Umetnica Kumi Yamashita pravi divne portrete od konca, koji mota oko špenadli koje su prikačene za drvenu ploču.
Rođena je u Japanu, a sad radi i živi u New York-u.
Dobitnica je mnogih svetskih nagrada i priznanja u sferi umetnosti.
Njena strpljivost u radu se očitava sa svakim končićem koji je strpljivo postavljala na odgovarajuće mesto.
Izvor: otkacenaplaneta
ČUVENI CRVENI KIOSK, SIMBOL JEDNOG VREMENA, NA IZLOŽBI JE U MUZEJU MODERNE UMETNOSTI U NJUJORKU.
Autori izložbe su Martino Stierli, kustos za arhitekturu i dizajn muzeja MoMA, Vladimir Kulić, beogradski profesor arhitekture na Florida Atlantic University, a saradnik je i Ana Kats, takođe iz MoMA muzeja
U MUZEJU MODERNE UMETNOSTI U NJUJORKU U TOKU JE IZLOŽBA “BETONSKA UTOPIJA: ARHITEKTURA U JUGOSLAVIJI 1948-1980”, NA KOJOJ JE IZLOŽEN I ČUVENI CRVENI KIOSK KOJEG SE MNOGI SEĆAJU S GRADSKIH ULICA IZ VREMENA BIVŠE ZAJEDNIČKE DRŽAVE.
Izložba je podeljena u tri celine: “Modernizacija”, “Globalne mreže”, “Svakodnevni život i Identiteti”, a teme koje se obrađuju su urbanizacija velikih razmera, tehnološki eksperimenti i njihova primena na svakodnevni život, konzumerizam, spomenička kultura i globalni uticaj jugoslavenske arhitekture.
Izložba je otvorena 15, jula, a u njujorškom muzeju biće do 13. januara 2019.
Foto: facebook.com/ZiveoZivot/
Izvor:vanredno.com
____________________________________________________________________________________________
TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________
Čudna priča o životu Germana Sterligova
Sa samo 24 godine, kada većina ljudi počinje svoje poslovne karijere, Rus German Sterligov je već bio milioner sa finansijskom imperijom koja je izgradila jaku trgovinsku mrežu između Londona, Njujorka i Moskve.
Njegov život danas, nakon godina slave i bogatstva nije ono što bismo očekivali.
Odrekao se svega zarad mirnog života u prirodi. Uprkos tome što je nekada bio izuzetno bogat i moćan čovek, ovaj 47-godišnjak kaže da se danas oseća sigurnije i živi spokojno bez straha od globalne krize i ćudljivog finansijskog tržišta. Priznaje da većina njegovih bivših poslovnih saradnika smatra da je to što je uradio van pameti, ali tvrdi da se zbog svoje odluke ne kaje.
U ranim 1990-tim, kada je kraj ere komunizma postao izvestan, Sterligov je uspostavio prvu robnu razmenu sa kapitalističkim zemljama. Posao je dobro napredovao, a on je stekao reputaciju „novog“ ruskog poslovnog čoveka i uživao veliko poverenje svojih zapadnih partnera, prvenstveno Amerikanaca. Postao je prvi ruski milioner nakon 1917. godine, a 2000. godine je objavio svoju kandidaturu za predsednika Rusije.
Ispostavilo se da su biznis i politika loša kombinacija. Predizborna kampanja je bila zabranjena pod veoma čudnim okolnostima, a zbog troškova je bio prinuđen da proda svoju četvorospratnicu u elitnom delu Moskve. Iako njegovo bogatstvo ni u tom trenutku nije bilo u potpunosti ugroženo, shvatio je u kakvoj kuli od karata živi i kako lako može ostati bez svega što ima.
Tada je, navodno, odlučio da svom kapitalu sam presudi. Prodao je penthaus u Njujorku, kancelarije na Wall Streetu i u centralnom Londonu, letnjikovac u Ženevi, dvorac u Francuskoj i sedište svoje firme u Moskvi.
Odrekao se novca, kao i deonica koje su vredele na stotine miliona dolara i predložio supruzi Alyoni da svoj nakit i skupocenu odeću zameni za tradicionalnu odeću ruskih seljanki. Po Germanovim rečima, Alyona nije bila oduševljena ovom idejom i radije bi nastavila da živi kao supruga milionera, ali je ipak odlučila da ga sledi.
Na farmi koju su kupili, udaljenoj 100km od prvog naseljenog mesta, ubrzo se rodilo njihovo peto dete.
U kućama gde žive, letnjoj i zimskoj, televizija i internet nisu dozvoljeni, a decu jezicima i matematici podučavaju profesori koji dolaze iz Moskve. Sterligov insistira da svi čitaju, a o onome što pročitaju zajedno diskutuju. U javne škole odlaze tek kada postanu punoletna i školovaće se na Moskovskom državnom univerzitetu gde već studira najstarija kćerka, Pelageya.
Novinari koji su ih posetili pišu da su deca izuzetno inteligentna, rečita i pristojna, a da cela porodica deluje skladno i srećno.
Iako je odlučan u stavu da je povlačenje cele porodice u izolaciju njegova lična odluka i rezultat želje da obezbedi sebi ono najvrednije – slobodu, ljudi godinama spekulišu šta bi mogao biti pravi razlog za ovaj neobičan potez.
Jedni su uvereni da je u pitanju još samo jedan hir prvog ruskog postkomunističkog oligarha koji se jednostavno zasitio sporta u kojem je bio nenadmašiv – pravljenja para. Smatraju da se Sterligov svakako nije odrekao svega što je posedovao i da je dobar deo kapitala još uvek u njegovom vlasništvu, a da je „farmerska faza“ priprema za osvajanje tržišta budućnosti: žitarica, meda i ulja.
Oni koji su bolje upoznati sa njegovom biografijom tvrde da je zbog svojih revolucionarnih ideja i okretanja leđa zapadu postao meta za odstrel i da je stoga njegovo povlačenje bilo neminovno. Tu verziju potkrepljuju dobro poznatim incidentom kad je uoči rata u Iraku poslao otvorenu poslovnu ponudu Amerikancima da im proda 50,000 hrastovih pogrebnih kovčega.
Istovremeno, njegovi konzervativni stavovi i pokušaj učešća na izborima 2004. su ga bacili u nemilost Kremlja.
Sam Sterligov je nekoliko puta rekao da, između ostalog, nije više mogao da izdrži pritisak i rizik da mu deca budu kidnapovana, ili porodica na drugi način ugrožena. U jednom trenutku, Steriglove je u Moskvi čuvalo 60 specijalaca.
Razvoj događaja u Rusiji pokazuje da je Sterligov možda bio samo za nijansu mudriji od ostalih, pa je uspeo da predvidi budućnost „državnih tajkuna“ koji su se previše osilili. Njegov beg u izolaciju je, valja dozvoliti i tu opciju, bio pokušaj da izbegne tragičnu sudbinu Leonida Garta, Mihaila Kravčenka, Borisa Brezovskog ostalih ruskih magnata kojima je kapital došao glave.
Na pitanje novinara da li je neka od pretpostavki o njegovim budućim poslovnim planovima tačna, Sterligov je odgovorio da ni za šta na svetu ne bi pristao da se odrekne farmerskog posla i ponovo vodi svoj pređašnji život, dodavši „ne treba mi više to dirinčenje, živeli smo kao ptice u zlatnom kavezu“.
Autor: Mirjana
_____________________________________________________________________________________________________
_____________________________________________________________________________________________________
TAMOiOVDE______________________________________________________________________________
|
BERMET VINO POMIRENJA Pitanje ”čiji ćete bermet” pravi je pakao za ljubitelje ovog slatkog vina.
Legenda kaže da su bogovi izmislili pivo da im narod ne bi popio vino. Na samo desetak kilometara od Novog Sada, na obroncima Fruške Gore, na desnoj obali Dunava, nalazi se živopisno malo mesto čija istorijska uloga uveliko prevazilazi njegovu današnju ve ličinu. Pogađate, u pitanju su Sremski Karlovci.
Dolaskom Turaka, vinogradarstvo u Sremu biva skoro potpuno uništeno. Ipak, postepeno se obnavlja i pun procvat doživljava u vreme Austro-Ugarske vladavine. Iz tih vremena datiraju zapisi po kojima je vladika srpski bio rado viđen gost na bečkom dvoru, upravo zato jer je uvek donosio čuveni karlovački Bermet.
