SUSRET SA NEBESKIM LOVCIMA…

tamoiovde-logo

One su direktni potomci dinosaurusa, predstavljaju simbol brzine, spretnosti i uzvišenosti, nalaze se na vrhu lanca ishrane a ipak spadaju u jednu od najugroženijih vrsta. One su korišćene kao simboli vladara, nacija i država. Jedna od njih, dvoglavi beli orao je krasio grbove naše srednjevekovne vlastele, a danas se nalazi  na državnom grbu Srbije.

One su ptice grabljivice.

TAMOiOVDE-Nebeski lovci-101_6168Posmatranje prica grabljivica u prirodnom okruženju danas predstavlja retku privilegiju.

Zbog ovog i mnoštva drugih razloga borska publika ima privilegiju da narednih tridesetak dana u galeriji Muzeja rudarstva i metalurgije razgleda izložbu Prirodnjačkog muzeja iz Beograda „Nebeski lovci“, koja je otvorena u petak, 13. novembra.

Izložba „Nebeski lovci“ posvećena je pticama grabljivicama sa našeg područja i prikazuje njihovu raznovrsnost, njihov značaj u prirodi, status u životnoj zajednici kao i visok stepen ugroženosti.

101_6141Na postavci su predstavljeni eksponati koji se izdvajaju po svojoj ekskluzivnosti ili dimenzijama poput beloglavog supa ili orla belorepana, eksponati isčezlih vrsta, kao i onih kojima preti opasnost od isčezavanja u prirodi, među kojima su orao krstaš, riđa lunja, kratkoprsti kobac i drugi.

Pored njih postavku čine i orao bradan, crni lešinar, suri orao, orao zmijar,orao kliktaš, jastreb, kobac, sivi, stepski, krški i soko lastavičar, vetruška, eja livadarka i eja močvarica, crna i bela kanja i druge.

101_6143Izložba je namenjena publici svih nivoa obrazovanja i svih uzrasta a njen primarni cilj je da predstavi svet ovih čudesnih ptica, istakne njihov značaj u prirodi, istorijsku i naučnu vrednost, da široku publiku na naučno-popularan način upozna sa njihovim načinom života, ishranom, razmnožavanjem, migratornim kretanjima, životnim staništima, ali i opasnostima koje im prete.

101_6147Beloglavi sup pravi gnezdo na liticama i stenama visine od 500 – 1200 metara.

Mužjak i ženka se sparuju za čitav život. Ženka polaže smo jedno jaje iz kojeg se nakon 52 dana inkubacije izleže mladunac o kojem brinu oba roditelja. Pripada strogo zaštićenim vrstama“– (sa legende na izložbi „Nebeski lovci“)

Autori gostujuće izložbe beogradskog Prirodnjačkog muzeja „Nebeski lovci“ su Marko Raković, kustos ornitolog i mr Daliborke Stanković, koja je u društvu sa Suzanom Mijić, direktorkom borskog Muzeja svečano otvorila ovu zanimljivu i edukativnu izložbu.

101_6159Prirodnjački muzej Beograd je jedna od najstarijih srpskih nacionalnih ustanova. U Srbiji je jedini muzej takve vrste, a po bogatstvu i raznovrsnosti primeraka, postignutim rezultatima u oblasti muzeologije i nauke jedan je od vodećih prirodnjačkih muzeja u jugoistočnoj Evropi.

Zvanično je osnovan 1895. godine, kao Jestastvenički muzej srpske zemlje.

101_6166U privremenom prostoru čuva se prirodna i kulturna baština u 117 prirodnjačkih zbirki sa približno 1500000 različitih primeraka iz Srbije, Balkanskog poluostrva, ali celog sveta.

Po broju primeraka izdvajaju se minerološka, petrološka, zbirke fosilnih i  recentnih mekušaca, insekata, ptica,sisara, kao i Generalni herbarijum Balkanskog poluostrva, koje imaju veliku naučnu i muzeološku vrednost.

Autor: Bora Stanković

Reference: Katalog izložbe, legende na izložbi, izjave autora izložbe

_________________________________________________________________________________________


________________________________________________________________________________________

ČAROBNJAK DOKUMENTARNOG FILMA I VIDAR POSLEDNJIH OAZA PRIRODE …

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Petar Lalović, filmski reditelj i scenarista rođen je u Subotici na današnji dan, 8. jula 1932. godine.

пописDokumentarista, svestrani filmski umetnik, Petar Lalović je za četiri decenije rada snimio preko 50 dokumentarnih i kratkometražnih filmova, TV serija i igranih filmova sa temama iz prirode.

