BIOLOŠKI KOMPAS…

tamoiovde-logo

Srpski golub visokoletač, poznatiji pod stranim nazivima „tekir“, „arap“ ili „kaplan“, najprecizniji je radionavigator Evrope bez međunarodnog priznanja kao i Srpsko društvo visokoletača osnovano još daleke 1910. godine. Njegove osobine su jedinstvene, jer koristi vertikalne magnetne talase za razliku od pismonoše i ostalih golubova koji koriste horizontalne.

sdc10813-620x330Planeta zemlja plovi kroz kosmički okean u kome postoje kako mirno vreme, meteorologije, a jedan od najznačajnijih parametara je sunčev vetar čija snažna tako i bure. Bezbednost leta golubova zavisi od heliocentrične elektromagnetne geofrekventna pozicija nije povoljna za visokoletača.

Ona nosi elektro magnetne čestice (elektroni, joni, protoni) , čija je struja ponekad tako snažna da može da ošamuti goluba. To je nepoznati meteorološki faktor koji je do sada odnosio golube po meteorološki lepom vremenu. Izlaganje goluba jonizovanom zračenju menja njegov genotip, a može da dovede do steriliteta.

Dejstvo sunčevog vetra je nepovoljno i kod ljudi. Izaziva glavobolju ili naprimer pojavu katarakte, kako je objavila NASA u svojim istraživanjima.

Postoje tri nematerijalne energije u odbrani od sunčevog vetra: magnetno polje Sunca, magnetno polje zemlje ili svakog živog bića. Sva živa bića imaju svoje električno polje specifične frekvencije.

Srpski visokoletač je ptica sa najpreciznijom elektromagnetnom koordinacijom. Kružni let mu je definisan matematički sa polukrugom prečnika u čijem centru se nalazi linija vertikalnog magnetnog polja zemlje, koju koriste i grabljivice.

Jedna od sposobnosti srpskog visokoletača je upravo da pronađe uzlazno vertikalno strujanje. Jastreb mišar ne mora da vidi miša, ali ga „skenira“ pomoću njegovog elektro polja, kao što soko „vidi“ plen tako što detektuje promenu elektromagnetnog polja.

Pčela mahanjem krila stvara elektromagnetno polje modulisano određenim informacijama, o kodu pašnjaka, njegovom smeru, pravcu ili udaljenosti.

Čovek takođe, u telekokomunikaciji govor pretvara u elektromagnetno polje kao što to rade životinje.
Ovo prostiranje na daljinu, omogućava nematerijalni parametar celokupnog sunčevog sistema, a navedene numeričke vrednosti kod životinja su pogrešne u slučajevima pojačane geomagnetne aktivnosti.

Sve ptice imaju elektromagnetni kod od svog rođenja, a pomoću svojih elektromagnetnih sposobnosti osećaju telurske struje i zato se selice nepogrešivo okupljaju u tačno određen dan za seobu pred početak zime. One mogu da predvide i zemljotrese. Kao što pčele napuštaju košnicu, golubovi i ostale ptice, uzleću po Merkaliju na pet do trideset minuta pre zemljotresa.

U nematerijalnom svetu ne važe Ajnštajnovi zakoni brzine prostiranja, ali, zato heliocentrična metrologija omogućava dugoročnu prognozu vremenskih prilika, koje su posledica ponašanje magnetnog polja Sunca.

Priredio S. Filipović, iz knjige M. Stevančevića “Srpski visokoletač”
Izvor: vaseljenska.com

_______________________________________________________________________________________

LET PTICA U „V“ FORMACIJI…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

Zašto ptice lete u “V” formaciji?

Naučnici sa Kraljevskog veterinarskog koledža u Londonu najzad su rešili viševekovnu zagonetku: zašto neke ptice lete u formaciji u obliku latiničnog slova V.

birds Koristeći modernu tehnologiju, naučnici su došli do zaključka da se na taj način štedi energija.

Vozači dobro znaju da mogu da uštede benzin tako što će pratiti veliki kamion, jer on gura vazduh oko sebe praveći delimični vakuum, te vozilo iza nailazi na manji otpor.

Kako kaže istraživač sa Kraljevskog veterinarskog koledža u Londonu Stiven Portugal, ptice su ovaj zakon fizike shvatile mnogo pre ljudi.

Portugal i njegov tim postavili su na ptice iz jata ćelavih ibisa uređaje za praćenje nalik na GPS i akcelerometar, odnosno merač ubrzanja za praćenje zamaha krila. Rezultati su pokazali da ptice koriste vrhove krila ptica ispred sebe, koje prave vazdušnu struju, i tako se uzdižu.
“Naučnici su pretpostavljali da ptice koriste prednosti leta u V formaciji, ali još niko nije shvatio kompletan mehanizam”, kaže Portugal.

_72298364_72298361Uz pomoć austrijske grupe za zaštitu Valderaptim i njihovih letelica sa mikrosvetlima, britanski naučnici su pratili migraciju ptica u Italiju.
Uređaji za praćenje su bili toliko precizni da su u realnom vremenu beležili poziciju i brzinu svake ptice u jatu, dok je akcelerometar slao informacije o tome kojom brzinom i jačinom ptice zamahuju krilima. Naučnici su zatim napravili simulaciju njihovih kretanja na kompjuteru.
Profesor sa Kraljevskog veterinarskog koledža, Džim Ašervud kaže da je bio impresioniran time kako je svaka ptica bila u stanju da odgovori na pokrete ptice ispred nje.

