BELO PLATNO…

tamoiovde-logo

SIMBOL ZA NEVINOST, JEDNOSTAVNOST, SAVRŠENSTVO

Kažu da je bela boja  savršeno uravnotežena jer predstavlja sve boje u jednoj.

Bela boja je simbol za savršenstvo, čistoću, nevinost, jednostavnost.

Zato je kod Srba belo platno, motiv koji čoveka prati u svim važnim dobima života.

Na rodjenju malog čoveka uviju u belo platno a na krštenju ga  takodje ogrnu belim platnom.

Veruje se da venčanje  u beloj odeći donosi sreću a mladencima se ruke vežu belim platnom.

Danas retko ko ima belu posteljinu ali se nadam  da još ima onih koji se sećaju divnih belih uštirkanih i mirisnih posteljina sa čipkama i vezom u kojima su se sanjali najlepši snovi.

Zašto smo odustali od te posteljine?

Razlozi su praktične prirode.Takvu posteljinu treba štirkati, peglati…a nema se vremena.

A nekada?

Nekada, kada se živelo sporije i imalo više vremena, žene ne samo što su prale, štirkale i peglale bela platna, nego su ta platna i pravile. I nisu to bila pamučna platna. Uglavnom su nastajala od kudelje.

Eto, vraćam se na priču o kudelji ili konoplji.

Nekada je skoro svaka kuća u Srbiji imala poseban deo zemlje, obično pored reke ili potoka, za gajenje konoplje. To mesto se zvalo KONOPLJARA.

Negde polovinom aprila a najkasnije odmah posle Djurdjevdana, sejala se konoplja. Djurdjevdanske kiše su bile prava blagodet za rast konoplje tako da je ona već krajem juna ili početkom jula narastala i oko 1 metar i bila zrela za berbu. Konoplja se brala ili čupala iz zemlje i vezivala u male snopčiće a kad se malo prosuši, potapala se u potoku ili reci i ostavljala da se kiseli u vodi nekoliko dana.

Zatim se vadila iz vode i sušila na jakom julskom suncu sve dok snopčići ne pobele.

Tada se počinje obrada konoplje ili TRLJENJE. Skoro svaka kuća je imala u dvorištu trlicu na kojoj se trljenjem od stabljike konoplje odvajao čvrsti deo a ostajao je vlaknast deo koji su žene prele i dobijale konac. Od tog konca su na razboju tkale platna.

Od onog najfinijeg i najtanjeg platna šile su se košulje, haljine, peškiri, stolnjaci , zavese i posteljina.

Kako se ništa nije bacalo,od grubljeg vlakna se preo konac od koga se tkalo platno za slamarice. Za one koji ne znaju, slamarice su bile preteče dušeka.
U vreće (slamarice) ubacivala se slama i na tome se spavalo. Bile su mekane, šuškave i trebalo ih je protresati ali kažu da se na njima baš lepo spavalo.

Od najgrubljeg prediva tkalo se platno za džakove.

Platno za slamarice i džakove se nije belilo ali ono fino platno bi odmah kad se skine sa razboja nosilo na potok ili reku da se izbeli.

Platno se potapalo u vodu , pa se sa jednog kraja vadilo ali pazeći da lice platna bude gore i stavljalo se na ravnu, uglačanu dasku na kojoj se presavijalo na otprilike 20-30 cm. Tako ispresavijano platno se lupalo prakljačom  da se što bolje ocedi pa se prostiralo po čistoj travi i ostavljalo na suncu. To mesto na reci gde se belilo platno, koristilo je celo selo i ono se zvalo BELILO. Moralo se paziti da se platno koje je na suncu ne presuši i ne požuti.

Kada bi se platno lepo izbelilo bilo je spremno za šivenje i vez ali se to radilo uglavnom zimi.

Devojke za udaju su pripremale svoju spremu. Vezle su košulju za venčanje, pa peškire za svatove, stolnjake, posteljinu, zavese, peškire za krštenje…

Ovo platno je kad se skine sa razboja bilo obično oštro i grubo ali je posle beljenja dobijalo i mekoću a što se više kasnije pralo bivalo je sve belje i mekše.

