UMETNOST OD KONCA…

tamoiovde-logo

Umetnica Kumi Yamashita pravi divne portrete od konca, koji mota oko špenadli koje su prikačene za drvenu ploču.

Rođena je u Japanu, a sad radi i živi u New York-u. 

Dobitnica je mnogih svetskih nagrada i priznanja u sferi umetnosti.

Njena strpljivost u radu se očitava sa svakim končićem koji je strpljivo postavljala na odgovarajuće mesto.

 

Izvor: otkacenaplaneta


 

VIRŠLE U ZEMIČKI…

tamoiovde-logo

SIMBOL NAŠEG DETINJSTVA ZAVRŠIO NA IZLOŽBI U NJUJORKU, A SEĆATE LI SE OVOGA?

ČUVENI CRVENI KIOSK, SIMBOL JEDNOG VREMENA, NA IZLOŽBI JE U MUZEJU MODERNE UMETNOSTI U NJUJORKU.

Autori izložbe su Martino Stierli, kustos za arhitekturu i dizajn muzeja MoMA, Vladimir Kulić, beogradski profesor arhitekture na Florida Atlantic University, a saradnik je i Ana Kats, takođe iz MoMA muzeja

U MUZEJU MODERNE UMETNOSTI U NJUJORKU U TOKU JE IZLOŽBA “BETONSKA UTOPIJA: ARHITEKTURA U JUGOSLAVIJI 1948-1980”, NA KOJOJ JE IZLOŽEN I ČUVENI CRVENI KIOSK KOJEG SE MNOGI SEĆAJU S GRADSKIH ULICA IZ VREMENA BIVŠE ZAJEDNIČKE DRŽAVE.

Izložba je podeljena u tri celine: “Modernizacija”, “Globalne mreže”, “Svakodnevni život i Identiteti”, a teme koje se obrađuju su urbanizacija velikih razmera, tehnološki eksperimenti i njihova primena na svakodnevni život, konzumerizam, spomenička kultura i globalni uticaj jugoslavenske arhitekture.

Izložba je otvorena 15, jula, a u njujorškom muzeju biće do 13. januara 2019.

Foto: facebook.com/ZiveoZivot/

Izvor:vanredno.com

____________________________________________________________________________________________

IZLETANJE IZ ZLATNOG KAVEZA…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

 Čudna priča o životu Germana Sterligova

 Sa samo 24 godine, kada većina ljudi počinje svoje poslovne karijere, Rus German Sterligov je već bio milioner sa finansijskom imperijom koja je izgradila jaku trgovinsku mrežu između Londona, Njujorka i Moskve.

german_06Njegov život danas, nakon godina slave i bogatstva nije ono što bismo očekivali.

Odrekao se svega zarad mirnog života u prirodi. Uprkos tome što je nekada bio izuzetno bogat i moćan čovek, ovaj 47-godišnjak kaže da se danas oseća sigurnije i živi spokojno bez straha od globalne krize i ćudljivog finansijskog tržišta. Priznaje da većina njegovih bivših poslovnih saradnika smatra da je to što je uradio van pameti, ali tvrdi da se zbog svoje odluke ne kaje.

U ranim 1990-tim, kada je kraj ere komunizma postao izvestan, Sterligov je uspostavio prvu robnu razmenu sa kapitalističkim zemljama. Posao je dobro napredovao, a on je stekao reputaciju „novog“ ruskog poslovnog čoveka i uživao veliko poverenje svojih zapadnih partnera, prvenstveno Amerikanaca. Postao je prvi ruski milioner nakon 1917. godine, a 2000. godine je objavio svoju kandidaturu za predsednika Rusije.

german04Ispostavilo se da su biznis i politika loša kombinacija. Predizborna kampanja je bila zabranjena pod veoma čudnim okolnostima, a zbog troškova je bio prinuđen da proda svoju četvorospratnicu u elitnom delu Moskve. Iako njegovo bogatstvo ni u tom trenutku nije bilo u potpunosti ugroženo, shvatio je u kakvoj kuli od karata živi i kako lako može ostati bez svega što ima.

Tada je, navodno, odlučio da svom kapitalu sam presudi. Prodao je penthaus u Njujorku, kancelarije na Wall Streetu i u centralnom Londonu, letnjikovac u Ženevi, dvorac u Francuskoj i sedište svoje firme u Moskvi.

german_03Odrekao se novca, kao i deonica koje su vredele na stotine miliona dolara i predložio supruzi Alyoni da svoj nakit i skupocenu odeću zameni za tradicionalnu odeću ruskih seljanki. Po Germanovim rečima, Alyona nije bila oduševljena ovom idejom i radije bi nastavila da živi kao supruga milionera, ali je ipak odlučila da ga sledi.