“Ako možete da se pozicionirate tačno u centar vazdušne struje, onda možete da osetite neku korist od toga”, kaže Ašervud.
Naučnici kao sledeći korak planiraju da istraže na koji način ptice odlučuju ko predvodi jato na njihovim godišnjim migracijama širom Evrope.

Izvor: ekopedia.rs
______________________________________________________________________________________________

TROMINUTNO ĆUTANJE…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

„ČOVEK“

MAN – Steve Cutts

__________________________________________________________________________________________

 Hvala vam. Čas je završen.

Slobodni ste.

__________________________________________________________________________________________

TETOVIRANJE SRCA…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________

Pisac koji je doveo „đavole”

Iako se mnogi i danas zdušno trude da ga zaborave, iako je i za života bio pisac koji je tako ogijastično, dionizijski raspusno, poetički barokno uveo demone u našu literaturu, on je i dalje tu, prisutan kao mefistofelovski Bule

Miodrag-Bulatovich2Na dan uručenja NIN-ove nagrade, januara 1976, laureat Miodrag Bulatović se sa svojim čuvenim mefistofelovskim osmehom pojavio u ondašnjem Klubu „Politike“. Kad je čuo da ću ga ja intervjuisati za naš list, viknuo je iz sveg glasa: „O, ne, pa vi ste me predstavili u ’Politici’ kao Boška Buhu!“ (Nesporazum je brzo izglađen, i od tada do njegove prerane smrti bila sam jedini novinar koji ga je intervjuisao za „Politiku“.)

Miodrag Bulatović (20. februar 1930 – 15. mart 1991), pisac koga su svi zvali „Bule“, upravo se trijumfalno iz izgnanstva vratio u Beograd da primi NIN-ovu nagradu za roman „Ljudi sa četiri prsta“, koju je zaslužio još pre dve decenije sa svojim najboljim romanom „Crveni petao leti prema nebu“. Ali, mladi pisac koji je iza sebe već imao, danas kultnu, zbirku pripovedaka „Đavoli dolaze“, i isto tako prekretničke priče u knjizi „Vuk i zvono“, nikako se svojim ponašanjem i ciničnim izjavama nije uklapao u uštogljeno socrealističko društvo polovinom pedesetih godina prošlog veka.

I njegova literatura odudarala je od književne poetike koja je tada bila na ceni književnih kritičara, koji su po mišljenje išli u „Cekaj“, kako smo u redakciji „Politike“ podsmešljivo nazivali tu orvelovsku ustanovu. Samo je nekolicina njegovih prijatelja i kritičara, pre svih Zoran Gluščević, naslutila da se u srpskoj literaturi pojavio ne samo novi prozni glas, već budući literarni genije, pisac mračnih i demonskih sila u čoveku i u svetu, sila koje ga razaraju, ali i uzdižu u nebeske visine, kao u „Crvenom petlu…”

Taj roman definitivno ga je ustoličio na mesto koje mu pripada, ali nije bio podoban za NIN-ov žiri, jer nigde nije bilo partizana koji sve pobeđuju, dok su Bulatovićevi junaci bili ljudi sa dna, antiheroji, izdanci „Bednih ljudi“ F. M. Dostojevskog. A uz sve to, mladi pisac je već prvom zbirkom najavio da su „đavoli“ izašli iz sudnice ruskog genija, da se ne priviđaju samo Ivanu Karamazovu ispod stola sudnice.

I sam Bulatović bio je neka vrsta nečastivog, koji kvari partijsku književnu idilu, zbog čega ga je trebalo što pre odstraniti i iz literature i iz socijalističkog „raja“ koji se već priviđao Josipu Brozu. Socrealisti su hitro reagovali, ocenjujući njegove likove kao nastrane, opake i opasne po našu socijalističku zajednicu. Nisu mogli da shvate i prihvate da jedan mlad pisac može svojim već prvim delom da razbije skučenu ideološku normu socijalističkog realizma i da se vine do univerzalnih istina o ljudskoj prirodi.

Bulatović je morao da napusti zemlju i skrasi se jedno vreme u Parizu, a potom su usledili svetski uspesi, milionski tiraži „Crvenog petla…”, koji je ubrzo preveden na više od dvadeset jezika, dok je on sanjao domovinu koja ga je odbacila. Na francuskom je 1965. objavio roman „Heroj na magarcu“, mitsku epopeju o našem megalomanu Grubanu Maliću, s kojim je još više sebi zatvorio vrata povratka u zemlju, kad je roman dve godine kasnije izašao i na srpskom. Dok se glavni junak Gruban Malić definitivno ustoličio na književnom prestolu, koji će od tada postati poetička mera srpske i jugoslovenske literature, partijski cenzori su u tom grotesknom liku prepoznali „najvećeg sina naših naroda i narodnosti“. Vrata povratka u zemlju sasvim je zatvorio kad je u jednom inostranom listu listu izjavio da je Josip Broz bien bronze, što ima dvosmisleno značenje: lice opaljeno suncem, ali i metalno lice vlastodršca.

