stavove o ulozi i zadacima umetnosti, kao i o metodama predavanja. Njihove prvobitne nesuglasice ubrzo su prerasle u otvoreni sukob, zbog čega je Šagal 1920. napustio školu i otišao u Moskvu, gde je radio kao pozorišni dizajner za Jevrejsko državno pozorište.
Mark Šagal – Haos
Šagal je 1922. odlučio da napusti Rusiju. „Mislim da bi revolucija bila prava stvar da je zadržala poštovanje prema onome što je tuđe i drugačije“, naveo je umetnik u svojim autobiografskim zapisima.
Ponovo se doselio u Pariz, grad čija ga je atmosfera činila opuštenim i slobodnim. Družio se s mnogim poznatim avangardnim pesnicima i umetnicima: Polom Elijarom, Andreom Malroom, Maksom Ernstom. Među njegovim prijateljima bio je i Ambroaz Volar, trgovac umetninama, kolekcionar i izdavač, koji mu je naručio ilustracije za Bibliju.
Ta porudžbina Šagalu je bila povod za putovanje u Izrael i Egipat. Tokom putešestvija po Bliskom istoku umetnik je načinio mnoštvo skica za biblijske pejzaže. Tokom dvadesetih godina često je putovao i po Evropi priređujući samostalne izložbe, a njegovi radovi predstavljeni su i publici u Njujorku.
Ipak ni ovaj internacionalni stvaralac nije ostao miran pred nacističkom najezdom. Godine 1933. u Majnhajmu je, po nalogu Gebelsa, priređeno javno spaljivanje Šagalovih radova, a u periodu između 1937. i 1939. njegove slike izlagane su kao deo zloglasne egzibicije „Degenerička umetnost“. Zajedno s delima Otoa Diksa, Oskara Kokoške, Vasilija Kandinskog, Pola Klea, Georga Grosa i drugih, po mišljenju nacista izopačenih umetnika, slike Marka Šagala predstavljene su publici u Minhenu, Berlinu, Hamburgu i drugim gradovima Nemačke.
Iako je 1937. dobio francusko državljanstvo, početkom Drugog svetskog rata sa suprugom Belom i njihovom kćeri Idom otputovao je u SAD. U Njujorku, Čikagu, Los Anđelesu i drugim američkim gradovima održao je niz samostalnih i retrospektivnih izložbi. U tom periodu doživeo je i veliku ličnu tragediju. Naime, 1944. godine njegova voljena žena Bela umrla je od viroze. To je u velikoj meri uticalo i na njegov umetnički izraz, koji je u tom periodu odisao melanholijom i mračnim tonovima. Utehu mu je nekoliko godina kasnije donela Engleskinja Virdžinija Hagard, s kojom je bio do 1952.
U poznijim godinama oženio se Valentinom Brodski, s kojom je ostao do kraja života.
Iako je u SAD-u postigao zadovoljavajući umetnički uspeh, stekavši poseban ugled kao kostimograf i scenograf u Baletskom teatru Njujorka, nekoliko godina po završetku rata vratio se u Pariz, grad koji je ipak najviše odgovarao njegovom umetničkom senzibilitetu.
Od pedesetih godina radio je pretežno kao grafičar, a zainteresovao se i za keramiku, načinivši u tom periodu svoje prve skulpture. Počele su takođe da ga zanimaju i razne tehnike primenjene umetnosti, poput vitraža, mozaika, tapiserije. Šagal se krajem pedesetih i početkom šezdesetih bavio izradom vitraža za katedrale u Majncu, Remsu i Cirihu, kao i za sinagogu Medicinskog centra Hebrejskog univerziteta u Jerusalimu.
Godine 1964. Andre Malro ga je, kao tadašnji francuski ministar kulture, pozvao da oslika svod Opere u Parizu. Angažovanje Šagala izazvalo je brojne kontroverze u francuskoj javnosti. Mnogi su smatrali da je neprimereno da ruski Jevrejin oslikava francuski nacionalni spomenik, a bilo je i onih koji su se protivili ideji da avangardni umetnik ukrašava klasičnu građevinu. Ipak Šagal je istrajao u svom radu, a iste godine postavljen je i njegov vitraž u zdanju Ujedinjenih nacija u Njujorku, pod nazivom „Mir“.
Šagalovo slikarstvo tokom sedamdesetih i osamdesetih godina odisalo je povratkom umetnika u prošlost, u topli ambijent ruskog sela, ispunjen ljubavlju bližnjih. Iako su rađeni u ulju, ti pozni radovi zbog svojih razmrljanih kontura podsećaju na pastel.
Mark Šagal je jedan od retkih umetnika koji je doživeo da mu dela budu izložena u pariskom Luvru. To se desilo 1977. godine, povodom umetnikovog 90. rođendana. Starost je proveo na francuskoj rivijeri u Sen Pol de Vansu, uz suprugu Valentinu Brodsku.
Bajkoviti svet
Šagalove slike prepoznatljive su po vatrometu boja koje bukvalno mame pogled, kao i po živopisnim likovima koji podsećaju na junake narodnih skaski. Njegov umetnički izraz formirao se pod uticajem vrlo raznolikih faktora, kao što su narodna umetnost, ikonopisanje i jevrejski folklor, kao i razni avangardni pokreti evropske umetnosti 20. veka.