Pišući o receptima za proizvodnju vina, naveo je činjenicu da se receptura za izradu bermeta, razlikovala od kuće do kuće. Odnosno, da je svaka porodica imala neku svoju „malu tajnu“ po čemu se njihov Bermet razlikovao od drugih. Ipak, poznato je da se Bermet spravlja od preko dvadeset vrsta lekovitih trava. Takođe, fruškogorska vina su još u XV veku izvožena u Češku i Poljsku. U svakom sljučaju ukoliko vam u gorko – kiseloj ili bar neodređenoj svakodnevici života zafali malo slasti, čaša Bermeta i dobro društvo sigurno će situaciju učiniti mnogo boljom. |
Mirjana Maksimović / vm.rs
____________________________________________________________________________________________
KAKO JE KARLOVAČKI BERMET OSVOJIO EVROPU I PREPLIVAO OKEAN
Svetsku slavu vino iz Sremskih Karlovaca steklo je tokom 18. veka kada je postalo nezamenljivo na dvorskim trpezama – Porudžbine sa telefona broj 12 u Njujorku
Sremski Karlovci: grad čuven i po fruškogorskim vinima
Foto M. Mijušković
Mirišljavo je, pitko i osvaja na prvi gutljaj. Srpske vladike otvarale su uz njegovu pomoć najudaljenija vrata evropskih dvorova, nalazilo se u vinskim kartama bečkih hotela u vreme Marije Terezije, a priča kaže da je služeno i na „Titaniku“.
Reč je o bermetu, najčuvenijem vinu iz Sremskih Karlovaca, čija se tajna spravljanja prenosi s kolena na koleno.
Prvu sadnicu vinove loze na pitome padine Fruške gore doneo je krajem trećeg veka nove ere iz južne Italije rimski imperator Marko Aurelije Prob, opredelivši tako Sremske Karlovce kao buduću srpsku prestonicu vina. Na plodnim poljima, dodatno okupanim suncem iz velikog vodenog ogledala Dunava, loza je vrlo dobro uspevala, pa se glas o kvalitetnom piću brzo proširio. Slavu je stekao tokom 18. veka, kada je postao nezamenljiv na otmenim trpezama.
– U arhivu Srpske akademije nauka i umetnosti u Sremskim Karlovcima nalazi se preko 30 dokumenata o proizvodnji bermeta u 18. veku. U godišnjim izveštajima Pavla Nenadovića, karlovačkog mitropolita od 1749. do 1768. godine, sve je vrlo pedantno popisano. Sačuvano je i nekoliko vinskih karata bečkih hotela, a zabeležen je i pokušaj karlovačkih vinogradara, kao neke asocijacije o kojoj se i danas razmišlja, da tamo otvore restoran – kaže istoričar Žarko Dimić.
Istaknuti srpski pesnik, istoričar, prosvetitelj, graver, kaligraf i pisac udžbenika Zaharije (Stefanović) Orfelin dobar deo života proveo je u Sremskim Karlovcima, a objavio je 1783. godine u Beču knjigu „Iskusni podrumar“. Pišući o recepturi bermeta, kome specifičan miris i ukus daju lekovite trave, Orfelin je naveo da se najčešće upotrebljavalo 27 vrsta biljaka, ali i da je svaka porodica imala svoju „malu tajnu“.
Slavu fruškogorskih vina po evropskim prestonicama širili su i sami vinari iz Sremskih Karlovaca, „patentirajući“ svojevrstan marketing, otkriva nam dalje Dimić.
– Studentima sa naših prostora vinari bi platili da se lepo obuku i odu na ručak u najluksuznije bečke restorane. Tokom jela, oni bi zatražili vinsku kartu i pitali kelnere da li imaju karlovački bermet. Posle trećeg-četvrtog ručka i ponovljenih zahteva, gazda kafane bi zaključio da se radi o vrlo traženom vinu, koje obavezno mora da nabavi, i slao je porudžbinu u Sremske Karlovce – navodi Dimić. On ističe da se u bečkim kafanama sredinom 19. veka izuzetno kotirala i sremska ili karlovačka šljivovica.
Godine 1880. u sremskokarlovačkom ataru pod vinogradima su bila 2.983 jutra zemljišta, ali samo leto-dva kasnije zadesila ih je velika nesreća: filoksera je uništila sve zasade vinove loze. Zahvaljujući Marku Popoviću i nekolicini preduzimljivih građana, Karlovčani su zasadili nove vinograde na američkoj podlozi, i već početkom 20. veka karlovačko vino vratilo je stari sjaj.
U Sremskim Karlovcima svako će reći da se bermet nalazio u vinskoj ponudi tada najvećeg i najluksuznijeg broda na svetu „Titanika“, koji je potonuo 15. aprila 1912. godine. U olupini broda, otkrivenoj 1985. godine, navodno su pronađene i buteljke našeg desertnog pića.
Tokom tragične plovidbe, na „Titaniku“ je bilo i 19 osoba srpskog porekla, među njima, sa kartom treće klase, i Jovan Dimić iz Zrmanje, predak istoričara Žarka Dimića. U dokumentima kompanije „Vajt star lajn“ (vlasnik broda) ne pominje se bermet u meniju „Titanika“, ali ne treba isključiti mogućnost da se vino kao roba transportovalo brodom, ili da su buteljke nosili sami putnici.
– Poznati ovdašnji trgovac Petar Kostić izvozio je početkom dvadesetog veka fruškogorska vina u Englesku i Finsku, a pokušavao je da bermet plasira i na američko tržište. Kostić je bio dvorski liferant, a pored toga što je sam proizvodio vino u Sremskim Karlovcima, on ga je i otkupljivao od svojih sugrađana – objašnjava Dimić.
U Arhivu Vojvodine u Novom Sadu sačuvane su fakture Kostićevog podruma iz prve polovine dvadesetog veka na ime firme u Medison aveniji u Njujorku, čiji je broj telefona bio 12, kojoj je isporučivao bermet.
Ovo potvrđuje da je vešti trgovac ipak uspeo da „prepliva“ Atlantski okean.
Miroljub Mijušković politika.rs
____________________________________________________________________________________________
Priredio: Bora*S
U životu postoji samo jedna boja, samo jedna na umetničkoj paleti koja daje smisao i životu i umetnosti. To je boja ljubavi, govorio je umetnik.
PORTRET KOSMOPOLITSKOG SLIKARA
Mark Šagal (Vitebsk, 07. 07. 1887 – Sen Pol d Vene, 29. 03. 1985), kosmopolitski umetnik kojim se jednako diče Rusija, Belorusija i Francuska, stvorio je čudesni likovni svet sazdan od sećanja na detinjstvo i snova, motiva iz ruskog i jevrejskog folklora, mitova i legendi, ali i utisaka iz urbane svakodnevice.
Bio je izuzetno plodan umetnik koji je za sobom ostavio mnoštvo monumentalnih likovnih dela, izvedenih u raznovrsnim tehnikama. Njegove slike, crteži, grafike i ilustracije nezaobilazni su u kolekcijama moderne umetnosti u svim prestižnim svetskim muzejima, a njegovi vitraži, mozaici, tapiserije i murali krase crkve, opere i druga zdanja širom sveta, od Pariza, preko Jerusalima, do Njujorka. Svoju veliku ljubav prema teatru iskazao je kao pozorišni scenograf, a bavio se i pisanjem poezije.
Fantastični univerzum
Tokom više od osam decenija umetničkog rada oprobao se u raznim avangardnim pravcima koji su obeležili 20. vek, istražujući mogućnosti i ograničenja svakog od njih. U Parizu, u godinama pred početak Prvog svetskog rata, otkrio je raskošni i živahni kolorit fovista i zainteresovao se za kubističke eksperimente s oblicima i perspektivom, i za futurizam. Tokom sovjetske revolucije bio je narodni komesar za umetnost u rodnom Vitebsku, u kojem je osnovao umetničku akademiju. Ipak privilegije koje mu je nudila sovjetska vlast nisu ga dugo zadržale u domovini, tako da je već početkom dvadesetih ponovo otišao u umetničku prestonicu – Pariz.
Mark Šagal – Revolucija 1937
Za mladog umetnika sklonog da na slikarskom platnu oživljava svoje snove i sećanja, da se poigrava s likovima iz narodnih priča i događajima opisanim u religioznim predanjima, veoma inspirativan bio je i nadrealizam. Tridesetih i četrdesetih godina rasni progoni naveli su Šagala da se posveti dramatičnim temama i odvukli su ga u ekspresionizam.
Na njegov dugi životni vek, koji je trajao čak 98 godina, verovatno je uticalo i to što je i u poznom dobu bio veoma produktivan stvaralac. Starost ga nije sprečavala da prihvata grandiozne projekte, kao što su, recimo, vitraži na prozorima sinagoge u sklopu Hebrejskog univerzitetskog centra u Jerusalimu ili na zgradi Ujedinjenih nacija u Njujorku. Kao vremešni slikar oslikao je i svod Opere u Parizu, i izradio mural za Metropoliten operu u Njujorku.
Nadživeo je gotovo sve svoje savremenike, avangardne slikare koji su obeležili modernu umetnost u prvim decenijama dvadesetog veka poput Henrija Matisa, Žorža Braka i takođe vrlo dugovečnog Pabla Pikasa, ali i stvaraoce koji su doprineli razvoju umetnosti u drugoj polovini prošlog stoleća, poput vodećih predstavnika apstraktnog ekspresionizma Marka Rotkoa, Berneta Njumena i Adolfa Gotliba.
U Šagalovom živopisnom svetu pomešane su narodne legende i sećanja iz detinjstva provedenog na selu, utisci iz modernog gradskog života i jevrejske religiozne predstave i predanja. Fantastični univerzum tog slikara upotpunjuju scene iz cirkusa, lakrdijaši i akrobate, ubogi violinisti, sveznajući rabini, domaće životinje pitomog pogleda, devojke koje podsećaju na anđele i vile.