Ta igra prećutkivanja trajala je do 1976. godine, kada je najzad dobio NIN-ovu nagradu, pre svega zahvaljujući političkom jemstvu prof. Vase Milinčevića. Pisac koji je u Parizu stigao i do Salvadora Dalija, valjda jedini Srbin kome je to pošlo za rukom, ali nikako i do svoje domovine, najzad se na velika vrata vratio u Beograd.

 „Ljubavna idila“ između pisca i države doživela je vrhunac njegovim izborom 1991. za poslanika Socijalističke partije. Oni koji nisu dobro poznavali Buleta nisu mogli da objasne taj njegov potez. A, zapravo, niko se nije pitao kroz kakve je sve patnje prošao, od trenutka kad je kao dete gledao kako mu italijanski fašisti u mestu gde je rođen ubijaju oca, posle čega je dobio epileptični napad, do kasnijih godina, kad je žudeo da se vrati u domovinu, dok ga je ona stalno sumnjičila i odbacivala kao bludnog sina.

Prećutkivanje velikog pisca, na neki čudan način, nastavljeno je i danas. Kao da je opet izgnan iz literature kojoj pripada.

Baš kao kad se 1983. pojavio njegov roman „Gullo, Gullo“. Kritika se i tada podsmešljivo oglasila, olako zaključujući da Bulatović nema više šta da kaže, pa zato izmišlja svetske teroriste koji uništavaju svet eksplozivnim napravama, vezanim za sopstvene polne organe. I pre 11. septembra i javnog delovanja Al Kaide, Bulatović je svojom genijalnom intuicijom mnogo pre svih svetskih pisaca naslutio strašna vremena samoubilačkog terorizma, na svoj poetički prepoznatljiv način – groteskom.

Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, recimo, nikad nije palo na pamet da bi Bulatović trebalo da bude njen član. Gde će osrednji talenti da prime u svoje redove svetskog pisca, i još s tolikim brojem knjiga, dok oni u naučne jedinice ubrajaju in memoriam-e svojim istomišljenicima?! Možda u tome ima neke više, kosmičke pravde. „U beskrajnom plavom krugu“ Miloša Crnjanskog osim njega ima mesta i za Bulatovića, i za Momčila Nastasijevića, Rastka Petrovića, Milana Kašanina, Tanasija Mladenovića… U ovom probranom društvu osvedočenih besmrtnika, čija su imena značajnija od mnogih živih, samoproglašenh „besmrtnika“, Bulatović se sigurno veoma dobro oseća, šaljući im povremeno svoj čuveni mefistofelovski osmeh, kojim kao da ih opominje da su oni, ipak, gore „u beskrajnom plavom krugu“, a ovi dole u našoj zajedničkoj kaljuzi.

Ima pravde. Sva je sreća što još nisu uspeli, mada neki pokušavaju, da iz naše literature sasvim prognaju one „đavole“ koje je pisac tako orgijastično, dionizijski raspusno i poetički barokno uveo u srpsku i svetsku prozu.

Milka Lučić (objavljeno: 20/02/2010)

Izvor:politika.rs

 __________________________________________________________________________

MIODRAG BULATOVIĆ  (20.02.1930 — 15.03.1991)


Miodrag_Bulatovic_(1930-1991)Miodrag Bulatović bio je jedan od najpoznatijih pisaca moderne srpske književnosti. Neredovno se školovao. Gimnaziju je završio u Kruševcu 1950. godine, a na Beogadskom univerzitetu je studirao psihologiju i književnost. Neko vreme je radio kao novinar. Tokom devedesetih godina bio je angažovan u SPS-u, gde je branio ideologiju Slobodana Miloševića u trenucima raspada Jugoslavije.

BIBLIOGRAFIJA
Miodrag Bulatović bio je romanopisac i dramatičar, sklon mračnim, demonskim vizijama. Njegova slika sveta je morbidna, a likovi su karnevalski, istovremeno groteskni i tragični. Dela ovog pisca su strani kritičari stavljali u ravan sa delima Đovanija Bokača, Fransoa Rablea i Migela de Servantesa. Njegova najpoznatija dela su:

Đavoli dolaze (1955).Vuk i zvono (1958),Crveni petao leti prema nebu (1959), Heroj na magarcu ili Vreme srama (1967), Rat je bio bolji (1968), Godo je došao (1969) drama, Ljudi sa četiri prsta (1975), Peti prst (1977), Gullo Gullo (1983),Tetoviranje srca — roman u pripremi

NAGRADE

1975. NIN-ova nagrada za roman Ljudi sa četiri prsta

SARADNJA U ČASOPISIMA I NOVINAMA

Letopis Matice srpske, Naša stvarnost,Studentski književni list, Narodni student,Jugoslovenski Crveni krst, Čačanski glas, Politika, Borba,Pobjeda

Wikipedia
Fotografija M. Bulatovića preuzeta sa interneta

___________________________________________________________________________

MIODRAG BULATOVIĆ

SRPSKI RABLE BULEVE ORGULJE

miodrag-bulatovic-buleSjećanje na genijalnog srpskog pisca

Veselo srce kudjelju prede.
Gdje postoji individualnost,
postoji težnja ka nezavisnosti.