Na farmi koju su kupili, udaljenoj 100km od prvog naseljenog mesta, ubrzo se rodilo njihovo peto dete.

U kućama gde žive, letnjoj i zimskoj, televizija i internet nisu dozvoljeni, a decu jezicima i matematici podučavaju profesori koji dolaze iz Moskve. Sterligov insistira da svi čitaju, a o onome što pročitaju zajedno diskutuju. U javne škole odlaze tek kada postanu punoletna i školovaće se na Moskovskom državnom univerzitetu gde već studira najstarija kćerka, Pelageya.

Novinari koji su ih posetili pišu da su deca izuzetno inteligentna, rečita i pristojna, a da cela porodica deluje skladno i srećno.

german_05Iako je odlučan u stavu da je povlačenje cele porodice u izolaciju njegova lična odluka i rezultat želje da obezbedi sebi ono najvrednije – slobodu, ljudi godinama spekulišu šta bi mogao biti pravi razlog za ovaj neobičan potez.

Jedni su uvereni da je u pitanju još samo jedan hir prvog ruskog postkomunističkog oligarha koji se jednostavno zasitio sporta u kojem je bio nenadmašiv – pravljenja para. Smatraju da se Sterligov svakako nije odrekao svega što je posedovao i da je dobar deo kapitala još uvek u njegovom vlasništvu, a da je „farmerska faza“ priprema za osvajanje tržišta budućnosti: žitarica, meda i ulja.

german_01(1)Oni koji su bolje upoznati sa njegovom biografijom tvrde da je zbog svojih revolucionarnih ideja i okretanja leđa zapadu postao meta za odstrel i da je stoga njegovo povlačenje bilo neminovno. Tu verziju potkrepljuju dobro poznatim incidentom kad je uoči rata u Iraku poslao otvorenu poslovnu ponudu Amerikancima da im proda 50,000 hrastovih pogrebnih kovčega.

Istovremeno, njegovi konzervativni stavovi i pokušaj učešća na izborima 2004. su ga bacili u nemilost Kremlja.

Sam Sterligov je nekoliko puta rekao da, između ostalog, nije više mogao da izdrži pritisak i rizik da mu deca budu kidnapovana, ili porodica na drugi način ugrožena. U jednom trenutku, Steriglove je u Moskvi čuvalo 60 specijalaca.

1262Razvoj događaja u Rusiji pokazuje da je Sterligov možda bio samo za nijansu mudriji od ostalih, pa je uspeo da predvidi budućnost „državnih tajkuna“ koji su se previše osilili. Njegov beg u izolaciju je, valja dozvoliti i tu opciju, bio pokušaj da izbegne tragičnu sudbinu Leonida Garta, Mihaila Kravčenka, Borisa Brezovskog ostalih ruskih magnata kojima je kapital došao glave.

Na pitanje novinara da li je neka od pretpostavki o njegovim budućim poslovnim planovima tačna, Sterligov je odgovorio da ni za šta na svetu ne bi pristao da se odrekne farmerskog posla i ponovo vodi svoj pređašnji život, dodavši „ne treba mi više to dirinčenje, živeli smo kao ptice u zlatnom kavezu“.

Autor: Mirjana

Izvor:medias.rs

_____________________________________________________________________________________________________

_____________________________________________________________________________________________________

 

 

OSVAJA NA PRVI GUTLJAJ, BERMET KARLOVAČKI…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

BERMET VINO POMIRENJA

Pitanje ”čiji ćete bermet” pravi je pakao za ljubitelje ovog slatkog vina.

TamoiOvde-bermetKako izabrati između Dulke, Živanovića, Benišeka ili Merca?

Legenda kaže da su bogovi izmislili pivo da im narod ne bi popio vino.

Na samo desetak kilometara od Novog Sada, na obroncima Fruške Gore, na desnoj obali Dunava, nalazi se živopisno malo mesto čija istorijska uloga uveliko prevazilazi njegovu današnju ve ličinu.

Pogađate, u pitanju su Sremski Karlovci.


Ipak, jedan od rimskih imperatora s kraja trećeg veka nove ere – Marko Aurelije Prob, na ove prostore je, iz južne Italije, doneo prvu sadnicu vinove loze. Upravo ovaj događaj odredio je današnje Sremske Karlovce, kao srpsku prestonicu vina, posebno tokom XVII, XVIII i XIX veka.