Njegove slike obiluku simbolikom i mističnim prizorima. Mnoge od njih nalikuju na snove deteta, često su obasjane mesečinom koja se razliva po tamnoplavoj noći ili su, pak, vatrenocrvene, preplavljene sunčevom vrelinom. Radovi tog slikara prepoznatljivi su i po izuzetno bogatom koloritu i naglašenom kontrastu između svetlih i tamnih površina. Šagalove kompozicije prepune detalja iskrivljene su kao u sfernom ogledalu, krovovi kuća su nahereni, a junaci njegovih oslikanih bajki lete nad gradskim ili seoskim pejzažima ili plešu lebdeći u prostoru.
Pariz – grad snova
Mark Šagal (1887–1985) kao dečak nije bio u prilici da se susreće s umetnošću, s obzirom na to da je rođen u provinciji, u jednom seocetu nedaleko od Vitebska, na području današnje Belorusije. Odrastao je u siromašnoj jevrejskoj porodici, kao najstarije od devetoro dece Zahara Šagala, trgovca ribom. Vaspitavan je u skladu s religioznim načelima, a prvo obrazovanje stekao je u jevrejskoj školi.
Za umetnost se zainteresovao kao tinejdžer, kada mu je prijatelj pokazao kako da crta na osnovu ilustracija u časopisu. Kao dvadesetogodišnjak, uprkos očevom protivljenju, upisao je slikarsku školu Judela Pena u Vitebsku, a potom je prešao u Sankt Peterburg, gde je nastavio svoje slikarsko usavršavanje. Tokom školovanja izdržavao se retuširajući fotografije u fotoateljeu i slikajući firme za radnje. Firmopisačka tehnika veoma je uticala na njegov kasniji likovni stil.
Mark Šagal – Rusko selo 1929
Za mladog slikara veoma je podsticajna bila novčana stipendija koju mu je ponudio član Državne dume M. Vinaver, oduševljen njegovim radovima predstavljenim na jednoj studentskoj izložbi. Šagal je 1912. godine prešao u Pariz i iznajmio atelje u umetničkom kvartu. Vrlo brzo ušao je u krug pariske književne i umetničke avangarde. Među njegovim bliskim prijateljima bili su Amedeo Modiljani i Gijom Apoliner, koji mu je pomogao da organizuje svoju prvu samostalnu izložbu u berlinskoj galeriji „Der Šturm“.
Početak Prvog svetskog rata Šagala je zatekao u Vitebsku, u kojem je ostao mnogo duže nego što je prvobitno nameravao. U tom periodu upoznao je i svoju muzu, a ubrzo i suprugu, Belu Rozenfeld, kćerku poznatog vitebskog juvelira. Ona ga je inspirisala da naslika seriju ljubavnih slika. Ubrzo posle svadbe Šagal je bio mobilisan i upućen u Sankt Peterburg. Uspeo je da izbegne odlazak na front i da se skrasi na poslu u kancelariji. Bavio se slikanjem i družio se s umetnicima i pesnicima koji su živeli u Sankt Peterburgu.
Oktobarsku revoluciju dočekao je u Vitebsku. Kao i mnogi njegovi savremenici, istaknuti umetnici, Šagal je revolucionarne promene prihvatio s oduševljenjem. Uz ogroman entuzijazam uključio se u organizaciju kulturnog života u novoj državi, postavši ubrzo i komesar umetnosti Vitebske gubernije. Kao predvodnik kulturnog života u svojoj provinciji dao je sebi nekoliko zadataka, među kojima je bio i projekat prazničnog ulepšavanja ulica i trgova Vitebska povodom godišnjice revolucije.
Šagal je u Vitebsku 1919. godine osnovao i umetničku školu, u kojoj je kao predavače angažovao mnoge istaknute umetnike. Jedan od njih bio je i Kazimir Maljevič. Ipak, dvojica talentovanih stvaralaca imali su različite stavove o ulozi i zadacima umetnosti, kao i o metodama predavanja. Njihove prvobitne nesuglasice ubrzo su prerasle u otvoreni sukob, zbog čega je Šagal 1920. napustio školu i otišao u Moskvu, gde je radio kao pozorišni dizajner za Jevrejsko državno pozorište.
Mark Šagal – Haos
Šagal je 1922. odlučio da napusti Rusiju. „Mislim da bi revolucija bila prava stvar da je zadržala poštovanje prema onome što je tuđe i drugačije“, naveo je umetnik u svojim autobiografskim zapisima.
Ponovo se doselio u Pariz, grad čija ga je atmosfera činila opuštenim i slobodnim. Družio se s mnogim poznatim avangardnim pesnicima i umetnicima: Polom Elijarom, Andreom Malroom, Maksom Ernstom. Među njegovim prijateljima bio je i Ambroaz Volar, trgovac umetninama, kolekcionar i izdavač, koji mu je naručio ilustracije za Bibliju.
Ta porudžbina Šagalu je bila povod za putovanje u Izrael i Egipat. Tokom putešestvija po Bliskom istoku umetnik je načinio mnoštvo skica za biblijske pejzaže. Tokom dvadesetih godina često je putovao i po Evropi priređujući samostalne izložbe, a njegovi radovi predstavljeni su i publici u Njujorku.
Ipak ni ovaj internacionalni stvaralac nije ostao miran pred nacističkom najezdom. Godine 1933. u Majnhajmu je, po nalogu Gebelsa, priređeno javno spaljivanje Šagalovih radova, a u periodu između 1937. i 1939. njegove slike izlagane su kao deo zloglasne egzibicije „Degenerička umetnost“. Zajedno s delima Otoa Diksa, Oskara Kokoške, Vasilija Kandinskog, Pola Klea, Georga Grosa i drugih, po mišljenju nacista izopačenih umetnika, slike Marka Šagala predstavljene su publici u Minhenu, Berlinu, Hamburgu i drugim gradovima Nemačke.
Iako je 1937. dobio francusko državljanstvo, početkom Drugog svetskog rata sa suprugom Belom i njihovom kćeri Idom otputovao je u SAD. U Njujorku, Čikagu, Los Anđelesu i drugim američkim gradovima održao je niz samostalnih i retrospektivnih izložbi. U tom periodu doživeo je i veliku ličnu tragediju. Naime, 1944. godine njegova voljena žena Bela umrla je od viroze. To je u velikoj meri uticalo i na njegov umetnički izraz, koji je u tom periodu odisao melanholijom i mračnim tonovima. Utehu mu je nekoliko godina kasnije donela Engleskinja Virdžinija Hagard, s kojom je bio do 1952.
U poznijim godinama oženio se Valentinom Brodski, s kojom je ostao do kraja života.
Iako je u SAD-u postigao zadovoljavajući umetnički uspeh, stekavši poseban ugled kao kostimograf i scenograf u Baletskom teatru Njujorka, nekoliko godina po završetku rata vratio se u Pariz, grad koji je ipak najviše odgovarao njegovom umetničkom senzibilitetu.
Od pedesetih godina radio je pretežno kao grafičar, a zainteresovao se i za keramiku, načinivši u tom periodu svoje prve skulpture. Počele su takođe da ga zanimaju i razne tehnike primenjene umetnosti, poput vitraža, mozaika, tapiserije. Šagal se krajem pedesetih i početkom šezdesetih bavio izradom vitraža za katedrale u Majncu, Remsu i Cirihu, kao i za sinagogu Medicinskog centra Hebrejskog univerziteta u Jerusalimu.
Godine 1964. Andre Malro ga je, kao tadašnji francuski ministar kulture, pozvao da oslika svod Opere u Parizu. Angažovanje Šagala izazvalo je brojne kontroverze u francuskoj javnosti. Mnogi su smatrali da je neprimereno da ruski Jevrejin oslikava francuski nacionalni spomenik, a bilo je i onih koji su se protivili ideji da avangardni umetnik ukrašava klasičnu građevinu. Ipak Šagal je istrajao u svom radu, a iste godine postavljen je i njegov vitraž u zdanju Ujedinjenih nacija u Njujorku, pod nazivom „Mir“.
Šagalovo slikarstvo tokom sedamdesetih i osamdesetih godina odisalo je povratkom umetnika u prošlost, u topli ambijent ruskog sela, ispunjen ljubavlju bližnjih. Iako su rađeni u ulju, ti pozni radovi zbog svojih razmrljanih kontura podsećaju na pastel.
Mark Šagal je jedan od retkih umetnika koji je doživeo da mu dela budu izložena u pariskom Luvru. To se desilo 1977. godine, povodom umetnikovog 90. rođendana. Starost je proveo na francuskoj rivijeri u Sen Pol de Vansu, uz suprugu Valentinu Brodsku.
Bajkoviti svet
Šagalove slike prepoznatljive su po vatrometu boja koje bukvalno mame pogled, kao i po živopisnim likovima koji podsećaju na junake narodnih skaski. Njegov umetnički izraz formirao se pod uticajem vrlo raznolikih faktora, kao što su narodna umetnost, ikonopisanje i jevrejski folklor, kao i razni avangardni pokreti evropske umetnosti 20. veka.