Mark Šagal – Mojsije
Likovi poput violinista na krovu, raznobojne teladi i koza, razigranih petlova, nevesta i ljubavnika koji lete po nebu, svakako su bili plod umetnikove mašte, ali mnogi od njih bili su inspirisani bajkama i pričama na jidišu koje je Šagal slušao u detinjstvu. U mladosti su njegovim radovima dominirali prizori rodnog Vitebska, uličice i trgovi oivičeni kućama, nalik na kulise ispred kojih se odigravaju folklorne predstave.
Prvi boravak u Parizu uticao je na to da Šagalove slike poprime odlike tada dominantnih umetničkih pravaca, pre svih kubizma i futurizma, a na mnogima od njih prepoznaju se motivi umetnikovog omiljenog grada. Intenzivne nijanse žute, crvene, plave, zelene i ljubičaste, suprotstavljene crnoj, postale su osnova slikarevog kolorita.
U godinama pred početak Drugog svetskog rata Šagal se kompozicijom i koloritom svojih radova približio ruskoj ikoni, nagoveštavajući predstojeću globalnu katastrofu i stradanje Jevreja, a u posleratnom periodu umetnik se posvetio religioznoj tematici. Tokom pedesetih i šezdesetih godina stvorio je 17 velikih slika u ciklusu „Biblijski likovi“. To je bio period monumentalnih radova i istraživanja izražajnih mogućnosti vitraža, mozaika, tapiserije. Prelamanje svetlosti na vitražima, svetlucanje mozaika i boje koje se utapaju u mekanu strukturu tapiserije predstavljali su dodatni umetnički podsticaj za Šagala.
akter.co.rs Valentina Bulatović
|
Stihovi – ključ za shvatanje slikarstva
|
„Čitav naš unutrašnji svet je realnost, možda čak i više nego sâm pojavni svet. Mark Šagal
Priredio: Bora*S
TAMOiOVDE____________________________________________________________________________________________________
Zanosna plavuša, žena koja je i danas modna ikona i uzor mnogima širom sveta, seks simbol, nezamenljiva Merlin Monro danas bi imala 87 godina, da nije tragično završila 1962.
Foto AP/Petr David Josek (ilustracija)
Mada su je mnogi posmatrali samo kroz fizički izgled, kao nekoga ko pažnju privlači isključivo fizičkom pojavom, ostavila je iza sebe više značajnih filmskih uloga.
Prvu ozbiljniju ulogu Merilin Monro je dobila u filmu „Džungla na asfaltu“ u režiji Džona Hjustona, ali posle uloge u filmu „Sve o Evi“ njena karijera je procvetala. Međutim, status plave seks bombe potvrdio se tek posle ostvarenja „Muškarci više vole plavuše“.
Nakon toga nizali su se hitovi u kojima je glumila ova poznata glumica – „Kako se udati za milionera“, „Sedam godina vernosti“, „Autobuska stanica“ kao i „Neki to vole vruće“ u kojem je ostala zapažena kao odlična komičarka. Želeći da poboljša svoju glumu, pohađala je poznati Actors Studio u Njujorku, ali su je i dalje retki doživljavali kao ozbiljnu glumicu.
Merilin Monro bila je omiljena i u svetu fotografije, pošto je pozirala obnažena za kalendare koji se danas nalaze u posedu privatnih kolekcionara.Tek posle više od 30 godina nakon smrti 1962. godine, proglašena je za najseksepilniju glumicu svih vremena, a sredinom 1999. Plejboj ju je proglasio seks zvezdom 20. veka. Sa uspehom u filmskoj industriji pojavile su se i njene fotografije koje je snimao fotograf Tom Keli dok je još bila devojka. Te fotografije otkupio je Hju Hefner i u decembru 1953. godine objavio ih je u prvom izdanju Plejboja.
Život Merlin Monro nije bio lak. Rođena je kao Norma Džin Bejker Mortenson u sirotištu u Los Anđelesu, kao vanbračno dete Gledis Perl Monro.
Rasla je po hraniteljskim porodicama jer joj je majka imala ozbiljnih psihičkih problema. Svoje detinjstvo i tinejdžerske dane provela je uglavnom po sirotištima, jer ju je otac ostavio, a njena majka je brzo posle porođaja poslata u bolnicu za mentalno obolele osobe.
Godine 1942. udaje se za Džejmsa Dohertija, radnika u fabrici aviona. Ubrzo se i ona zaposlila u istoj fabrici, ali samo za kratko, jer je pozvana da radi kao model u lokalnom modnom časopisu. Posle četiri godine, razvodi se i odlazi u Holivud da bi pokušala kao glumica. Posle prvih uspeha i sticanja titule seks simbola, udaje se za bejzbol igrača Di Mijađa, ali njihov brak je trajao samo devet meseci. Posle razvoda je počela da uči glumu u profesionalnim školama.
Godine 1956. udaje se za Artura Milera, tada poznatog scenaristu i režisera u Holivudu, koji joj kasnije daje ulogu u filmu „The Misfits“. Od njega se razvodi 1961. godine, kada je imala i velikih problema sa drogom.
Merilin Monro je pronađena mrtva u svom domu u Los Anđelesu 5. avgusta 1962. godine. Zvanično je saopšteno da je uzrok smrti prekomerna doza tableta za spavanje, ali to je do danas ostatala misterija jer mnogi veruju da je CIA umešana u njenu smrt zbog veze sa Kenedijevima
TAMOiOVDE……………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………..
