DA VAM ŠTO PROZBORIM O NAŠIM ŠUMAMA…

tamoiovde-logo

Naučnik Josif Pančić – botaničar svetskog glasa, rekao je o šumi

 «… Da vam što prozborim o našim šumama, da vam pokažem njihovu važnost za život naš, za naše zdravlje, za svukoliku našu radnju i promišljenost, a to činim u toj poglavitoj nadi, da će se od sada o našim šumama mnogo više i ozbiljnije promišljati.

Druga je korist od šuma, što nam čiste vazduh koji dišemo i koji nam je za život isto tako potreban kao i hleb. Kome nije poznato ono prijatno čuvstvo, koje nas obuzima kad na žarkom danu u šumu stupimo, grudi nam se šire, glava se bistri, niz umoreno telo struji neka nova snaga i po odmoru od kratkog časa povraćamo se opet u stanje da možemo svoj put ili svoju radnju produžiti.

Treća je velika korist od šuma, što one zadržavaju silu vetrova. Vazduh gonjen tim vetrom rashladi se -biva gušći -u putu svome preko visokih brda i valja se Udvojeno težom niz ogolićene strane, a popušta tek onde od svoje sile, gde mu kakova šuma na put stane.

Ne manje važna je ona korist, što nas šume čuvaju od poplave. Voda koja kišom na šumoviti predeo pada, zadržava se većim delom na lišću, granama i stablu od drveća i na onoj mahovini ili drugim biljkama, kojima je u šumi zemlja obrasla, a bezbrojne cevčice na površini svekolikog tog Raića upijaju uz tu vodu i druge svakojake stvari i obraćaju sve to ili na svoje organička potrebe- da rastu, dok se ona po zakonu teže polako kroz zemne slojeve ne provere, i tu kao veći ili manji izvor na vidik ne izađe.

… A šta biva sa vodom, koja iz oblaka pada na kamen ili na golu zemlju? Ona teče, ničim ne zadržana, obično vrlo velikom brzinom niz brdske strane ruši sve što joj se na putu nađe i snosi lom i kamenje u niža, pitomija mesta. Teško stadu ili selu, koje se takovoj bujici na putu zadesi, neizbežne su joj posledice smrt i pustoš. … Još su nam šume od prevelike koristi tim, što usmeravaju žegu i ciču i što od njih zavisi raspoređenje vlage na zemlji. Krajevi, gde ima mnogo šuma, obično su hladniji od onih što su goli. Naša Srbija biva sve toplija, čim se više šume krče.

… Gde su šume i gola mesta srazmerno podeljena, tu vlada ona temperatura koja je kom pojasu prirodna. Gola se zemlja brže i jače zagreje od sunčane toplote. Nema toga koji ne uviđa, da se u gustom hladu šuma skuplja voda u izvore, potoke i rečice, i da šume zadržavaju silu vetrova i bujica.
… A da bi mogli šume da sačuvamo i da obezbedimo sebi sve koristi koje od njih imamo, potrebno je da šume poznajemo.

… A ovo je, braćo, baš ono na šta sam želeo našu pažnju da obratim, jer tu ima najviše grešaka, u našem narodnom gazdovanju, grešaka zbog kojih će nas potomstvo, ako im leka ne potražimo, ljuto osuđivati. … U nas se seklo i danas seče šumsko drveće, gde je kome najudesnije i najbliže. … A šta valja da radimo, da se sačuvamo od daljih grešaka i da šume dovedemo u ono stanje, kao što to nauka propisuje i kao što to naša i našeg potomstva korist iziskuje? Ovim prelazim na drugi najvažniji, ali ujedno i najteži deo mog govora, jer tu treba mnogo šta, čime 1 čovek ne vlada, tu treba da porade zakonodavci, vešti šumari i dobra volja naroda, koji se šumom na razne svoje potrebe služi.

