BEG U SLOBODU…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

Iz Beograda pobegli u crnotravsku bajkovitu divljinu

Braća Branislav i Đorđe su ostavili studije i posao i prestoničke svetlosti i način života zamenili životom seljaka i to u brdovitoj Crnoj Travi, odakle su pobegli skoro svi njeni žitelji.

ZS_braca-spasic-crna-trava-480x360U selu Madžare na nadmosrkoj visini od 1200 metara vode bogato domaćinstvo i hrane se darovima prirode.

„Bio sam na drugoj godini Prvanog fakulteta kada sam shvatio da ne želim da budem deo sistema, da završim fakultet, da se laktam za posao, da dobijem neki ćošak od kancelarije, da mi ceo život naređuju. Spakavao sam stvari i došao ovde gde su mi živeli baba i deda“, prča Branisalv sa kosom u dredovima.

Bilo je to pre 10 godina. Četiri godine kasnije pridružio mu se i brat Đorđe, već afirmisani beogradski kuvar.

 „Slobodu sam hteo. Sabrao sam i oduzeo i izračunao da ne mogu više da živim u prepunom Beogradu, među ljudima koji stalno jure, među smrkuntim i nervoznim licima. Iz Madžare su stizale vesti o raju i ja sam želeo da živim u raju. I živim“, priča mlađi brat, koji retkim gostima nudi jaku šljivovicu i domaći kačkavalj.

Branislav i Đorđe gaje 13 krava zaboravljenih buša i jednog bika, kao i sve vrste živine, voće i povrće. Imaju plodne voćnjake, beru borovnice, pečurke i šipurke. Uzgajaju svoje salate, spanaće i začine. Kuvaju i mese bolje od mnogih domaćica, a od prodaje viška dolaze do novca.

„Ponekad im ukradem recept za neko jelo. Kad krenem kući, potrpaju mi torbe sa specijalitetima, kao da se vraćam iz bogatih rođaka sa sela – priča njihova majka Gordana, čija je prostrana kuća u Krnjači prazna bez sinova.

ZS_braca-spasic-sa-majkom-kuca-u-crnoj-travi-480x360„Nisam bila za ovu varijantu jer sam se bojala da ne ostanu gladni u nedođiji, ali ispalo je drugačije, srećni, a meni smao unici nedostaju“, priča Gordana koja je došla u posetu.

Život u crnotravskom selu je težak. Do njiva i livada stiže se preko brda i dolova. Ovde zima stiže u jesen i završava se početkom leta. Ipak, momcima sa beogradskog asfalta je upravo tako nešto tebalo.

„Neograničena sloboda i duhovna i fizička. Tamo moraš da budeš deo tuđeg, ovde si deo svog koncepta na beskrajnom duhovnom prostranstvu“, obašnjava Branisalv.

Nisu pustinjaci, kako ih mnog meštani doživljavaju, pre svega zbog njihovih dugačkih kosa i želje da biraju svoje društvo, ali i devojke, koje ovde mogu da se izbroje ne prstima.

„Za nas se ne bi udala ni jedna Crnotravka. Kažu nam da smo bogati i da mnogo radimo a one vole lagodan život, beže u gradove“, primećuju braća Spasić iz Beograda.

Iz njihove kuće na malom proplanku čuje se samo rege muzika, a preko leta se okupi društvo rasejano po svetu. Tada muzički nadarena braća uzmu gitare i zabavljaju goste, uz rakiju koju peku ali ne piju, iz sireve, pogače, ali i meso koje takođe proizvode a ne jedu.

Autor: Milica IvanovićIBlic

jugmedia.info

VOLJENOJ KOKOŠKI…

TAMOiOVDE________________________________________________________________________________

U svetu je već neko vreme popularno da vlasnici testamentom ostavljaju čitavo bogatstvo svojim ljubimcima.

58986472252bb161babac3831090305_origSume novca koje ljubimci naslede su ogromne, pa iako zvuči apsurdno, većina životinja-naslednika ima više novca nego što ćemo mi, prosečni građani, ikada imati.

Ginter, nemački ovčar

Bogatstvo ovog razmaženog psa procenjuje se na 300 miliona dolara. Ginter je nasledio svog oca, kome je ekscentrična nemačka grofica Karlota Libenštajn nakon smrti ostavila sve što je posedovala. Ginter ima svoje sluge i nekoliko sluškinja, šofera i ličnog kuvara. Kuriozitet je da se na ovog psa vodi i jedna vila u Majamiju, koja je prethodno pripadala pevačici Madoni.

Šimpanza Kalu

Kalu je možda ipak poznatiji po tome što je izgubio ogromno bogatstvo, ali i on svakako zaslužuje da bude na ovoj listi. Naime, Kalu je trebalo da nasledi Patrišu O’Nil koja ga je spasila iz ratom zahvaćenog Zaira, bivše Demokratske Republike Kongo.
Šimpanza bi na ovaj način nasledila 65 miliona dolara, ali je Patriša pred smrt bila žrtva finansijske prevare i iza sebe nije ostavila gotovo ništa. Teško je poverovati da je Kalua to previše nasekiralo…

Mačak Tomasino

Kada je italijanska milionerka Marija Asunta (94) umrla 2011. godine ostavila je sve što je imala, odnosno 15 miliona dolara, svom mačku Tomasinu. S obzirom da je u Italiji zabranjeno ostavljati životinjama nasledstvo, Marija je ipak odlučila da kao zvaničnog naslednika imenuje jednu organizaciju za zaštitu životinja.
Ovo je možda i najbolji način poklanjanja nasledstva životinjama, jer je novac potrošen i za pomoć napuštenim psima i mačkama, a ne samo za konforan život bogatog mačora.

Kokoška Gigo

Britanski tajkun koji se bavio izdavaštvom, imao je neobične kućne ljubimce i donosio je isto tako neobične odluke. Nakon što mu je preminula supruga, on je izmenio svoj testament i skoro 14 miliona dolara ostavio voljenoj kokoški Gigo!

Maltezer po imenu Trouble (nevolja, eng.prev.)

Leona Helmesi toliko je volela svog psa da je odlučila da mu testamentom ostavi 12 miliona dolara, hotele, mnoštvo nekretnina i čitav vozni park! Njeno bogatstvo merilo se milijardama, a ona ga je rasporedila tako što je u naslednike pored psa uvrstila i svoje unuke, ali je njima ostavila znatno manje novca nego psu. Ovaj maltezer posećivao je grumere kod kojih jedno četkanje košta 8.000 dolara, a njegova hrana koštala je „samo“ 1.800 dolara. Trouble je uginuo 2010. godine, a ostatak novca koje za života nije uspeo da potroši doniran je u humanitarne svrhe.

Iako životinjama novac ne predstavlja uživanje, njihovi vlasnici su im ga poklanjali, što iz hira, što iz ljubavi, ali i da bi napakostili drugim članovima porodice sa kojima se nisu slagali.

Verujemo da životinje ne haju mnogo za bogatstvo, sve dok imaju hranu, svežu vodu, topao dom i dok ih redovno i nežno češkate!

Izvor: zivotinje.rs /b92.net

_________________________________________________________________________________________

IMAO SAM PSA U DOMU

decak-i-pasSvi su se smejali

što sam zeleo

da budem dobar

čovek sa psom

 a smejali se

ko akrobate

i šutirari mi

nogama psa

 jednom sam plakao

oni još jače

šutirali mi

psa koji skiči

 a jedne noći

kad bila kiša

pobegao pas

i od mene

 Pismeni odgovor na temu:

Moj najneprijatniji dozivljaj

 Vesna Ognjenović-Budimir Nešić „Pozdravi nekog

__________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

SAMI SEBI NAJVEĆI PROBLEM…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

ČETIRI STOTINE PROBLEMA

Uz čestitke maloj redakciji  povodom 400-stotog  broja BORSKOG PROBLEMA, sa željom da još dugo opstane, izražavam i zadovoljstvo što sam imao mogućnost, da za proteklih osam godina u četiri stotina brojeva ovog lokalnog nedeljnika, „obznanim“ više od stotinu tekstova i fotografija, sa iskrenom željom, da pre svega afirmišem neke od vrednosti kojih je na ovom prostoru u izobilju.

No, da ima problema i Problema, ima.

Bilo bi dobro da se u narednom periodu rešimo svih  problema.

Osim ovog.

Bora*S

___________________________________________________________________________________________

SAMI SEBI NAJVEĆI PROBLEM

пописimagesPočetna, temeljna ideja i mnogo „Problema“ bio je i ostao da naše društvo ima samo jedan problem-a to smo mi sami, naš mentalitet, naš odnos prema društvu i opštim interesima. Po meni, iz tog jednog problema proističu svi naši problemi. Imamo problem da se suočimo sa svim našim problemima. A, čini se da znamo šta nam se događa. I umesto da se primičemo izlasku iz začaranog kruga, otvaraju se novi krugovi pakla“, sustižu nas novi problemi.

Pa, kako onda u jednom malom „Problemu“ smestiti sve naše probleme, pomiriti sve interese i upodobiti sva mišljenja?

Kako promovisati istinu, životne vrednosti, pravdoljubivost i moral, kada lideri narodne volje, koje, čini se, sami biramo, pod istinom i moralom podrazumevaju samo svoje interese, a moral je postao rastegljiv kao guma.

Kako možemo biti zadovoljni? Živimo u vremenu tranzicije, raslojavanja, krize morala i poštenja. Malo je vizija i vizionara a previše onih koji pod okriljem evropskog puta trasiraju svoje lične potrebe, kojima nikada kraja. Ako im ne damo oni otimaju. Samo da znaju, da znam, da oni znaju, da znam.

Tek, osam godina je za nama. U 400 brojeva smestili smo preko 10.000 priloga, blizu 15.000 fotografija i par hiljada, pre svega naših sugrađana sa njihovim životnim pričama, sudbinama, uspesima i neuspesima. Presudna je uvek volja većine, pa su i naši junaci svoje vreme i svoje mesto u „Problemu“, shodno volji naroda.

I to je to… Samo nemoj neko da kaže da nema „Problema“.

Ljubiša Marinković, direktor, glavni i odgovorni urednik nedeljnika „Borski Problem“.

___________________________________________________________________________________________

Povodom 400-tog broja Borskog problema

KO KAŽE DA NEMA PROBLEMA?