Dolaskom Turaka, vinogradarstvo u Sremu biva skoro potpuno uništeno. Ipak, postepeno se obnavlja i pun procvat doživljava u vreme Austro-Ugarske vladavine. Iz tih vremena datiraju zapisi po kojima je vladika srpski bio rado viđen gost na bečkom dvoru, upravo zato jer je uvek donosio čuveni karlovački Bermet.


Književnik i član Bečke akademije nauka, Zaharije Orfelin je dobar deo života proveo upravo u Karlovcima.
Negde 1783. godine u Beču, objavio je „Iskusni podrumar“, najznačajnije i do danas neprevaziđeno delo o vinima, tehnologiji proizvodnje, receptima i dr.

 Pišući o receptima za proizvodnju vina, naveo je činjenicu da se receptura za izradu bermeta, razlikovala od kuće do kuće. Odnosno, da je svaka porodica imala neku svoju „malu tajnu“ po čemu se njihov Bermet razlikovao od drugih. Ipak, poznato je da se Bermet spravlja od preko dvadeset vrsta lekovitih trava.
Najčešće se pominju 27 vrsta biljaka, od kojih koren nekih od njih daje gorčinu, od drugih opet cvet daje miris, a od trećih plod osvežavajući i slatkast ukus.
Autentični Bermet, trgovci su još pre 150 godina izvozili u SAD. Prema nekim podacima, Bermet se nalazio i na vinskoj karti Titanika, o čemu svedoče očuvane boce pronađene na njegovim olupinama prilikom istraživanja za potrebe snimanja istoimenog fi lma.

Takođe, fruškogorska vina su još u XV veku izvožena u Češku i Poljsku.
Srećom, i danas se pravi i naravno pije, odličan bermet. Ukusi su van svake rasprave, ali mnogi pre ostalih preferiraju Dulkin bermet.
Oni koji misle drugačije tvrde da je za malo ispred ostalih bermet Marija Benišeka, čoveka koji je 90-ih obnovio proizvodnju ovog slatkog vina, a nisu retki ni oni koji tvrde da su za njih broj jedan bermeti Živanovića ili Merca.

U svakom sljučaju ukoliko vam u gorko – kiseloj ili bar neodređenoj svakodnevici života zafali malo slasti, čaša Bermeta i dobro društvo sigurno će situaciju učiniti mnogo boljom.

Mirjana Maksimović  / vm.rs

____________________________________________________________________________________________

KAKO JE KARLOVAČKI BERMET OSVOJIO EVROPU I PREPLIVAO OKEAN 

Svetsku slavu vino iz Sremskih Karlovaca steklo je tokom 18. veka kada je postalo nezamenljivo na dvorskim trpezama – Porudžbine sa telefona broj 12 u Njujorku

sremski-karlovci

Sremski Karlovci: grad čuven i po fruškogorskim vinima
Foto M. Mijušković

 Mirišljavo je, pitko i osvaja na prvi gutljaj. Srpske vladike otvarale su uz njegovu pomoć najudaljenija vrata evropskih dvorova, nalazilo se u vinskim kartama bečkih hotela u vreme Marije Terezije, a priča kaže da je služeno i na „Titaniku“.

 Reč je o bermetu, najčuvenijem vinu iz Sremskih Karlovaca, čija se tajna spravljanja prenosi s kolena na koleno.

 Prvu sadnicu vinove loze na pitome padine Fruške gore doneo je krajem trećeg veka nove ere iz južne Italije rimski imperator Marko Aurelije Prob, opredelivši tako Sremske Karlovce kao buduću srpsku prestonicu vina. Na plodnim poljima, dodatno okupanim suncem iz velikog vodenog ogledala Dunava, loza je vrlo dobro uspevala, pa se glas o kvalitetnom piću brzo proširio. Slavu je stekao tokom 18. veka, kada je postao nezamenljiv na otmenim trpezama.

 – U arhivu Srpske akademije nauka i umetnosti u Sremskim Karlovcima nalazi se preko 30 dokumenata o proizvodnji bermeta u 18. veku. U godišnjim izveštajima Pavla Nenadovića, karlovačkog mitropolita od 1749. do 1768. godine, sve je vrlo pedantno popisano. Sačuvano je i nekoliko vinskih karata bečkih hotela, a zabeležen je i pokušaj karlovačkih vinogradara, kao neke asocijacije o kojoj se i danas razmišlja, da tamo otvore restoran – kaže istoričar Žarko Dimić.