… Ali i ako do sada ništa izgubili nismo, jako bi pogrešili, da ostanemo iu buduće skrštenih ruku i da ne potražimo, da se naši šumski zakoni prema našim potrebama doteraju, a što je još preteznija, da im se dobavi potrebna važnost i poslušnost, bez kojih i najbolji zakon na svetu ostaje mrtvo slovo.

Treće na što želim da vašu osobitu pažnju obratim ovo je: da pored najboljih zakona šumarskih, pored najbrižljivijih i najveštijijih čuvara šumskih, neće biti moguće da se postigne ono čemu imaju da posluže zakoni i čuvari, dok sam narod, svestrano poznavajući svoje istinske koristi, sa punim uviđanjem onoga što je sebi i svome potomstvu dužan, ne prihvati izdate zakone i određene šumare, ili jasnije da se izrazim, dok svaki Srbin živo ne prione, da bude svojim šumama najrevnosniji čuvar i najžešći osvetnik svakoga šumi nanesenog kvara.

… Mi smo šume nemilice sekli ni najmanje se ne osvrćući, šta će najzad od njih biti, i u tome smo radili kao onaj raspikuća, koji iz pune kese neprestance vadi, a nikad ništa u nju ne meće. … Vreme je, da svaki onaj, koji kakovu svoju potrebu iz šume namiruje, pomišlja, da je to samo pozajmica, kojoj valja da se oduži, ako neće da ga potomstvo, kao besavesnu dužnika, proklinje.

… Veći visovi valja da se ostave pod šumom, ili ako su goli, valja da se šumom zasade. Izvori, korita potoka i reka valja da ostanu pod šumom ili da se drvećem zasade, jer ono čuva, da voda brzo ne isparava, da se izvori ne zasiplju i rečne obale ne oburvavaju. Na kamenitim mestima valja tim strožije da se goroseča zabrani, tim brižljivije da se šuma sadi, čim su ta mesta strmenitija.

… Da nam valja svima mogućim sredstvima, da poradimo, kako bi se po narodu našem rasprostrle i utvrdilo ovo uverenje: da je svaki Srbin najprirodniji čuvar i branilac svojih rođenih šuma. Samo ako se ovo četvoro složilo bude, moći će se postići ono, što nauka propisuje i što nam nalaže naša i našeg potomstva korist – da nam se naše lepe šume sačuvaju. «

Added by Emina Milosavljević

Izvor: blagodatsrbije

_______________________________________________________________

FotoPlus

Tršić – B. Stanković

 

JABUKA IZ RAJA IZAŠLA…

tamoiovde-logo

Na granici Srednje Azije rastu šume divljih jabuka koje potiču još od vremena dinosaurusa. Vrlo raznovrsne i izuzetno otporne, one su predak svih jabuka koje danas jedemo. Njihovo izučavanje pomoglo bi da se savremene vrste spasu od propadanja

prvaslika_0

Slatke, nakisele, crvene, žute, prirodno otporne na bolesti… Tjan Šan je dom jabuka čija raznolikost nema premca.

Da li volite da jedete jabuke? A lenju pitu? U pekarama po svetu mogu da se nađu različiti proizvodi dobijeni od jabuka, a njihova godišnja proizvodnja vredi na milijarde evra.

Sigurno ste čuli da bi jabuke trebalo jesti i da „jedna jabuka na dan drži doktora daleko od kuće” (An apple a day keeps doctor away).


I pored toga, verovatno ne znate odakle tačno potiču. Kao i mnoge biljke koje koristimo u ishrani, nastale su iz divljih vrsta. Nažalost, o njima se malo vodilo računa, iako su možda jedini spas kad savremene vrste počnu da propadaju, gubeći bitku s raznim štetočinama. A to je već počelo da se događa s jestivim sortama jabuka.