 Cestitika 400,  jovaOve novine počele su život u nevreme – aprila 2006. Dok je vladao pomor nedeljnika sa višedecenijskom tradicijom, akušeri borskog lista neobičnog naziva teško da su mogli naći razloga za veru u dugovečnost svog čeda.

   Njihova uređivačka politika mogla se svesti na načelo da su stranice nedeljnika Borski problem izložbeni prostor za različita mišljenja. Bio je to svojevrstan otpor, gotovo misija naspram stava da najpre svi govorimo iz jedne glave, a potom iz onoliko koliko ima šefova stranaka. Ta totalitarno-prigušivačka namera nije ustuknula do danas, niti je prevaspitana. Lako se poznaje kada vlasnik partijske knjižice br. 1 govori o potpunom jedinstvu u stranci. Misli da je utrkivanje članova u pohvalama na njegov račun dobra utakmica. Isto kao i takmičenje u bacanju kamena na njegovog protivkandidata na stranačkim izborima. Milozvučno je i kada saradnik čelnika na konkretno pitanje novinara odgovori: „Nije korektno da o tome javno govorim pre predsednika“.

   Novine koje čitalac drži u rukama ne ignorišu realnost, te su otvorene za ljude  koji prosleđuju umovanja, ali i za one koji imaju svoja.

Kao praktično jedini nedeljnik u gradu bakra, budućim hroničarima Bora biće obavezno štivo. Svedočiće o vremenu bremenitom problemima, kada narodu i nije bilo mnogo do novina. Nekima zato što im je i prazan frižider važniji od štampe, dok su drugi nepokolebljivo uvereni da je čitanje samo za školarce. Treće je interesovalo „šta novine pišu“, pa su, kupovinom na kioscima, određivali tiraž za štampu. Broj čitalaca danas je mnogo veći od tiraža jer  pojedinci zloupotrebljavaju tešku socijalnu situaciju, kupe  novine kao za sebe, a onda ih čita cela familija.

   Imam dve vezane želje: da Problem poživi i da budem u funkcionalnom stanju – da  mogu da čestitam i prvi četvorocifreni broj…

   Pre više od pola veka mladi režiser Fransoa Trifo pokrenuo je talas novog filma remek-delom „Četiri stotine udaraca“. Sa dobrom namerom, baš toliko udaraca zadao je Borski problem pojedincima koji se ne zalažu za mogućnost da obelodane sopstveno  viđenje, nego samo da zanemi drugačije mišljenje.

                                                                                                    Jovan G. Stojadinović

________________________________________________________________________________________

POJESTI ILI BITI POJEDEN…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Svet koji nas okružuje je ispunjen konstantom borbom: pojesti ili biti pojeden.

Koliko god to surovo bilo, nema pauze ili opraštanja. Zbog toga, načini i metode za postizanje bilo koga od pomenutih ciljeva su često… neobični.

Pacov koji primenjuje hemijska sredstva u odbrambene svrhe

TamoiOvde-250px-Lophiomys_imhausiOvom prilikom, u glavnoj ulozi je afrička vrsta pacova, poznatija pod imenom grivasti pacov (Lophiomys imhausi). Očekivano, on je češće u poziciji da se brani, stoga danas pričamo o tome kako ne biti pojeden.

Ova vrsta pacova se koristi otrovom u borbi protiv grabljivica. To, ne bilo posebno zanimljivo, da nije činjenice da on sam po sebi ne proizvodi bilo kakav toksin (naučnici su do skoro verovali da on to zaista može).

Spretni glodar u stvari nabavlja neophodnu supstancu iz svog okruženja. Konkretno, izvor „njegovog“ otrova je Acokanthera drvo, čije sokove lovci iz istočne Afrike koriste za pripremu otrova, koji posle koriste u lovu.

 Istraživanje koje je otkrilo ovu činjenicu je objavljeno na sajtu Proceedings of The Royal Society B, a autori su: Džonatan Kingdon (Jonathan Kingdon), Kris Holand (Chris Holland), Tom Gejsens (Tom Gheysens), Maksim Bule-Odet (Maxime Boulet-Audet), i Fritz Folart (Fritz Vollrath) sa oksfordskog univerziteta, Bernard Agvanda (Bernard Agwanda) pri nacionalnom muzeju Kenije i Margaret Kinard (Margaret Kinnaird) i Tim Obrajan (Tim O’Brien) iz druđtva Wildlife Conservation.

„Afrički grivasti pacov je fascinantni primer, kako jedna vrsta može da razvije jedinstveni odbrambeni mehanizam kao odgovor na pritisak grabljivica“, kaže Dr. Tim Obrajan, „Ova kombinacija životinje i toksičnog jedinjenja je jedinstvena među sisarima sa placentom.“

Naučnici su, zaista, dugo smatrali da je ovaj glodar sam po sebi otrovan, najviše zbog njegovog ponašanja, kao što je pokazivanje crno belih šara na bokovima kada je ugrožen od strane grabljivica. Na takav zaključak je navodila je i činjenica da su psi često imali zdravstvenih problema (čak i smrtnih slučajeva) posle susreta sa grivastim pacovom. Ovo otkriće spada u oblast prirodne hemijske odbrane. Umesto da sam proizvodi otrov – poput nekih sisara kao to je kljunar (platypus) – ova vrsta nabavlja otrov (nazvan ouabain) u kori drveta.

Acokanthera-saveznik-grivastog-pacova

Acokanthera – saveznik grivastog pacova

Ova hipoteza je potvrđena kada su sveže uhvaćenom grivastom pacovu ponudili korenje i grane Acokanthera drveta. Kako ih je video, tako je odmah pristupio glodanju i žvakanju kore (totalno ignorišući listove i plodove) i dobijenu smesu (nemojmo zaboraviti pljuvačku) počeo da „aplicira“ na svoje bokove. Naravno, istraživači su se odmah latili posla, i dlake sa tog dela tela životinje stavili pod elektronski mikroskop da bi ispitali njihovu jedinstvenu strukturu.

Pregledom uzorka, uvideli su da je izbušena cilindrična struktura samih dlaka idealna za brzo upijanje otrovne pljuvačke. Interesantna je činjenica da doktori vekovima koriste ouabain kao lek za kongestivnu srčanu slabost.

Pored njegovih šara koje upozoravaju i otrovnih dlaka, afrički grivasti pacov ima ojačanu i debelu lobanju, ojačane kičmene pršljenove i neobično jaku kožu – sve to da zaštite malog glodara koji ne može imati više od 1 kilogram kada jedom dostigne punu zrelost.

Ostale su još neke misterije da se otkriju, među kojima i činjenica da sam pacov ne trpi nikakve posledice od žvakanja ovako opasne materije, tačnije žvaće otrov, a ništa mu nije.

Ovakav način odbrane jeste, možda, jedinstven među sisarima sa placentom, ali nije u životinjskom svetu.

Na primer, slatka mala bubamara, simpatični crveno-crni insekt nije tako jarko obojen bez razloga. On svojom bojom upozorava manje guštere i ptice da nije pametno da ga pojedu. Slično iskustvu pasa sa pacovima, tako i grabljivice koje love bubamare mogu doživeti ekstremne posledice, i ako prežive svoj prvi tufnasto-crveno-crni obrok, neće se polakomiti i posegnuti za drugim.

Slatke, male bubamarice…bubamara

nauka.rs_____________________________________________________________________________________

LEČENJE UZ POMOĆ RIBICA…

tamoiovde-logo

Ribice Garra Rufa ili “doktori  ribice”, dostupne su, već nekoliko meseci i pacijentima  u Brestovačkoj banji  nadomak Bora

TamoiOvde-DSC_7660Pacijent stavlja ruku ili nogu u akvarijum u kojoj su ribice, koje se za to vreme hrane ljuspama kože i ispuštaju enzim ditranol koji usporava razvoj oboljenja. Jedan tretman traje 20 minuta, a potrebno je proći najmanje pet tretmana da bi lečenje bilo efikasno.

Lečenje ribicama je bezbolno, čak prijatno pacijentima, između ostalog  i zbog temperature vode od oko 32 stepena – govori nam Dejana Tufegdžić, v.d. direktorka „Brestovačke banje  – Srpske krune“.

 Ove, kako kažu „čudotvorke“, imaju jednu zaista neverovatnu osobinu. Preferiraju “grickanje” površinskog sloja ljudske kože kao dopunu u svojoj ishrani, da bi nadomestile nedostatak belančevina.

TamoiOVDE-DSC_7642Zazvrat, svojim enzimima, leče i neguju obolelu kožu ljudsku. Pokazalo se da je tako. Kažu.

No, ono što je zaista nesumnjivo, je, da vode termomineralnih izvora ove bаnje spаdаju u red nаjlekovitijih u nаs.

To su pokazale prve analize koje su urađene 1834. godine na Bečkom medicinskom fakultetu, gde su po nalogu kneza Miloša otpremljene ,zajedno sa vodama Sokobanjskim, Palanačkim, Višnjičkim, Jošaničkim i Ribarskim. Od svih ispitivanih, najviše ocene su dobile upravo vode Brestovačke.

Čuveni bаron Johan Volfgang Herder je već naredne godine, na svom „rudarskom putu“ po Srbiji ispitivao mineralne i termomineralne vode, potvrdio ovo saznanje.

Po balneološkim svojstvima u to vreme Brestovačka banja je svretavana u rang sa najznamenitijim toplicama evropskim (Badan-Baden,Bormio,Visbaden, Teplic…).

TamoiOvde-DSCN1731malaBаnjske vode pomаžu u lečenju oboljenjа kičmenog stubа, kostiju, zglobovа, mišićа, kože, opšte iscrpljenosti orgаnizmа, posledicа povredа, reume, bolesti nervnog sistemа, oboljenjа perifernih krvnih sudovа i zаpаljenjа ženskih polnih orgаnа.

Nа lekovitost vodа utiče sаdržаj i međusobni odnos rаznih hemijskih elemenаtа i mikroelemenаtа (kаlijum, kаlcijum, fluor, nаtrijum, silicijum, hlor, jod, brom, mаgnezijum, oksidi gvožđа, аluminijumа, litijumа, mаngаnа, cinkа, rubidijumа, kobаltа, bаkrа i fosfаtа, kаo i blаgo rаdioаktivni elementi urаn, rаdijum i rаdon).