Mark Šagal – Mojsije
Likovi poput violinista na krovu, raznobojne teladi i koza, razigranih petlova, nevesta i ljubavnika koji lete po nebu, svakako su bili plod umetnikove mašte, ali mnogi od njih bili su inspirisani bajkama i pričama na jidišu koje je Šagal slušao u detinjstvu. U mladosti su njegovim radovima dominirali prizori rodnog Vitebska, uličice i trgovi oivičeni kućama, nalik na kulise ispred kojih se odigravaju folklorne predstave.
Prvi boravak u Parizu uticao je na to da Šagalove slike poprime odlike tada dominantnih umetničkih pravaca, pre svih kubizma i futurizma, a na mnogima od njih prepoznaju se motivi umetnikovog omiljenog grada. Intenzivne nijanse žute, crvene, plave, zelene i ljubičaste, suprotstavljene crnoj, postale su osnova slikarevog kolorita.
U godinama pred početak Drugog svetskog rata Šagal se kompozicijom i koloritom svojih radova približio ruskoj ikoni, nagoveštavajući predstojeću globalnu katastrofu i stradanje Jevreja, a u posleratnom periodu umetnik se posvetio religioznoj tematici. Tokom pedesetih i šezdesetih godina stvorio je 17 velikih slika u ciklusu „Biblijski likovi“. To je bio period monumentalnih radova i istraživanja izražajnih mogućnosti vitraža, mozaika, tapiserije. Prelamanje svetlosti na vitražima, svetlucanje mozaika i boje koje se utapaju u mekanu strukturu tapiserije predstavljali su dodatni umetnički podsticaj za Šagala.
akter.co.rs Valentina Bulatović
|
Stihovi – ključ za shvatanje slikarstva
|
„Čitav naš unutrašnji svet je realnost, možda čak i više nego sâm pojavni svet. Mark Šagal
Priredio: Bora*S
TAMOiOVDE____________________________________________________________________________________________________
Zanosna plavuša, žena koja je i danas modna ikona i uzor mnogima širom sveta, seks simbol, nezamenljiva Merlin Monro danas bi imala 87 godina, da nije tragično završila 1962.
Foto AP/Petr David Josek (ilustracija)
Mada su je mnogi posmatrali samo kroz fizički izgled, kao nekoga ko pažnju privlači isključivo fizičkom pojavom, ostavila je iza sebe više značajnih filmskih uloga.
Prvu ozbiljniju ulogu Merilin Monro je dobila u filmu „Džungla na asfaltu“ u režiji Džona Hjustona, ali posle uloge u filmu „Sve o Evi“ njena karijera je procvetala. Međutim, status plave seks bombe potvrdio se tek posle ostvarenja „Muškarci više vole plavuše“.
Nakon toga nizali su se hitovi u kojima je glumila ova poznata glumica – „Kako se udati za milionera“, „Sedam godina vernosti“, „Autobuska stanica“ kao i „Neki to vole vruće“ u kojem je ostala zapažena kao odlična komičarka. Želeći da poboljša svoju glumu, pohađala je poznati Actors Studio u Njujorku, ali su je i dalje retki doživljavali kao ozbiljnu glumicu.
Merilin Monro bila je omiljena i u svetu fotografije, pošto je pozirala obnažena za kalendare koji se danas nalaze u posedu privatnih kolekcionara.Tek posle više od 30 godina nakon smrti 1962. godine, proglašena je za najseksepilniju glumicu svih vremena, a sredinom 1999. Plejboj ju je proglasio seks zvezdom 20. veka. Sa uspehom u filmskoj industriji pojavile su se i njene fotografije koje je snimao fotograf Tom Keli dok je još bila devojka. Te fotografije otkupio je Hju Hefner i u decembru 1953. godine objavio ih je u prvom izdanju Plejboja.
Život Merlin Monro nije bio lak. Rođena je kao Norma Džin Bejker Mortenson u sirotištu u Los Anđelesu, kao vanbračno dete Gledis Perl Monro.
Rasla je po hraniteljskim porodicama jer joj je majka imala ozbiljnih psihičkih problema. Svoje detinjstvo i tinejdžerske dane provela je uglavnom po sirotištima, jer ju je otac ostavio, a njena majka je brzo posle porođaja poslata u bolnicu za mentalno obolele osobe.
Godine 1942. udaje se za Džejmsa Dohertija, radnika u fabrici aviona. Ubrzo se i ona zaposlila u istoj fabrici, ali samo za kratko, jer je pozvana da radi kao model u lokalnom modnom časopisu. Posle četiri godine, razvodi se i odlazi u Holivud da bi pokušala kao glumica. Posle prvih uspeha i sticanja titule seks simbola, udaje se za bejzbol igrača Di Mijađa, ali njihov brak je trajao samo devet meseci. Posle razvoda je počela da uči glumu u profesionalnim školama.
Godine 1956. udaje se za Artura Milera, tada poznatog scenaristu i režisera u Holivudu, koji joj kasnije daje ulogu u filmu „The Misfits“. Od njega se razvodi 1961. godine, kada je imala i velikih problema sa drogom.
Merilin Monro je pronađena mrtva u svom domu u Los Anđelesu 5. avgusta 1962. godine. Zvanično je saopšteno da je uzrok smrti prekomerna doza tableta za spavanje, ali to je do danas ostatala misterija jer mnogi veruju da je CIA umešana u njenu smrt zbog veze sa Kenedijevima
TAMOiOVDE______________________________________________________
PĆELE I CVEĆE KOMUNICIRAJU PUTEM ELEKTRICITETA
Pčele i cveće komuniciraju zahvaljujući elektricitetu, trvde britanski naučnici u studiji koju je objavio časopis „Science Express“.
Naime, cveće emituje slabo električno polje koje insektima zaprašivačima signalizira prisustvo nektara.
„Kada se pčela približi cvetu, vidljiva su zrnca polena koja skaču na nju pre nego što se spusti na biljku. To je začuđujuće“, kaže vođa istraživanja Danijel Robert sa univerziteta u Bristolu.
On objašnjava da je taj fenomen rezultat razlike u električnom naboju biljke i insekta.
Pčela ima pozitivni naboj, dok cvet emituje slabo električno polje negativnog naboja koje deluje kao signal koji šalje pčeli.
Kada cvetu pčela dođe u posetu, on automatski gubi dobar deo svog električnog naboja. Ukoliko je cvet naelektrisan, to znači da sadrži nektar. U suprotnom, pčela dobija informaciju da je dragocena slatka tečnost potrošena i da treba da potraži drugi cvet.
„Cvet ne može da slaže insekte. U njegovom je interesu da ih ne laže. To je naša hipoteza“, navode britanski istraživači, dodajući da se još uvek ne zna kako insekt prima signal i da će to pitanje biti tema njihovog narednog istraživanja.
Da bi došli do ovog zaključka, istraživači Škole biologije Univerziteta u Bristolu posmatrali su više od 200 pčela tokom sakupljanja polena iz petunija.
Tanjug | 24. februar 2013.
KOFEIN POBOLJŠAVA MEMORIJU PČELA
Kofein deluje podsticajno i na pčele, unapređujući njihovo pamćenje i čineći da bolje oprašuju biljke, pokazalo je britansko istraživanje obavljeno na Univerzitetu Njukasl.
Pčele hranjene nektarom koji sadrži kofein, a prirodno se može naći u cvetovima kafe i nekih citrusa (grejpfruta i limuna), su tri puta bolje pamtile miris određenog cveta od onih koje su se hranile šećernim rastvorom, izveštava AFP.
Kofein je odbrambena biljna hemikalija i ima gorak ukus, pa ga britanski tim nije ni očekivao u nektaru, ali ispostavilo se da je njegova koncentracija u nektaru rečenih biljaka mala i da ne odbija pčele, već čak deluje podsticajno.
Vođa istraživanja Džerealdina Rajt napominje da je dejstvo nektara sa kofeinom na memoriju pčela zapanjujuće – tri puta više njih je pamtilo miris određenog cveta i posle 24 časa, a dva puta više posle tri dana, u odnosu na pčele hranjene šećernim rastvorom.
„Ono što smo uočili kod pčela može da objasni kako kofein deluje i na ljudski mozak i zašto mnogi vole da piju kafu kada uče“, ističe koautor studije Fil Stivenson.
Tanjug | 08. mart 2013.
PČELE MOGU DA NAMIRIŠU MINE UDALJENE PET KILOMETARA
Hrvatski naučnici odgajili su posebnu vrstu pčela koja na daljini od pet kilometara može da ‘namiriše’ mine zakopane u zemlji, povezujući miris hrane s mirisom eksploziva.
Pčele su hranjene šećerom pomešanim s aromom eksploziva, a stručnjaci su proveli nekoliko godina trenirajući ih i usavršavajući tehniku pronalaženja eksploziva, piše „Jutarnji list“.
„Ideja je bila da pčele počnu da povezuju miris hrane s mirisom eksploziva. Sigurnije je, a one su brže od bilo kog psa. Druga prednost jeste da kada ne rade, proizvode vrlo ukusan med“, kazala je trener pčela, profesorka Mateja Janeš.