Istaknuti srpski pesnik, istoričar, prosvetitelj, graver, kaligraf i pisac udžbenika Zaharije (Stefanović) Orfelin dobar deo života proveo je u Sremskim Karlovcima, a objavio je 1783. godine u Beču knjigu „Iskusni podrumar“. Pišući o recepturi bermeta, kome specifičan miris i ukus daju lekovite trave, Orfelin je naveo da se najčešće upotrebljavalo 27 vrsta biljaka, ali i da je svaka porodica imala svoju „malu tajnu“.

Slavu fruškogorskih vina po evropskim prestonicama širili su i sami vinari iz Sremskih Karlovaca, „patentirajući“ svojevrstan marketing, otkriva nam dalje Dimić.

– Studentima sa naših prostora vinari bi platili da se lepo obuku i odu na ručak u najluksuznije bečke restorane. Tokom jela, oni bi zatražili vinsku kartu i pitali kelnere da li imaju karlovački bermet. Posle trećeg-četvrtog ručka i ponovljenih zahteva, gazda kafane bi zaključio da se radi o vrlo traženom vinu, koje obavezno mora da nabavi, i slao je porudžbinu u Sremske Karlovce – navodi Dimić. On ističe da se u bečkim kafanama sredinom 19. veka izuzetno kotirala i sremska ili karlovačka šljivovica.

Godine 1880. u sremskokarlovačkom ataru pod vinogradima su bila 2.983 jutra zemljišta, ali samo leto-dva kasnije zadesila ih je velika nesreća: filoksera je uništila sve zasade vinove loze. Zahvaljujući Marku Popoviću i nekolicini preduzimljivih građana, Karlovčani su zasadili nove vinograde na američkoj podlozi, i već početkom 20. veka karlovačko vino vratilo je stari sjaj.

U Sremskim Karlovcima svako će reći da se bermet nalazio u vinskoj ponudi tada najvećeg i najluksuznijeg broda na svetu „Titanika“, koji je potonuo 15. aprila 1912. godine. U olupini broda, otkrivenoj 1985. godine, navodno su pronađene i buteljke našeg desertnog pića.

Tokom tragične plovidbe, na „Titaniku“ je bilo i 19 osoba srpskog porekla, među njima, sa kartom treće klase, i Jovan Dimić iz Zrmanje, predak istoričara Žarka Dimića. U dokumentima kompanije „Vajt star lajn“ (vlasnik broda) ne pominje se bermet u meniju „Titanika“, ali ne treba isključiti mogućnost da se vino kao roba transportovalo brodom, ili da su buteljke nosili sami putnici.

– Poznati ovdašnji trgovac Petar Kostić izvozio je početkom dvadesetog veka fruškogorska vina u Englesku i Finsku, a pokušavao je da bermet plasira i na američko tržište. Kostić je bio dvorski liferant, a pored toga što je sam proizvodio vino u Sremskim Karlovcima, on ga je i otkupljivao od svojih sugrađana – objašnjava Dimić.

U Arhivu Vojvodine u Novom Sadu sačuvane su fakture Kostićevog podruma iz prve polovine dvadesetog veka na ime firme u Medison aveniji u Njujorku, čiji je broj telefona bio 12, kojoj je isporučivao bermet.

Ovo potvrđuje da je vešti trgovac ipak uspeo da „prepliva“ Atlantski okean.

Miroljub Mijušković politika.rs

____________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

 

MARK ŠAGAL, PRIPOVEDAČ S KIČICOM…

tamoiovde-logo

U životu postoji samo jedna boja, samo jedna na umetničkoj paleti koja daje smisao i životu i umetnosti. To je boja ljubavi, govorio je umetnik.

 PORTRET KOSMOPOLITSKOG SLIKARA

thumb-502-228Mark Šagal (Vitebsk, 07. 07. 1887 – Sen Pol d Vene, 29. 03. 1985), kosmopolitski umetnik kojim se jednako diče Rusija, Belorusija i Francuska, stvorio je čudesni likovni svet sazdan od sećanja na detinjstvo i snova, motiva iz ruskog i jevrejskog folklora, mitova i legendi, ali i utisaka iz urbane svakodnevice. 

Bio je izuzetno plodan umetnik koji je za sobom ostavio mnoštvo monumentalnih likovnih dela, izvedenih u raznovrsnim tehnikama. Njegove slike, crteži, grafike i ilustracije nezaobilazni su u kolekcijama moderne umetnosti u svim prestižnim svetskim muzejima, a njegovi vitraži, mozaici, tapiserije i murali krase crkve, opere i druga zdanja širom sveta, od Pariza, preko Jerusalima, do Njujorka. Svoju veliku ljubav prema teatru iskazao je kao pozorišni scenograf, a bavio se i pisanjem poezije.

