RANJENI ORAO…

TAMOiOVDE________________________________________________________________________________________________________

Krstić pronašao ranjenog krstaša

Mladunca najugroženije ptice grabljivice u Srbiji, orla krstaša, ranjenog metkom u krilo, u progarskoj njivi pronašao Srđan Krstić. Posle mesec dana brige najzad je našao ustanovu gde će ranjenom ptiću biti ukazana pomoć

Orao je smešten u Institutu za biološka istraživanja „Siniša Stanković”, još se ne zna da li je ženka ili mužjak (Foto A. Vasiljević)

Orao krstaš, simbol carskih rimskih legija, najugroženija je ptica grabljivica u Srbiji.

U našoj zemlji postoje svega tri para. Pretpostavlja se da su se ove godine izlegla tri mladunca, a jednog ranjenog, pogođenog metkom u levo krilo, pronašao je na njivi u Progaru Srđan Krstić. Tridesetak dana brinuo se o povređenom ptiću, hranio ga i tražio neku stručnu ustanovu koja bi preuzela brigu o orliću. Pre nekoliko dana stupio je u kontakt sa Fondacijom za zaštitu ptica grabljivica – aktivisti ove organizacije odmah su preuzeli mladunca i smestili ga na Institut za biološka istraživanja „Siniša Stanković”.

Prema prvim procenama, ptić će nažalost najverovatnije ostati bez levog krila. Biće udomljen u subotičkom Zoološkom vrtu i biti sačuvan za reprodukciju.

– Orla sam prvi put video kada sam početkom novembra od kuće, iz Surčina, krenuo na posao, jer radim u PKB-u. Bio je u brazdi na jednoj njivi u Progaru. Kada sam se posle nekoliko sati vraćao kući, zatekao sam ga na drumu. Zaustavio sam traktor i uspeo da ga uhvatim, nije mogao da poleti. Doneo sam ga kući i smestio u šupu. Hranio sam ga komadima piletine. On ima tako snažan kljun da uopšte nije bilo potrebno da mu je seckam na komadiće. U početku nisam znao da je u pitanju izdanak tako retke ptičje vrste. Komšija i ja smo ga identifikovali pomoću fotografija orla krstaša koje smo pronašli na internetu – objašnjava Srđan Krstić.

On i njegova ćerka Sanja svakodnevno su se starali o orliću, obilazili ga u šupi i hranili ga.

– Nije mi baš jeo iz ruke, ali je čim bi me čuo da ulazim, prilazio bi po hranu. Kada su ljudi iz Fondacije za zaštitu ptica grabljivica došli po njega, bilo mi je mnogo teško, steglo me je u grlu – priča Krstić.

Prema rečima dr Saše Marinkovića, sa Instituta za biološka istraživanja „Siniša Stanković”, orao je najverovatnije pogođen dok je leteo nad atarom Surčina.

Marinković ističe da je jedan od glavnih razloga za nestanak krstaša neumeren lov.

– Ako prevladamo običaj da se ubija sve što se misli da je štetočina, sačuvaćemo ovu vrstu – kaže Marinković.

Još ne zna da li je ranjeni orao ženka ili mužjak.

– Kod orla se mužjaci i ženke ne razlikuju po spoljašnjem izgledu. Uglavnom je kod grabljivica ženka krupnija od mužjaka, ali to nije pravilo. Pol se najsigurnije utvrđuje iz uzorka krvi. U slučaju da bude ženka, ime će joj biti Sanja, po ćerki Srđana Krstića, koji je našao pticu. Ako bude mužjak, zvaće se Cezar – napominje Irena Hribšek, asistent u Institutu za biološka istraživanja „Siniša Stanković”.

 ————————————————————-

Orao jeo iz ruke

Mladunac krstaša smešten je za sada u zaštićenom prostoru. Još je pomalo uplašen, ali pogled carske ptice uliva strahopoštovanje, čak i u privremenom zatočeništvu.

Videvši da se ekipa „Politike” sprema da ga fotografiše, lukavo se izvalio na leđa i „glumio” da je mrtav. Živnuo je, ipak, kada mu je Saša Marinković pod kljun doneo komade mlevenog mesa. Onako izvaljen na leđa jeo ih je halapljivo iz Sašine ruke.