Projekat je započet 2007. godine na fakultetu Agronomije, a tada su pčele trenirali u velikom šatoru razapetom na livadi kraj fakulteta.
Ovu vest preneo je i britanski Daily Mail, koji navodi da je Hrvatska još uvek u procesu razminiranja jer je 680 kvadratnih kilometara teritorije prekriveno sa, kako se procenjuje, oko 90 hiljada mina zaostalih još od rata 90-ih.
Priredio: Bora*S
TAMOiOVDE_________________________________________________________________________
Pismo jednog dede svojim unucima…
Ljubav naših starih Foto: Kurir
Živite punim plućima, pomažite ljudima kad god možete, radite posao koji volite i uvek recite drugima koliko vam znače.
Pisac i pesnik Džejms K. Flanagan iz Njujorka ostavio je svojim unučićima, od kojih najmlađe ima pet, a najstarije 11 godina, pismo sa brojnim savetima koje je stekao tokom svog dugog životnog iskustva. Trećeg septembra 2012. on je iznenada preminuo od srčanog udara, a pismo je objavljeno uz dozvolu njegove kćerke Rejčel Kreigton, javio je Kurir.
Dragi Rajan, Konor, Brendon, Čarli i Meri Katarina,
Moja draga i mudra kćerka Rejčel tražila je od mene da zapišem neke savete za vas, one koje sam naučio u životu. Počinjem ovo pismo 8. aprila 2012, tačno na moj 72. rođendan.
1. Svako od vas je najlepši dar od Boga vašoj porodici i celom svetu. Setite se toga uvek, naročito kad sumnjate u sebe i kad ste obeshrabreni.
2. Ne plašite se nikoga i ničega i živite punim plućima. Sledite svoje želje i nade bez obzira na to koliko su teške i koliko se razlikuju od tuđih. Ljudi često ne rade ono što žele ili što bi trebalo jer konstantno razmišljaju šta će drugi misliti ili reći.
I zapamtite još jednu bitnu stvar – ljudi koji vam ne donesu pileću supu kad ste bolesni ili ako nisu pored vas kad ste u nevolji, nisu bitni!
3. Svi smo mi sasvim obični ljudi. Neki nose preskupu odeću ili imaju velike titule ili moć i misle da su iznad svih ostalih, ali nije tako. Oni imaju iste sumnje, strahove i nade, jedu, piju, spavaju i prde, kao i sav normalan svet.
4. Kad porastete i dobijete decu, uviek imajte na umu staru irsku poslovicu: Hvalite decu i ona će cvetati!
5. Budite dobri i uvek pomažite ljudima – naročito slabijima, onima koji su uplašeni i deci. Svi oni nose neku svoju tugu i potrebno im je vaše saosećanje.
6. Nemojte se pridružiti vojsci ili bilo kojoj drugoj organizaciji koja vas trenira da ubijate. Rat je zlo. Sve ratove su započeli stari ljudi koji su prevarili mlade muškarce da mrze i ubijaju jedni druge. Starci prežive i kao što su započeli rat olovkom i papirom, završavaju ga na isti način.
7. Čitajte knjige koliko god možete. One su predivan izvor uživanja, mudrosti i inspiracije.
8. Uvek budite iskreni.
9. Putujte kad god ste u mogućnosti, posebno dok ste mladi. Ne čekajte da imate dovoljno novca ili dok se sve kockice ne slože. To se nikada, ali nikada ne dešava.
10. Izaberite posao ili profesiju koju ćete voleti. Naravno, biće i teških momenata, ali posao mora da vam bude uživanje.
11. Ne vičite! To nikad ne uspeva, a vređa i vas i druge. Svaki put kad sam vikao, doživeo sam neuspeh.
12. Uvek ispunjavajte obećanja koja ste dali deci. Nemojte da govorite „videćemo“ ako znate da je odgovor „ne“. Deca očekuju istinu, dajte im je s ljubavlju i dobrotom.
13. Nikad ne govorite nekome da ga volite ako nije tako.
14. Živite u harmoniji s prirodom: izađite napolje, obiđite šumu, planine, mora, pustinje. To je veoma važno za dušu.
15. Grlite ljude koje volite. Recite im sada koliko vam znače, ne čekajte da bude prekasno.
Izvor: Radiosarajevo.ba
TAMOiOVDE_______________________________________________________
PEPEO I SNEG…
Ne, nemam reči o ovome što sledi. Shvatio sam to odmah po otkriću ove draguljarnice, ove magije neopisne, koja se ugnezdila u sve moje unutrašnje.
OVO, nešto, me prenulo, prodrmalo, moguće, promenilo.
Uhvatilo. I ne pušta. Uzdiže i spušta. I kud ću sada? I šta ću sada?
Bora*S
Gregory Colbert in Tanzania
Gregori Kolbert je kanadski reditelj i fotograf.
Rođen je 1960. godine u Torontu.
Njegova dela su plod saradnje između ljudi i drugih vrsta.
Izražavaju pesničke osećanja i maštu ljudi i životinja.
„Kada sam započeo seriju Ashes and Snow 1992. ideja mi je bila da istražim duboke spone koje vezuju čoveka sa životinjama i u evolutivnom i u emocionalnom smislu.—Gregory Colbert
***
Projekat “ Pepeo i sneg” („Ashes and snow”), Gregory Colbert
Gregori Kolbert je kanadski snimatelj i fotograf koji je u svom čuvenom projektu “Pepeo i sneg” oslikao na poetičan i numinozan način tajnu vezu izmedju sveta životinja i ljudi. On životinje naziva “živim remek – delima prirode” i snima ih u prirodnom okruženju, sa ciljem da prikaže njihovu istinsku prirodu, koja je lepota. Na taj način on ponovo otkriva jedinstvo života koje postoji na našoj planeti. Slike su jedinstvene i po tome što na njima nema montaže i što je kontakt između životinja i ljudi autentičan.
Projekat “Pepeo i sneg” je započet 1992. godine i još nije završen. Nastao je tokom 60 ekspedicija u Indiji, Egiptu, Burmi, Tongi, Šri Lanki, Namibiji, Keniji, Antartiku i Borneu. Sastoji se od fotografija, umetničkih instalacija, 35 – milimetarskih filmova i kratkih priča mitskog karaktera u kojima čovek svojoj ženi šalje 365 pisama – priča sa opisom svojih izuzetnih iskustava sa jednogodišnjeg puta po svetu.
Fotografije su štampane na ručno rađenom papiru po drevnoj japanskoj tehnologiji.
Pod nazivom “Nomadski muzej” ovaj projekat je bio prvi put prikazan u Veneciji 2002. godine i od tada se selio u Njujork, Santa Moniku, Tokio, Meksiko Siti, a i danas putuje širom sveta. Kolberg je ovde okupio grupu poznatih i vrhunskih umetnika iz različitih umetničkih oblasti, kao što su kompozitor Majkl Bruk i režiser Pietro Skalija. Njegove slike se bave celinom života na planeti, koja je zajednički dom svih živih bića, kao i unutrašnjim vezama izmedju životinja i ljudi, izgrađenim na lepoti, poverenju i prepuštanju životu i njegovim silama. Izuzetna poetika Kolbergovih dela budi u čoveku arhetipska osećanja koja nas vraćaju našim duhovnim korenima, na mesto na kome čovek poštuje život.
***Izvor teksta: blog.dnevnik.hr
VIDEO MAGIJA..
NASTAVAK MAGIJANJA…http://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=QWuxMl0Q1HY#!
Priredio: Bora*S
POEZIJA MILENINIH BOJA
MILENA PAVLOVIĆ-BARILI, srpska slikarka i pesnikinja, najznačajniji predstavnik nadrealizma u srpskom slikarstvu, rođena je u Požarevcu, na današnji dan, 5.novembra 1909. godine.
Od 1939. živela je u SAD gde je bila ilustrator modnog časopisa „Vog“, scenograf i kostimograf u njujorškim pozorištima.
Umrla je u Njujorku u 36. godini, od posledica pada s konja .
Povodom godišnjice rođenja Milenog, prenosim ovaj izuzetan tekst i par bisernih kapi poezije Milenine.
Bora*S
______________________________________________________________________
„Sve je u Mileninom životu izuzetno, nesvakidašnje – početak, trajanje i kraj. Složen i zanimljiv, egzotičan čak, on teče u različitim socijalnim sredinama, duhovnim i geografskim područjima: u njegovim ogledalima prelama se cela međuratna epoha sa svojim krizama i previranjima. Živopisnošću, on lako može da privuče indiskretni žurnalizam, koji ga razbija u anegdote zaboravljajući, ponekad i kompromitujući njeno delo“, zapisao je u studiji o Mileni Pavlović Barili Miodrag B. Protić, koji je Milenu otkrio i predstavio našoj javnosti.
„Otkrivanje Milene“ inicirano je pismom njene majke Danice Pavlović, kojim je srpskom Savetu za prosvetu i kulturu 1954. godine ponudila na poklon porodičnu kuću u Požarevcu u kojoj se Milena rodila, plus njene crteže i slike. Devet godina pre toga Milena je umrla u Njujorku, o čemu su pisale američka i italijanska štampa, a da to ovde niko sve to vreme nije objavio. Danica je u pismu opisala i ćerkin život, kako bi objasnila šta nudi.