Fantastični univerzum

Tokom više od osam decenija umetničkog rada oprobao se u raznim avangardnim pravcima koji su obeležili 20. vek, istražujući mogućnosti i ograničenja svakog od njih. U Parizu, u godinama pred početak Prvog svetskog rata, otkrio je raskošni i živahni kolorit fovista i zainteresovao se za kubističke eksperimente s oblicima i perspektivom, i za futurizam. Tokom sovjetske revolucije bio je narodni komesar za umetnost u rodnom Vitebsku, u kojem je osnovao umetničku akademiju. Ipak privilegije koje mu je nudila sovjetska vlast nisu ga dugo zadržale u domovini, tako da je već početkom dvadesetih ponovo otišao u umetničku prestonicu – Pariz.

Mark Šagal Revolucija 1937

Mark Šagal – Revolucija 1937

Za mladog umetnika sklonog da na slikarskom platnu oživljava svoje snove i sećanja, da se poigrava s likovima iz narodnih priča i događajima opisanim u religioznim predanjima, veoma inspirativan bio je i nadrealizam. Tridesetih i četrdesetih godina rasni progoni naveli su Šagala da se posveti dramatičnim temama i odvukli su ga u ekspresionizam.

Na njegov dugi životni vek, koji je trajao čak 98 godina, verovatno je uticalo i to što je i u poznom dobu bio veoma produktivan stvaralac. Starost ga nije sprečavala da prihvata grandiozne projekte, kao što su, recimo, vitraži na prozorima sinagoge u sklopu Hebrejskog univerzitetskog centra u Jerusalimu ili na zgradi Ujedinjenih nacija u Njujorku. Kao vremešni slikar oslikao je i svod Opere u Parizu, i izradio mural za Metropoliten operu u Njujorku.

Nadživeo je gotovo sve svoje savremenike, avangardne slikare koji su obeležili modernu umetnost u prvim decenijama dvadesetog veka poput Henrija Matisa, Žorža Braka i takođe vrlo dugovečnog Pabla Pikasa, ali i stvaraoce koji su doprineli razvoju umetnosti u drugoj polovini prošlog stoleća, poput vodećih predstavnika apstraktnog ekspresionizma Marka Rotkoa, Berneta Njumena i Adolfa Gotliba.

U Šagalovom živopisnom svetu pomešane su narodne legende i sećanja iz detinjstva provedenog na selu, utisci iz modernog gradskog života i jevrejske religiozne predstave i predanja. Fantastični univerzum tog slikara upotpunjuju scene iz cirkusa, lakrdijaši i akrobate, ubogi violinisti, sveznajući rabini, domaće životinje pitomog pogleda, devojke koje podsećaju na anđele i vile.

Njegove slike obiluku simbolikom i mističnim prizorima. Mnoge od njih nalikuju na snove deteta, često su obasjane mesečinom koja se razliva po tamnoplavoj noći ili su, pak, vatrenocrvene, preplavljene sunčevom vrelinom. Radovi tog slikara prepoznatljivi su i po izuzetno bogatom koloritu i naglašenom kontrastu između svetlih i tamnih površina. Šagalove kompozicije prepune detalja iskrivljene su kao u sfernom ogledalu, krovovi kuća su nahereni, a junaci njegovih oslikanih bajki lete nad gradskim ili seoskim pejzažima ili plešu lebdeći u prostoru.

Pariz – grad snova 

Mark Šagal (1887–1985) kao dečak nije bio u prilici da se susreće s umetnošću, s obzirom na to da je rođen u provinciji, u jednom seocetu nedaleko od Vitebska, na području današnje Belorusije. Odrastao je u siromašnoj jevrejskoj porodici, kao najstarije od devetoro dece Zahara Šagala, trgovca ribom. Vaspitavan je u skladu s religioznim načelima, a prvo obrazovanje stekao je u jevrejskoj školi. Za umetnost se zainteresovao kao tinejdžer, kada mu je prijatelj pokazao kako da crta na osnovu ilustracija u časopisu. Kao dvadesetogodišnjak, uprkos očevom protivljenju, upisao je slikarsku školu Judela Pena u Vitebsku, a potom je prešao u Sankt Peterburg, gde je nastavio svoje slikarsko usavršavanje. Tokom školovanja izdržavao se retuširajući fotografije u fotoateljeu i slikajući firme za radnje. Firmopisačka tehnika veoma je uticala na njegov kasniji likovni stil.