Iz bogatog opusa dokumentarnog stvaralaštva izdvajaju se „Poslednja oaza“ i „Svet koji nestaje“, filmovi o kojima su izdate i fotomonografije. Lalovićeva najpoznatija TV serija je „Briga za potomstvo“, a njegov prvi igrani film „Ptice koje ne polete“.

Nemoguće je nabrojati mnoštvo nagrada sa domaćih festivala, pre svega Festivala dokumentarnog i kratkometražnog filma u Beogradu. Nagradu Saveta jugoslovenskog filma za životno delo dobio je 1986. godine. Autor čiji su filmovi obišli zemaljsku kuglu, pobrali najviša međunarodna priznanja, u svetu je izuzetno poznat i cenjen.

Napravio je putopisni filmski materijal sa Kube i autentične snimke Če Gevare, projekte o prirodi Amazonije, Indonezije… Lalovićevi filmovi su vredna svedočanstva iz oblasti ekologije, biologije, medicine, antropologije, humanosti… Svedočenjem o prirodi, koja je ugrožena i nestaje, njegovo delo predstavlja i svojevrsnu opomenu.

Film o posledicama NATO agresije na SRJ „Rekvijem za prirodu“, uradio je bez honorara, izjavivši da je to njegov dug prirodi.

_____________________________________________________________________________________________

SVET KOJI NESTAJE-film

_____________________________________________________________________________________________________

PTICE KOJE NE POLETE – film

_____________________________________________________________________________________________________

PETAR LALOVIĆ, ČAROBNJAK DOKUMENTARNOG FILMA I VIDAR POSLEDNJIH OAZA PRIRODE U NAMA

Najbolji od najboljih
Najpre ga je Džeremi Uis opčinio čuvenim dokumentarnim filmom „Ta divna stvorenja”. Iako je znao da nema majmune, lavove, krokodile, poželeo je da na našim prostorima snimi jednako zanimljive filmove o prirodi i životinjama. I uspeo. Od „Poslednje oaze” i „Sveta koji nestaje”, preko dvestotinak izvanrednih kratkih filmova, do „Beogradske oaze” i „Kako prodati nebo, vodu i toplinu zemlje”… Od letos je i zvanično „The Best of Best”, ispred svih, uključujući i Džeremija Uisa. A možda ničega od toga ne bi bilo da nije na vreme isključen iz partije
Piše: Radmila Tamindžić
Fotografije: NR Pres i arhiva sagovornika

05 copySnimanje najnovijeg dokumentarca o beogradskom Ratnom ostrvu sprečilo je letos Petra Lalovića da primi nagradu Najbolji od najboljih (The Best of Best) na Festivalu filmova iz divljine u japanskom gradu Tojama. Njegov čuveni Balegar već je jednom na istom festivalu dobio Gran pri. Međutim, pošto 2011. festival nije održan, zbog višestrukih prirodnih i tehnoloških katastrofa na japanskom tlu, među 20 ranije prvonagrađenih filmova biran je najbolji. Ostvarenje Petra Lalovića ubedljivo je pobedilo.
Iako je u svojoj karijeri napravio oko 350 kratkih dokumentarnih filmova, nekoliko dugometražnih i igranih, iako je dobio više od 150 značajnih nagrada kod nas i u svetu (petnaestak gran prija, Sedmojulsku, Avnojevu, Vukovu…) – ovo poslednje priznanje Laloviću je posebno važno. I to ne samo kao neporeciv dokaz planetarnog priznavanja njegovog majstorstva, nego mu je nadasve drago što je u ovoj osmominutnoj priči o sićušnom insektu skarabeju, bez ijedne reči, prepoznat pravi smisao metafore.

08 copyObjašnjava:
f2– Mnogi u mom balegaru, kojeg sam spazio dok sam snimao nešto drugo, pogrešno vide imitaciju Sizifa. Međutim, to je već izlizano, puki kliše. Nastojao sam da napravim svoju nadgradnju. Kroz ovu priču, zapravo, prikazujem epizodu iz života ljudi. Jer, on se, jadnik, muči da tu loptu od balege izgura uz brdo, a gore se nalaze čekači koji neće da prljaju ruke, nego samo uzmu na gotovo. E, sad, ko kako shvati; ja tu nemam teksta. Žiri u Japanu je, očigledno, shvatio.