„Zahvaljujući tom pismu (vodio sam u to vreme Odsek za kulturu u republičkom Savetu), našao sam se jednog vetrovitog oktobarskog dana, zajedno sa Momčilom Stevanovićem, Mileninim drugom iz mladosti, u Požarevcu, u njenoj staroj, prizemnoj kući, prepunoj ulja, akvarela, crteža, kartona, knjiga i stvari. Jedan čudan svet se pred nama otvarao, jedan ugašen život tajanstveno nazirao.
U sumornim sobama, bezglasnim i zatamnjenim, akvarijumu bez zlatne ribice, osećalo se prisustvo neke sudbinski neodređene veličine i samoće“, zapisao je Miodrag B. Protić. Memorijalna galerija Milene Pavlović Barili u Požarevcu otvorena je 1962. godine.
Milenini savremenici su ostavili malo tragova na osnovu kojih je bilo moguće rekonstruisati njen život, pa je glavni izvor postalo Daničino pismo. Olivera Janković u monografiji o Mileni ocenjuje da je upravo Danica doprinela formiranju njenog pomalo bajkovitog lika kao čuda od deteta, zatim uspešne slikarke koja je putovala po svetu, družila se sa znamenitim ličnostima iz umetnosti, srećno se udala za jednog Amerikanca i na kraju umrla od posledica pada s konja. Bila je to „slika kakvu je imala ili želela za Milenu“.
ŽIVOTNI PUT: Rođena u Požarevcu 5. novembra 1909. godine, Milena je nakon šest nedelja videla Rim. Veruje se da se njen otac Bruno Barili ubrzo nakon venčanja sa Danicom u požarevačkoj pravoslavnoj crkvi, vratio u Rim, pa je Danica zato otputovala tamo sa njihovom bebom. Brak Bruna i Danice je bio kratak, ali je nakon četiri decenije odvojenog života opet nastavljen. Čini se da ih je spojila Milenina smrt.
Danica Pavlović je bila potomak najstarije Karađorđeve kćeri Save, govorila je nekoliko jezika, studirala je klavir i pevanje na Minhenskom konzervatorijumu, tamo je i upoznala Barilija i „bila očarana njegovom duhovitošću i talentom“, kako mu je mnogo godina kasnije priznala u pismu. Milenin otac bio je kompozitor, napisao je dve opere, pesnik, muzički kritičar velikih listova, pisac nekoliko knjiga.
Biografi ga opisuju kao čoveka velikog duhovnog bogatstva, koji je izgledao kao da je pao iz oblaka, a Rastko Petrović ga smatra poslednjim izdankom velikog boemstva. „Sasvim izuzetni, Milenini roditelji imaju, dakle, u njenom formiranju presudan značaj: njen život teče u rasponu između oca i majke, Požarevca i Rima“, piše Miodrag B. Protić. „Geografski i sadržajno velik, njihovim odvojenim životom je taj raspon i povećan: dva sveta su se na mahove spajala i dopunjavala, na mahove odvajala i sukobljavala. Kada je bila u jednom, osećala je nostalgiju za drugim. Ali tragedija za dete postala je preimućstvo za umetnika. Počela je rano da shvata razlike između zavičaja i Evrope, domaće – malovaroške, i strane – kosmopolitske, urbane kulture. A time i samu sebe.“
Iz Rima se vratila u Požarevac kad joj je bilo osam meseci i, sudeći po sećanjima njene majke, postala čudo od deteta: u trećoj godini crtala je kokoši i piliće a u petoj čitala novine i učila italijanski, u šestoj sa majkom ponovo odlazi u Italiju pa u Nicu gde uči francuski, u Bergamu završava prvi razred osnovne škole, u sedmoj godini piše stihove o smrti („Kad sunce svanjava/Ovaj svet sanak je samo sanak lep/al ja neću da ga dočekam/neću da dočekam na ovom svetu/Ovaj svet sanak je samo sanak lep.„). Drugi razred završava u Rimu na Istituto Italiano Inglese, a naredna dva u Požarevcu u jednoj godini i potom upisuje gimnaziju. U drugom razredu gimnazije odlazi sa majkom u Linc u Mayer Schule gde je njen talenat potvrđen, a zatim u manastiru u Gracu uči nemački.
Danica tvrdi da je Milena tada bila poliglota, a zatim i da je „sa dvanaest godina kao vunderkind primljena u Umetničku školu u Beogradu koju posle četiri godine, 1926, izuzetno završava uporedo sa nastavnim tečajem“. Tada se o njoj i prvi put piše: „Politikin“ izvestilac sa izložbe Umetničke škole naglašava da radovi gospođice Milene Pavlović Barili „padaju u oči“. Diplomirala je na Kraljevskoj umetničkoj školi u Beogradu 1926. godine i iste jeseni je u Minhenu, s majkom, zbog priprema za tamošnju likovnu akademiju. Iduće godine na prijemnom ispitu, profesor Franc fon Štuk njene radove, kao zrele, obeležava kružićima.
Tada, u osamnaestoj, počela je druga polovina Mileninog života.
PATNJA SLIKARSTVA: Pohvale i naklonost minhenskih profesora Mileni će uskoro izgledati bez ikakve stvarne veze sa umetnošću – piše Miodrag B. Protić. Shvatila je da se „ne može naučiti sam stvaralački čin, sopstvena umetnička ličnost, jedno osećanje i shvatanje sveta – talenat. Sa zaključkom da se to jednostavno ima ili nema, napušta Akademiju.“
U intervjuu jednom rimskom časopisu, 1937. godine, izjavila je: „Patnja koju u meni izaziva slikarstvo neopisivo je. Prvi veliki napor koji sam morala učiniti da zaista intimno osetim svoju umetnost bio je napor da se oslobodim konvencionalnih formi koje su mi nametnule pet godina akademskih studija u Nemačkoj u jednom gluvom i reakcionarnom ambijentu.“ U Minhenskoj akademiji je provela samo godinu dana, da bi u Beogradu, 16. decembra 1928. godine u Novinarskom domu na Obilićevom vencu, otvorila samostalnu izložbu sa preko sto radova, a zatim u januaru i u Požarevcu. Kritika je odmah zapaža.
Dragan Aleksić u „Vremenu“ hvali njenu živahnu fantaziju sa smislom za grotesku i čistu liniju, ističući da „svakodnevnim ili romantičnim scenama i ličnostima pušta da te ličnosti provru u njenoj čistoj, pa ipak bizarnoj fantaziji: prolaze Džozefina Beker, Arabljani, Meksikanci, Španci, Persijanci, Kinezi, Japanci, groteskne figure iz 1001 noći, rokokoa, pariskih žigola, profesora, fatalnih žena, igrača, senjorita, Indijanaca i ceo jedan niz pokreta, skupljanja, zanosa, očiju, pogleda, dodira, osmeha“, i zaključuje da je ona „dekorativni talenat, svež, snažan, inventivan“.
Pokušala je da dobije mesto profesora crtanja u Požarevcu, pa u Štipu, Velesu i Tetovu, a odbijena je zato što „nema budžetskih mogućnosti“ i – otišla u Evropu. Prvo u Španiju, svoju davnu želju, a zatim kratko u Pariz pa u London. Tamo je u februaru 1931. godine, u galeriji Bloomsbery, otvorila samostalnu izložbu sa 80 slika. „Vreme“ je prenelo kritike tamošnjih novina po kojima je galerija tri dana bila puna sveta; bila je to jedna od najboljih izložbi jugoslovenskih umetnika u Londonu.
Od te jeseni je u Parizu. Počinje, po rečima Olivere Janković, „naglo osamostaljenje njene umetnosti“; osim nove sredine i umetničkih pojava koje je nudila, verovatno i zbog novog bliskog odnosa sa ocem.
„Njegovo interesovanje za jezik, žar za modernim izrazom i pripadništvo najaktuelnijim tendencijama u poeziji, kao i krug umetnika boema u kojem se sam kretao a u kojem se našla i Milena.“ Bez njegove pomoći, smatra Olivera Janković, ne bi bila moguća ni tako velika izlagačka aktivnost tokom tih prvih godina u Evropi: u aprilu 1932. godine samostalno izlaže u galeriji „Jeune Europe“ u Parizu, pa i u julu i novembru u istoj galeriji sa De Pizisom, De Kirikom, Zadkinom, Kubinom, Tereškovičem, a između te dve, u oktobru, i u Rimu. Prikazi sa ove poslednje objavljeni su u mnogim novinama, a na otvaranju je bio umetnički i mondenski svet.
„Mamo, srce moje milo“, pisala je u Požarevac iz Rima, „ima puno sveta uvek, ali se nije još ništa prodalo. Uzroci su razni, ali uglavnom to je da od mene sad niko nema tri čiste ovde ništa da kupi… Zbog prodaje mi je veoma teško, znam samo to: da ja nisam živa, da bi se ove slike basnoslovno prodavale. Iz poslanstva mi još niko nije došao.