Mark Šagal Rusko selo 1929

Mark Šagal – Rusko selo 1929

 Za mladog slikara veoma je podsticajna bila novčana stipendija koju mu je ponudio član Državne dume M. Vinaver, oduševljen njegovim radovima predstavljenim na jednoj studentskoj izložbi. Šagal je 1912. godine prešao u Pariz i iznajmio atelje u umetničkom kvartu. Vrlo brzo ušao je u krug pariske književne i umetničke avangarde. Među njegovim bliskim prijateljima bili su Amedeo Modiljani i Gijom Apoliner, koji mu je pomogao da organizuje svoju prvu samostalnu izložbu u berlinskoj galeriji „Der Šturm“.

Početak Prvog svetskog rata Šagala je zatekao u Vitebsku, u kojem je ostao mnogo duže nego što je prvobitno nameravao. U tom periodu upoznao je i svoju muzu, a ubrzo i suprugu, Belu Rozenfeld, kćerku poznatog vitebskog juvelira. Ona ga je inspirisala da naslika seriju ljubavnih slika. Ubrzo posle svadbe Šagal je bio mobilisan i upućen u Sankt Peterburg. Uspeo je da izbegne odlazak na front i da se skrasi na poslu u kancelariji. Bavio se slikanjem i družio se s umetnicima i pesnicima koji su živeli u Sankt Peterburgu.

Oktobarsku revoluciju dočekao je u Vitebsku. Kao i mnogi njegovi savremenici, istaknuti umetnici, Šagal je revolucionarne promene prihvatio s oduševljenjem. Uz ogroman entuzijazam uključio se u organizaciju kulturnog života u novoj državi, postavši ubrzo i komesar umetnosti Vitebske gubernije. Kao predvodnik kulturnog života u svojoj provinciji dao je sebi nekoliko zadataka, među kojima je bio i projekat prazničnog ulepšavanja ulica i trgova Vitebska povodom godišnjice revolucije. Šagal je u Vitebsku 1919. godine osnovao i umetničku školu, u kojoj je kao predavače angažovao mnoge istaknute umetnike. Jedan od njih bio je i Kazimir Maljevič. Ipak, dvojica talentovanih stvaralaca imali su različite stavove o ulozi i zadacima umetnosti, kao i o metodama predavanja. Njihove prvobitne nesuglasice ubrzo su prerasle u otvoreni sukob, zbog čega je Šagal 1920. napustio školu i otišao u Moskvu, gde je radio kao pozorišni dizajner za Jevrejsko državno pozorište.

Mark Šagal Haos

Mark Šagal – Haos

Šagal je 1922. odlučio da napusti Rusiju. „Mislim da bi revolucija bila prava stvar da je zadržala poštovanje prema onome što je tuđe i drugačije“, naveo je umetnik u svojim autobiografskim zapisima.

Ponovo se doselio u Pariz, grad čija ga je atmosfera činila opuštenim i slobodnim. Družio se s mnogim poznatim avangardnim pesnicima i umetnicima: Polom Elijarom, Andreom Malroom, Maksom Ernstom. Među njegovim prijateljima bio je i Ambroaz Volar, trgovac umetninama, kolekcionar i izdavač, koji mu je naručio ilustracije za Bibliju. Ta porudžbina Šagalu je bila povod za putovanje u Izrael i Egipat. Tokom putešestvija po Bliskom istoku umetnik je načinio mnoštvo skica za biblijske pejzaže. Tokom dvadesetih godina često je putovao i po Evropi priređujući samostalne izložbe, a njegovi radovi predstavljeni su i publici u Njujorku.

Ipak ni ovaj internacionalni stvaralac nije ostao miran pred nacističkom najezdom. Godine 1933. u Majnhajmu je, po nalogu Gebelsa, priređeno javno spaljivanje Šagalovih radova, a u periodu između 1937. i 1939. njegove slike izlagane su kao deo zloglasne egzibicije „Degenerička umetnost“. Zajedno s delima Otoa Diksa, Oskara Kokoške, Vasilija Kandinskog, Pola Klea, Georga Grosa i drugih, po mišljenju nacista izopačenih umetnika, slike Marka Šagala predstavljene su publici u Minhenu, Berlinu, Hamburgu i drugim gradovima Nemačke.