TRI GODINE U KOPAČKOM RITU
04 copyGotovo celu svoju karijeru Petar Lalović posvetio je dokumentarnom filmu i životinjama, ne zato što je planirao, nego je tako slučajno ispalo. Prvo je u Beogradu počeo da studira istoriju umetnosti, dogurao do četvrte godine, ali mu je to bubanje obilja detalja bilo previše statično i dosadno. Potom je u Zagrebu završio odsek kamere na Akademiji za kazalište i film, a kasnije je diplomirao i na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Dakle, dvostruko pečen snimatelj, a kasnije i reditelj.
U početku je radio na koprodukcijama kao što su MarkoPolo ili Stepa, upoznao tada popularne glumce poput Elze Martineli, Robera Oseina, Horsta Buholca… Ali, nije mu bio nikakav izazov da bude negde četrdeseti u nizu, onaj što pomera kameru. U domaćem igranom filmu Mlad i zdrav kao ruža, sa Draganom Nikolićem u glavnoj ulozi, bio je direktor fotografije. Međutim, zbog nekih političkih i porno sekvenci u stilu neorealizma, film je zabranjen, a Lalović izbačen iz partije. Nije mu pomoglo ni to što je još kao desetogodišnjak otišao u partizane.
_Y9C9670 copy– Poveo me je 1944. teča Milutin Morača, čuveni general, komandant Pete krajiške divizije. Nisam imao nikakve ideale da se borim protiv fašista, bio sam dete, nego sam želeo da na konju i opasan bombama uđem u oslobođeni Beograd, da me vide moji klinci. Time je za mene revolucija bila ispunjena do kraja.

Izbacivanje iz partije ispalo je po Lalovića veoma dobro, jer se posle okrenuo prirodi, radeći seriju o životinjama za ondašnje Šumsko gazdinstvo „Jelen”, sadašnje „Srbijašume” – o gubarima, vidricama, jelenima, a kasnije nagrađene filmove poput Hrčka.
– To mi se mnogo više dopalo, jer sam bio kompletan autor od početka do kraja, baš kao Džejmi Uis, čija sam Ta divna stvorenja gledao bar deset puta. Iako mi nemamo majmune, krokodile, lavove, tigrove, kopkalo me je da li i ovde može da se napravi sličan film. Iz te provokacije pre tridesetak godina nastao je celovečernji dokumentarno-umetnički film Poslednja oaza, snimljen u Kopačkom ritu. To je onaj period kada se u proleće klinovi ptica vraćaju s dalekog juga i preleću urbane prostore da bi se nepogrešivo našli van domašaja civilizacije. Pored ostale divljači, u našoj oazi ima ih preko tri stotine vrsta. Pune tri godine skrivenom kamerom beležili smo rađanja, borbe, ljubav i smrt stanovnika oaze. I pored stalnog uništavanja, večno se obnavlja taj čudni svet divljine, u kome prirodni zakoni neverovatno podsećaju na ljudske norme i ponašanja.

DOKUMENTARAC OSVOJIO BIOSKOPE
06 copyPetar Lalović je naročito ponosan na to što je Poslednjom oazom probio led – uspeo je dokumentarnim filmom da osvoji bioskopske sale, i to na velika vrata. Sa osmehom se seća tog vremena:
– Na jesenjoj premijeri u „Jadranu” sala nije bila puna. Došli su uglavnom oni koji su karte dobili džabe. Tapkaroši, međutim, nisu imali pojma kakav se film prikazuje, pa su ostali kratkih rukava. Naletim na jednog i pitam ga da mi kaže nešto o filmu, a on ga hvali do neba: divno ovo, divno ono, a tek glumci…! E, pa, kad je već toliko hvalio, morao sam da kupim dve karte. Posle je munjevito krenula ta mund reklama, pa se samo u Beogradu za mesec i po dana nakupilo oko 280.000 gledalaca. Da se raspameti čovek! Pravljene su nove kopije, pa se film istovremeno prikazivao u šest bioskopa.