Raznolikost boja, mirisa i ukusa

drvo300god.   Zamislite lep, sunčan dan u maju. Na trenutak zatvarate oči, dok stojite usred velike šume od jabukovih stabala u cvatu. Omamljuje vas miris njihovih cvetova dok slušate orkestar hiljada pčela koje lete od cveta do cveta i skupljaju polen. Ako bi se u šumu vratili u jesen, zatekli biste takođe očaravajuću sliku – stabla okićena zrelim jabukama sa začuđujuće raznovrsnim mirisima i ukusima.
Ovako nešto zaista postoji. Šume divljih jabuka rastu na obroncima planine Tjan Šan (Nebeske planine) u Kazahstanu, na nadmorskoj visini između 1200 i 1800 metara, iznad kazaškog grada Almati.

Raznovrsnost jabuka u njima je zapanjujuća. Nijedno stablo ne liči na susedno, mogu da dostignu prečnik od dva metra, da budu visoka 30 metara i da žive preko 300 godina. Veličini ploda, jabuka, kreće se od onih sličnih klikerima, do velikih kao što su najbolje desertne jabuke iz naših prodavnica. Teške su od 20 do 230 grama, ponekad i više. Jabuke su različitih boja: potpuno su crvene, žute, zelene ili su šarene, dvobojne.

Nekima je kora sjajna, drugima je mutna, trećima gruba. Što je posebno zanimljivo, pored ukusa uobičajenog za jabuke, neki plodovi imaju ukus maline, drugi nara, treći ruže, četvrti banane. Neke jabuke zamirisaće vam na anis, druge na kokos, pomorandžinu ili limunovu koru.
Postoje i jabuke sa ukusom jagode, ananasa, kruške, krompira. Neke čak podsećaju na kokice!

08-01

Na granici Kazahstana i Kine, u planinama Tjan Šan, raste Malus sieversii izuzetna vrsta divljih jabuka otporna na parazite. Radi se o pretku svih današnjih jestivih jabuka.


slika2 Prošlost ovih jabuka povezana je sa istorijom naše planete. Šume praistorijskih, divljih jabuka, pojavile su se pre oko 65 miliona godina, na početku ere tercijara. Tokom izdizanja Himalaja, u ovom delu Srednje Azije stabla jabuka ostala su zarobljena nastalim planinskim reljefom. Izdvojene od ostatka sveta, one su se savršeno prilagodile postojećim uslovima i temperaturama koje su se kretale od –40° (zimi) do + 40° (leti). Tako je nastala nova vrsta jabuke – Malus sieversii.

Važan je medved

Dinosaurusi su nestali, ali ne i medvedi. Birajući najslađe i najveće plodove za svoju ishranu, ove divlje životinje odigrale su ključnu ulogu u selekciji i širenju najboljih vrsta jabuka. Jer semenke jabuke zatvorene su u omotač i iz njih ne može da nikne nova jabuka kad stara sazri i padne na tlo. Ali u crevima medveda ovaj omotač se otvara, a oslobođene semenke, zajedno sa izmetom, dospevaju na zemlju. Uz to seme je bilo i nađubreno. Veruje se da je sličnu ulogu imao i redak praistorijski čovek.
Ovaj predeo u kome divlje jabuke rastu od davnina ne upoređuje se bez razloga sa rajskim vrtom. Njegova jedinstvenost ne potiče samo od velike starosti, niti od plodova koji su jestivi, ukusni i lepi. Od jabuka Malus sieversii potekle su sve današnje jabuke u svetu! Pokazalo se da su šume divljih jabuka iz Kazahstana rodno mesto, kolevka savremene jabuke. Tokom dugog niza godina, od njih je postalo oko 90 odsto svih današnjih sorti.

ucvetu_0

Mnoge voćke jabuka, koje danas cvetaju po našim baštama, potiču od vrsta iz Srednje Azije, koje su do Evrope prenete u bisagama trgovaca koji su se kretali „putem svile”.

I to nije sve.