Iz Oklada, do Bijelog Polja, banuo je u Beograd, mlad, odmah iza sloma hitlerizma i početka socijalističke tiranide brozizma, rođeni pisac Miodrag Bulatović, sirotan, izmučen ratnim stravama, bolešljiv, u iznošenom šinjelu, da postane velikan srpske književnosti dvadestog vijeka, najtiražniji i najprevođeniji, uz Iva Andrića, srpski, tada jugoslovenski pisac, da postane genijalni Bule — koji je kao đule odjeknuo u beogradskoj socrealističkoj i „revolucionarnoj“ književnoj čaršiji svojom knjigom „Đavoli dolaze“ odjeknuo glasito: „Bule je došao!“ — pisac je došao.

Darovite je obradovao genijalni pripovijedač, a „revolucionarne“ netalente je uznemirio glasom iz dubine narodne duše, glasom „sa dna kace“, kočićevske jedrine; došao je pisac novih božjih ljudi, okladskih božjaka, novi Bora Stanković, pisac poniženih i uvrijeđenih, koje je socijalistička tiranida usrećila na način kako ga je neponovljivo opisao srpski Dostojevski, rableovski zagledan u oči začuđenim savremenicima i nasmijan jurišnicima na njegov dar i žar i umjetnički mar, kojim je stvaran „CRVENI PETAO“, koji će u Parizu na francuskom biti rasprodavan u velikom tiražu, pošto je 1958. godine uzbunio beogradsku književnu javnost, u kojoj je već u đavolje protivnike „najvećeg procvata socijalietičke slobode“.

NAJOSOBENIJA POJAVA U SRPSKOJ KNJIŽEVNOSTI

Neočekivani srpski Rable iz Oklada bio je sa divljenjem dočekan od mladog Skerlića novog Borislava Mihailovića Mihiza, koji je mihizovski pozdravio genijalnog pripovijedača „Đavola“ da je pisac „van serije“, a tih pedesetih književnih godina Dobrica Ćosić, kog su već zvali srpski Tolstoj iz Velike Drenove i srpski Šolohov, rekao je za pojavu srpskog Rablea Bula da je „najosobenija pojava u srpskoj književnosti“.

Pisac „Đavola“ je bio odmah uočen od maga pripovijedanja Iva Andrića, koji je kazao „Ako ga ne pustimo da uđe u Udruženje književnika, taj će kad-tad ući kroz dimnjak“. Ivo Andrić je tada bio predsjednik Udruženja književnika. Erih Koš u sjećanjima piše da mu je o Miodragu Bulatoviću govorio Ivo Andrić o „mladom darovitom piscu tek prispelom iz provincije“.

Šezdesetih godina već Bule se otisnuo na Zapad, u Njemačku i Francusku. Bio je već tada najprevođeniji srpski pisas, čiju je slavu pronio roman „Crveni petao leti prema nebu“. Bule iz Ciriha piše Ivu Andriću, 20. juna 1961. na francuskom: „Mon tres sher Ami. Posle Italije — Švajcarska! Sneg na planinama. A takoreći na domaku ruke jezero. U Italiji „Ćuprija“ trijumfuje. U ostalom i „Petao“. Sutra putujem u Minhen: onda preko Beča našoj zlatnoj Savi. Biću slobodan i javiću se oko prvog jula. Vama pozdrav od Bulatovića.“ Zahvalnost Bulatovićeva Andriću na njegovoj podršci na početku, duhovnoj i novčanoj, ostala je do kraja života.

Sjećam se književne večeri na Filološkom fakultetu u Beogradu, na kojoj su čitali Miodrag Bulatović, Dragoslav Grbić i mladi pjesnik Dragan Kolundžija, a o njima govorio estetičar Dragan Jeremić, na koju je došao i veliki helenista Miloš N. Đurić, koji nije htio da sjede u prvi red, govoreći: „Ne! Ne sjedam gde sede vlastodršci! Sedam među puk! Ja sam široki puk!“ Čekalo se da dođe Miodrag Bulatović. I taman kad je počelo da se osjeća nestrpljenje publike zbog Bulevog kašnjenja, na vratima čuvene Četrdesetpetice pojavljuje se Ivo Andrić, a iza njega Bule sa rableovskim osmijehom. Pozdravljeni aplauzom Andrić i Bule su bili doživljaj za pamćenje za nas studente književnosti u našoj Četrdesetpetici. Profesor estetike dr Dragan Jeremić je govorio sa posebnim osvrtom na Bulovu prozu, a nakon čitanja trojice učesnika književne večeri, progovorio je u svom stilu veliki Miša Đurić, nazvavši Jeremića „mladi Aristarh“ i pohvalivši pisca i pjesnike, sa posebnim osvrtom na Bulatovićevu pojavu u srpskoj književnosti.

PISMA ANDRIĆU

Brojna Buleva pisma Andriću iz Švajcarske, Pariza, Italije, Minhena, u kome je vidio slog za štampanje „Travničke hronike“ na njemačkom, obećavajući da će donijeti primjerak koji je „prisvojio“, iz Edinburga, govore o pravoj zahvalnosti i odanosti svom dobrotvoru. Bule je i u najžešćem polemičkom žaru sa Oskarom Davičom naglašavao svoju zahvalnost Oketi na pomoći onda kada mu je bila jako nasušna, kada je banuo u Beograd bez novca i odijela pristojnog, ali sa velikim darom, da postane vrhunski srpski pisac Bule.