2 copyNa projekcije su dolazile čitave škole, a iz Akademije nauka stiglo je zvanično pismo u kome se kaže da je Poslednja oaza veliki doprinos u obrazovanju dece. U celoj tadašnjoj Jugoslaviji film je ukupno videlo oko sedam i po miliona ljudi. Još dok je snimao, Lalović je verovao da će film imati komercijalni uspeh, ali ne i da će, pored krimića ili pornića, da izazove toliko interesovanje. Možda je to bilo zato što…
– … sam verovao u taj svet, kao što i sada verujem da životinje imaju dušu. Umeju da vole, da mrze, da budu ljubomorne, da se udvaraju, među njima ima bračnih prevara, ima hermafrodita i homoseksualaca… Nisu to samo naše osobine. Filogenetski gledano, mi smo poslednji u lancu i sve smo to od njih preuzeli i „usavršili”. Mada sam imao konsultante, pre snimanja svakog svog filma dobro sam se pripremao. Ako sam radio insekte, proučavao sam ih kao student entomologije, ali ne strogo naučno, nego sam tražio dramu u njihovom životu. Bilo mi je bitno da mene priča zainteresuje, pa će onda i druge. Da nisam sve to video i proživeo, ne bi moji filmovi vredeli ništa. Možda i humanizujem neke stvari u svojim filmovima, ali mislim da malo više humanosti neće smetati nauci.

RATNO OSTRVO – DRAGULJ USRED METROPOLE
12a copyTri-četiri godine posle Oaze, i niza kratkih filmova između, Lalović je snimio svoj drugi dugometražni dokumentarni film – Svet koji nestaje. Pored mnoštva dvonožnih i četvoronožnih aktera, tu mu je glavni lik Gile, baksuzno prasence, trinaesto po redu, koje je majka odbacila jer ima samo 12 sisa.
– U tom filmu narator je bio nedavno preminuli Pera Kralj, koga su njegove bliske kolege do kraja zvale Gile. A u Oazi narator je bio nenadmašni Zoran Radmilović, koji mi je rekao: „Ma šta ću ti ja, samo da ti pokvarim!” Ne da nije pokvario, nego je uneo onaj svoj originalni duh: „Ah, oh, uh, eh… leva, desna, leva, desna… daleko mu lepa kuća…” Ja to uopšte nisam napisao. A kad smo u „Ateljeu 212” proslavljali Gran pri, poslao je telegram: „Pozdravlja vas velika bela čaplja!”
07 copySnimanje dokumentarnog filma, kaže Petar Lalović, prava je lutrija. Nema knjige snimanja, životinjama ništa ne može da se šapne, snimatelj mora da bude i reditelj i scenarista, sve. Bude tu asistenata i pomoćnika, ali mnogi brzo odustaju, pošto su uslovi teški, a obećane svote novca ne mogu da bude motiv.
– Morao sa da znam šta životinje vole, šta ne vole, kako da im priđem. Uvek je bilo mukotrpno. Veoma rano ustajanje ujutru, nema brijanja, nema sapuna, nema pušenja, nema onih mazalica protiv komaraca (jer to životinje osete na kilometar). Izlazili smo po kiši, vetru i snegu, nismo smeli da palimo vatru, smrzavali smo se… Ali drugačije nije moglo. Da to nisam doživeo, moji filmovi ne bi vredeli ništa.

Jedan od poslednjih u nizu Lalovićevih filmova – Kako prodati nebo, vodu i toplinu zemlje – direktno se nadovezuje na čuveno pismo indijanskog poglavice iz Sijetla. On, preteča svih kasnijih ekologa, odbio je da proda Amerikancima „nebo, vodu i toplinu zemlje svog naroda”. Tu priču o uništavanju prirode Lalović je prebacio na teren domaćih gluposti, na Bor i Majdanpek, hvatajući kamerom životinje koje propadaju na raskopanom zemljištu, među napuštenim rudnicima i avetinjskim zgradama.
15 copyA najnoviji film Petra Lalovića, još vruć, polučasovna Beogradska oaza, prati četiri godišnja doba na beogradskom Ratnom ostrvu. O njemu nam Lalović kaže, uz neskrivenu melanholiju u glasu:
– Ovo je ozbiljan film za spas Ratnog ostrva, u ovom dobu tendera i tajkuna, kad se sve može prodati i kupiti, pa čak i prirodna bogatstva. Na ušću dveju svetskih reka, mi imamo jednu oazu na 600 metara od centra Beograda! Rezervat biljnog sveta, fabriku čistog vazduha i carstvo životinja! To nema ni jedna metropola u Evropi. Neverovatno je koliko na Ratnom ostrvu ima ptica. Ono im služi i kao servisna stanica kad iz Skandinavije idu na jug da prezime. A jedan labud, evo već drugu godinu, provodi zimu tu, sa pticama koje nisu selice. Valjda je izračunao da mu se ne isplati svaki put da ide sa severa na jug i nazad. O Ratnom ostrvu sam napravio lep film, bez ijednog kritičkog kadra, jer hoću da pokažem da imamo jedan dragulj kakav nema niko. I da sve nas to obavezuje, naročito one koji su u poziciji da odlučuju.