——————————————————————-

Carski orao simbol velikog Rima

Orao krstaš je grabljivica, hrani se sitnim životinjama, zečevima, tekunicama (glodari koji žive po livadama), a ume da uhvati i poneku kokošku. Raspon krila mu je veći od dva metra. Gnezdi se u nizijama, na drveću.

Sada ga ima samo na Fruškoj gori, a nekada ga je bilo i u Deliblatskoj peščari, po celoj Vojvodini, u Pomoravlju.

– Krstaša još zovu i Carski orao. Simbol je Rimskog carstva i rimskih legija. Gde god se pojavljivao lik ovog orla znalo se da je ta teritorija deo velikog Rima – ističe dr Saša Marinković.

Branka Vasiljević/politika.rs (objavljeno: 05.12.2012.)

NE PISMENOSTi…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________________________

Povodom 8. septemba, Međunarodnog dana pismenosti u Politici je objavljen članak, iz kojeg  smo  saznali nekoliko neverovatnih i u najmanju ruku, zabrinjavajućih činjenica.

Najpre, podatak o broju onih koji nisu ili ne pohađaju osnovnu školu. U odnosu na broj stanovnika, katastrofa.

Potom, činjenica da zapravo i ne postiji jedinstvena baza podataka, na osnovu koje bi se pouzdano moglo znati kakva je zapravo stvarna situacija. Neverovatno.

Znači li to, da su i izneti podaci rezultat pretpostavki?

Postoji zakonska regulativa u ovoj oblasti koja obavezuje i roditelje i državu. Očigledno, ne poštuje se obostrano .

I još par krucijalnih nedoumica.

Kada se iznose ovakvi podaci, ne precizira se koju Srbiju “uzimamo u usta”. Onu sa ili onu bez Kosova i Metohije?  Koji su parametri pomoću kojih se definiše (ne)pismenost?

Kako to, da su  deca “siromašna”?  Pa čak  da ovu formulaciju stanja i prečujemo, bejaše li makar osnovno školovanje-besplatno? I šta li to ovaj termin podrazumeva?

Ili su pak, BUKVAR, OLOVKA i  SVESKA-luksuzna roba?

Bora*S /foto:mladiunegotinu.blogspot.com

***

SVE MANJE DECE SA SELA ZAVRŠAVA  OSNOVNU ŠKOLU

Međunarodni dan pismenosti Srbija dočekuje sa stopom nezavršavanja osnovne škole od oko 13 odsto i siromaštvom kao preprekom daljem školovanju

 Sa brojkom od oko 1,35 miliona stanovnika koji nisu pohađali osnovnu školu ili je nikada nisu završili Srbija obeležava 8. septembar, Međunarodni dan pismenosti. U današnje vreme, siromaštvo postaje sve ozbiljnija prepreka školovanju, od osnovne škole do studija na fakultetima koje sve ređe upisuju i završavaju deca seljačkog i radničkog porekla, što nekada nije bio slučaj. Prema podacima iz Strategije razvoja obrazovanja u Srbiji do 2020. godine, stopa nezavršavanja osnovne škole je oko 12-13 odsto, dok evropske norme nalažu da taj procenat bude ispod 10 odsto. Ozbiljan problem je što preciznih podataka o broju mališana koji ne upisuju i ne završavaju osnovnu školu, ustvari nema. Tačnije, kako objašnjava profesor dr Ivan Ivić, koordinator na izradi strategije razvoja obrazovanja u Srbiji do 2020. godine, podaci se skupljaju na posredne načine i neretko se međusobno razlikuju.

– Jedan od prvih konkretnih koraka vezanih za ostvarivanje ciljeva strategije razvoja obrazovanja biće upravo to što ćemo tražiti da se ovi podaci prikupe na jednom mestu da bi mogli precizno da utvrdimo kakvo je stanje i kako na najefikasniji način da rešimo ovaj problem – kaže profesor Ivić.