O književnom djelu Miodraga Bulatovića napisane su hiljade stranica. Rečeno je da su njegovih sedam tomova: „Đavoli dolaze“, „Vuk i zvono“, „Crveni petao leti prema nebu“, „Heroj na magarcu“, „Rat je bio bolji“, „Ljudi s četiri prsta“ i „Gullo gullo“, o bedemu mašte, o knjigama od mjesečine, zapaljenih nebesa i čuda kojih samo njegova usta bijahu puna. Pripovijetke i romani Miodraga Bulatovića su napisani da stoje u srpskoj književnosti dvadestog vijeka uz djela Iva Andrića, Miloša Crnjanskog i Dobricu Đosića. To su pjesnici srpske proze. Bulatović je i u prošlosti i u sadašnjostio vidio zla, nesreće, patnje i očajanja kao vječne čovjekove pratilje od kojih nema uteka u budućnost. Upoređivan je sa Malaparteom, a poređujem ga sa Rableom, Stankovićem, Dostojevskim, a on je najviše volio Gogolja. Bule je jedini pisac koji je natjerao zlo da pjeva.

„MOJE KNJIGE GORE I KAD SU LOŠE“

Zgražao je ćifte i uštogljene lažimoraliste svojim disanjem i pisanjem, življenjem svoje literature, družio se sa bjelosvjetskim hazarderima, teroristima, dilerima, razbojnicima, prijateljicama noći, i sa istaknutim svjetskim intelektualcima i državnicima. Salvador Dali mu je pričao kako je u Španiji vidio Broza u jahaćim čizmama roze boje, kao cirkusanta, što mu brozoljubi nikako nijesu opraštali. Bio je opsjednut fenomenima Markiz de Sada i Drakule. I tim opsesijama, o kojima je govorio bulevski, šokirao je svoje zavidnike, koji su ga iz svojih komitetskih busija i akademija prikazivali kao đavola, a on ih je prozirao i prikazivao ih kao tankomozgoviće zečjih srca.

„Moje knjige gore i kada su loše, čitaoci to osećaju“, govorio je bez samopažnje genijalni Bule, kog akademici SANU ne poželješe da prime u svoje srednjotalentne redove, ali zato Miodrag Bulatović (1930—1991) vječi uz Miloša Crnjanskog u krugu velikih, lijepo je vidjela Milka Lučić, u svom napisu u „Politici“, dodatku za kulturu, od 20.2.2010. godine.

Nemjerljivu energiju izgorio je Bule u polemikama sa slovenačkim, ustaškim, crnogorskim i arnautskim podmetačima laguma u temelje SFRJ, a najbolje je kao stanovnik Ljubljane, Krekog trg sedam, iritirao u Cankarjevom domu kardeljon, opsjednute svojom deželicom, sa kojima je sam polemisao, hrabro i lucidno. Dobro bi bilo da su i ta britka njegova uzlijetanja patriotska i satirična uknjižena. A kako je slikao ustaške humaniste, to će ostati neopisano. Crnogorskim tupoglavcima rugao se sa pola lica zaplakanog a pola, kao bog Janus, nasmijanog.

Crnogorske jadne akademike i arnautske „akademike“ metao je pod istu lupu i slagao se sa mojim viđenjem njihovih mozgića — da su im mali mozgići veći od velikih mozgića. I zato su mu se birokratski svetili kad god im se ukazivala prilika. Mrštili su se i kad bi došao u rodne Oklade. A kad je održao govor u Bijelom Polju u programu književnog karavana Bar-Beograd, u propagandu pruge Beograd-Bar uključen, sa Ćamilom Sijarićem i drugim piscima, po naređenju crnogorskih vlastodržaca isključen je iz karavana, koji je produžio put Veograda, a Bule se vratio u tadašnji Titograd, pa smo u hotelu „Podgorica“ osvanuli divno uz njegove burleske Boško Pušonjić i moja malenkost.

A kad je UK Srbije istaklo Bula kao svog kandidata za predsjednika Saveza pisaca Jugoslavije, pošto je Srbija bila na redu da da kandidata, sve književne družine svih republika i pokrajina su se saglasile osim UK CG, čije je delegate primorao komitet da promijene već dati saglasing, pa su od dvadeset osam delegata glasali komitetski protiv Bula svi delegati osim Ranka Jovovića, koji je napustio sjednicu, Miodraga Ćupića, suzdržanog, a samo je moja malenkost javno glasala da Bule bude predsjednik Saveza pisaca Jugoslavije. Sve ostale srconje književne glasali su kako hoće komitetski bumbaširi, koje ne imenujem, jer su bezimeni. Tada je samo Oskar Davičo Oketa vodio kampanju da Bule ne bude predsjednik SPJ.

A kada ga je u Igalu 15. marta 1991. godine srce otkucalo, u istoj godini kad i Rablea, Bule je rekao ljekarki, koja mu je skidala sat ručni da mu da u venu injekciju za razbijanje tromba: „Nek’ kuca sat, kad već ne može moje srce“. I tada su licemjerno se javljali da budu u delegaciji za njegovu sahranu oni pjevuni i prozuni koji su glasali da ne bude predsjednik SPJ, svakako, da idu o trošku UK CG. O vremena i običaji!