Ovde postoji deset termominerаlnih izvorа (doduše većina je slabe izdašnosti), sа temperаturom vode od 32 do 40 stepeni Celzijusovih.

TamoiOvde-DSC03762  Brestovačka banja je jedno od nаjstаrijih bаnjskih lečilišta u Srbiji. Njen razvoj počinje za vreme vladavine Milošа Obrenovićа, dok puni procvat doživljava krajem 19. i u prvoj polovini 20.veka.

Od vremena kneza Miloša pa  do  sredine 20.veka, ova je Banja, pored Soko Banje bila pod neposrednom upravom srpskih vladara i srpske vlade (praviteljstva) i tako predstavljala ekskluzivno državno dobro.

 U bаnji su u funkciji  smeštаjni kаpаciteti: „Srpskа krunа“, „Klub RTB-а“, vilа “Toplicа“, „Lucijа“, „Košutа“, „Biljаnа“.

 Nalazi se u prekrаsnom аmbijentu, nа nаdmorskoj visini od 385m, sаmo 8 km jugozаpаdno od Borа, na putu Bor- Požarevac. Brzo i lako se stiže.

Bora*S

_________________________________________________________________________________________

 GARRA RUFA RIBICE

Najnovija metoda za lečenje psorijaze, koja posle Turske postaje sve všse zastupljena Nemačkoj, Sloveniji, Poljskoj, Českoj i Hrvatskoj, a od skoro i kod nas odnosi se na terapiju Garra rufa ribicama.

slika-_original-1308042391-51704

Foto:zurnal24.si

Ribice su dugačke od 10 do 16 centimetara, a teške su svega 8 grama.

 Pripadaju vrsti Garra Rufa, iz porodice su Cyprinidae tj. šarana. Postoje 2 vrste ribica, napadači i lizači. Obe vrste ribica su omnivori. Boja im je srebrnkasto siva, zavisno od okoline. Imaju jednu vrlo čudnu osobinu: hrane se površinskim slojem ljudske kože i pri tome ispuštaju enzime koji ublažavaju tegobe bolesnika sa psorijazom.

Ribice Garra Rufa imaju prirodno stanište u termalnim vodama u kojima je temperatura vode od 28 do 38 Celzijusovih stepeni. Žive u slatkim vodama azijskog kontinenta kao što su Tigar, Eufrat i reka Jordan.

Terapijske sposobnosti ovih riba, da poboljšavaju karakteristike kože, je otkrilo lokalno stanovništvo malog mesta Kangal u Turskoj (u oblasti Anadoliji) u čijoj se blizini nalaze toplice sa ovom vrstom riba, te se zbog toga Garra rufa još nazivaju i Kangal fish.

Nemaju zube i zato su njihovi dodiri vrlo ugodni. Povišena temperatura vode ribicama  ubrzava rad metabolizma i zbog toga ogladne. Ribicama ljudska koža služi kao dopuna  nedostatka belančevina.One čiste rane i izlučuju enzim ditranol. Sinonimi za Garra rufa ribice su jos i nibble-fish, Dr fish i knabber fische.

Tretman Garra Ruffa ribicama se zasniva na uklanjanju promenjenih delova kože usled psorijaze ili drugih kožnih bolesti prirodnim putem.

Ovakva vrsta tretmana predstavlja jednostavnu saradnju između prirode i čoveka. Ceo proces je u potpunosti bezbolan i prilično ugodan. Pri tretmanu pacijent boravi u bazenu (gde je voda zagrejana na tempereturu od 34 do 36 Celzijusovih stepeni) u kojem mu jato ribica okružuje telo i gricka ga. Ribice preferiraju obolelu kožu, jer im je ona lako dostupna. Takođe, tokom boravka u vodi naslage na koži, koje nastaju kao posledica psorijaze ili drugih kožnih oboljenja, se razmekšavaju što ribicama olakšava “posao“.

Ribice grickanjem skidaju promenjenu kožu pri čemu nastaje prijatan osećaj. U isto vreme luče i ubrizgavaju sekret, koji sadrži enzim ditranol, koji redukuje neprijatan osećaj svraba koji prati ova kožna stanja. Tokom tretmana, „radom“ ribica, nastaje prijatan osecaj i opustanje, tzv. „mikro-masaža.“ Ova masaža ima naročito blagodetno dejstvo kod pacijenata sa neurodermatitisom. Od tretmana ribicama imaju korist ne samo bolesni, vec i zdravi ljudi. Ljudi sa zdravom kožom dolaze radi čišćenja hiperkeratinizovanih delova kože.

Tretman ribicama moze takođe biti primenjivan i kao alternativna nega za lepšu i čvršću kožu.

(Izvor:alternativa-forum.com)

_____________________________________________________________________________________________

SUSRETI „ISTA“ NA BORSKOM JEZERU…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

  USPEŠNO ODRŽAN INTERNACIONALNI SUSRETI -„ISTA 2013“

Hotelu  “Jezero” na  Borskom  jezeru pripala je čast, ali i ozbiljan poslovni zadatak, da od  24. do 27. oktobra, po izboru i odluci Nacionalne asocijacije turističkih agencija “YUTA”, bude domaćin   Internacionalnih  susreta  turističkih asocijacija „ISTA 2013“.

TamoiOvde-DSC03418Tokom trodnevnog boravka predstavnika Asocijacija i Udruženja Turističkih agencija Jugoistočne Evrope, te predstavnika turističkih agencija iz  Makedonije, Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Albanije, Crne Gore i Srbije održane su stručne radionice namenjene turoperaterima, prezentacije i predstavljanje borskih, ali i turističkih potencijala  ovog dela Srbije. Na ovim susretima održana je i prva sednica Unije Asocijacija turističkih agencija jugoistočne Evrope, na kojoj su izabrani izvršni organi Unije.

 TamoiOvde-DSC03542mTAMOiOVDE Turistički poslenici, učesnici Susreta i predstavnici medija imali su priliku, da sa stručnim vodičem prilikom celodnevnog obilaska,  upoznaju Bor, njegove prirodne i turističke atrakcije, poput : Skijališta na Crnom vrhu, Caffe-aJama“, Površinskog kopa  Bor, Lazareve pećine, Brestovačke banje i naravno, Borskog jezera .

  U večernjim satima organizovana su sportska nadmetanja i kulturno-zabavni program.

  Ugovor o osnivanju Unije potpisan je 15.maja 2013. godine, od strane predstavnika šest zemalja:

TiO

Foto: istmedia.rs

ATAM – Asocijacija turističkih agencija Makedonije

UTA BIH – Udruženje turističkih agencija Bosne i Hercegovine

UHPA – Udruga hrvatskih putničkih agencija

ATA – Asocijacija turističkih agencija Albanije

CTU – Crnogorsko turističko udruženje

YUTA – Nacionalne asocijacije turističkih agencija Srbije.

Osnovna ideja o saradnji  nacionalnih asocijacija turističkih agencija temelji se na zajedničkom delovanju kroz projektne i razvojne aktivnosti s ciljem razvoja turizma i agencijske delatnosti, kako u regiji, tako  na tržištima pojedinih država potpisnica ugovora.

TamoiOvde-DSC03712TiOCilj osnivanja Unije je da se zajednički razvijaju turistički proizvodi kao i tematska putovanja svojstvena zemljama regije.

Među najvažnijim planovima je da se u kratkom roku utemelje modeli nastupa, promocije i razvoja zajedničkih turističkih programa po kojima bi ti turisti u jednoj turi obilazili dve,tri ili četiri zemlje regiona, s ciljem plasmana i promocije na tržištima Dalekog istoka, Evrope i sveta.

Prvi zadatak Nacionalne asocijacije turističkih agencija “YUTA” iz Srbije, koja će prva predsedavati Unijom u naredne dve godine, je utvrđivanje tačnog broja agencija u sastavu asocijacija šest država, članica Unije.

„Planiramo da Asocijaciju najpre stavima na zdrave noge, prikupimo tačan broj agencija, a nakon toga izađemo na tržište , pokušamo da sačinimo zajednički program i učestvujemo na sajmovima“ – rekao je Milan Lainović, predsednik Unije.

Aleksandar Seničić, predsednik Nacionalne asocijacije turističkih agencija “YUTA” na konferenciji za novinare je izrazio izuzetno zadovoljstvo uslovima na Borskom jezeru, posebno istakavši podršku Rudarsko topioničarskog Basena Bor.

“Veoma nam je značajno i to što su se prvi put okupili i predstavnici svih šest zemalja, a kada smo birali mesto gde ćemo održati prvu sednicu Unije nismo slučajno izabrali Bor. Prepoznali smo da su ovi mladi ljudi spremni da nam pomognu u organizaciji i ulili nam sigurnost prilikom dogovora. Pokazali su ogromno interesovanje za ovo što mi radimo. Sve naše kolege su od prvog dana boravka u hotelu bili oduševljeni, i ponećemo odavde sjajne utiske. Jako su nam značili svi izleti koji su za nas organizovani, i svako od nas je prvi put zakoračio u rudnik (kafić Jama RTB-a Bor) “ – naglasio je  Seničić.


TamoiOvde-18032013635
Mile Spirovski, direktor ATEM-a iz Makedonije, istakao je svoje  izuzetno  prijatno iznenađenje hotelom “Jezero” i profesionalnošću  mladih ljudi koji ovde rade, a potom je naglasio da je još više iznenađen raznovrsnošću borske turističke ponude, izdvojivši  ipak dva lokaliteta: Klub u borskoj Jami i Lazarevu pećinu.

” Na Balkanu se to retko može videti. To su dva elementa koja će mo  iskoristiti. Ja vam obećavam i garantujem, da ću marta meseca iduće godine ovde organizovati značajan seminar.

Seminarski deo će se raditi u hotelu, a ta dva fakultativna sadržaja, moramo realizovati. To je vaš jedinstveni  turistički  proizvod.

TamoiOvde-DSC03588cOno što ipak ne može dobiti prelaznu ocenu je infrastruktura i to je nešto što morate da hitno  i značajno poboljšate, ukazao nam je Spirovski.

Uspešnoj organizaciji i realizaciji Susreta, pored hotela “Jezero”, doprineli su: Turistička organizacija “Bor”, RTB-Klub  u Brestovačkoj banji, RBB Bor i  JP Borski turistički centar.