RAZGLEDNICA: LONDON
Ono što je Ist Said Side za Njujork, Beverli Hils za L.A ili 16 Arondisement za Paris, to je Čelsi za London.
Čelsi je nastao u osmom veku kao malo blatnjavo saksonsko selo na obalama Temze.
Sam naziv potiče od saksonskih reči Cealc Hythe. Početkom 16 veka, ova mala čaršija počinje da bude magnet za buržuje, što bi ga zvali u to vreme Selo Palata.
Počev od Kralja Henrija VIII, pa do kraljice Elizabete I svi su žuljali kočije kroz zemljani Kings Road, jednu od današnjih glavnih ulica punu lukzunih butika i restorana, odakle i sam naziv ulice potiče.
Kako je Kraljevina počela da se širi sa kolonijama, tako je vremenom i Čelsi počeo da akumulira bogatstvo. Kap znoja svakog roba oblila je svaku crvenu ciglu u Čelsiju do dana današnjeg.
Danas, cena prosečne kuće je ovde preko milion funti. Ovaj kraj je poznat i po piscima koji su proveli deo svojih života ovde. Oskar Vajld, Mark Tven, Henri Džejms… bili su samo jedni od mnogobrojnih koji su pisali u miru i tišini u najbezbednijem naselju na svetu.
U novije vreme Stonsi, Bitlsi i Erik Klepton imali su ovaj deo Londona kao adresu u ličnoj karti, čak štaviše Britanski pank se rodio ovde.
Kings Road je neko vreme bio privatna ulica Kralja Džordža. Čak se i izmišljeni Džejms Bond vodi pod adresom ovde. Sedamdesetih godina su pankeri, muzičari, slikari i pisci potisli buržuje iz Čelsija. Danas je ovo mesto bankara, investitora, bivših političara gde može da se nađe poneki glumac koji je napravio pare u Hollivudu, kao Hju Grant ili Majkl Kejn.
Ako si žedan, vodu možes kupiti samo u nekom ekskluzivnom restoranu ili Kartier radnji pod uslovom da kupiš nešto kod njih. Nema nikakvih radnji za običan svet.
Zavukao sam se u francuski bistro sav od keramike, i gledam kako se svetske pare vrte ukrug. Na stolu leži današnji Figaro, Cajtung i ostale evropske top novine. Ovaj deo grada je privukao dosta buržuja iz Evrope. A u isto vreme Erl Kadogan, koji drži skoro celi Čelsi, šamara ih po ušima počev od rente pa do lizinga i to sve na „kratak period“. On praktično ništa ne prodaje. U njegovim rukama je najskuplji deo ove planete. A nije ni čudo kad je njegova familija osnovala agenciju za nekretnine još u 16 veku.
Što se tiče pridošlica, odnosno stranih tajkuna, investitora je u zadnje vreme sve više.
Uglavnom svi slede stari engleski pravilnik.
Oni prvo ošišaju svoju domovinu, pa kad dođu ovde, onda njih šiša Kraljica.
I na kraju svi su srećni i zadovljni.
Aleksandar Mitrović / danas.rs
TAMOiOVDE_________________________________________________________________________
Pismo jednog dede svojim unucima…
Ljubav naših starih Foto: Kurir
Živite punim plućima, pomažite ljudima kad god možete, radite posao koji volite i uvek recite drugima koliko vam znače.
Pisac i pesnik Džejms K. Flanagan iz Njujorka ostavio je svojim unučićima, od kojih najmlađe ima pet, a najstarije 11 godina, pismo sa brojnim savetima koje je stekao tokom svog dugog životnog iskustva. Trećeg septembra 2012. on je iznenada preminuo od srčanog udara, a pismo je objavljeno uz dozvolu njegove kćerke Rejčel Kreigton, javio je Kurir.
Dragi Rajan, Konor, Brendon, Čarli i Meri Katarina,
Moja draga i mudra kćerka Rejčel tražila je od mene da zapišem neke savete za vas, one koje sam naučio u životu. Počinjem ovo pismo 8. aprila 2012, tačno na moj 72. rođendan.
1. Svako od vas je najlepši dar od Boga vašoj porodici i celom svetu. Setite se toga uvek, naročito kad sumnjate u sebe i kad ste obeshrabreni.
2. Ne plašite se nikoga i ničega i živite punim plućima. Sledite svoje želje i nade bez obzira na to koliko su teške i koliko se razlikuju od tuđih. Ljudi često ne rade ono što žele ili što bi trebalo jer konstantno razmišljaju šta će drugi misliti ili reći.
I zapamtite još jednu bitnu stvar – ljudi koji vam ne donesu pileću supu kad ste bolesni ili ako nisu pored vas kad ste u nevolji, nisu bitni!
3. Svi smo mi sasvim obični ljudi. Neki nose preskupu odeću ili imaju velike titule ili moć i misle da su iznad svih ostalih, ali nije tako. Oni imaju iste sumnje, strahove i nade, jedu, piju, spavaju i prde, kao i sav normalan svet.