Podaci sa prošlogodišnjeg popisa stanovništva, koji tek treba da budu objavljeni, daće bolju sliku o broju dece koja nikad ne upišu osnovnu školu. Prema onima predstavljenim u strategiji, taj procenat se kreće oko pet odsto od generacije. Takođe, oko sedam odsto njih napušta školovanje, najčešće u višim razredima. Radi se, u većini slučajeva, o mališanima sa invaliditetom, seoskoj i siromašnoj deci, pripadnicima nacionalnih manjina – pre svega romske, ali i vlaške. Osipanje seoske dece povećalo se poslednjih godina: obuhvat seoske dece osnovnim obrazovanjem pao je sa 81 odsto u 2005. godini, na svega 77 odsto u 2009. godini.

– Imamo veoma razuđenu mrežu osnovnih škola, pa tako postoji čak 250 isturenih odeljenja područnih škola, dok je mreža osmogodišnjih škola mnogo manja. To su samo neki od razloga zašto seoska deca ne završavaju školovanje: udaljenost škole i nepostojanje organizovanog prevoza. Problem prevoza bi se mogao rešiti u saradnji sa lokalnim samoupravama, a moglo bi se razmotriti i otvaranje domova za učenike osnovnih škola – smatra profesor Ivić.

Upis u pripremni predškolski program, kao i upis deteta u osnovnu školu obavezan je po zakonu, a za roditelje koji to ne učine predviđene su novčane kazne od 5.000 do 25.000 dinara.

– Ta zakonska mera ne daje rezultate. Naš zakon kaže da ako je učenik udaljen od škole više od četiri kilometara morate obezbediti prevoz. To je obaveza države, a ne roditelja, a ako država to nije obezbedila, nema osnova da kažnjava roditelje, jer sama nije ispunila obavezu – ističe profesor Ivić.

Prema podacima iz istraživanja Unicefa i Republičkog zavoda za statistiku, obuhvat romske dece osnovnim obrazovanjem značajno je porastao: sa 66 odsto koliko ih je bilo upisano u prvi razred 2005. godine na 91 odsto upisanih u 2010. godini. Ipak, kako ističe Tanja Ranković, rukovoditeljka programa obrazovanja u Unicefu, samo trećina dece iz romskih naselja završi osnovnu školu na vreme.

– Razlozi za neupisivanje ili napuštanje škole i kod njih i kod druge dece iz osetljivih grupa najčešće su siromaštvo, neposedovanje ličnih dokumenata, nedovoljno poznavanje jezika, nepostojanje organizovanog prevoza do škole, dečji rad, prerana udaja, smetnje u razvoju, invaliditet – navodi Tanja Ranković.

Ona, takođe, ukazuje i na to da se podaci o deci koja su van sistema obrazovanja ne prikupljaju.

– Lokalne samouprave imaju zakonske obaveze kada je u pitanju podrška obrazovanju dece. One se protežu od evidencije dece i obaveštavanja škole i roditelja o deci koja treba da se upišu u pripremni predškolski program i prvi razred, praćenja pohađanja nastave, prevoza učenika, obezbeđivanje mera podrške porodici i učenicima iz osetljivih grupa… S obzirom na razlike u razvijenosti lokalnih samouprava u Srbiji, dostupnost ovih podrški varira od opštine do opštine, pa je neophodno podržati one koje su nerazvijene – kaže Tanja Ranković.

———————————-

Novčane kazne poslednja mera

Jedna od efikasnih mera za povećanje obuhvata dece obrazovanjem bila je uvođenje obaveznog pripremnog predškolskog programa, ali mnogi roditelji dece iz osetljivih grupa i dalje ne znaju da je ovaj program obavezan i besplatan i da su u obavezi da upišu svoje dete u predškolsku ustanovu. Ipak, i onda kad su informisani, roditelji dece iz osetljivih grupa, smatra Ranković, moraju biti dodatno podržani da svoju decu upisuju u pripremni predškolski program i u školu, u vidu besplatnih užina, odeće, prevoza i slično.

– Novčane kazne za roditelje bile bi poslednja mera za primenu, onda kad se iscrpu sve ostale i kad svaka institucija u sistemu uradi ono što je njen posao. Korišćenje ovakvih mera govori o tome da su mnoge šanse da se podrži porodica i dete i spreči neupisivanje ili napuštanje škole propuštene i to od strane raznih aktera u školi i lokalnoj zajednici – ističe Tanja Ranković.      

Jelena Čalija/Politika-objavljeno: 08.09.2012