Autor: Bora Stanković

_________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________


__________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

NA ISTU TEMU:

http://www.istmedia.rs/yuta-predsedava-unijom-asocijacija-turistickih-agencija-jugoistocne-evrope/

http://bor-sve.net/2013/10/28/temelj-zajednickom-delovanju/

__________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

HEROINA, PA ČISTAČICA…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

NA SNIMANJU FILMA O MILUNKI SAVIĆ

TamoiOvde-Milunka-savic-1-(3)_620x0KO je zaista bila Milunka Savić – žena sa najviše odlikovanja u Prvom svetskom ratu?

 Da li je bila ljuta na državu koja joj se na herojstvu zahvalila tako što joj je po završetku rata dala posao čistačice u Hipotekarnoj banci?

 Šta ju je motivisalo da usvoji troje dece i odgaji još 30 mališana kojima je želela da pruži mogućnost obrazovanja, iako je sama bila nepismena?

Ovo su samo neka od pitanja kojima se bavi igrano-dokumentarni film radnog naziva „Milunka Savić“, čija je premijera planirana na RTS 5. oktobra, kada se navršava 40 godina od smrti jedne od nekolicine žena koje su se u Prvom svetskom ratu borile rame uz rame sa muškarcima.

Poligon protivterorističke jedinice u Lipovičkoj šumi ugostio je ekipu filma za snimanje jedne od poslednjih scena u kojoj regent Aleksandar Karađorđević (Branislav Trifunović) odlikuje Milunku (Tanja Tačić) Karađorđevom zvezdom. Poligon se nalazi u „ulozi“ Grčke gde je princ 7. januara 1917. godine, na Jovandan po starom kalendaru, posetio srpski kamp i odlikovao Milunku. U ulozi vojnika nalaze se pravi kadeti Vojne akademije koji, preuzimajući puške, bajonete i ostalu opremu karakterističnu za Prvi svetski rat, kroz osmeh primećuju: „Ovo je savremenije od onog što mi sad imamo“.

Milunka-savic-1-(4)A da je i priča o Milunki i danas aktuelna govore crtice iz njene biografije. U Balkanski rat prijavila se kao Milun Savić, da bi nakon ranjavanja u grudi bilo otkriveno da je žena. Dozvolili su joj, ipak, da nastavi borbu jer je pokazala izuzetne bombaške sposobnosti, što je i potvrdila uhapsivši 23 bugarska vojnika u toku jedne noći.

– U jednom periodu o Milunki Savić se ništa nije pisalo, a u sledećem, od nje se pravila superheroina – kaže autorka filma Slađana Zarić. – Moja želja je da napravimo istinitu priču o njoj, a ne mit. A činjenice govore da je Srbija imala desetak žena vojnika u vreme kada žene u Evropi i u svetu nisu imale gotovo nikakva prava. Njihova pojava je bila revolucionarna i veoma bitna za emancipaciju žena.

Uprkos činjenici da je Milunka iz Prvog svetskog rata izašla kao najodlikovanija žena, kad su puške odložene – zaboravljena je. Zaposlila se kao čistačica u Hipotekarnoj banci, gde su joj čak prigovarali da ne čisti dobro. Milunka, ipak, nije poklekla – odgajala je ćerku, ali je usvojila još troje dece, a na desetine školovala.

TamoiOvde-Milunka-savic-1-(5)– Birala je bistru decu iz svog sela, kojima je želela da pruži priliku da se obrazuju. Tako je podigla oko tridesetoro mališana. A veoma je teško živela – jedna unuka nam je ispričala da su jedva čekali da se razbole kako bi dobili pomorandžu. Srbija ju je zaboravila, ali ne i Francuska. Tamo je 1931. doživela sve počasti koje nije u svojoj otadžbini, a i danas, u Muzeju Velikog rata kod Pariza deo izložbe posvećen je njoj. A mi nemamo ništa. To je apsurd – kaže Zarićeva.

Upravo zbog toga značajno je što RTS snima ovaj film, smatra Branislav Trifunović.

– Nismo imali mnogo žena heroja, a Milunka je jedan od njih. Imamo naviku da zaboravljamo ljude koji zaslužuju pažnju. Možda nikad nećemo naučiti da pamtimo, ali možemo bar da pokušamo – kaže Trifunović.

Sliku o Milunki u dokumentarnom delu filma rasvetljava oko 25 sagovornika, među kojima su istoričari i članovi njene porodice. Igrani deo boje ratne scene, među kojima je i scena torpedovanja broda u 3D animaciji. Sve je, kaže rediteljka Ivana Stivens, u službi portretisanja Milunke.

Milunka-savic-1-(1)– Krenuli smo od gomile neproverenih podataka, a onda polako otkrivali njenu ličnost. Želeli smo da pokažemo kakva je zaista bila. A bila je hrabra, energična, odlučna. Osetljiva na nepravdu. I nežna i čvrsta. Svojeglava i plemenita. Izuzetna žena.

 GLUMA TEŽA OD VOJSKE

LIK Milunke Savić dočaraće nam kadetkinja Vojne akademije Tanja Tačić, koja i fizički podseća na ratnu heroinu. Scene u kojima baca bombe, puca iz puške, uskače u rov, Tanji nisu teško pale, ali nešto drugo – jeste.

– Ovo je novo i lepo iskustvo za mene, ali moram priznati, malo naporno zbog čekanja. Posle ovoga, nikad ne bih bila glumica – kroz osmeh kaže kadetkinja. – Ali drago mi je što se snima ovaj film. Na Akademiji ništa nismo učili o Milunki, a njena biografija je zaista impresivna.

Ona je žena heroj.

Marija DEDIĆ | 16. jun 2013./ novosti.rs

_________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

POSLEDNJA klapa RTS-ovog dokumentarno-igranog filma pod nazivom “Milunka Savić – heroina Velikog rata”, pala je u utorak u Apatinu, a premijera je zakazana za ponedeljak u 21.00 na RTS 1 (J. Bekić | 02. oktobar 2013. / novosti.rs/)

_________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

MILUNKA SAVIĆ: HEROINA, PA ĆISTAČICA

 Buran život srpske Jovanke Orleanke, koja je bila nosilac Karađorđeve zvezde i dva ordena Legije Časti

TamoiOvde-milunka_150x0

Milunka Savić 1916. godine

  VEST da će Francuzi, čuvari sećanja na heroje Prvog svetskog rata, ove godine u Parizu otvoriti muzej u kome će biti i bista, ordenje i fotografije Milunke Savić obradovala je njenog unuka Dejana Stankova:

– Baka Milunku više su cenili Britanci i Francuzi nego naša država. U Srbiji joj je postavljen samo jedan spomenik, u Jošaničkoj Banji, ali zaista ružan.

  Milunka Savić, ćerka Radenka i Milice, rođena je 1889. u selu Koprivnici kod Raške. Kada je počeo Balkanski rat 1912. prerušila se u muško da bi od mobilizacije zaštitila brata i otišla kao regrut Milun na front. Bila je bombaš i jurišnik.

  Preživela je devet ranjavanja, albansku golgotu, oporavak na Krfu i u bici na Crnoj reci zarobila 23 bugarska vojnika.

  Saveznici su je odlikovali sa dve francuske Legije časti i ratnim krstom, britanskim ordenom svetog Majkla, ruskim ordenom svetog Đorđa Pobedonosca.

  Uvažavali su je kao srpsku Jovanku Orleanku.

Kakva je zapravo bila Milunka Savić?

TamoiOvde-rep-milunka-mala-2– Rođen sam 1955. godine. Odrastao sam pored baka Milunke u njenoj kući na Voždovcu. Davala mi je da se igram sa njenim ordenjem, od kojeg sam pravio voziće i vukao ih po ćilimu. Bila je divna, topla i nežna. Volela je decu. Pored moje majke Milene, odnegovala je i tri devojčice iz naše familije – Višnju, Zorku i Milku, ali i još tridesetak druge dece – kaže Dejan Stankov, koji se bavi računarima i živi na Novom Beogradu.

Milunka Savić se 1923. godine u Beogradu udala za Veljka Gligorevića iz Mostara. Upoznali su se u gradu na Neretvi kada je Milunka bila predložena za počasnog direktora Zatvora Mostar.

– Zaljubila se u pet godina mlađeg momka, venčali su se i naredne godine dobili ćerku Milenu. Brak je potom ugašen, jer se deda Veljko odselio u Banjaluku. Školovala je ćerku, moju majku Milenu, koja se kasnije zaposlila u preduzeću „Ivan Milutinović“. Tu je upoznala inženjera Vojislava Stankova i udala se. Baba je ostala da živi u svojoj kući na Voždovcu, a mi smo bili na Dorćolu – priča Milunkin unuk.

PIŠTOLJ U TORBICI – MILUNKA je iznad svega volela pravdu. Seljaci iz okoline Raške su se jednom 1960. godine žalili da njen rođak ima konja koji gazi njihove useve. Baba je opomenula rođaka da veže „šarca“. On joj je odgovorio da je konj neukrotiv. Milunka je izvadila pištolj, ubila konja i rešila problem sa seljacima – priča Milena Stankov.

Dejan je često od bake slušao ratne priče, ali, priznaje, kao dečak ih nije razumeo.

– Pričala mi je da je od oca Radenka naučila da se bori za život, a ne da ubija neprijatelje. Zato je u ratu i zarobila veliki broj stranih vojnika. Jednog dana u njenu kuću je došao neki Bugarin, bivši zarobljenik. Sprijateljili su se i oženila ga jednim od svoje usvojene ženske dece – priča Dejan Stankov.

Vadi na sto dve kutije sa fotografijama i ordenjem. Pokazuje nam Albansku spomenicu, Karađorđevu zvezdu, medalju za hrabrost. Gledamo Milunkine snimke s početka 20. veka. U kutiji su pisma i slike sa potpisima njenih prijatelja – Arčibalda Rajsa, admirala Geprata, generala Franša d’Eperea.

– Bila je obrazovana žena, govorila je francuski i nemački. Kralj Aleksandar i predsednik Tito je nisu cenili, a ni baba Milunka nije za njih marila – dodaje Dejanova supruga Milena Stankov.

I pored svetske slave, objašnjava unuk, Milunka Savić posle Prvog svetskog rata nije u Srbiji imala odgovarajući status.