Momir Vojvodić, 08 april 2010 | Srpske novine Crna Gora

___________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

FENOMEN, RELAMPAGO DEL KATATUMBO…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________

Relampago del Katatumbo – mesto na kojem se munje pojave 1,2 miliona puta godišnje

TamoiOvde-Relampago-del-Catatumbo-300x199Između 140 i 160 dana u godini – po 10 sati uzastopno, iznad mesta gde se reka Katatumbo uliva u jezero Marakaibo u Venecueli, na nebu se dešava spektakularni prizor: prirodni “lajt šou” u kojem se munje pojave i do 280 puta za samo jedan sat, što znači da svakih 10 do 15 sekudni može da se vidi po jedna munja.

Poznata kao ”Relampago del Katatumbo”, ova oluja se dešava večno, to jest, koliko god seže ljudsko sećanje.

O oluji je pisano čak i 1597. godine u pesmi ”Dragontea”, pesnika Lope de Vege.

De Vega u pesmi piše o vojsci koja je pokušala da zauzme grad Marakaibo 1595. godine, i naravno o snažnim munjama koje su stalno obasjavele vojsku i tako odale njihov položaj braniteljima grada.

Sličan scenario se desio i 24. jula 1823. godine, kada su munje tokom venecuelanskog građanskog rata obasjale i odale pozicije španskih ratnih brodova.

Munje koje ova oluja proizvodi su vidljive sa daljine od oko 400 kilometara, i toliko su pouzdane da se koriste kao pomoć u navigaciji brodova, a poznate su među mornarima i kao ”Marakaibo svetionik”. Ono što je posebno zanimljivo jeste da se ova oluja gotovo i ne čuje.

Još uvek je nepoznato zašto se baš na ovom području dešava ovakav redovni prirodni fenomen.

Jedna od teorija sugeriše da se jonizovani metan diže iz Katatumbo reke, i sudara se sa olujnim oblacima koji dolaze sa Anda, i na taj način stvara savršene uslove za oluju.

Sa ukupno oko 1,2 miliona munja godišnje, smatra se da je Relampago del Katatumbo najveći proizvođač ozona na svetu.

 Kada se munje probijaju kroz vazduh, one proizvode azotni oksid, koji sunce razbija i pretvara u ozon.

Izvor:zanimljiveinformacije.com

___________________________________________________________________________________________

___________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

SVET JEDNE ŽENE…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

 NI NAUČNICI SA HARVARDA NIKADA NISU VIDELI SLUČAJ KAO NJEN

Ona piše s desna na levo, naopakim slovima, tako i čita, kuca SMS poruke na telefonu, a pre nego što je prohodala, puzala je unazadTo je za njunormalno„.

news_109504

Ona je fenomen u prostornoj orijentaciji

 „Svet jedne žene doslovno je    okrenut naglavačke zbog retkog medicinskog fenomena zbog kojeg sve vidi naopako“, piše britanski „Dejli mejl“ o Užičanki Bojani Danilović (28).

  Ova radnica gradske uprave sve vidi naopako zbog izuzetno retke greške u načinu na koji njen mozak obrađuje slike, zbog čega je postala zanimljiva i svetskim medijima.

  List opisuje neobičnu svakodnevicu devojke iz Užica koja kod kuće ima poseban televizor okrenut naopako, dok ostali ukućani imaju drugi aparat.

Ona je fenomen u prostornoj orijentaciji. Piše s desna na levo, naopakim slovima, tako i čita, kuca SMS poruke na telefonu. Pre nego je prohodala, tek u trećoj godini, puzala je unazad. Do petog razreda osnovne škole nije mogla sama da ode i vrati se iz škole, zbog problema s orijentacijom.

– Meni je levo-desno, gore-dole. To nekome može da deluje čudno, ali za mene je to potpuno normalno – kaže Bojana.

Naučnici sa Instituta za tehnologiju Masačusetsa i sa Harvarda u SAD njeno stanje su opisali kao „fenomen prostorne orijentacije“.

– Rekli su mi da su videli slučajeve ljudi koji pišu onako kako ja vidim stvari, ali da nikad nisu videli slučaj poput mog – kaže Bojana Danilović.

Izvor:www.smedia.rs/foto: printscrn Daily mail

____________________________________________________________________________________________

TITIKAKA, JEZERO U OBLACIMA…

tamoiovde-logo

NEOBIČNO JEZERO TITIKAKA – odmor na ostrvima od trske

103420_titikaka-ploveca-ostrva-emmanuel-dyan_af103421_titikaka02-zena-deca-leo-barichello_afvPloveća ostrva, muškarci koji štrikaju i nebo na dohvat ruke: na jezeru Titikaka, na visini od 3.800 metara, čoveku se čini kao da se nalazi u nekom drugom svetu.

 

 Jezero Titikaka se nalazi u Andima, na granici Perua i Bolivije, na nadmorskoj visini od oko 3.800 metara. Zauzima površinu od 8.288 kvadratnih kilometara i duboko je 280 metara. To je mesto gde pripadnici naroda Uru prave ploveća ostrva od trske. Ne može se sa sigurnošću tvrditi koliko ih tačno ima, možda oko pedesetak.