Cela se ljubaznost svodi na to da su mi još pre dva meseca stavili do znanja da preko njih može da mi se pošalje od kuće koliko hoću novaca. To ti nisam javila, jer sam se bila tog puta mnogo naljutila, a nadala se na izložbi da ću da isplivam sama. Pitala sam i molila da mi poslanstvo kupi jednu sliku, tim pre što ih ja ničim nisam do sada uznemiravala. On (službenik) reče da bi bilo dobro da se stanjim i da tražim mesto u Južnoj Srbiji, i da je kupovina lična ministrova stvar…
Ni jedan novinar nije došao jugoslovenski. Meni je dosta svega, a Ti sudi sama kako to izgleda. Što umem tebi da kažem to je da treba raditi na Zapadu, a ne tamo dole. A meni je do guše tog načina našeg. Ne umem da ti kažem koliko sam tužna i koliko mi je žao što tako naši sa mnom rade. Ja sam zdravo skromno bio obučen (ponekad koristi prvo lice muškog roda kao oblik umiljavanja – p.a.), lepo sam izgledao, nisam ništa zbunjen bio, samo sam se vrlo umoran osećao. Sa svima sam pomalo razgovarao i znam da su Talijani ostali oduševljeni i sa mnom. Sveta je bilo vrlo interesantnog. Svi su grabili sa mnom da razgovaraju, bilo je puno fine i mlade gospode, koji su prosto krasili izložbu. Ovo je malo ironično, ali i istina zato što su mi se mnogi udvarali. Ja sam ozbiljan i gord. Ja sam užasno umoran. Sve mi se pred očima ljulja.“ Istog meseca, u drugom pismu, kaže: „A jednako sam gladan. Zasad još uvek se smucamo moj otac i ja sa lirom-dve u džepu.“
ČISTA POEZIJA: Negde u to vreme Milena počinje da piše pesme. „Nešto se dogodilo u životu Milene Pavlović Barili 1934. godine što verovatno nikada neće biti do kraja poznato, a što je prouzrokovalo stanje krize“, piše Olivera Janković. U tekstu objavljenom 1943. godine u „Njusviku“ pod naslovom „Milenini nervi“ pominje se da je 1932. godine, posle 11 godina neprekidnog slikanja, počela da pati od akutne estetske prezasićenosti zbog čega se dve godine nije bavila slikarstvom već je pisala poeziju, kao i da je trpela od „užasne nostalgije i prolazila naizmenično kroz periode neurotičnog i veselog raspoloženja“.
Verovatno se ovo odnosi na period 1934/35, kada je nastao sasvim neznatan broj radova. Milena je napisala 60 pesama na četiri jezika: italijanskom, španskom, francuskom i srpskom. Pisala je da bi izrazila trenutna osećanja, gotovo uvek melanholična.
U februaru 1935. godine izlaže na Drugom nacionalnom kvadrijenalu u Rimu sa italijanskim umetnicima. Otvaranju prisustvuje nekoliko stotina slikara i skulptora iz cele zemlje, ali i Musolini. „Musolini je u našu salu ušao sa svojom pratnjom ministara i akademika. Slike nije mnogo gledao. Opo (predsednik izložbe) je redom imena svih slikara kazivao, a Musolini je išao dalje. Kada je Opo rekao: Signorina Barili, Musolini je stao i pitao: Shi, la figilia di Barilli? Shi e? Ja izađoh malo bliže, a on me zapita koje su moje stvari, a ja pokazah rukom, a on ostade nekoliko trenutaka gledajući mene i sve se više smešeći. Skoro sve novine koje su pisale o njegovoj poseti donele su ovo o meni.“
Godinu i po dana u Požarevcu, a zatim samostalna izložba u Rimu, pa u Parizu. Majci piše: „Ja sam u stvari zadovoljna. Ponekad me uhvati grozna kriza, ali vidim da ipak grešim i da stvari u životu idu drugim načinom nego što čovek želi i očekuje, ali možda ipak na isti cilj stignu.“ O uspehu izložbe govori i naša štampa. Izveštač „Vremena“ tvrdi da je o izložbi razgovarao sa Bretonom i da je ovaj Milenino slikarstvo doživeo blisko ideologiji nadrealizma, da Žan Kokto nije skrivao oduševljenje, da je Pol Valeri na izložbi bio čitav sat hvaleći naročito Devojku sa lepezom pošto je, po njegovom mišljenju, sadržavala najviše onoga što sadrže sve Milenine slike – čiste poezije, da je Andre Lot rekao kako čista poezija i potpuno lični izraz u njenim slikama podsećaju na nadrealizam.
Zatim učestvuje na prvoj i na drugoj izložbi nadrealističke grupe „Nove snage“ u Parizu, i u izložbi sa jugoslovenskim umetnicima iz Pariza koja je zatim preneta u Hag, i – odlazi za Njujork. „Noseći nešto nomadsko u sebi, Milena je odjednom htela preko okeana, da vidi neku izložbu“, napisao je Miodrag B. Protić, a Danica se sećala da je Milena „prodajom slike koju je kupio Sibe Miličić zaokruglila sumu, sa kojom je uzela kartu na jednom malom francuskom brodu i tako u septembru 1939. godine krenula za Ameriku u nameri da se vrati u Požarevac, da uzme svoju majku i da obe opet krenu za Pariz. Izbija rat i ona nije mogla natrag.“ Reč je o Anđelima, slici koja je izlagana u Hagu. Pakujući se za Ameriku, Milena je zamolila Sibu Miličića koji je tada radio u našoj ambasadi u Hagu da joj pošalje tu sliku, njemu je to bilo nemoguće zato što je već bila spakovana sa ostalim izlaganim radovima, pa je predložio da je otkupi.
Majci piše već sa broda: „Stigla sam. Sada je dva sata ujutru. Prve misli i reči otkako je lađa pristala šaljem Tebi… Ništa ne umem da se radujem, valjda što sam sasvim otrovana i smrvljena ovim kratkim vestima o ratu.“
AMERIČKI DANI: Milena je u Americi provela poslednjih šest godina života. Saživljavanje sa novom sredinom joj je bilo teško, neprestano je mislila na svoju zemlju i Evropu u kojoj je počinjao rat. „Mile, zlatno mile moje, da znaš koliko mislim na tebe i kako sam celom dušom pored tebe, uvek u crvenoj sobi, u onim lepim foteljama, u kojima sedimo, u avliji našoj, svud. Vidim i Božu i sve one koji ulaze i izlaze. I Liliku i Vidru. Vidim vas kad čitate Pravdu i kad te svi pitaju za mene i kad čekate Novosti i poštara.“ Prvo vreme je stanovala u zapadnom delu grada blizu železničke stanice, u nekoj kući sa sobama za izdavanje, popularnoj među jugoslovenskim emigrantima.
„Malo niže od ulice je kafana i tu se hranimo, pozadi ima mala baštica. Kelnerice su Talijanke iz Pijemonta, gazda iz Novog Pazara, a njegova žena Francuskinja. Dolaze raznorazni gosti.“ Jednog dana došao je bračni par Ekstrom, suvlasnici umetničke galerije „Kordije-Ekstrom“ u Njujorku i Parizu, sprijateljili su se, i posle izvesnog vremena pomogli Mileni da se preseli u bezbedniji i lepši kraj grada, u istočni Menhetn, u hotel koji se danas zove „Henri IV“. Družili su se gotovo svakodnevno.
Uz nostalgiju, Milenu muče i oskudica i zdravlje. Sudeći po pismima majci, u januaru 1940. godine imala je srčani udar. Smatra se da je od ranog detinjstva imala bolesno srce. Na primer, razbolela se u Minhenu, čim je napustila Akademiju, pa se i zadržala tamo u jednoj klinici. Zatim je, u Španiji morala na operaciju apscesa, kao posledice trbušnog tifusa i gnojnog zapaljenja na kičmi od čega je pre toga bolovala. U Parizu nova operacija zbog iste bolesti. Iako je morala da miruje, tamo živi boemski neuredno, izlažući se oskudicama svake vrste uz velike fizičke i duhovne napore. Najnovije tegobe majci predstavlja kao posledicu prevelikog pijenja kafe.