– Radila je kao švalja u fabrici vojnih uniformi, bila je kuvarica, a od 1927. godine i čistačica u Hipotekarnoj banci u Beogradu. Osam godina kasnije je unapređena – postala je čistačica kancelarije direktora banke. Od zlobnih činovnika je dobijala ocenu 3 za svoj rad „nadničara“ – priča Dejan.

TamoiOvde-rep-milunka-mala-1U vreme okupacije, Nedićeva vlada je zaposlila kao državnog zastupnika, a Titova vlast joj je 1945. godine dodelila penziju.

– Mnogo neistina je pisano o mojoj babi Milunki. Nije tačno da je bila zarobljena u nemačkom logoru na Banjici. I nije tačno da je posle Drugog svetskog rata bila siromašna. Imala je penziju, kuću… Mene je vodila u Nišku Banju. Čitav razred đaka je vodila kod „Pelivana“ na kolače. Putovala je sa saborcima u Grčku i Francusku u srpskoj narodnoj nošnji i sa ordenjem na grudima – priča unuk.

Njegova supruga nam pokazuje poslednji snimak Milunke Savić iz sedamdesetih prošlog veka sa ćerkom Milenom.

– Kada je prodala kuću na Voždovcu od države je u naselju Braće Jerković dobila 1972. godine mali stan na četvrtom spratu, u zgradi bez lifta. Posle tri šloga, preminula je u tom stanu. Imala je 84 godine – kaže Dejan Stankov.

Srpska heroina, koja je upisana u sve enciklopedije sveta kao žena heroj, umrla je u oktobru 1973. Sahranjena je u Aleji velikana na Novom groblju, uz najviše počasti. Na njenoj kući na Voždovcu, danas Ulici Milunke Savić, postavljana je spomen-ploča.

Marko Lopušina /12. mart 2011. 20:58 / novosti.rs

___________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

MILUNKI SAVIĆ MESTO MEĐU VELIKANIMA 

 Zašto je zastala već pokrenuta inicijativa da se Milunka sahrani u Aleji zaslužnih na Novom groblju u Beogradu. Najhrabrija Srpkinja počiva u privatnoj grobnici

rep-grob-milunka_150x0

Milunka Savić počiva u grobnici na kraju groblja / Foto: A. Stevanović

 MILUNKA Savić, jedna od najvećih srpskih heroina, nije sahranjena u Aleji velikana već u porodičnom grobnom mestu, na Novom groblju u Beogradu. Takođe, nije bilo nikakvih državnih, niti vojnih počasti. Sahranila ju je porodica.

 Po priči Milunkinog unuka Dejana Stankova, porodica je 5. oktobra 1973. obavestila Skupštinu grada Beograda da je Milunka Savić preminula i dobila odgovor da sačekaju sa sahranom koji dan. Čekali su nekoliko dana, a potom je o svom trošku sahranili u porodičnom grobu. Iz Skupštine grada Beograda im se nikada više niko nije javio.

  – Moja baka Milunka, kao i majka Milena Stankov sahranjene su, zapravo, na ratničkoj parceli broj 101. To je naša porodična grobnica, u kojoj je baka sahranjena 1973. godine, a moja majka 1987. Prilikom sahrane bake Milunke govorili su visoki oficiri JNA i predstavnici Društva za negovanje spomenika i tradicija oslobodilačkih ratova – kaže unuk Dejan Stankov.

  Svedočeći u emisiji Olivere Kovačević na RTS vojni istoričar Milovan Prelević, koji je govorio na sahrani, rekao je da je sramota da je srpska heroina sahranjena u privatnoj grobnici, pored ograde na kraju Novog groblja u Beogradu.

 U sredu je ekipa „Novosti“ obišla Novo groblje i pronašla grob u koji je sahranjena Milunka. Na nadgrobnoj ploči piše: „Milunka Savić Gligorević, nosilac Karađorđeve zvezde 1890-1973. Kći Milena Stankov 1924-1987.“ Rodbina je na crni mermer položila zeleni venac sa porukom: „S poštovanjem i ljubavlju Milčiki Savić – potomci 1912-1920. Novi Beograd“

Žena heroj sa 13 svetskih i najviših srpskih odlikovanja živela je poslednjih godina u bedi. Primala je 1969. pomoć od Jugoslovenske investicione banke, a Skupština grada Beograda joj je 1970. poklonila mali stan na Voždovcu. Posle toga je država zaboravila. Srpska heroina danas u Srbiji ima samo dva spomenika. Prvi je otkrila u aprilu 1991. Skupština grada Beograda na njenoj kući, na kraju Voždovca, a drugi je novembra 1995. otkrio premijer Mirko Marjanović u Jošaničkoj banji.

Kako u srpskoj istoriji nema boljeg primera nacionalnog herojstva od Milunke Savić, RTS i Olivera Kovačević su pokrenuli inicijativu da se Milunka Savić sahrani u Aleji velikana.

– Tu ideju smo preneli Skupštini grada Beograda i gradonačelniku Draganu Đilasu. Oni su prihvatili ideju, ali su napomenuli da će to i uraditi ako se porodica Milunke Savić sa time složi. Do danas odgovor od porodice nismo dobili i ta ideja nije realizovana – kaže Olivera Kovačević.

– Prvi put od „Novosti“ čujem za tu ideju. Nama se niko iz RTS i Skupštine grada nije obraćao, niti je tražio naše mišljenje. Mi kao direktni naslednici Milunke Savić prihvatamo ovu inicijativu. A verujem da tako misle i Milunkini rođaci iz Kraljeva i Čačka – rekao nam je vidno iznenađen Dejan Stankov.

Kompanija „Novosti“ podržava ideju RTS i Skupštine grada Beograda da najhrabrija Srpkinja, žena borac za slobodu srpskog naroda, bude uz državne počasti sahranjena u Aleji velikana na Novom groblju u Beogradu.

M. Lopušina/10. oktobar 2012./novosti.rs

___________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

SPLETEN VENAC SRPSKOJ HEROINI MILUNKI SAVIĆ

U Crnoj Gori pokrenuta zanimljiva akcija obeležavanja četiri decenije od smrti heroine kojoj se divio svet. Andrija Markuš sabrao 24 pesme posvećene srpskoj Jovanki Orleanki

TamoiOvde-MilunkaSavic_620x0

Milunka Savić

SRPSKA Jovanka Orleanka, junak iz ratnog i mirnodopskog vremena, Milunka Savić nije zaboravljena u Crnoj Gori.

 Zanimljiva akcija povodom obeležavanja četiri decenije od smrti heroine kojoj se divio svet, kojom rukovodi poznati arhitekt i pisac Andrija Markuš iz Podgorice, ide u više pravaca.

 Svakako najznačajniji poduhvat je knjiga „Radenkov hajduk Milunka Savić“, koja je već u elektronskoj formi spremna za štampanje.

– Na moj poziv dvadeset i četiri pesnika iz Crne Gore napisali su po pesmu o junakinji iz Balkanskih i Prvog svetskog rata, podvižnici iz vremena mira koja je podizala trideset i dvoje siromašne dece, radeći najobičnije poslove i kao čistačica, zaboravljena, ali nikada obeshrabrena – kaže za „Novosti“ Andrrija Markuš. – Među autorima je i mitropolit crnogorsko-primorski gospodin Amfilohije.

Markuš se pismima obratio i na dve važne adrese u Srbiji.U obraćanju Njegovoj svetosti patrijarhu srpskom Irineju Andrija Markuš predlaže da se pokrene postupak kanonizacije Milunke Savić, podsetivši na Milunkine reči: mene otac nije učio da ubijam, već samo da se branim. A branila je, navodi Markuš i svoju zemlju i svoj narod. Kao i Sveti Petar Cetinjski, koji je sabljom branio svoj narod od istrebljenja, kao i Sveti Đorđe kopljem, a u miru blagošću i najvišim humanim i moralnim vrednostima.

PRIZNANjE KOLIKO može ljudsko biće u telu žene, učinila je Milunka, i u tome joj nema ravne. Knez Lazar postade Sveti car Lazar i Nemanja postade Sveti Simeon…Milunka Radenkova, predskazanjem rano nazvana Radenkov hajduk, sa neviđenim žrtvovanjem u miru,postala je srpska majka Tereza, pre Tereze. Ostaje nam da mi to priznamo – kaže Markuš.

Uvaženi književnik dalje podseća na reči generala Emila Geparta, koji je ranjenoj Milunki u Bizerti rekao: „Sine ozdravi što pre, Francuska te moli“. Šest godina u rovovima, devet puta ranjena, dvanaest puta odlikovana. Primila je dve Legije časti iz ruku maršala Franše d’Eperea i generala Morisa Saraja. Jedina je žena u svetu okićena francuskim Ratnim krstom sa zlatnom palmom. Njoj u čast bile su spuštane na pozdrav zastave francuskih pukova iz bitaka kod Argoa,Liježa, Verdena i Marne…

– Milunki su Britanci dodelili Orden Svetog Majkla, Rusi Svetog Đorđa Pobedonosca, Srbi dve Karađorđeve zvezde i dve Obilićeve medalje za hrabrost. A tek njena herojstva u miru, kada je i više nego što je mogla davala da pomogne siromašnima. Sve do svoje smrti.

Ponosna i dostojanstvena, tiha i božanski skrušena. Ona je svetica kakvu naš narod nije rađao, kazao je Markuš.

Podgorički pisac i humanista, obratio se i srpskom premijeru Ivici Dačiću.

Podsećajući da je na inauguraciju Šarla de Gola bila pozvana Milunka Savić (nije tu čast imao ni tadašnji predsednik Jugoslavije), Markuš naglašava da jedna skromna ulica u Beogradu danas nosi Milunkino ime, a da ima mnogo razloga da se njenim imenom zove ceo jedan grad.

– Veći neki grad ili najveći bulevar u Beogradu bi trebalo da nosi ime heroine rata i mira, da se obnovi njena potpuno oronula kuća – piše Markuš srpskom premijeru. – Sećanje na nju treba stalno da se obnavlja u svakoj srpskoj kući, da se mladi nadahnjuju vrednostima koje je ova junak-žena raskošno pokazivala u ratu, većma i u miru. Naspram svih poroka kojima su danas mladi izloženi.