Začuđujuće je da većina ovih divljih jabuka odoleva bolestima i štetnom uticaju insekata! A mnoge izgledaju savršeno, kao da su uzete sa polica trgovina – kao da su savremene sorte prskane nekoliko desetina puta. Ove jabuke su razvile izuzetnu otpornost! To se odnosi i na glavnog neprijatelja svih današnjih sorti jabuka – gljivično oboljenje koje se iskazuje u vidu crnih pega i ozleda na kori jabuka. I, ako jednom voćnjaku treba 20 godina da izraste, ova gljiva u stanju je da mutira šest do sedam puta godišnje.

Zato se stabla savremenih jabuka prskaju fungicidima i pesticidima i preko trideset puta godišnje. Tako se došlo do besmislenog stanja da jabuka, koja je korisna za organizam, postaje po njega opasno voće.

Tragična sudbina Nikolaja Vavilova

Potraga za tačnim mestom nastanka jabuke potvrdila je naučnu pretpostavku uglednog sovjetskog biologa i genetičara Nikolaja Vavilova (1887–1943) da se izvor neke biljne vrste nalazi na onom geografskom području gde je njena raznolikost najveća. Kazahstanci su znači bili u pravu kada su svoj najveći grad (dugo i glavni) nazvali Almati – „domovina jabuka”. U nekoliko prvih decenija 20. veka Vavilov je preduzeo niz naučnih ekspedicija po čitavom svetu i sakupio semenje velikog broja biljaka.

U Lenjingradu je napravio najveću zbirku biljnog semena na svetu, sa preko 250.000 semenki, sa pet kontinenata. Zato se smatra najvećim biljnim istraživačem. U njegovoj banci semena našlo se i seme jabuka koje je prikupio prilikom kratkotrajne posete Kazahstanu 1929. godine. Tada je, uočavajući veliku genetsku raznovrsnost u vrstama Malus sieversii, prvi pretpostavio da su ove jabuke predak svih ostalih jestivih jabuka u svetu.

naucniciOsnovni cilj ovog izuzetnog naučnika bio je da nađe način kako bi mogla da se iskoreni glad – kako u Sovjetskom Savezu, tako i svuda u svetu. Vavilov je i sam iskusio strahote nekoliko kriza gladi, tokom carske vladavine u Rusiji. U mislima mu je verovatno bila i velika glad u Irskoj, koja se dogodila skoro vek ranije, a odnela je preko milion života i dovela do masovnog iseljavanja stanovništva. Za sve je bilo krivo jedno oboljenje krompira, ali i pogrešna odluka (siromašnog) stanovništva da se u ishrani isključivo osloni na (jeftin) krompir.      Vavilov je verovao da bi korišćenjem više različitih vrsta semena, poštujući iskustva seljaka i znanja naučnika, broj porodica koje su patile ili umirale od gladi mogao znatno da se smanji.

Međutim, ovu zamisao nije uspeo da ostvari. Vavilov je izgubio bitku sa nekim uticajnim kolegama, suparnicima koji su ideološki bili prihvatljiviji za Staljina. Ne želeći da se odrekne Mendelovog pogleda na genetiku, našao se u zatvoru pod teškom optužbom da podriva temelje poljoprivredne proizvodnje u svojoj domovini. I, da ironija bude veća, tokom ratne 1943. godine umro je u zatvoru – od iscrpljenosti i gladi.

U međuvremenu, stvari su se promenile. Vilov je rehabilitovan i slavljen. A sve je više stručnjaka koji upozoravaju da je saznanje odakle tačno potiče naša hrana – geografski, kulturološki i genetički – od najveće važnosti za sigurnost ishrane, za našu budućnost. Pogotovo što se broj biljnih vrsta koje koristimo sve više sužava. Raznovrsnost vrsta kojima se hranimo, koje gajimo na njivama, podižemo po voćnjacima ili čuvamo po bankama semena, preduslov je za dobru zaštitu hrane od raznih bolesti, napada insekata ili katastrofalnih vremenskih uslova.

prskanje

Današnjim tržištem jabuka vlada samo petnaestak sorti, kao što su, na primer, zlatni i crveni delišes, greni smit, ajdared, jonatan… Ishod: korišćenje pesticida je „eksplodiralo” – a to je bitka koja je unapred izgubljena.