Iako je 1937. dobio francusko državljanstvo, početkom Drugog svetskog rata sa suprugom Belom i njihovom kćeri Idom otputovao je u SAD. U Njujorku, Čikagu, Los Anđelesu i drugim američkim gradovima održao je niz samostalnih i retrospektivnih izložbi. U tom periodu doživeo je i veliku ličnu tragediju. Naime, 1944. godine njegova voljena žena Bela umrla je od viroze. To je u velikoj meri uticalo i na njegov umetnički izraz, koji je u tom periodu odisao melanholijom i mračnim tonovima. Utehu mu je nekoliko godina kasnije donela Engleskinja Virdžinija Hagard, s kojom je bio do 1952.

 U poznijim godinama oženio se Valentinom Brodski, s kojom je ostao do kraja života.

Iako je u SAD-u postigao zadovoljavajući umetnički uspeh, stekavši poseban ugled kao kostimograf i scenograf u Baletskom teatru Njujorka, nekoliko godina po završetku rata vratio se u Pariz, grad koji je ipak najviše odgovarao njegovom umetničkom senzibilitetu.

Od pedesetih godina radio je pretežno kao grafičar, a zainteresovao se i za keramiku, načinivši u tom periodu svoje prve skulpture. Počele su takođe da ga zanimaju i razne tehnike primenjene umetnosti, poput vitraža, mozaika, tapiserije. Šagal se krajem pedesetih i početkom šezdesetih bavio izradom vitraža za katedrale u Majncu, Remsu i Cirihu, kao i za sinagogu Medicinskog centra Hebrejskog univerziteta u Jerusalimu.

Godine 1964. Andre Malro ga je, kao tadašnji francuski ministar kulture, pozvao da oslika svod Opere u Parizu. Angažovanje Šagala izazvalo je brojne kontroverze u francuskoj javnosti. Mnogi su smatrali da je neprimereno da ruski Jevrejin oslikava francuski nacionalni spomenik, a bilo je i onih koji su se protivili ideji da avangardni umetnik ukrašava klasičnu građevinu. Ipak Šagal je istrajao u svom radu, a iste godine postavljen je i njegov vitraž u zdanju Ujedinjenih nacija u Njujorku, pod nazivom „Mir“.

Šagalovo slikarstvo tokom sedamdesetih i osamdesetih godina odisalo je povratkom umetnika u prošlost, u topli ambijent ruskog sela, ispunjen ljubavlju bližnjih. Iako su rađeni u ulju, ti pozni radovi zbog svojih razmrljanih kontura podsećaju na pastel.

Mark Šagal je jedan od retkih umetnika koji je doživeo da mu dela budu izložena u pariskom Luvru. To se desilo 1977. godine, povodom umetnikovog 90. rođendana. Starost je proveo na francuskoj rivijeri u Sen Pol de Vansu, uz suprugu Valentinu Brodsku.

Bajkoviti svet

Šagalove slike prepoznatljive su po vatrometu boja koje bukvalno mame pogled, kao i po živopisnim likovima koji podsećaju na junake narodnih skaski. Njegov umetnički izraz formirao se pod uticajem vrlo raznolikih faktora, kao što su narodna umetnost, ikonopisanje i jevrejski folklor, kao i razni avangardni pokreti evropske umetnosti 20. veka.

Mark Šagal Mojsije

Mark Šagal – Mojsije

 Likovi poput violinista na krovu, raznobojne teladi i koza, razigranih petlova, nevesta i ljubavnika koji lete po nebu, svakako su bili plod umetnikove mašte, ali mnogi od njih bili su inspirisani bajkama i pričama na jidišu koje je Šagal slušao u detinjstvu. U mladosti su njegovim radovima dominirali prizori rodnog Vitebska, uličice i trgovi oivičeni kućama, nalik na kulise ispred kojih se odigravaju folklorne predstave. Prvi boravak u Parizu uticao je na to da Šagalove slike poprime odlike tada dominantnih umetničkih pravaca, pre svih kubizma i futurizma, a na mnogima od njih prepoznaju se motivi umetnikovog omiljenog grada. Intenzivne nijanse žute, crvene, plave, zelene i ljubičaste, suprotstavljene crnoj, postale su osnova slikarevog kolorita.