***
Američke „korisne laži”
– Poslednjom oazom želeo sam, i uspeo, da postignem komercijalni uspeh. Međutim, „Centar film” prodao ju je čuvenoj holivudskoj grupaciji „Kenon”, koja i danas ima sva svetska prava na Poslednju oazu. Uplaćuju nešto godišnje, ali ja nemam ništa od toga. Zanimljivo je kako Amerikanci znaju da lažu: na plakatu piše da je film sniman tri godine i da je koštao deset miliona dolara. Prvo je tačno, a drugo – da se čovek prekrsti! Pa cela kinematografija one velike Jugoslavije, uključujući i Bulajića, nije za godinu dana toliko koštala. Na Oazu jedva da je potrošeno 100.000 dolara.

***
„Oskar” za ekologiju
– Poslednja oaza dobila je praktično sve značajne nagrade. Meni je, ipak, najdraži evropski Oskar za ekologiju. Njime je film nagrađen 1987. u Italiji, i to pored Divnih stvorenja Džejmija Uisa, koji je dobio utešnu nagradu. Izvinjavao sam mu se i objašnjavao mu da sam učio od njega, a njemu je to bilo simpatično, pa smo ostali u prepisci.

***
Nije bilo srećnog kraja
Četiri puta pokušao je Petar Lalović da napravi jedan dugometražni dokumentarac, ali nije išlo. Ništa što je snimio nije mu bilo dovoljno atraktivno. A ako njega ne može da zabavi, kaže, kako će tek poslovično nestrpljivu publiku!
– Onda sam taj materijal upotrebio za Ptice koje ne polete, igrani film u prirodnom ambijentu. To je najlakši film, koji sam uradio na osnovu istinite priče, samo sam na kraju malo slagao. Kod mene devojčica nije umrla od leukemije, nego je otišla u „zagušljivi grad”, što bi otprilike značilo to. Izbegavam ubijanje i u filmovima o životinjama, a kamoli…

Izvor:nacionalnarevija.com

_____________________________________________________________________________________________

Priredio:Bora*S

NIŠTA NEĆE BITI ISTO…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Mora više neće biti ista: Misteriozna bolest dezintegriše morske zvezde

morska zvezda_1403026368_670x0Jednom od najlepših ukrasa mora preti istrebljenje.

Epidemija uništava morske zvezde zabrinjavajučom brzinom. Misteriozno oboljenje je krenulo iz Kanade, i raširilo se obalom Severne Amerike neverovatnom brzinom čak do Meksika.

Prvi znak da je ovo oboljenje zahvatilo morsku zvezdu je kad se ona „obrgli“ kracima. Nakon toga se na površini stvorenja pojavljuju bele lezije koje vremenom postaju rupe. Vremenom se čitav krak dezintegriše u sluzavu materiju, nalik nečemu iz horor filma.

Morske zvezde često same sebi otkinu krake kako bi sprečile da se infekcija proširi.

U aprilu kad je bolest prvi put primećena, bilo je zaraženo samo oko 1% morskih zvezda, dok se taj broj do danas popeo na zabrinjavajućih 30%.

Naučnici nisu sigurni šta izaziva ovo oboljenje, ali upozoravaju da je mogući krivac povećano zagađenje svetskih mora, kao i da bi istrebljenje morskih zvezda moglo da dovede do ozbiljnih i dalekosežnih ekoloških posledica.

T.D.

Izvor:nadlanu.com

_____________________________________________________________________________________________________

Čuda koja treba videti dok ne nestanu

Velika plava rupa u Belizeu, jedino prirodno stanište u kom postoje i aligatori i krokodili, šume poslednjih divljih gorila, najslanije more na svetu i ostrva koji nestaju – samo su neka od mesta koje biste trebalo da posetite pre nego što nestanu.

102378_blue-hole-by-travelamerica360_af

Velika plava rupa nalazi se na oko 60 km od Belize Sitija / foto: TravelAmerica360 / flickr.com

Verovatno ste čuli upozorenja o skorom nestanku velikog koralnog grebena do 2030. godine, ili topljenju snega na Alpima i planini Kilimandžaro za nekih 40 godina. Po predviđanjima, istopiće se uskoro i led na Arktiku, a polarni medvedi će nestati. Dolazak turista na ova područja može dodatno da ih optereti, ali ukoliko putnici poštuju okolinu, njihov dolazak može financijski da obogati područje i doprinese njegovom očuvanju.