103435_titikaka01-koliba-miradas.com.br_af103422_titikaka-jezero-aleks-e.-proimos_af Stanovnici ih povezuju i razdvajaju zavisno od raspoloženja. Ukoliko dođe do svađe, naprosto preseku užad. Na ostrvu Kantati, meštani su napravili kolibe za turiste, prve na plovećim ostrvima.

 Gosti spavaju pod krovom od trske, u krevetima od trske između zidova od trske, a rano ujutru gledaju kako meštani  vade ribu iz mreže.

 Dok stoji na obali ostrva Takile i posmatra talase kako udaraju u stene, čovek bi na trenutak mogao da zaboravi da je reč o jezeru, koje se, nalik na uzburkano more, pruža sve do horizonta. Međutim, koliko god da je klima oštra, toliko su blagi ljudi, koji šapuću na jezicima ajmara, kečua ili na španskom jeziku.

103423_titikaka-isladel-sol-szeke_af 103424_titikaka-ljudi-miradas.com.br_afNa ostrvu Takile štrikaju i muškarci – videćete ih kako vam, sa iglama u rukama, kamenitim stazama dolaze u susret, nakratko podižući pogled u znak pozdrava. Kapu za turiste ištrikaju za tri dana, a tradicionalni čulo (kapa kakva se nosi u ovim krajevima) za nekoliko nedelja. Mladići nose čulo sa belim „bombicama“, a devojke sa šarenim. 

 Na seoskom trgu se nalazi Umetnički zanatski centar. Kape, rukavice, torbe i kaiševi jarkih boja predstavljaju ono najbolje što Peru ima da ponudi. Čak je i UNESCO odao priznanje stanovnicima ostrva Takile za rukotvorine od tekstila.
 

103426_titikaka-plovidba-imke.stahlmann_af103428_titikaka-selo-trska-miradas.com.br_af Na ostrvu Suazi, u severnom delu jezera, nalazi se ekskluzivni ekološki hotel. Pijaća voda se dobija iz jezera, struja i topla voda se dobijaju od sunca, a krompir iz povrtnjaka. Ovde su turisti takoreći sami sa jezerom, mogu da odveslaju da bi gledali kolonije kormorana ili da leže na suncu i posmatraju kolibrije koje lebde iznad čašica cveća. Dalije, margarete, žute ruže, beli ljiljani, artičoke, mandarine, plodovi kaktusa…  

 Jedna od legendi o jezeru Titikaka kaže da je starica prolazeći pored jedne kuće zamolila stanare da joj sačuvaju glineni krčag. Oni su ga, međutim, otvorili i prosuli vodu iz njega. Voda je sve više rasla, a starica se pretvorila u barsku pticu. „Od tada postoji jezero Titikaka“, kažu seljaci sa Ostrva sunca (Isla del Sol).

103429_titikaka-taquila-phillie-casablanca_af 103433_titikaka-adam-jones-phd.--global-photo-archive_afdNa vrhovima brežuljaka seljani stavljaju fetuse lama u krilo majke zamlje Pačamame da bi im krompir dobro uspevao. Ovo ostrvo u južnom bolivijskom delu jezera Titikaka je mesto oko koga se pletu brojne legende, između ostalog i o svetim izvorima i dugim tunelima koji vode sve do Kuska, stare prestonice Inka. Za mesec dana, koliko mu treba da bi prevalio ovaj put, čoveku posedi kosa, kaže legenda. Na ivici puta rastu divlje trave, od kojih se šire omamljujući mirisi.

103431_titikaka-grad-szeke_af103434_titikaka-zalazak-bjaglin_af Biljka muna je navodno odlična protiv visinske bolesti.

Za domaće stanovništvo Isla del Sol predstavlja pravu apoteku. Čak i životinje ovde imaju lekovitu snagu, pa tako zmije leče bolove u leđima, a gušteri zubobolju.

 Legenda kaže da su prve Inke Manco Kapak i njegova sestra Mama Okljo upravo na ovom ostrvu osnovali carstvo naroda Inka. Danas ovamo dolaze turisti, sedaju na kamene blokove oko žrtvenog stola, gde su prinošene žrtve još u vreme civilizacije Tivanaku, nastale davno pre Inka.

 Izvor: superodmor.rs/M.A./V.M.B./foto: flickr.com


 

NAJDUBLJE PLAVO OKO…

TAMOiOVDE__________________________________________________________________________

Bajkalsko jezero – sibirsko plavo oko

Bajkalsko jezero se nalazi u južnom Sibiru. Ima oblik polumeseca. Najdublje je na svetu i najveće u Evropi. Sa površinom od 31.500 kvadratnih kilometara predstavlja 20 odsto slatke vode u svetu (23.600 kubnih metara) neprocenjiv je prirodni resurs, ne samo Rusije, već čitave planete

15353064784c90b933e6d61791707053_640x432

Photo: Andrzej Barabasz (Chepry) / Wikimedia Commons

Bajkalsko jezero je sa dužinom od 636 kilometara, maksimalnom dubinom od 1.637 metara i 1.600 životinjskih i biljnih vrsta i odličan svedok istorije Zemlje. Zaštićeno je šumovitim planinama od kojih neke dostižu i više od 2.000 metara visine. Temperatura jezera, čije su vode besprekorno čiste i kristalno jasne je oko 10 stepeni Celzijusa

U maju, neposredno posle otapanja leda, Bajkal je proziran do 40 metara dubine. Poređenja radi, u drugim jezerima uglavnom se ne vidi ni do polovine te dubine. Najveći deo jezera zamrzne se tek u januaru i tada je sloj leda na nekim mestima debeo 1,5 metar. Okolni sibirski predeli zamrzavaju se mnogo pre Bajkala.