4. Kad porastete i dobijete decu, uviek imajte na umu staru irsku poslovicu: Hvalite decu i ona će cvetati!
5. Budite dobri i uvek pomažite ljudima – naročito slabijima, onima koji su uplašeni i deci. Svi oni nose neku svoju tugu i potrebno im je vaše saosećanje.
6. Nemojte se pridružiti vojsci ili bilo kojoj drugoj organizaciji koja vas trenira da ubijate. Rat je zlo. Sve ratove su započeli stari ljudi koji su prevarili mlade muškarce da mrze i ubijaju jedni druge. Starci prežive i kao što su započeli rat olovkom i papirom, završavaju ga na isti način.
7. Čitajte knjige koliko god možete. One su predivan izvor uživanja, mudrosti i inspiracije.
8. Uvek budite iskreni.
9. Putujte kad god ste u mogućnosti, posebno dok ste mladi. Ne čekajte da imate dovoljno novca ili dok se sve kockice ne slože. To se nikada, ali nikada ne dešava.
10. Izaberite posao ili profesiju koju ćete voleti. Naravno, biće i teških momenata, ali posao mora da vam bude uživanje.
11. Ne vičite! To nikad ne uspeva, a vređa i vas i druge. Svaki put kad sam vikao, doživeo sam neuspeh.
12. Uvek ispunjavajte obećanja koja ste dali deci. Nemojte da govorite „videćemo“ ako znate da je odgovor „ne“. Deca očekuju istinu, dajte im je s ljubavlju i dobrotom.
13. Nikad ne govorite nekome da ga volite ako nije tako.
14. Živite u harmoniji s prirodom: izađite napolje, obiđite šumu, planine, mora, pustinje. To je veoma važno za dušu.
15. Grlite ljude koje volite. Recite im sada koliko vam znače, ne čekajte da bude prekasno.
Izvor: Radiosarajevo.ba
TAMOiOVDE_______________________________________________________
PEPEO I SNEG…
Ne, nemam reči o ovome što sledi. Shvatio sam to odmah po otkriću ove draguljarnice, ove magije neopisne, koja se ugnezdila u sve moje unutrašnje.
OVO, nešto, me prenulo, prodrmalo, moguće, promenilo.
Uhvatilo. I ne pušta. Uzdiže i spušta. I kud ću sada? I šta ću sada?
Bora*S
Gregory Colbert in Tanzania
Gregori Kolbert je kanadski reditelj i fotograf.
Rođen je 1960. godine u Torontu.
Njegova dela su plod saradnje između ljudi i drugih vrsta.
Izražavaju pesničke osećanja i maštu ljudi i životinja.
„Kada sam započeo seriju Ashes and Snow 1992. ideja mi je bila da istražim duboke spone koje vezuju čoveka sa životinjama i u evolutivnom i u emocionalnom smislu.—Gregory Colbert
***
Projekat “ Pepeo i sneg” („Ashes and snow”), Gregory Colbert
Gregori Kolbert je kanadski snimatelj i fotograf koji je u svom čuvenom projektu “Pepeo i sneg” oslikao na poetičan i numinozan način tajnu vezu izmedju sveta životinja i ljudi. On životinje naziva “živim remek – delima prirode” i snima ih u prirodnom okruženju, sa ciljem da prikaže njihovu istinsku prirodu, koja je lepota. Na taj način on ponovo otkriva jedinstvo života koje postoji na našoj planeti. Slike su jedinstvene i po tome što na njima nema montaže i što je kontakt između životinja i ljudi autentičan.
Projekat “Pepeo i sneg” je započet 1992. godine i još nije završen. Nastao je tokom 60 ekspedicija u Indiji, Egiptu, Burmi, Tongi, Šri Lanki, Namibiji, Keniji, Antartiku i Borneu. Sastoji se od fotografija, umetničkih instalacija, 35 – milimetarskih filmova i kratkih priča mitskog karaktera u kojima čovek svojoj ženi šalje 365 pisama – priča sa opisom svojih izuzetnih iskustava sa jednogodišnjeg puta po svetu.
Fotografije su štampane na ručno rađenom papiru po drevnoj japanskoj tehnologiji.
Pod nazivom “Nomadski muzej” ovaj projekat je bio prvi put prikazan u Veneciji 2002. godine i od tada se selio u Njujork, Santa Moniku, Tokio, Meksiko Siti, a i danas putuje širom sveta. Kolberg je ovde okupio grupu poznatih i vrhunskih umetnika iz različitih umetničkih oblasti, kao što su kompozitor Majkl Bruk i režiser Pietro Skalija. Njegove slike se bave celinom života na planeti, koja je zajednički dom svih živih bića, kao i unutrašnjim vezama izmedju životinja i ljudi, izgrađenim na lepoti, poverenju i prepuštanju životu i njegovim silama. Izuzetna poetika Kolbergovih dela budi u čoveku arhetipska osećanja koja nas vraćaju našim duhovnim korenima, na mesto na kome čovek poštuje život.
***Izvor teksta: blog.dnevnik.hr
VIDEO MAGIJA..
NASTAVAK MAGIJANJA…http://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=QWuxMl0Q1HY#!
Priredio: Bora*S
TAMOiOVDE_________________________________________________________________
Na današnji dan, 25. oktobra 1881. rođen je PABLO PIKASO, jedan od najvećih slikara, vajara, crtača i grafičara 20. veka.