Koralni greben Belizea

Sastoji se od niza koralnih grebena, koji se protežu duž obale Belizea, oko 300 kilometara, i deo je 900 kilometara dugog Mezoameričkog koralnog grebena koji se proteže od Meksika do Hondurasa. Nakon Velikog koralnog grebena u Australiji, ovo je po dužini drugi koralni greben u svetu.

100531_ronjenje-----mikebaird_af

Foto: mikebaird/flickr.com

Belize greben je jedan od biološki najraznovrsnijih ekosistema na svetu i nalazi se na UNESCO-ovom popisu svetske baštine. Nažalost, od 2009. našao se i na listi ugroženih mesta, jer preterana izgradnja turističkih smeštaja, kruzeri i zagađenje ozbiljno su ugrozili grebene. Naučnici smatraju da su globalno zagrevanje i ekstremne klimatske pojave izazvali izbeljivanje korala, a procenjuje se da je u poslednjih 20 godina oštećeno i do 50 odsto koralnog grebena.

Šume Konga

Putevi koje krče šumari i rudari osim uništavanjem prirode, rezultirali su češćim dolascima krivolovaca koji istrebljuju ugrožene životinjske vrste, poput gorila i šumskih slonova. Tropske kišne šume, kao što je ona u Kongu, proizvode 40 odsto kiseonika i služe kao izvor hrane, lekova i minerala.

100266_amazonska-flora-i-fauna-je-pravo-bogatstvo----angeloangelo_af

Foto: angeloangelo/flickr.com

Nakon Amazona, reka Kongo nosi više vode od bilo koje druge reke na Zemlji. Skladno tome, tu se nalazi i druga po redu najveća kišna šuma na svetu. Prema proceni UN-a, ako se ne preduzmu ozbiljne mere zaštite, do dve trećine šuma i jedinstvenog divljeg života nestaće do 2040. godine.

Mrtvo more

Mrtvo more je najniža tačka na zemlji, nalazi se na -418 metara nadmorske visine, i deset je puta slanije od morske vode pa ljudsko telo pluta u njemu.

99447_more------kudumomo_af

Foto: kudumomo/flickr.com

Veruje se da sadrži minerale korisne za ljudsko zdravlje. U poslednjih 40 godina Mrtvo more se smanjilo za trećinu svoje prvobitne veličine, a hoteli i restorani koji su nekad bili blizu obale sada su i po kilometar dalje.

Reka Jordan jedini je izvor vode, a budući da Izrael i Jordan nemilice koriste rečnu vodu za navodnjavanje, malo toga stiže do Mrtvog mora. Procenjuje se da bi moglo nestati za 50 godina. Osim toga, proizvođači kozmetičkih proizvoda koriste Mrtvo more kao izvor sirovine.

Nacionalni park Everglades

116824_nacionalni-park_hlU Evergladesu na Floridi živi barem 20 ugroženih životinjskih vrsta, uključujući pantere, kornjače i razne ptice. U samom srcu parka od 2,5 miliona hektara nalazi se ogromna močvara Sawgrass, najveća takve vrste u svetu. Ugrožava ga zagađenje sa poljoprivrednih poseda, invazivne vrste, ubrzani razvoj i činjenica da se 60 odsto vode preusmerava na okolne gradove i farme.

Everglades se zbog toga smanjio za pola u odnosu na 1900. godinu. Ovo je jedino stanište floridskog pantera, a ostalo ih je samo 100 na slobodi. Za 40 godina ove bi divlje mačke mogle sasvim da nestanu iz divljine, baš kao i 20 drugih vrsta koje su ugrožene.

Madagaskar

101714_madagaskar-by-frontierofficial_af

Foto: frontierofficial/flickr.com

Zbog miliona godina izolacije, više od 80 odsto flore i faune na Madagaskaru ne može se naći nigde drugde na Zemlji. Ne učini li se ništa po pitanju spašavanja četvrtog po veličini ostrva na svetu, sva šuma će nestati za 35 godina. Površina šume već se smanjila šest puta od prvotne veličine.

Krivolov, seča šuma, nerazumno poljoprivredno iskorištavanje zemljišta ugrožavaju i 20 vrsta lemura. Rezervati za njih čine tek pet odsto površine ostrva. Neke vrste bilja i životinja će nestati i pre nego što ih naučnici uspeju pomnije proučiti.