Markuš je podsetio da Milunka nije sahranjena u Aleji velikana, već nekom sudbinom na tridesetak metara od uređenog groblja Austrijanaca i Mađara, protiv kojih se borila.

 S. Gregović | 20. april 2013. /novosti.rs

____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

 

PLAČU LI i ŽIVOTINJE…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________

Uplakano slonče rastužilo svet, ali ne i majku

Džuangdžuang je slonče jednog zoo vrta u Kini koje je majka grubo odbacila, povredivši ga samo pet dana po rođenju

TamoiOvde-Austria Zoo


Beta/AP Photo/Hans Punz

 Mladunče je uspelo da preživi fizički napad majke, ali je posle toga plakalo čitavih pet sati.

Fotografija slončeta u suzama, što je izuzetno redak događaj, postavljena je na Internet gde je ražalostila sve one koje su je videli.

Misleći da je posredi bio nesrećan slučaj, veterinari su ponovo spojili životinje kada se slonče oporavilo. Vrlo brzo, međutim, majka je opet napala svoju bebu.

Tužno i uplakano slonče na kraju je odvojeno od majke, a brigu o njemu preuzeo je jedan od čuvara vrta.

______________________________________________________________________

______________________________________________________________________

Da li životinje plaču kada su tužne?

 To se pitanje ponovo postavilo nakon prošlonedeljne vesti o novorođenom slončiću koji je neutešno plakao pet sati nakon što ga je majka nagazila i napustila.

TamoiOvde-2544177445239873d8d6ed833515313_orig

Jams_123/Flickr.com

Slončića nazvanog Zuang-zuang ubrzo je udomio čuvar u Prirodnom rezervatu divljih životinja i mališan dobro napreduje.


„Neki sisari mogu da plaču ako se osećaju napušteno“, objasnio je stručnjak za ponašanje životinja Mark Bekof za Diskaveri njuz.

Ljudska, ali i slonovska novorođenčad, verovatno plaču kada su pod stresom, a ne zbog tuge. „Ali i stres je emocija“, istakao je Bekof.

Rekao je kako su ranije studije pokazale da kokoške, miševi i pacovi pokazuju empatiju, tj. saosećaju sa tuđim bolom, što je još kompleksnija emocija.

Kako bi plakale, životinje moraju da budu društvene prirode, da imaju anatomiju oka sličnu našoj i strukturu mozga koja može da procesuira emocije.

TamoiOvde-4463955965239873f21800212024099_w640

jhoc/Flickr.com

 Pas je jedna od društvenijih životinja, ali naučnici i vlasnici do sada nisu zabežili nijedan slučaj depresivnog, uplakanog psa.

„Međutim, psi i neke druge životinje sigurno pate i prepoznaju patnju drugih“, rekao je profesor evolucionarne antropologije na Univerzitetu Djuk, Brajan Her.

U anketi na stranici „Dognition“, 72 posto ispitanika odgovorilo je da njihovi psi malo do ekstremno pate zbog odvajanja, što uglavnom pokazuju tako što cvile i zavijaju.

„Psi možda ne plaču suzama, ali plaču vokalno kada su uplašeni, pod pritiskom ili usamljeni“, rekao je Her.

Preko polovine ispitanika reklo je da su ih njihovi psi tešili kada su bili tužni i uplakani.

Izvor: b92.net


Priredio: Bora*S

ŽIVOT NA VRHU STENE…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Gruzijski monah Maksim Kvavtaradze (59) već 20 godina živi u potpunoj osami na 40 metara visokoj steni Katshkhi.

Kada želi da siđe sa stene iznad manastira, Maksim je potrebno 20 minuta da se spusti niz stepenice.

TamoiOvde-Maksim1Namirnice mu obično donose i podižu vernici pomoću kanapa, a on sam silazi dva puta nedeljno kako bi se molio s njima.

Pre nego što se zamonašio 1993. godine, radio je kao radnik na dizalici, pa je oduvek voleo visine.

„Ovde je tolika tišina da možete osetiti Božije prisustvo”, kaže o. Maksim.

 Njegovi jedini posetioci su sveštenici i grupe problematičnih mladih ljudi koji traže utehu u manastiru u podnožju planine.

TamoiOvde-Maksim4Fotograf Amos Šaple posetio je monaha, ali mu on nije odmah dozvolio da se popne na stenu. Umesto toga proveo je četiri dana moleći se po sedam sati. Na kraju mu je dozvoljeno da se popne uz stepenice.

Maksim mu je rekao da se zamonašio nakon boravka u zatvoru, kada je odlučio da promeni svoj život. Kada je tek došao na vrh stene, spavao je u frižideru.

 Sada se na vrhu stene nalazi udobna koliba sa krevetom.

Stenu Katshki koristili su stolpnici, hrišćanski podvižnici koji žive na vrhovima stubova i stena. Praksu je, u 15. veku, zaustavila otomanska okupacija.

Vekovima je ova stena bila napuštena, a lokalno stanovništvo je samo proučavalo misteriozne ruševine u njenom podnožju.

TamoiOvde-Maksim2Planinar Aleksander Japardize je 1944. godine predvodio grupu koja je prva dokumentovala vrh stene i otkrila ostatke kapele i skelet monaha koji je tu živeo.

Ubrzo nakon pada komunizma i ponovnog oživljavanja religije u Gruziji, o. Maksim je odlučio da živi na vrhu stene, kao što su to nekada činili stolpnici.

„Kao mladić sam pio, prodavao drogu i slično. Kada sam završio u zatvoru, znao sam da je vreme za promenu. Sa prijateljima sam pio u okolini i viđao sam ovo mesto, gde se zemlja sreće sa nebom. Znali smo da su monasi nekada živeli ovde i osećali smo veliko poštovanje prema njima. Prve dve godine nije bilo ničega, te sam spavao u starom frižideru, koji me je štitio od vremenskih neprilika“, ispričao je Maksim.

Naknadno je, zajedno sa lokalnom hrišćanskom zajednicom, napravio stepenice, obnovio crkvu i izgradio kolibu.

TamoiOvde-Maksim3Ljudi koji se nađu u životnim problemima dolaze, ostaju i traže savet od o. Maksima i mladih sveštenika. Bivaju ugošćeni pod uslovom da se pridruže sveštenicima u molitvi po sedam sati dnevno, a pomažu i u službi.

Stolpnici su bili grupa ranohršćanskih asketa koji su provodili vreme sedeći ili stojeći na vrhu uskih stubova.

Najpoznatiji je Sveti Simeon Stolpnik, koji je od 423. godine proveo 30 godina na vrhu stuba.

Sveti Alimpije Solpnik je u šestom veku proveo 67 godina na stubu. Poslednjih 14 godina je proveo ležeći, budući da više nije mogao da stoji.

Izvor: The Telegraph/radiosvetigora.wordpress.com

___________________________________________________________________________________

MISTERIOZNO USISAVANJE…

TAMOiOVDE____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Ogromna rupa koja se prošlog leta otvorila u zemlji u gradu Asamšn Periš (Assumption Parish) u Luizijani doslovno guta drveće i izbacuje toksične gasove šireći se močvarom na jugozapadu ove američke savezne države, piše Daily Mail.

TamoiOvde-0614007.74Rupa dubine 120 metara, je navodno, nastala probijanjem prirodnog gasa na površinu, a od prvog dana predstavlja veliki problem za stanovnike okolnog područja.

Robert Man, profesor s Univerziteta u Luizijani uputio je guverneru ove države pismo u kojem ga pozva da se institucije aktiviraju i pomognu lokalnom stanovništvu koje se svako jutro budi u sve zagađenijem prirodnom okruženju. (trojka.rs)

***

Zvaničnici Asampšen Periša u Luizijani objavili su snimak na kojem se vidi kako je rupa u močvarnoj oblasti, veličine 10 hektara, progutala drveće za nekoliko sekundi.

slikacitava.phplujzijanaViše od godinu dana nadležni su pratili kako se vrtača širi i guta zemlju, močvaru, preti kućama. Rupa, otkrivena 3. avgusta 2012, narasla je za godinu dana na 10 hektara, a za 350 stanovnika male parohije evakuacija je sve izvjesnija, jer se vrtača širi i dalje.

Američki mediji prenose tvrdnje lokalnih vlasti da je rupa nastala nakon urušavanja podzemne pećine, oko 65 kilometara južno od Baton Ruža, pretvarajući zemljište u tečno blato.

Džon Bodro, direktor za vanredne situacije parohije, primetio je mehuriće na površini i počeo da snima, da bi uskoro uhvatio trenutak kada je drveće povučeno u vodu.

Država Luizijana je početkom meseca najavila tužbu protiv „Teksas Brin LLC“ zbog zagađenja i velike rupe za koju zvaničnici Asampšen Periša kažu da je uzrokovana kolapsom slane pećine, koju je eksploatisala ta kompanija.(glassrpske.com)

_________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Priredio:Bora*S

NOVA AMAZONSKA MISTERIJA…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________

Kula i ograda prečnika dva centimetra!

Otkriveni su u Amazonu početkom juna i još uvek niko od naučnika nema predstavu šta bi to moglo biti i kojoj životinjskoj vrsti pripada.

Amazonska misterija, foto 1Minijaturna i misteriozna!

 U peruanskom delu Amazona otkrivena je čudna „struktura“ – mala šiljata kula sa ogradom oko sebe, prečnika dva centimetra.

Naučnici su u čudu! Ko u prirodi pravi ovakve stvari?

Prvu ovakvu strukturu primetio je početkom juna Troj Aleksander, student Univerziteta „Džordžija tek“, i to na dnu plave cirade koja se nalazila u blizini Istraživačkog centra „Tambopata“ u Peruu.

 

TamoiOvde-Amazonska misterija, foto 2Posle toga je naišao na još tri identične strukture u džungli.

Nakon ovog otkrića svoje fotografije postavio je širom interneta u pokušaju da otkrije njihovo poreklo.

Još nije uspeo da dođe do odgovora.

Fil Tores, biolog istraživačkog centra „Tambopata“ takođe je postavio link do fotografija na svom Tviter nalogu pošto je i on podjednako zbunjen ovim otkrićem.

 

TamoiOvde-Amazonska misterija, foto 3Vilijam Eberhard, entomolog iz „Smitsonijan“ instituta za tropsko istraživanje izjavio je za „Smitsonijanov“ sajt da ni on nema predstavu šta je strukture napravilo niti šta one predstavljaju.