Biografija
Pablo Pikaso je bio sin Hozea Ruiza Blanka, profesora crtanja, i Marije Pikaso Lopez. Njegovo neuobičajeno interesovanje za crtež je počeo vrlo rano, negde u 10 godini, kada je postao učenik svog oca u Korunji, gde se porodica premestila 1891. godine.
Od tog momenta njegov talenat i interesovanje za eksperimentisanje i razvijanje sopstvenog likovnog izraza, pomaže mu da vrlo brzo prevaziđe umetničke sposobnosti svoga oca. U Korunji, Pikasov otac je odlučio da podredi svoje umetničke ambicije sinu, dovodeći mu modele i podržavajući ga u ostvarenju njegove prve izložbe kada je imao samo 13 godina.
Porodica Ruiz-Pikaso se seli u Barselonu 1895. godine i Pablo se upisuje u Ljoču (kat. La Llotja), lokalnu umetničku akademiju, gde je njegovo otac već dobio posao kao profesor crtanja. Svi u porodici su se složili da Pablo može da postane akademski slikar, a 1897. godine, njegova slava u Španiji je išla u prilog očekivanjima, pošto je te godine njegova slika Nauka i milosrđe za koju je njegov otac bio model doktora, dobila počasnu nagradu u Madridu na izložbi Kraljevske akademije San Fernando.
Španski glavni grad je bio očigledno sledeća stanica za mladog umetnika, gdje bi mogao da stekne priznanje i ispuni očekivanja svojih roditelja. Pablo Ruiz odlazi za Madrid i upisuje se u Kraljevsku akademiju San Fernando, jeseni 1897. godine. Ali ubrzo ocenjuje nastavu na Akademiji ispod očekivanog nivoa i provodi vreme na crtanje i slikanje svakodnevnice koja ga okružuje: kafića, ulica, burdela, itd.
U Pradu otkriva špansko slikarstvo i piše: „Muzej je predivan. Velaskez je prva klasa; moju pažnju privlače odlični portreti od El Greka, ali Muriljo nije uverljiv u svakoj od svojih kompozicija“.
Dela ovih i drugih umetnika su ostavila jak utisak na Pikasa i takođe postala putokaz u različitim momentima njegove duge karijere. Goja je bio umetnik čija dela je Pikaso naročito kopirao u Pradu 1898. godine (portret toreadora Pepea Ila i crteže za jednu od grafika iz Gojine serije Kaprici).
U Barseloni, gde je pohađao školu, kao i u Madridu, gde je bio svakodnevni posetilac muzeja Prado, zanimalo ga je sve u vezi sa slikarstvom, a sanjao je i o Parizu, gde napokon stiže u oktobru 1900. godine.
U istoriji slikarstva malo je “državnih udara” koji se mogu meriti s onim što ga je Pablo Pikaso ostvario 1907. godine, kada je svojim zapanjenim prijateljima pokazao “Gospođice iz Avinjona“, sliku na kojoj je svet predstavio kao u razbijenom ogledalu. Pikaso je bio pokretač i inspirator slikarskih smerova kao što su kubizam i sugestivni ekspresionizam koji predstavljaju pravi revolucionarni prevrat u modernoj likovnoj umetnosti.
Ženio se dva puta i imao je mnogo ljubavnica. Otac je četvoro dece. Posljednje dete, Palomu, dobio je u svojoj 68. godini.
Paralelno sa slikarstvom Pikaso se posvećivao i skulpturi, pre svega u godinama oko 1907. kada je stvarao pod uticajem kubizma, zatim oko 1930. godine i u drugim razdobljima njegovog stvaranja.
Pikaso je napravio preko 6000 slika, skulptura i crteža. Njegove slike danas vrede milione.
Umro je 1973. kada mu je otkazalo srce za vreme napada gripa.
Pacifizam
Pikaso je za vreme Španskog građanskog rata, Prvog svetskog rata, i Drugog svetskog rata ostao neutralan i nije bio ni na jednoj strani i nije ratovao. Nikakva politika nije bitno i trajno uticala na njega i ako je jedno vreme bio i u Komunistočkoj partiji, ali je posle Staljina odstupio iz nje jer je bio kritikovan.
Pikaso o tome nije nikada govorio ali je podržavao misao da je bio pacifista.
Pikasovo delo
Pikasovo delo se svrstava u nekoliko faza i ako su pojedina razdoblja u njegovom delu predmet sporova. Može se uzimati da su to bila; plavo razdoblje (1901–1904), ružičasto razdoblje (1905–1907), doba pod uticajem afričke primitivne umetnosti (1908–1909), analitički kubizam (1909–1912), sintetički kubizam (1912–1919).
Između godina 1939. i 1940. se u Njujorku održavala velika retrospektivna izložba Pikasovog dela i tom prilikom se pokazao celokupan raspon njegovog dela i mnogi teoretičari umetnosti su ispravili svoja mišljenja o njegovom delu.
Pre 1901. godine
Pikaso je učio od svog oca pre 1980. godine slikarstvu i na njegovim prvim delima se može zapaziti akademski realizam a naročito na slikama oko 1896. godine i slici na kojoj je njegova sestra Lola. 1897. godine je slikao pod uticajem simbolizma. Posle toga je nastalo doba koje se po nekada zove „modernističko“.