Maldivi

70214_nattu--raj-usred-okeana_af

Foto: nattu/flickr.com

Od 1.900 malih ostrva raspršenih po Indijskom okeanu nastanjeno je samo njih 200, i svi imaju vrlo malu nadmorsku visinu. Ukoliko se podizanje nivoa mora nastavi, malo naučnika veruje u opstanak ove države. 2008. godine predsednik Maldiva najavio je da će država početi da kupuje zemljište u Indiji i drugim državama kako bi stanovnici imali gde da žive u budućnosti.

Verovatno će nestati i veliki deo leda na polovima, tigrovi u Indiji, kao i kišna šuma Tahuamanu i njene šarene ptice. Njen životinjski svet i 400 miliona ljudi već su poprilično raseljeni.
Izvor:superodmor.rs/magazin

_____________________________________________________________________________________________________

Priredio:Bora*S

 

SVET UMIRUĆIH JEZERA…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

Velike vodene površine poput jezera trebalo bi trajno da budu sastavni deo nekog pejzaža, ali to nije uvek slučaj.

25675937352f6a17c4b1ba871131894_orig

Mrtvo more (Foto: Gusjer / Flickr.com)

Neka jezera prirodno dolaze i odlaze u zavisnosti od godišnjih doba, budući da se dotok vode menja tokom meseci.

Druga, međutim, kada nestanu, nestanu zauvek. Klimatske promene su najčešći razlog za nestanak subarktičkih jezera koja zavise od topljenja snega.

U svakom slučaju, predstavljamo vam neka jezera na svetu, koja više ne postoje ili koja će uskoro nestati.

Urmija, Iran

Ovo slano jezero nalazi se na severozapadnom uglu Irana i nekada je bilo najveće u državi. Međutim, zbog klimatskih promena se povuklo i to veoma brzo, a jedan od razloga za njegovo smanjenje je i loš sistem navodnjavanja koji rasipa vodu.

Osim toga, brane su odsekle jezero od dotoka sveže vode. U jezeru je ostalo svega pet procenata vode, u poređenju sa zapreminom pre oko 20 godina.

Vaijau, Havaji

153399021852f6a17d6fcd5842234070_v4 big

thtbln / Flickr.com

Jezero Vaijau nikad nije bilo veliko. To je jedino planinsko jezero na Havajima i površine je svega 6.900 kvadratnih metara. Maksimalna dubina iznosi oko tri metra.

Iako možda deluje nevažno, starosedelačkom stanovništvu Havaja ono je sveto. Prema mitu, ono je nekada bilo bez dna i predstavljalo je prolaz u spiritualni svet. Međutim, 2010. je počelo da s smanjuje, a u septembru prošle godine nije bilo veće od neke bare – pokrivalo je 115 metara kvadratnih dubine oko 30 cm.

Razlozi za to još nisu poznati.

Mrtvo more, Izrael

Mrtvo more zapravo je jezero koje puni reka Jordan. Ono nigde ne otiče, pa je zbog toga 10 puta slanije od severnog Atlantika i ne neguje nikakav život izuzev određenih mikroba.

Mrtvo more opstajalo je hiljadama godina zato što je količina vode koja je u njega ulazila bila približno jednaka količini isparavanja. Međutim, populacija u regionu je porasla i u toj jednačini došlo je do disbalansa.

Voda koja je nekada tekla u Mrtvo more sada je preusmerena u kuće i fabrike, pa manje od desetine sada ulazi u jezero u odnosu na period od pre nekoliko decenija.

Inače, vodostaj Mrtvog mora opada za oko jedan metar godišnje.

Skot, Florida

Ovo centralno jezero na Floridi potpuno je presušilo za samo dve nedelje u junu 2006. zbog ogromne rupe koja se pod njim otvorila.

Naučnici procenjuju da je 32 tone morskih životinja ostalo na suvom.

Stanovnici obližnjih naselja razmatrali su mogućnost da zatvore rupu, ali ih je priroda preduhitrila. Naslage gline su je zatrpale i sada se jezero ponovo puni.

Međutim, geologija Floride je takva da je tlo podložno otvaranju rupa, pa nije garantovano da će novo jezero opstati.

Aralsko jezero, Kazahstan i Uzbekistan

73009854352f6a17ea9e7e372747493_v4 big

Arian Zwegers / Flickr.com

Aralsko jezero bilo je četvrto na svetu po veličini slano jezero, dok nije počelo da se smanjuje u poslednjoj četvrtini dvadesetog veka.