Loše raspoloženje prekinula je ponuda da ilustruje korice za martovski broj časopisa „Vogue“. Majci piše da su joj „oči ispale radeći, oni mi posle platili, ali neće da štampaju jer nije došla moda. Zatim su mi dali jednu stranu unutra, cipele i rukavice i šešir, jedna bluza i šal; danas su je uzeli, kažu mi da je osobita, ali evo kako radim: dobih je u prošli ponedeljak, danas je ponedeljak opet – od četvrtka prošlog nisam iz kuće izašla, ne mogu, nemam kad za oblačenje.“
Da bi opstala, Milena prihvata porudžbine za slikanje portreta, komercijalni dizajn, i slikanje naslovnih strana modnih časopisa. Osim za „Vogue“, radi naslovne strane za „Town and country“, reklamne ilustracije proizvoda tekstilnih firmi Textron Inc, Hanes Hosiery. Radila je i neku vrstu inscenacije za modne artikle najvećih robnih kuća u Njujorku: „Bonwit Teller“, „Lord and Teylor“, „Saks Fifth Avenue“, dizajn za parfem i kolonjsku vodu firme „Mary Dunhil“ i za kozmetičke preparate kuće „Revlon“, kao i ilustracije ženske odeće – večernje haljine, kreacije Germaine Monteil, ili obuće – modeli Palter de Liso…
Već marta 1940. godine, uprkos bolesti, nemaštini i neprilagođenosti, imala je prvu izložbu i to u galeriji „Julijan Levi“ u kojoj su se održavale izložbe nadrealista. Kritike su bile brojne, izuzetno pozitivne. Rozamund Frost, istoričarka umetnosti i Milenina prijateljica, ocenjuje da bi „ovo slikarstvo, daleko više dekorativno nego Dalijevo, trebalo da svojom ženstvenom, melanholičnom privlačnošću postigne uspeh ravan njegovom“.
Milena javlja majci: „Ja sad imam koliko mi je potrebno za život. Julijan Levi kaže da ne očajavam, da ni Dali ni de Kiriko za prvu izložbu nisu nijednu sliku prodali, a obojica su njegovi slikari. On bi hteo da me lansira kao mondenskog portretistu, da pravim dva-tri na godinu za 3000 dolara.“ Milena je tek nakon druge izložbe, 1943. godine, u sedištu Organizacije za zajedničku pomoć američkih prijatelja jugoslovenskim zarobljenicima u logorima Italije i Nemačke, imala utisak da je uspela.
Smatra se da je najveći Milenin uspeh u dizajnu bio kostim za balet Sebastijan Đan Karla Menotija, premijerno prikazan 1944. godine, italijanskog kompozitora s kojim se sprijateljila radeći njegov portret. „Izuzetno efektni Milenini kostimi nisu suptilno elegantni, ali su puni svežine i već na prvi pogled deluju efektno, puni su maštovitosti i smelosti“, napisao je kritičar „Herald tribjuna“. Posle ovog velikog uspeha ponuđeno joj je da uradi kostime za balet po Šekspirovom Snu letnje noći, pa je vrlo moguće da bi se njena karijera razvijala u tom pravcu, da nije umrla.
O Robertu Tomasu Astoru Goslenu, oficiru avijacije za vreme rata, za koga se udala krajem 1943. godine, malo se zna. Ocu je tek sledeće godine javila da se udala „za jednog simpatičnog mladića, Amerikanca koji je tada bio vojnik… Do juče je bio ovde sa mnom. Sada je otišao da pronađe neko zaposlenje. “ Šta ju je privuklo njemu, zašto se baš za njega udala, da li zato što je Danica želela da njena ćerka ne ostane baba-devojka, ne zna se. Kako bilo, izgleda da je sa Grosmanom bila srećna.
KRAJ: Milena Pavlović Barili umrla je 6. marta 1945. godine od srčanog udara u Njujorku. U karti koju je Bruno Barili uputio 1947. godine iz Rima svojoj supruzi u Požarevac, opisao je poslednje dane njihove ćerke: „Milena i njen muž bili su zajedno na konju – padala je kiša, put je bio asfaltiran (u okolini Njujorka), konj se okliznuo, Milenina uzengija je pukla. Naša kći je sa krikom pala preko glave konja… Milena je bila pet meseci u gipsu, nepokretna, od pojasa do vrata… Prvih dana 1945, mogla je da se obuče, da hoda, došla je u Njujork.
Sa Goslenom je našla jednu kuću – izgleda da se dobro osećala, činilo se da je sasvim ozdravila.“ Đan Karlu Menotiju, koji ju je video dva dana pre njene smrti, „izgledala je dobrog zdravlja i savršeno srećna. Ona i njen muž gospodin Goslen su upravo iznajmili nov stan i bili su veoma zadovoljni i veoma zauzeti sređujući ga. Imao sam s njom jedan dugačak razgovor i video jednu sliku koju je trebalo da dovrši: jedna monahinja sa ožiljkom na otvorenim rukama i srcem koje gori na grudima. Dva dana kasnije ona je dobila zaduženje da napravi kostime za jedno veoma važno izvođenje u pozorištu Guild.
Uveče je izašla u jedan restoran sa svojim mužem da proslavi ugovor i legla veoma kasno. San će je blago odneti. Pogrebni ceremonijal koji su obavili njeni mnogobrojni odani prijatelji vršen je u jednoj srpskoj pravoslavnoj crkvi. Kralj Petar je poslao telegram saučešća iz Londona. I sav taj svet umetnika, među kojima je bila poštovana i obožavana, oplakivao je njenu smrt.“
Vest o Mileninoj smrti i fotografiju objavio je „Njujork tajms“ napominjući da je iznenadna smrt nastupila kao posledica povrede kičme prilikom ranijeg pada s konja. Tu vest prenela je i italijanska štampa. Urnu s Mileninim pepelom doneo je Goslen Brunu Bariliju u Rim. „Milena počiva na jednom divnom mestu, na groblju u blizini kapije svetog Pavla, prepunom velikih uspomena na pesnike, umetnike, na ljude koji su došli iz čitavog sveta i sada počivaju tu, pored nje“, javio je Bruno svojoj supruzi u Požarevac. Početkom sedamdesetih godina, pri prolasku kroz Beograd na putu za Rumuniju, Goslen je posetio Muzej savremene umetnosti.
„Pošto je u postavci video Milenine slike, potresen, zatražio je razgovor sa upravnikom“, zapisao je Miodrag B. Protić. „Tako smo se upoznali. Lep, visok, još mlad – pedesetih godina (bio je dosta mlađi od Milene), u društvu svoje nove žene, Meksikanke. Uzbuđen neočekivanim susretom sa delima svoje pokojne žene, obećao mi je da će Melanholiju (Brodolom) i druge slike za koje sam se interesovao pokloniti Muzeju. Pisao sam o tome i njemu i našoj Ambasadi u Meksiku, ali odgovora nije bilo. Uskoro sam doznao da je poginuo u saobraćajnoj nesreći. Za retrospektivu u Beogradu krajem 1979. godine njegova ćerka Milena (Milenin kult očuvan je i u novoj Goslenovoj porodici) pozajmila je Portret T.A. Goslena (svog oca), Melanholiju i Autoportret.“
Sonja Ćirić / Vreme br. 966 |9. jul 2009.
***
II
Spalićemo mesec
da upotpunimo noći
da odrešimo snove
da zaustavimo dah.
Onda će Igra
poteći iz naših dlanova suhih života. Ni hitra
Ni spora neće biti
Biće sama
Kao veliki šestar
potpuno uporedna
s mehaničkim ritmom
raspadanja.
SABLAST
Oh, mlade žene u belo odevene,
ovaploćenja čini i potajnog milovanja,
da li ste ikad ljubav videle?
Daleko na horizontu,
pre nego što svane dan, njen bledi lik,
skriven pod zlatnom kosom,
s grudima natopljenim krvlju,
kreće se sporo, sanjareći u skitnji.
Čuvajte se, ne recite mu ništa,
on je stariji nego svet,
skupite svoje skute, sklopite crne rukavice
i vratite se neopažene, sa ugaslim mesecom.
Njujork, juna 1941.
_________________________________________________________________________
TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________
Lokal autentičnog naziva “Kafana”, čiji je vlasnik Srbin, a koji se nalazi na Menhetnu, uvršten je na listu 101 najboljeg restorana na svetu, prema analizi američkog nedeljnika “Njuzvik”.
Ovaj restoran nalazi se na Ist vilidžu, u elitnom delu Njujorka. Otvoren je 2008. godine i odmah je postao jedno od omiljenih mesta za izlazak u tom delu grada. Vlasnik i idejni tvorac “Kafane” je Vladimir Ocokoljić, koji je upotrebio svoje porodično i profesionalno nasleđe da bi stvorio prostor u kojem će se svako dobro provesti i u koji su svi pozvani.
Kako bi preneo atmosferu dobrog, starog boemskog šmeka, kakav je nekada postojao u restoranima njegovih predaka, Ocokoljić je u Njujork doneo namešaj iz kuća svojih dedova, uključujući tu i jedan stari luster. Njegov otac, arhitekta, stigao je u Njujork i pomogao sinu da ostvari svoj san.
U enterijeru je zadržana “gola cigla”, karakteristična za Menhetn, ali obogaćena brojnim starim fotografijama porodice Ocokoljić i antikvitetnim razglednicama starog Beograda.
– Ne mogu da kažem da “Kafana” predstavlja tipičnu beogradsku kafanu s početka 20. veka, ali svakako predstavlja moje viđenje Beograda, onakvog kakav je zapisan u sećanjima moje porodice – ispričao je Ocokoljić za američki portal “Bturn”.
Kako kaže, i recepti su originalni i “drevni”.
– Recepti za pite i salate su od moje tetke, mame i bake, a za roštilj su oni iz “Srpskog kuvara”, objavljenog još 1930. godine – kaže vlasnik ove kafane.
(E. T. / Bturn.com)/telegraf.rs
________________________________________________________________________________________
TAMOiOVDE 