Plavo razdoblje
U plavom razdoblju (1901–1904) stvara Pikaso tamne slike u hladnim plavim tonovima i nije sigurno kada je tako počeo da slika. Strogi kolorit i tužni motivi (prostitutke i prosijaci) mogu imati uzrok i u samoubistvu njegovog prijatelja. Teme su mu bile još i umetnici, akrobati.
Ružičasto razdoblje
Za ružičasto razdoblje (1905–1907) je karakterističan veseliji prilaz i izraz sa toplim naranžastim i ružičastim bojama a kao motiv se opet javlja arlekin. 1904. godine upoznao je Fernandu Olivije i ona kao i francuski slikari dali su pečat njegovom delu u ovo doba.
Afričko doba
Na početku Pikasovog afričkog doba (1907–1912) stoji njegova poznata slika gospođice iz Avinjona koja je inspirisana predmetima koji su doneseni iz Afrike (naročito na dve figure te slike) i ovo delo vodi ravno ka dobu i stilu kubizma.
Analitički kubizam
Analitički kubizam (1909–1912) je stil koji je razradio Pikaso zajedno sa Žorž Brakom. Oba slikara upotrebljavaju tamne braon tonove i oba slikara slikaju tako kao da posmatraju predmete iz više uglova odjedanput. Radi se o kretanju očne tačke koja je do tada u umetnosti uvek bila nepokretna. U to su doba slike Pikasa i Braka jako slične.
Analitički kubizam se odlikuje dekompozicijom- razlaganjem realnosti u pojedine poglede koji su simultano predstavljeni u jednoj površini. Ka svojim eksperimentima su se odlučivali za jednostavne oblike predmeta koji su omogućavali poglede sa strane, od gore i slično.
Sintetički kubizam
Sintetički kubizam (1912–1919) je dalji stepen u razvoju kubizma. Umetnik na slike lepi komade papira, često i tapete, novinsku hartiju i to je pojava prvog kolaža u umetnosti.
Sintetički kubizam se odlikovao slobodnim komponovanjem realnih oblika u ravni slike i težnjom da se razviju kolaži. To je bila reakcija na početne tokove nefigurativne umetnosti, koja je rušila kompozicioni red slike a takođe i na fovizam i njegovu dekorativnost.
Klasicizam i narealizam
Posle Prvog svetskog rata Pikaso stvara u neoklasicizmu i ovaj povretak „ka redu“ se opaža kod mnogih umetnika dvadesetih godina 20. veka i njegova dela toga doba crpe iz dela Engra, francuskog klasiciste.
U tridesetim godinama 20. veka njegovog arlekina je zamenio minotaur, što se smatra sponom između nadrealizma, kao u slici Gernika, jedne od njegovih najpoznatijih slika, koja je obeležila bombardovanje španske Gernike od strane Nemaca.
Pozno delo
Pikaso je bio jedan od 250 skulptora koji su izlagali u Filadelfiji 1949. godine. U pedesetim godinama 20. veka se Pikasov stil opet promenio, kada je stvorio interpretacije po delima starih majstora slikarstva, Velaskeza, Goje, Pusena, Manea, Kurbea i Delakroa.
Pikasovo kasno delo je smesa različitih stilova slikarstva i on se menjao do kraja svoga života. Njegovi radovi u njegovo doba nisu bili priznavani i on je doživeo priznanje kao umetnika koji je bio daleko iznad svoga vremena tek kasnije.
Pikaso je najplodniji slikar svih vremena. Prema Ginisovoj knjizi rekorda napravio je oko 13.500 slika, 100.000 grafika, 34.000 ilustracija za knjige, i 300 skulptura. Ukupna vrednost njegovog rada je 1973. godine procenjena na 750 miliona dolara.
Neka od poznatih Pikasovih dela:
Dete sa golubicom u rukama (zbirla ledi Aberkomvas, London, 1901)
Akt od pozadi (privatna zbirka, Pariz, 1902)
Porodica akrobata (Umetnički institut u Čikagu, 1905)
Gospođice iz Avinjona (Muzej savremene umetnosti Njujork, 1906 — 1907)
Akt (Galerija Tejt u Londonu, 1910)
Portret Ambroaza Volara (Muzej moderne umetnosti Moskva, 1910)
Žena sa gitarom (Muzej moderne umetnosti Njujork, 1911 — 1912)
Mrtva priroda sa lulom (Narodna galerija Prag, 1914)
Violina (Muzej nacionalne umetnosti u Parizu, 1914)
Sedeći pjero (Muzej moderne umetnosti Njujork, 1918)
Ogledalo (Pikasova zbirka, 1932)
Žena sedeća na plaži (Pikasova zbirka, 1937)
Gernika (Nacionalni muzej Kraljica Sofija, Madrid, 1937)
Izvori: vikipedija/mikaanticforum.org/google
Priredio: Bora*S
TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________
Lokal autentičnog naziva “Kafana”, čiji je vlasnik Srbin, a koji se nalazi na Menhetnu, uvršten je na listu 101 najboljeg restorana na svetu, prema analizi američkog nedeljnika “Njuzvik”.
Ovaj restoran nalazi se na Ist vilidžu, u elitnom delu Njujorka. Otvoren je 2008. godine i odmah je postao jedno od omiljenih mesta za izlazak u tom delu grada. Vlasnik i idejni tvorac “Kafane” je Vladimir Ocokoljić, koji je upotrebio svoje porodično i profesionalno nasleđe da bi stvorio prostor u kojem će se svako dobro provesti i u koji su svi pozvani.