Od 2.700 vrsta ribe koje žive u jezeru Bajkal, više od 60 odsto njih ne postoji nigde na drugom mestu, poput golomjanke, velike ribe čije prozirno telo sadrži 50 odsto masnoća i može da podnese snažan pritisak na kilometar dubine. Druga endemska vrsta je slatkovodna foka. Ribari najradije love omul (slična šaranu), a prodaja njenog mesa, najčešće znači život za lokalno siromašno stanovništvo.

Bajkalsko jezero prima vode iz čak 336, što manjih što većih, reka od kojih je najveća Selenga.

Legenda kaže da je Bajkal starac sa 336 sinova i kćeri ali se samo jedno dete odmetnulo – u vidu jedine reke po imenu Angara, koja ističe iz jezera. Navodno je surovi, strogi Bajkal nameravao da uda ćerku za Irkuta, a ona se zaljubila u Jeniseja. Jednom, dok joj je otac spavao, iskrala se i pobegla sa svojim voljenim. Kad se Bajkal probudio i video da mu je ćerka otišla, pobesneo je. Orkanski vetar je dizao ogromne talase, lomio drveće, zveri su se razbežale, a ribe pobegle na dno jezera. Čak je odlomio stenu sa planine i bacio za odbeglom ćerkom. Stena je, navodno, pala na devojčino grlo. Umirujući Angara je plakala i molila da joj da malo vode i oprosti. Umesto vode dobila je očeve suze. Hiljadama godina od tada voda Angare pomešana sa suzama uliva se u Jenisej.

Bajkal je tmuran i strašan, a stena koju je bacio dobila je ime Šamanski kamen. Tu su se vekovima prinosile žrtve da se Bajkal ne bi naljutio, srušio stenu a voda poplavila svu zemlju!

Ako putnici žele bolje da upoznaju jezero koje ima i 27 ostrva, trebalo bi da plove najmanje mesec dana. Turističke brodske maršute obično traju pet-šest dana. Na obalama, neretko, videće medvede, lisice i srndaće. Na šumovitom vidikovcu uz Bajkal, odakle se pruža veličanstven pogled na jezero, na granama drveća vezane su mnogobrojne krpice i trake. Turisti koji su ih tu ostavili su, verovatno, poželeli da se jednog dana ponovo vrate na Bajkal.

Duboko jezero poznato i kao plavo sibirsko oko kao magnet privlači turiste iz celog sveta, a Rusi ga smatraju najvećim prirodnim čudom. Ime mu dolazi od tatarskog „bai-kul” što znači bogato vodom na jeziku naroda Kurikan koji je na ovom području živeo pre 1.300 godina.

Geolozi imaju zanimljive teorije o jezeru. Smatraju da je Bajkal u prošlosti bio jezero, danas je „more”, dok će u budućnosti biti okean!

b92/Slađana Raner/ Izvor: Politika

http://www.youtube.com/watch?v=iJlv9-Uy074


***

Muzika na zaleđenom Bajkalu

Grupa sibirskih perkusionista postala je pravi internet hit nakon što je objavila video na kom svira “bubnjeve od leda” na zamrznutom jezeru Bajkal.

32048463150e473d296421682006113_origNa minus 20 stepeni Celzijusa, ovi talentovani ljudi pronašli su inspiraciju u čitav metar debelom ledu.

“Osećala sam se kao da sviramo bubnjeve koje nam je ostavila priroda, sami pod suncem na zamrznutim vodama najneverovatnijeg jezera na svetu”, kaže arhitekta iz Irkutska Natalija Vlasevskaja (31) i organizator grupe perkusionista pod nazivom “Etnobit”.

Ovo jezero staro 25 miliona godina zamrzava se zimi i najstarije je i najdublje na svetu. Poslušajte za kakvu muziku je zaslužno.

B92


 

KAD PTICE POLETE…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Da li ste se ikada pitali kakav bi osećaj bio leteti visoko kao ptica?

Novi dokumentarni film pod nazivom „Winged Planet“, pruža svim gledaocima priliku da pogledaju svet iz ptičije perspektive tokom njihove seobe.

Snimanje dvosatnog dokumentarnog filma Džona Dounera je trajalo četiri godine. U filmu se mogu videti neverovatni snimci Amerike, Afrike i Evrope. Dok lete, ptice koriste reljefna obeležja za navigaciju, potragu za hranom i migraciju.

Snimci su napravljeni korišćenjem najnovijih tehnika snimanja, uključujući i špijunske kamere pričvršćene na leđa orlova, ždralova, pelikana, snežnih gusaka i mnogih drugih ptica.

Pogledajte let ždralova iznad Venecije…

Izvor: smedia.rs /youtube.com

_____________________________________________________________________________________________