U godinama pred početak Drugog svetskog rata Šagal se kompozicijom i koloritom svojih radova približio ruskoj ikoni, nagoveštavajući predstojeću globalnu katastrofu i stradanje Jevreja, a u posleratnom periodu umetnik se posvetio religioznoj tematici. Tokom pedesetih i šezdesetih godina stvorio je 17 velikih slika u ciklusu „Biblijski likovi“. To je bio period monumentalnih radova i istraživanja izražajnih mogućnosti vitraža, mozaika, tapiserije. Prelamanje svetlosti na vitražima, svetlucanje mozaika i boje koje se utapaju u mekanu strukturu tapiserije predstavljali su dodatni umetnički podsticaj za Šagala.

akter.co.rs Valentina Bulatović

 Stihovi – ključ za shvatanje slikarstva
Tokom celog života Šagal je pisao stihove, u početku na jidišu i na ruskom, a zatim i na francuskom. Njegova lirika prožeta je jevrejskim motivima, ali i odjecima tragičnih događaja iz jevrejske istorije. Mnogi njegovi stihovi su svojevrsni ključ za shvatanje njegovog slikarstva.

 

__________________________________________________________________________________________

 

 

 

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

„Čitav naš unutrašnji svet je realnost, možda  čak i više nego sâm pojavni svet. Mark Šagal

Priredio: Bora*S

______________________________________________________________________________________

SEKS SIMBOL KOJI I DANAS ŽIVI – MERLIN MONRO…

TAMOiOVDE____________________________________________________________________________________________________

Zanosna plavuša, žena koja je i danas modna ikona i uzor mnogima širom sveta, seks simbol, nezamenljiva Merlin Monro danas bi imala 87 godina, da nije tragično završila 1962.

96073

Foto AP/Petr David Josek (ilustracija)

   Mada su je mnogi posmatrali samo kroz fizički izgled, kao nekoga ko pažnju privlači isključivo fizičkom pojavom, ostavila je iza sebe više značajnih filmskih uloga.

   Prvu ozbiljniju ulogu Merilin Monro je dobila u filmu „Džungla na asfaltu“ u režiji Džona Hjustona, ali posle uloge u filmu „Sve o Evi“ njena karijera je procvetala.    Međutim, status plave seks bombe potvrdio se tek posle ostvarenja „Muškarci više vole plavuše“.

Nakon toga nizali su se hitovi u kojima je glumila ova poznata glumica – „Kako se udati za milionera“, „Sedam godina vernosti“, „Autobuska stanica“ kao i „Neki to vole vruće“ u kojem je ostala zapažena kao odlična komičarka. Želeći da poboljša svoju glumu, pohađala je poznati Actors Studio u Njujorku, ali su je i dalje retki doživljavali kao ozbiljnu glumicu.

Merilin Monro bila je omiljena i u svetu fotografije, pošto je pozirala obnažena za kalendare koji se danas nalaze u posedu privatnih kolekcionara.Tek posle više od 30 godina nakon smrti 1962. godine, proglašena je za najseksepilniju glumicu svih vremena, a sredinom 1999. Plejboj ju je proglasio seks zvezdom 20. veka. Sa uspehom u filmskoj industriji pojavile su se i njene fotografije koje je snimao fotograf  Tom Keli dok je još bila devojka. Te fotografije otkupio je Hju Hefner i u decembru 1953. godine objavio ih je u prvom izdanju Plejboja.

Život Merlin Monro nije bio lak. Rođena je kao Norma Džin Bejker Mortenson u sirotištu u Los Anđelesu, kao vanbračno dete Gledis Perl Monro.

Rasla je po hraniteljskim porodicama jer joj je majka imala ozbiljnih psihičkih problema. Svoje detinjstvo i tinejdžerske dane provela je uglavnom po sirotištima, jer ju je otac ostavio, a njena majka je brzo posle porođaja poslata u bolnicu za mentalno obolele osobe.

Godine 1942. udaje se za Džejmsa Dohertija, radnika u fabrici aviona. Ubrzo se i ona zaposlila u istoj fabrici, ali samo za kratko, jer je pozvana da radi kao model u lokalnom modnom časopisu. Posle četiri godine, razvodi se i odlazi u Holivud da bi pokušala kao glumica. Posle prvih uspeha i sticanja titule seks simbola, udaje se za bejzbol igrača Di Mijađa, ali njihov brak je trajao samo devet meseci. Posle razvoda je počela da uči glumu u profesionalnim školama.

Godine 1956. udaje se za Artura Milera, tada poznatog scenaristu i režisera u Holivudu, koji joj kasnije daje ulogu u filmu „The Misfits“. Od njega se razvodi 1961. godine, kada je imala i velikih problema sa drogom.

Merilin Monro je pronađena mrtva u svom domu u Los Anđelesu 5. avgusta 1962. godine. Zvanično je saopšteno da je uzrok smrti prekomerna doza tableta za spavanje, ali to je do danas ostatala misterija jer mnogi veruju da je CIA umešana u njenu smrt zbog veze sa Kenedijevima

Izvor:tanjug.rs