Kako bi preneo atmosferu dobrog, starog boemskog šmeka, kakav je nekada postojao u restoranima njegovih predaka, Ocokoljić je u Njujork doneo namešaj iz kuća svojih dedova, uključujući tu i jedan stari luster. Njegov otac, arhitekta, stigao je u Njujork i pomogao sinu da ostvari svoj san.
U enterijeru je zadržana “gola cigla”, karakteristična za Menhetn, ali obogaćena brojnim starim fotografijama porodice Ocokoljić i antikvitetnim razglednicama starog Beograda.
– Ne mogu da kažem da “Kafana” predstavlja tipičnu beogradsku kafanu s početka 20. veka, ali svakako predstavlja moje viđenje Beograda, onakvog kakav je zapisan u sećanjima moje porodice – ispričao je Ocokoljić za američki portal “Bturn”.
Kako kaže, i recepti su originalni i “drevni”.
– Recepti za pite i salate su od moje tetke, mame i bake, a za roštilj su oni iz “Srpskog kuvara”, objavljenog još 1930. godine – kaže vlasnik ove kafane.
(E. T. / Bturn.com)/telegraf.rs
________________________________________________________________________________________
TAMOiOVDE____________________________________________
Manifestacija posvećena Momi Kaporu, „Momin krug 2012“ biće održana 7. i 8. septembra na Adi Ciganliji i u Kinoteci, a prvog dana pevaće i Arsen Dedić.
„Momin krug“ i ove godine nastavlja trajni proces da se duh srpske prestonice čiji je ovaj poznati pisac i slikar bio najbolji hroničar, poistoveti s kaporovskim duhom, odnosno bude predvođen njime, navedeno je u saopštenju organizatora.
Program ovogodišnjeg festivala čini sinteza svih segmnata umetnosti kojima se bavio jedan od najpoznatijih Beograđana: izložbe, likovna kolonija za decu, predstava po njegovom tekstu, projekcije filmskog i televizijskog materijala.
Ovogodišnju manifestaciju 7. septembra od 20 časova na Adi Ciganliji će da otvori dokumetarni film „Момо uncut“, autora Đorđa Markovića. Na istom mestu će da tradicionalne srpske pesme u tri glasa da izvede Projekta Arhai, a od 21 čas će da nastupi jedna od najvećih jugoslovenskih zvezda, Arsen Dedić u pratnji Matije Dedića.
Drugog dana festivala, 8. septembra, u Kinoteci, je na programu projekcija filma „Una“ rađenog po čuvenom Kaporovom romanu, repriza filma „Njujork, grad po meri čoveka“ koji je premijerno prikazan prošle godine na festivalu „Momin krug“ i repriza filma „Momo uncut“.
Na programu su još i gostovanje užičkog pozorišta sa predstavom „Kraj vikenda“ po tekstu Mome Kapora, likovna kolonija za decu u saradnji sa studijom „Mali Monmartr“, izložbe crteža i posveta Mome Kapora, izložba postera filmova nastalih po Kaporovim scenarijima i zanimljiv muzički program.
Ova kulturna manifestacija je besplatna za sve posetioce, a detaljan program pogledajte OVDE.
mondo
Priredio: Bora*S
TAMOiOVDE____________________________________________________________________________
Dan nauke u Srbiji i 156 godina od rođenja Nikole Tesle, jednog od najvećih umova 20. veka, obeležiće se u utorak (10. jul 2012.) otvaranjem nekoliko izložbi, tribinom o novom otkriću CERN-a i besplatnim posetama Astronomskoj opservatoriji na Zvezdari koja postoji već 125 godina.
Povodom 10. jula, dana rođenja velikog srpskog i svetskog naučnika i Dana nauke u Srbiji, u organizaciji Registra nacionalnog internet domena Srbije i Muzeja Nikole Tesle, u galeriji „Ozon“ postavljena je izložba „Teslina vizija Interneta“, inspirisana Teslinim projektom „Svetski sistem“ iz 1900. godine. Tesla je u projektu „Svetski sistem“ iz 1900. godine, govoreći ondašnjim tehničkim rečnikom, opisao u 12 tačaka ono što se danas zove bežični Internet, mobilna telefonija i GPS.
Muzej Nikole Tesle u Beogradu, koji obeležava 60 godina od osnivanja, će otvoriti tri izložbe „Diplome Nikole Tesle“ u Muzeju, „Plavi portret Nikole Tesle“ u Galeriji „Ikar“ u Zemunu i „Čestitke Tesli“ u zemunskoj „Kuli na Gardošu“.
Beogradski Centar za promociju nauke, povodom 10. jula, koji je se od prošle godine zvanično obeležava i kao Dan nauke u Srbiji, organizuje besplatne posete Astronomskoj opservatoriji na Zvezdari i tribinu o Higsovom bozonu.