Od tada je devedeset odsto rečnog toka sa Tjan Šan planina u jezero bilo korišteno za navodnjavanje polja pirinča i pamuka.

Zbog toga je nivo jezera ubrzano počeo da pada. Ribarenje je zamrlo, a vrlo malo brodova sada njime plovi.

Osim toga, ogoljeno dno jezera postalo je izvor soli koju raznose vetrovi u okrugu od 300 km i koja zagađuje useve.

Pener, Luizijana

Ovo jezero zadesila je prava katastrofa 20. novembra 1980. kada je greškom probušen svod rudnika soli.

Jezero, zajedno sa platformom za bušenje, 11 barži i mnogim drvećem brzo je bilo usisano u nešto što je opisano kao džinovski vir.

Pukom srećom niko nije povređen tokom nesreće. Jezero je napunjeno slanom vodom iz obližnjeg Vermilion zaliva tokom čega je privremeno nastao najveći vodopad u državi.

Kačet 2, Čile

Ovo jezero visoko u Andima nestalo je preko noći 31. marta 2012. Međutim, to izgleda za njega nije ništa neobično – nestalo je i ponovo se napunilo više puta od 2008.

Jezero je glacijalnog tipa i nalazi se u glečeru Kolonija. Klimatske promene tope glečer, zbog čega je proopan tunel dug osam kilometara koji se naizmenično zatvara i otvara isušujući jezero i ponovo ga puneći.

Pre 2008. jezero je bilo relativno stabilno.

Kačuma, Kalifornija

Ovo jezero koje se nalazi u blizini Santa Barbare i popularno je mesto za rekreaciju tamošnjeg stanovništva. Međutim, ono je i ključni izvor pitke vode za 200.000 ljudi.

Ono je sada na svega 39,7 odsto svojih kapaciteta.

Kalifornija je suočena sa ozbiljnom sušom koja se neće uskoro okončati, a „opstanak“ Kačuma jezera je zbog toga pod znakom pitanja.

Jezero Čad; Čad, Kamerun, Niger i Nigerija

Nekada šesto najveće jezero na svetu, Čad je sada na svega 10 odsto svoje nekadašnje veličine. Naime, početkom šezdesetih počelo je intenzivno da se povlači zbog navodnjavanja i varljive klime.

Smithsonianmag.com / b92.net/

___________________________________________________________________________________________

Urmija – tužna bajka jezera koje nestaje

Iransko jezero Urmija tokom poslednjih desetak godina toliko je presušilo da se danas jedva razaznaju obrisi jednog od nekada najvećih slanih jezera na svetu.

135481449531c5f2737cfa837364413_640x427

Beta/AP Photo/Ebrahim Noroozi

Već godinama nivo slane vode u Urmiji drastično opada, pa se danas u blizini istoimenog grada pre mogu videti napuštena, presahnula prostranstva nego vodeni sjaj.

 

1897669923531c5f34c7b18958086961_v4 big

Beta/AP Photo/Ebrahim Noroozi

Naučnici procenjuju da je Urmija izgubila čak osamdeset posto od svoje nekadašnje vodene površine, i danas zauzima svega hiljadu kilometara kvadratnih.

Smešteno četrdesetak kilometara od granice sa Turskom, ovo iransko blago bilo je centar plodne pokrajine kojom je dominirao grad Urmija.

1578451467531c5f3f8ac61053267136_v4 big

Beta/AP Photo/Ebrahim Noroozi

Danas jezero uglavnom obilaze turisti znatiželjnici koji uživaju u, koliko potresnim toliko i veličanstvenim prizorima.

Među njima je bio i fotograf Ebrahim Norozi koji je napravio seriju fotografija ovog umirućeg jezera.

1722948717531c5f4b7e9c5207435803_v4 big

Beta/AP Photo/Ebrahim Noroozi

1187221411531c5f5eb65b3788846429_v4 big

Beta/AP Photo/Ebrahim Noroozi

1655093912531c5f7702cd5448384877_v4 big

Beta/AP Photo/Ebrahim Noroozi

126388804531c5f8293dcb815816285_v4 big

Beta/AP Photo/Ebrahim Noroozi

1913043845531c5f97de470677506281_v4 big

Beta/AP Photo/Ebrahim Noroozi

1893939953531c5fa02eec0570937311_v4 big

Beta/AP Photo/Ebrahim Noroozi

Jezero Urmija našlo se na Smitsonijanovoj listi jezera koja će, najverovatnije, uskoro nestati.

___________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S