Sigurna sam da u mnogim ormanima (negde na dnu) ili u sanducuma, još ima zaboravljenih delova ovih devojačkih  sprema koje bi oplemenile i ulepšale stereotipne soliterske stanove . One sada nisu u trendu ali neka ih  oni koji su ih nasledili, ne bacaju.

U njih je uloženo mnogo rada i ljubavi  a složićete se sa mnom i da su lepe.

Izvor: starizanatisrbije.rs

_______________________________________________________________________________________

U ČAST HIMENA…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

ISTORIJA VENČANICE

Većina svadbenih običaja poreklo vodi iz Starog Rima, pa je tako poznato da prsten na četvrtom prstu leve ruke simboliše veridbu.

Izvori svedoče da je mlada belu haljinu na venčanju nosila u čast Himena, boga svadbe i nevinosti.

Providan veo i venac od cveća je nosila na glavi. Na sebi je imala haljinu od bele tkanine, a oko struka “Herkulov” čvor, ne bi li oterala zle duhove od sebe i svog braka.

Srednjovekovna venčanja koja su se ugovarala među plemstvom su češće sklapana iz političkih razloga nego iz ljubavi. Mlada je bila ogledalo porodičnog statusa i standarda, izbor svile i svake druge tkanine na njoj bio je odraz imućnosti mladine porodice. One koje su pripadale nižoj klasi, nosile su haljine u zelenoj i plavoj boji. Za njih je venčanje predstavljalo bitan događaj za koji su se oblačile onako kako im je budžet dozvoljavao, ali su u svakom pogledu težile da oponašaju venčanja kakva je organizovalo plemstvo.

Početkom četrnaestog veka izrađuje se venčanica protkana na grudima ili na leđima, sa dugim uskim rukavima i dubokim prorezom spreda koji bi otkrivao haljinu koja je išla do tela. Ove venčanice su se izrađivale od svile i bile bi ukrašene zlatnim pojasom na kojem se isticalo drago kamenje. Mlada je nosila prsten kao simbol večne ljubavi, broš kao odraz nevinosti i venac od cveća na kosi.

Kraljevska venčanja

v39_om_2b

Victoria & Albert

Poznato je da je princeza Filipa (Phillipa), kćerka Henrija IV nosila tuniku i mantil od belog satena na svom venčanju 1406. godine. En (Anne), vojvotkinja Bretanje, na svom venčanju 1499. godine nosila je takođe belu haljinu.

Bohemijska kraljica Elizabeta (Elizabeth) se udala 1613. godine, a na njenom venčanju deveruše su nosile haljine u beloj i srebrnoj boji ukrašene čipkom.

Jedna od najlepših venčanica svih vremena je svakako ona koju je kraljica Viktorija (Victoria) nosila 1840. kada se udavala za princa Alberta (Albert).

U periodu od 1837.  do 1901. pored belih venčanica izrađivale su se i one u krem i ivory nijansi. Ove toalete su bile jednostavnog dizajna i odgovarale su svakoj figuri. Često je veo bio najvažniji detalj. Kao takvom, poklanjala mu se posebna pažnja i svaka mlada je želela da njen veo bude jedinstven. Kako je plava boja bila simbol čistote, mnoge žene su svoje toalete nosile u ovoj boji.

Veliki broj žena nije mogao sebi da priušti glamuroznu belu toaletu, koju nakon venčanja neće više nositi zbog ekstravagantnog dizajna koji ne predstavlja prikladnu odevnu kombinaciju za jedan običan dan. Iz ovog razloga, dame su birale haljine jednostavnog kroja u svetloplavoj ili svetlozelenoj nijansi, a bilo je slučajeva kada su mlade nosile crnu haljinu – ukoliko bi se udavale za udovca.

Industrijska revolucija je svoj pečat ostavila i na istoriji mode. Uskoro su cene venčanica prilično opale, a nova cena je bila više nego pristupačna za sve klase.

Godine 1890. prihvaćeno je da venčana haljina bude bela.

