DUGINE BOJE PRIRODE…

Umetnička snaga duginih boja prirode

Za najkoloritnije drvo na svetu se na prvi pogled može pomisliti da je delo maštovitog apstraktnog slikara koje ostavlja posmatrača bez daha.

Neverovatan spektar boja na umetničkom stablu eukaliptusa, iznova dokazuje magijsku moć prirode.

Za razliku od umetnika koji u jednom trenutku svoje delo završi i izloži u nekoj galeriji, priroda svoju šarenu fantaziju neguje i menja u zavisnosti od godišnjeg doba, a nas ostavlja da se iznova divimo njenoj neverovatnoj umetničkoj kreaciji.

Drvo koje svakako očarava svojom lepotom je “Eucalyptus deglupta” poznatije kao “eukaliptus boje duge” (Rainbow Eucalyptus), koje raste na teritoriji Filipina, Papua i Nove Gvineje.

Predivne boje nastaju kada jednom godišnje u različitim vremenskim intervalima sa ovog drveta otpadnu delovi spoljašnje kore, pa se na tim mestima na unutrašnjoj kori pojavljuju prvo svetlo zelene nijanse koje vremenom tamne i pod uticajem vremenskih prilika prerastaju u pravi spektar od narandžastih, plavih, ljubičastih do crvenih i bordo tonova.

Ono što posebno ističe lepotu ovog eukaliptusa je to što njegova krošnja počinje da se grana tek na 15 metara visine, usled čega se još više ističe lepota šarenolikog stabla koje može da dostigne visinu i do 75 metara i širinu prečnika 2.5 metara.

Tajna različitih boja je u postepenom ljuštenju kore koje dovodi do toga da se nijanse i raspored reljefa razlikuje ne samo kod svakog stabla, već i na istom stablu u različitim vremenskim intervalima.

Ovo čarobno drvo koje sa pravom nosi i naziv „najkoloritnije na svetu“ se najčešće koristi kao ukrasna biljka, ali je svoju primenu našlo i u izradi ukrasnog papira.
Autor: Tea

Izvor:medias.rs

_____________________________________________________________________________

Talasi duginih boja

Nemojte se prevariti, ono što vidite pred očima nisu slike, več su zapravo fotografije!

Ove predivne fotografije snimio je fotograf David Orias iz Kalifornije. Njegova serija, pod naslovom Talasi, ostavlja nas bez daha.

Umetnik koristi duge ekspozicije i telefoto objektiv za snimanje širokog spektra pokreta koji spajaju lepo u ovim mirnim scenama.

Zahvaljujući zori ili sumraku, sunčevoj svetlosti, kao i Kalifornijskoj atmosferi, on beleži impresivnu paletu boja.

Fotografije nisu naknadno obrađivane, već su čisti proizvod svetlosnih uslova svakog od tih trenutaka.

Priroda daje uvek ljudima neke lepe i misteriozne teritorije, koje koliko god se trudili ne mogu dovoljno da ih istraže.

Jednostavno, to je priroda u svoj svojoj lepoti!

Izvor: zanimacija.com

________________________________________________________________________________

Priredio:Bora*S 

POSLEDNJI PEĆINSKI LJUDI…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Šuškalo se da jedan nomadski narod u Papui Novoj Gvineji živi u zabačenim šumskim pećinama.
Kada smo ih pronašli, poslali su iznenađujuću poruku savremenom svetu.
Kada se izuzme sjaj logorske vatre, svuda je neprozirna tama. Ovde nikada nema zvezda, kao da bi bilo previše očekivati tako nešto.

Umesto toga, izvan stenovite izbočine lije voda, čitavi slapovi neumoljivo zapljuskuju džinovske listove paprati ove džungle. Izgleda da, ovde u planinama Papue Nove Gvineje, noću uvek pada kiša.

Smeštene visoko u liticama, tako da se do njih ponekad može stići samo uspinjanjem uz nepouzdane lijane, pećine su i prirodna utvrđenja koja su Meakambute nekada štitila od njihovih neprijatelja: lovaca na ljudske glave, ljudoždera i kradljivaca udavača. Ali to je bilo pre mnogo generacija. Sada njihovi neprijatelji nisu tako nasilni, mada su podjednako smrtonosni: malarija, tuberkuloza.

Ogromna geografska raznolikost Papue Nove Gvineje stvorila je izuzetan biološki diverzitet koji je, sa svoje strane, bio praćen enormnom kulturološkom raznovrsnošću: više od 800 jezika u zemlji veličine Kalifornije.

Zbog te raznovrsnosti, a nakon što su kolonijalne sile početkom osamdesetih godina XIX veka zabranile lov na ljudske glave, kanibalizam i plemenske sukobe, ova oblast je postala privlačna i za misionare i za antropologe.
Enklave tradicionalno nomadskih naroda, poput Meakambuta, postoje još samo u najnepristupačnijim oblastima zemlje.

Ova grupa živi na dva strma grebena skrivena na ivici prostrane severne padine Središnjeg venca. Granice između njihove zemlje i teritorija okolnih naseobina – Imboin, Awim, Andambit, Kanjimei i Namata – ugrubo su označene. Njihova teritorija se prostire na oko 260 kvadratnih kilometara.

Verovanje u vradžbine i veštičarenje je uobičajeno u celoj Papui Novoj Gvineji. Amnesti internešnal navodi medijske izveštaje koji iznose da je 2008. godine ubijeno 50 ljudi optuženih za vradžbine; neki od njih su živi spaljeni.

„Meakambuti su na ivici istrebljenja. Umiru od lako izlečivih bolesti. Za deset godina bi mogli potpuno da nestanu, a njihova kultura i jezik će iščeznuti. Ovo je jedan od poslednjih nomadskih naroda u Papui Novoj Gvineji!”

Napisao: Mark Dženkins/Snimila: Ejmi Tonsing
Izvor:nationalgeographic.rs/

_____________________________________________________________________________________________________