Neki su sugerisali da je stvorena od strane Urodidae porodice insekata, odnosno vrste poznate po tome što plete čaure slične korpama, kao i da je to možda nepotpuna čaura.

Nagađa se i da je reč o „radu“ moljca iz Bucculatricidae porodice.

Izvor: rts.rs



P.S.

Ko god da je, vrstan graditelj je!

Bora*S


 

KOPIRANJE PRIRODE…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

TEHNOLOGIJE KOJE SMO UKRALI OD ŽIVOTINJA

Ljudi kradu ideje od prirode već decenijama unazad. Danas je nauka kopiranja prirode, poznata kao biomimetika, industrija vredna milijarde dolara. Evo nekoliko primera novih tehnologija.  

1. Ajkulina koža – novi materijal za katetere

shark-skin Bolnice su uvek opterećene brigom o bacilima. Bez obzira na to koliko često doktori i tehničari peru ruke, oni ipak nehotično prenose bakterije i viruse sa jednog pacijenta na drugog. Ajkule su, međutim, uspele da ostanu čiste više od 100 miliona godina. A sada, zahvaljujući njima, infekcije mogu da odu u istoriju sa dinosaurusima.

Za razliku od ostalih velikih morskih stvorenja, na ajkulama se ne skuplja sluz, alge ili prilepci. Taj fenomen je zaintrigirao inženjera Tonija Brenana, koji je pokušavao da osmisli bolji premaz za brodove koji bi sprečio kačenje prilepaka. Pošto je bolje proučio kožu, otkrio je da je čitavo ajkulino telo prekriveno minijaturnim, neravnim ljuskama, nalik na tepih od sićušnih zuba. Alge i prilepci ne mogu na tome da se zadrže, a ni problematične bakterije E.Coli i Staphylococcus aureus.

Brenanovo istraživanje je inspirisalo kompaniju Šarklet, koja je počela da istražuje kako bi ajkulina koža mogla da se iskoristi za pravljenje zaštitnog sloja koji bi odbijao bacile. Danas, ova firma proizvodi plastične omotače koji se testiraju na bolničkim površinama koje se najčešće dodiruju (svetlosni prekidači, monitori, kvake). S obzirom da se njihov izum dosad pokazao uspešnim, Šarklet je otpočeo nov projekat kojim će napraviti plastični omotač koji će pokrivati drugi čest izvor infekcija – kateter.

2. Betštap

ultracane1Zvuči kao početak lošeg vica: ekspert za ljudski mozak, biolog-stručnjak za slepe miševe i inženjer su ušli u kafić. Ali stvarno se to dogodilo kada je opušteni izlazak umova sa Lids univerziteta doveo do pronalaska Ultrakejna, štapa za hodanje za slepe koji vibrira kada se približi nekom objektu.

Štap koristi lociranje ehom, istim sistemom senzora koji koriste i slepi miševi da bi mapirali svoje okruženje. On ispušta 60000 ultrazvučnih otkucaja u sekundi i osluškuje ih kada se vrate. Kada se neki vrate brže od ostalih, to označava objekat u blizini, a to prouzrokuje vibriranje štapa. A pošto su impulsi štapa i povratna reakcija nečujni, ljudi mogu i dalje da čuju sve oko njih. Iako se Ultrakejn nije prodavao u nekim većim količinama (čak postoje informacije da firma Sound Foresight ne posluje više) nekoliko firmi iz Amerike i Novog Zelanda pokušavaju da osmisle nove proizvode koji se zasnivaju na ovoj tehnologiji.

3. Operacija nosa za vozove

Kada je prvi japanski Šikansen voz napravljen 1964.godine mogao je da ide brzinom od 180 km/h. Međutim, vožnja ovakvom brzinom je imala loše sporedne efekte. Svaki put kada je voz izlazio iz tunela, čuo se jak zvuk koji je ličio na eksploziju i putnici su se žalili da imaju osećaj da se voz skuplja.

vodomar Tada je na scenu stupio inženjer i ljubitelj ptica Eiji Nakatsu. Otkrio je da voz gura vazduh ispred sebe i formira zid od vetra. Kada se taj zid sudari sa vazduhom izvan tunela,  stvori se jak zvuk i napravi se veliki pritisak na voz.

Kao inspiraciju za rešenje ovog problema, Nakatsu je pronašao vodomara. On živi na granama visoko iznad jezera i reka i lovi ribu tako što se sa visine obrušava u vodu. Njihovi kljunovi, nalik na noževe, seku vazduh i jedva naprave pokoji talasić kada ulete u vodu.

Danas, japanski brzi vozovi imaju dugačke noseve nalik na kljunove koji im pomažu da izađu tiho iz tunela. U stvari, redizajnirani vozovi su za 10% brži i troše 15% manje goriva od svojih prethodnika.

U Srbiji još uvek pokušavamo da otkrijemo tajnu tehnologiju kojom bi vozovi išli preko 50 na sat.

4. Tajna moć peraja

Jedan naučnik smatra da je pronašao duboko u okeanu rešenje za izlazak iz energetske krize . Frenk Fiš, stručnjak za dinamiku fluida i morski biolog, primetio je nešto na perajama grbavog kita što je izgledalo nemoguće. Grbavi kitovi imaju izbočine na prednjoj ivici peraja, koji seku vodu i omogućavaju kitovima da plove okeanom sa velikom lakoćom. Ali prema zakonim hidrodinamike, te izbočine bi trebalo da odmažu perajima da rade svoj posao. Profesor Fiš je rešio da ispita stvar. Postavio je 3,5 metra veliki model peraja u tunel i bio svedok opovrgavanja našeg poznavanja fizike.

Te izbočine, koje se nazivaju kvržice, su činile peraje još više aerodinamičnim. Ispostavilo se da su one pozicionirane na takav način da cepaju vazduh kroz koji prolazi peraje u komade, poput četke koja prolazi kroz kosu. Fišovo otkriće, koje se sada naziva “efekat kvržice”, se ne primenjuju samo na peraja u vodi, već i na elisu u vazduhu.

Na osnovu ovog istraživanja, Fiš je dizajnirao elise sa izbočinama koje prolaze kroz vazduh 20% efikasnije od standardnih. Formirao je kompaniju Vejlpauer koja ih proizvodi i prodaje. Međutim, ono što Fiš želi da upeca je energija vetra. On veruje da će dodavanjem samo nekoliko izbočina na elise turbina doneti revoluciju u tu industriju, čineći vetar vrednijim nego ikad.

5.Bazilisk  gušter robot ?!

bazilisk Postoji razlog zbog koga se  gušteri često nazivaju Isus Hrist gušterom: oni hodaju po vodi. Tačnije, trče. Mnogi insekti mogu da izvedu sličan trik, ali oni to uspevaju zbog toga što su dovoljno lagani da ne probiju površinski napon vode. Mnogo veći bazilisk ostaje na površini pokretanjem stopala pod određenim uglom tako da njihovo telo izlazi iz vode i ide napred.

 

Od 2003. godine profesor robotike Metin Siti je pokušavao da napravi robota koji bi mogao da izvede baziliskovo trčanje po vodi. Taj posao nije lak. Ne samo da su motori morali da budu jako laki, već su i noge morale da dodiruju vodu na savršen način svaki put, iznova i iznova. Posle mnogo rada, Siti i njegovi studenti su stvorili prvog robota koji može da hoda po vodi. Njegov dizajn još uvek nije savršen. Mehaničko čudo se još uvek ponekad preturi ili potone. Međutim, kada bude napravljen kako treba mogao bi da se koristi za nadgledanje kvaliteta vode u rezervoarima ili čak da pomaže u spasavanju ljudi za vreme poplava.

6.Morski sunđer zna magiju

Narandžasti sunđer nije nešto naročito interesantan; u suštini lopta koja stoji na dnu okeana. Nema organe, digestivni sistem ni sistem za cirkulaciju. Sedi po ceo dan i filtrira vodu. A opet, ovo stvorenje može biti katalizator za sledeću tehnološku revoluciju.

“Skelet” sunđera je niz rešetki od kalcijuma i silicijuma. U stvari, sličan je materijalu koji se koristi za solarne panele, mikročipove i baterije – s tim da kada ih ljudi prave, oni koriste mnogo energije i razne otrovne materije. Sunđeri to rade bolje. Oni jednostavno ispuštaju specijalne enzime u vodu koji izvlače kalcijum i silicijum a onda preuređuju hemikalije u precizne oblike.

Danijel Mors, profesor biotehnologije, je dobro proučio enzimsku tehniku sunđera i 2006. godine je uspešno kopirao. Danas, nekoliko kompanija se udružuje u multimilionsku alijansu koja će se potruditi da komercijalizuje proizvode koji se baziraju na toj tehnici.

7. Ose znaju kako da buše

Ne plašite se od dve ogromne žaoke koje ima osa drvenarica. To nisu žaoke; to su burgije. Ose drvenarice koriste te igle (koje mogu biti duže od njih samih) za bušenje rupa u drveću, u kojima ostavljaju svoje mlade.

Godinama unazad, biolozi nisu mogle da shvate kako bušilica ose drvenarice radi. Za razliku od običnih bušilica, kojima je potrebna dodatna sila, ose mogu da buše pod kojim hoće uglom sa malo napora i malom telesnom težinom. Posle godina proučavanja, naučnici su najzad shvatili da te dve igle probijaju sebi put u drvo, tako što odguruju jedna drugu i potiskuju se poput rajsferšlusa.

Astronomi sa Bat univerziteta u Engleskoj su došli na ideju da bi osina bušilica dobro došla u svemiru. Naučnici odavno znaju da, ako žele da probaju da pronađu život na Marsu, moraju da ga iskopaju. Međutim sa tako slabom gravitacijom nisu bili sigurni kako da stvore pritisak koji će bušiti tvrdu površinu ove planete. Inspirisani ovim insektima, naučnici su dizajnirali testeru sa dodatnim sečivima koja se međusobno odguruju poput osinih igala. U teoriji, ova sprava bi mogla da radi i na površini meteora, gde gravitacije uopšte nema.