Početak dvadesetog veka donosi promene u dizajnu venčanice. Izrađuju se haljine ukrašene čipkom i biserima. Veliki uticaj na modu ostavlja holivudski glamur i kreacije koje su filmske dive nosile na velikom platnu. Želeći da imaju haljinu “kao iz filma”, mnoge mlade su svoju venčanicu nakon svadbe bojile omiljenom bojom zadržavajući samo okovratnik i dugmad belim.

U dvadesetim godinama izrađuju se venčanice do kolena, koje je svojevremeno Koko Šanel (Coco Chanel) uvrstila u svoje kolekcije haljina za venčanje. Na ovakve toalete obično je išao dugačak veo, po pravilu: što je haljina kraća, to je veo bio duži. U tridesetim godinama kriza je uzela maha i žene su bile primorane da za svoje venčanje umesto venčanice obuku svoju najbolju haljinu. Bitan detalj ovog svečanog outfita je bila tijara.

1920s-great-gatsby-wedding-dressGrejs Keli

Kada govorimo o istoriji venčanice, ne možemo da ne pomenemo haljinu koju je holivudska diva Grejs Keli (Grace Kelly) nosila na svom venčanju.Venčanica je bila delo Helen Rouz (Helen Rose), poznate američke dizajnerke.

Ona je haljinu pripremala punih šest nedelja. Njena svilena venčanica pokrenula je potpuno novi trend, koji se zadržao do danas.

grace-kelly-wedding-dressgrace-kelly_wedding_brideGornji deo haljine, koji je pokrivao i vrat mlade, davao je uzvišen, kraljevski izgled. Veo je bio ukrašen sitnim vezom ručne izrade (motiv ptičice na grani) i hiljadama sitnih bisera. U ciframa, haljina se može opisati ovako: 125 metara svile, 40 metara skupocene čipke iz Valensije i hiljade malih bisera.

 Boda-Lady-Di-y-Carlos5Svoj pečat u ovoj priči ostavlja i venčanica princeze Dajane (Diana). Njena haljina, koju je nosila na svom venčanju 1982. godine je sinonim za raskoš. Inspirisana viktorijanskim stilom, izrađena od teške svile uz jedinstvene detalje – venčanica princeze ostaje jedna od najzapamćenijih u istoriji.

 Danas su mladama dostupne venčanice najrazličitijih stilova i boja, napravljene od kvalitetnih i manje kvalitetnih materijala. Suvišno je isticati popularnost poznatih dizajnera kojima je kreiranje venčanica posao i strast. Bile one izrađene “po poslednjoj modi”, ili pak vintage – venčanice zauzimaju posebno mesto u mašti svake devojčice i životu svake mlade. Zablistajte na svom venčanju u haljini koja će u potpunosti oslikavati vaš senzibilitet i stil.


Jovana Katić Dajte joj pero i hartiju i stvoriće vam modernu bajku. Ulepšaće vam dan neobičnim pričama o večnim modnim klasicima i venčanjima. Svoju kreativnost ispisuje na stranicama svog blogaJuliet’s Pen.

 Izvor:wannabemagazine.com/*Naslov: Bora*S

_________________________________________________________________________________

BOG&BATINA BLUES…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________________

Mama, na ovom svetu više nema nevinih,

Trideset srebrnjaka za jednog je skupo mama,

Mama pored ovoliko duša već prodanih,

prodaće i tvoje čedo usput, o mama, mama!

 

 

Iz drame Bog& batina blues autora Saše Stojanović

OSUMNJIČEN SAM ZA…

TAMOiOVDE__________________________________________________________________

Kažnjavan za sve što pomislim,
a kamoli što počinim,
osumnjičen sam za nežnost
i proglašen sam krivim
što ljubav ne gasim mržnjama,
već novom, većom ljubavlju
i život ne gasim smrtima,
već nečim drukčije živim.

Poslednji rubovi beskraja
tek su početak beskrajnijeg.

Ko traje dalje od trajnijeg
ne zna za kratka znanja.

Nikad se nemoj mučiti
pitanjem: kako preživeti,
nego: kako ne umreti
posle svih umiranja.

M.Antić