Na tribini „Lov na Higsov bozon: Da li je otkrivena Božja čestica?“ u Galeriji nauke i tehnike SANU vodeći srpski fizičari govoriće o aktuelnom naučnom otkriću nove subatomske čestice koja bi mogla biti Higsov bozon, o tome koliko je to otkriće pouzdano, kako radi Veliki sudarač hadrona, a kako detektori CMS i ATLAS, kako je građen ovaj najveći instrument u istoriji čovečanstva, da li ima bilo kakvih opasnosti od ovih eksperimenata i koje su praktične koristi od njih, koliko to uopšte može da utiče na život običnih ljudi…
Nikola Tesla je rođen 10. jula 1856. u Smiljanu, u Lici, tada Vojna granica u sklopu Austrije, danas Hrvatska.
Rođen je u porodici Milutina Tesle, sveštenika Srpske crkve (tada Karlovačka mitropolija). Njegova majka, Ðuka, potiče iz stare svešteničke porodice Mandić. Tesla je započeo školovanje u rodnom Smiljanu, nastavio u Gospiću, Karlovcu, studirao je u Gracu i Pragu, ali studije nikada nije priveo kraju. Pre 1884. godine, kada je otišao u SAD, radio je u Mariboru, Pešti, Strazburu i Parizu.
Evropu je napustio u nadi da će mu u Njujorku, tada čuveni pronalažac i industrijalac Tomas Alva Edison, za čiju firmu je radio još u Parizu, pomoći da realizuje svoje tehničke inovacije. U Edisonovoj firmi ostao je, međutim, manje od godinu dana i već 1885. osnovao je u Njujorku vlastitu kompaniju „Tesla“ kada je i započeo izradu prvih modela predviđenih za korišćenje naizmenične struje – inovacija koja je preobrazila svet. Edison je, inače, bio veliki protivnik Teslinog izuma. Tih godina je u novosadskom „Braniku“ objavljen i prvi tekst, na srpskom jeziku, o Teslinim izumima, autor teksta naziva ga tada „srpski Edizon“.
U Evropu iz SAD-a Tesla je odlazio u dva navrata, 1889. i 1892. godine i oba puta boravio u rodnoj Lici. Aprila 1892. dospeo je u Gospić, gde je tada živela njegova teško obolela majka, koja je u njegovom prisustvu i umrla, 16. aprila. Mesec i po dana potom, na poziv delegacije opštine grada Beograda i Inženjerskog udruženja, doputovao je u Beograd.
Tesla je u jedinu posetu Beogradu(ovde) doputovao 1. juna 1892, a sledećeg dana ga je, sa ministrom prosvete Androm Mitrovićem, u svečanu audijenciju primio tadašnji kralj Srbije Aleksandar Obrenović. U Beogradu je proveo ukupno 31 sat, od 1. do 3. juna i odlikovan je Ordenom Svetog Save drugog stepena.
Genijalni inovator i potpuni usamljenik, Nikola Tesla je umro u jeku Drugog svetskog rata u Njujorku, 7. januara 1943. godine. Urna s njegovim pepelom preneta je docnije u Beograd i danas se čuva se u Muzeju Nikole Tesle u Beogradu.
Zaostavština Nikole Tesle stigla je u Beograd na osnovu odluke američkih sudskih vlasti, pošto je za jedinog Teslinog naslednika proglašen njegov nećak Sava Kosanović. Prema Teslinoj želji, Kosanović je dokumentaciju i lične Tesline predmete preneo u Beograd 1951.
Muzej je od kraja 1952. smešten u Krunskoj ulici u reprezentativnom zdanju sagrađenom 1929, po projektu Dragiše Brašovana. Poseduje više od 160.000 originalnih dokumenata, više od 2.000 knjiga i časopisa i preko 1.200 istorijsko-tehničkih eksponata.
Arhivska građa iz Tesline zaostavštine je 2003. upisana u registar UNESCO-a „Pamćenje sveta“.
Međunarodni aerodrom u Beogradu nosi ime Nikola Tesla. Njegovim imenom nazvani su Elektrotehnički institut u Beogradu koji je osnovan 1936, srednja tehnička škola, biblioteka Univerziteta u Nišu, dve termoelektrane u Srbiji… Spomenici Tesli su postavljeni ispred zgrade tehničkih fakulteta i na aerodromu u Beogradu.
Tesli je posebno priznanje odao grad Filadelfija u američkoj državi Pensilvanija, koji je proglasio njegov rođendan za zvanični gradski praznik.
SVET TEK SAD PREPOZNAJE TESLINO VIZIONARSKO DELO
Direktor Muzeja Nikole Tesle Vladimir Jelenković ocenio je, u susret godišnjici rođenja velikog naučnika, čije ime nosi ta institucija, da je „planeta tek sada spremna da prepozna njegovo vizionarsko delo“ i da Teslina popularnost u čitavom svetu upravo zbog toga raste.
Govoreći o sve većem broju posetilaca koji Muzej Nikole Tesle beleži iz godine u godinu, među kojima je i više hiljada ljudi iz različitih evropskih zemalja, zatim Kine, Japana, SAD, Jelenković je primetio da to pokazuje da Teslina popularnost u svetu sve više raste.
„Ustvari, planeta jeste verovatno tek sada spremna da prepozna njegovo vizionarsko delo. Sve ono što je podario čovečanstvu, pre svega u domenu onoga što obeležava 21. vek, doba telekomunikacije i daljinskog upravljanja, dalo je novi impuls toj popularnosti“, ocenio je Jelenković u intervjuu Tanjugu.
TAMOiOVDE 