 

8. Pogled iz jastogovog ugla

lexid Postoji razlog zbog koga su rendgen mašine velike i nezgrapne. Za razliku od vidljive svetlosti, X-zraci ne vole da se krive, tako da je teško manipulisati njima. Jedini način za skeniranje torbi na aerodromima i ljudi u doktorskoj ordinaciji je bombardovanje subjekata mlazom radijacijom – a to zahteva veliki uređaj.

Ali jastozi, koji žive u mračnoj vodi na 100 metara ispod površine okeana, poseduju sposobnost rendgenskog vida mnogo bolju od  bilo koje naše mašine. Za razliku od ljudskog oka, koja vidi prelomljene slike koje mozak mora da interpretira, jastozi vide direktan odraze koji mogu da se fokusiraju u jednu tačku, gde se skupljaju da bi formirali sliku. Naučnici su shvatili kako da kopiraju ovaj trik da bi napravili nove rendgen mašine.

Rendgenski aparat Jastogovo oko izgleda kao baterijska lampa i s njim možete videti kroz 8 centimetara debele zidove.

Uređaj ispaljuje rendgenske zrake male snage kroz objekat i nekoliko njih se odbiju nazad od onoga što se nalazi sa druge strane. Upravo kao i jastogovo oko, povratni signali su usmereni kroz sićušne cevi i tako kreiraju sliku. Već je uloženo milion dolara u dizajn ovog uređaja jer se očekuje da će biti od velike pomoći u otkrivanju krijumčara.

 

9. Pravi se mrtav i spasi mnoge živote

Kada zagusti, pravićemo se da smo mrtvi. To je moto dva najizdržljivija stvorenja u prirodi – oživljavajuće biljke i tardigrade (vodeni medvedi). Njihovi neverovatni biohemijski trikovi mogu pokazati naučnicima kako da spasu živote miliona ljudi u zemljama u razvoju.

Oživljavajuće biljke su grupa pustinjskih mahovina koje se sparuše tokom sušnih perioda i izgledaju mrtvo godinama, ili čak decenijama. Međutim kada kiša padne, biljke se zazelene ponovo, kao da se ništa nije desilo. Vodeni medved ima sličan trik. Mikroskopski mala životinja može da se ugasi i da, za to vreme, izdrži najbrutalnije uslove koji su poznati čoveku. Može da izdrži temperature blizu apsolutne nule i iznad 150 stepeni, da bude bez vode deset godina, 1000 puta jaču radijaciju od bilo koje životinje na Zemlji i čak da ostane živa u vakuumu svemira. U normalnim okolnostima, vodeni medvedić izgleda kao vreća za spavanje sa debelim nogama, ali kad se suoči sa ekstremnim uslovima, vreća se sparuši. Ako se uslovi vrate u normalu, mališi je potrebno samo malo vode da bude kao i ranije.

 

vodeni_medved1Tajna opstanka ovih organizama je u dubokoj hibernaciji. Oni zamenjuju svu vodu u organizmu šećerom koji se stvrdne u kristal. Rezultat je stanje obustavljenih pokreta. I dok sam proces ne bi spasao ljude (smenjivanje vode u našoj krvi šećerom bi nas ubilo), uspeo bi da sačuva vakcine.

Svetska zdravstvena organizacija procenjuje da dva miliona dece godišnje umire od bolesti koje bi mogle biti sprečene primanjem vakcina kao što su difterija, tetanus i veliki kašalj. Pošto vakcine sadrže žive organizme koji brzo umiru na tropskoj vrućini, njihov transport je težak. Zato britanska kompanija traži rešenje u ponašanju vodenih medveda i oživljavajućim biljkama. Stvorili su šećerni konzervans koji učvršćava žive organizme u vakcinama i pretvara ih u staklene perle, i time stvorili uslove da vakcine traju više od nedelju dana na velikim vrućinama.

10. Karoserija od tukanovog kljuna

tukan Tukanov kljun je tako veliki i debeo da bi mogao (da je toliko i težak) da povuče pticu na dole. Dovoljno je tvrd da sažvaće najtvrđe ljuske voćaka i dovoljno čvrst da služi kao oružje protiv drugih ptica, a opet tukanov kljun je gust koliko i stiropor.

 

Mark Majers, profesor na Kalifornijskom Univerzitetu je tražio objašnjenje zašto je kljun tukana toliko lagan. Na prvi pogled, izgleda kao pena obložena tvrdom ljuskom, nalik na biciklističku kacigu. Ali Majers je otkrio i da je sama pena u stvari komplikovana mreža sićušnih skela i tankih membrana. Skele su načinjene od teške kosti, ali je između njih toliki razmak da ceo kljun ima gustinu samo kolika je jedna desetina gustine vode. Majer smatra da bismo kopiranjem tukanovog kljuna mogli da napravimo karoserije automobila koje bi bile jače, lakše i sigurnije.

Izvor:ekologija.rs/

FENOMENALAN KANJON NA GRENLANDU…

tamoiovde-logo

OTKRIVEN OGROMAN KANJON NA GRENLANDU

Naučnici veruju da je kanjon dug 750 kilometara i dubok 800 metara nastao mnogo pre nego što su sneg i glečari prekrili ovaj deo planete

Foto NASA 1

Foto NASA

 Naučnici NASA-e otkrili su veliki kanjon koji se nalazi na Severnom polu, za koji se do sada nije znalo.

 On ima karakteristike krivudavog rečnog toka čija je dužina najmanje 750 kilometara, čime je duži od Grand Kanjona. Na svojim delovima dubok je oko 800 metara.

 Veruje se da je ovaj veliki prirodni fenomen nastao mnogo pre nego što su sneg i glečari prekrili ovaj deo planete.

– Neko bi mogao da pomisli da smo potpuno istražili i ucrtali na mapu sve kopnene predele Zemlje.

Međutim na planeti  postoji još mnogo mesta koje bi trebalo proveriti, a sakriveni su od javnosti –  rekao Džonatan Bamber sa Univerziteta u Bristolu.

Foto NASA 2.

Foto NASA

Naučnici su koristili gomilu rudarskih snimaka koji su nastali proteklih godina kako bi dobili sliku terena ispod leda. Veliki deo podataka prikupljen je od 2009. godine u misiji NASA operacije Ajs Bridž. U istraživanju su korišćeni posebni radari koji mogu videti sve što se nalazi ispod debelih naslaga glečara.

Skriveni kanjon je veći od Velikog kanjona u Arizoni a istraživači veruju da on ima važnu ulogu u transportu vode, koja se stvara pri dnu glečera, prema okeanu.



Izvor:Telegraf.rs

______________________________________________________________________________________________________________

PRIRODA OSLOBODILA 11 HILJADA KROKODILA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________________________________________________________________________

Gajeni krokodili pobegli sa farme u Kini nakon poplave

309019_20130126reutersmike-hutchingsmussinadi004538317_ffNepoznat broj krokodila dospeo je na slobodu, zahvaljujući poplavi koja ih je oslobodila sa jedne farme u Kini gde ih gaje zbog mesa.

Vlasti južne kineske pokrajine Gvangdong saopštile su da su i stanovništvo i nadležne službe u pripravnosti posle bekstva krokodila prošle subote, pošto je poplava razorila farmu.


Radnici sa farme rekli su da su krokodili najverovatnije pobegli i u reke i u močvare.


Na farmi od 11 hektara bilo je 11.000 krokodila za klanje. Od njihovog mesa se prave mnoge prerađevine. Krokodilsko meso se u nekim južnim kineskim provincijama, uključujući i Gvangdong, smatra delikatesom, i veoma zdravim.


Do večeras je uhvaćeno 27 krokodila, ali je nepoznat broj i dalje na slobodi.
– Krokodili u bekstvu su veoma opasni – rekao je Džou Mingui, glavni menadžer koji upravlja farmom.

Beta | 22. 08. 2013. Foto: Reuters-Ilustracija

_____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Krokodili u bekstvu su veoma opasni – ma šta mi reče!

I kako nepoznat broj?  Sabiranje i oduzimanje, ništa…

E moje Vesele klupe!

Nego, zašto mi nakon čitanja prethodnog, pade na pamet Preverova “ Lov na kita“?

 

U lov na kita, u lov na kita,
Govorio je otac gnevnim glasom
Sinu Srećku pod šifonjerom,
U lov na kita, u lov na kita
Što nećeš
Da ideš, ej?
A što da lovim to živinče,
Ništa mi nije učinilo, tata,
Idi, ćale, lovi sam,
Kad ti se sviđa,
Ja više volim d’ ostanem kod kuće s majkom
I bata-Gasom.
I otac na svom kitolovcu potpuno sam brodi
Po uzburkanoj vodi…
Otac na moru,
Sin kod kuće,
Kit van sebe.
Čorbaluk supe vruće
Prevrnu bata-Gasa.
Bura bila strašna,
Supa bila slasna.
Srećko seo pa se vajko:
Što ne odoh u lov, majko,
U lov na kita?
Zar priliku retku ja da upropastim
I brkove svoje kitom ne omastim?
Al’ otvoriše se odnekuda vrata –
Mokar i zadihan pojavi se tata
Sa kitom na ramenu.
I na sto kita tresnu, životinju lepu
Plavooku,
Što se ne viđa svakodnevno
Pa reče plačevno:
Šta zurite, požurite,
Isecite ga, gladan sam, ‘oću da jedem.
Ali naš Srećko ustade kao od bede,
Pogleda svoga oca u beonjače,
U beonjače plavih očiju,
Plavih kao u plavookog kita.
A što jadno živinče da sečem kad mi
Ništa nije učinilo?
Neću, uzmite moj deo, reče.
I na zemlju baci nož,
A kit nož dograbi kako ga opazi
I na oca jurnu, skroz ga proburazi.
Joj, joj, reče bata-Gasa.
Ovo meni na lov liči kad se love leptirići.
I evo
Evo Srećka gde čitulju sprema.
Dok majka zbog muža crninu oblači,
Kit dom razoreni gleda okom plačnim.
I odjednom zakuka:
Zašto ubih jadnog smetenjaka?
Goniće me odsad sila motornjaka,
Istrebiće celu moju retku felu.
Nasmejavši se preteće
Uputi se ka vratima,
Udovici uzgred reče:
Gospođo, ako me neko potraži,
Budite ljubazni i recite:
Kit je izašao, izvolite sesti
I sačekajte ga ako vam ne smeta
Vratiće se opet kroz petnaest leta…

 Periredio: Bora*S