Što se jabuka tiče, smatra se da je pre oko četiri veka postojalo oko 16.000 vrsta. Do 1907. godine taj broj se smanjio na oko 7000. Danas, na samo 15 sorti jabuka otpada oko 90 odsto svih jabuka koje se nalaze u prodaji. Sužavajući tako genetski bazu na samo 15 vrsta, dospeli smo u nezavidan položaj (pogotovo ako se pojavi slična štetočina kao ona koja je izazvala „irsku krompirsku glad”). Savremene jabuke izgubile su gotovo svu prirodnu otpornost, a kod svake nove sorte ona je još manja!  To je jedan od glavnih razloga zašto su jabuke iz Kazahstana toliko važne.

                                          Od staje do akademije

Kada su 1929. godine Nikolaj Vavilov i njegova ekspedicija prvi put kročili na tlo Alma Ate (danas Almati), Ajmak Đangalijev (1913–2009) bio je samo visok i mršav petnaestogodišnji mladić. Radio je u jednoj staji i od gazde je čuo za dolazak velikog naučnika, koji je ostao bez dva konja. Tada u kraju nije postojao nikakav put u pravom smislu, železnica još manje.

bojprskanja_0Na opšte iznenađenje, Vavilov je učtivo odbio konje koje su mu ponudili iz staje. Jer, već mu je bilo poslato motorno vozilo, koje je mogao da koristi za lokalno istraživanje, pre nego što nastavi put ka Kini. Ali zato je od gazde staje zatražio dozvolu da sa sobom povede mladog Ajmaka, koji bi mu pomogao pri sporazumevanju sa stanovništvom, a dobro je poznavao i teren iznad Alma Ate, pokriven šumama divljih jabuka. Bio je prvi septembar, pravo vreme za njihovo sazrevanje.

„Mogao sam da se uverim vlastitim očima da sam naleteo na središte porekla jabuka”, zapisao je tada Vavilov, „gde su divlje jabuke takve da ih je teško razlikovati od onih koje smo uzgajali. Neki od divljih ekotipova u tim šumama bili su toliko nadmoćni po kvalitetu i veličini, da bi iz voćnjaka mogli pravo da se odnesu na tržnicu – a da niko ne primeti razliku…”

„Sve je odmah shvatio, za nepun dan”, prisećao se kasnije Ajmak  Đangalijev. I njegovo vlastito istraživanje ovih jabuka, koje je posle školovanja za agronoma započeo 1945. godine i nastavio narednih više od pola veka – bilo je predodređeno ovom posetom Vavilova.
„Odbio je naše konje, ali je posvetio samog sebe našim jabukama. Postalo mi je san da budem uz tog učenog čoveka, uz taj um. Iako sam po prirodi miran, tada sam se uzbudio. Zašto su, zapitao sam se, naše jabuke izazvale pažnju takvog genija?”

Preko šezdeset godina Đangalijev je izučavao jabuke Kazahstana – jabuke koje i dalje poseduju gen otpornosti – gen koji se kod ostalih jabuka po Evropi i ostatku sveta izgubio. Ovaj kazaški agronom i akademik posvetio je ceo život divljim jabukama i, nažalost, njihovoj odbrani od sve ubrzanije izgradnje, urbanizacije. Zajedno sa svojom ženom Tatjanom Salov popisao je više od 56 divljih oblika Malus sieversii, od kojih za 26 može da se kaže da su osnovni divlji ekotipovi.

alamati

Almati (ranije Alma Ata) najveći je grad u Kazahstanu sa oko 1.226.000 stanovnika (popis iz 2005. god.). Bio je glavni grad Kazaške SSR i Kazahstana od 1929. do 1998. godine. Sada je to Astana, ali je Almati ostao glavni trgovački centar zemlje. Ime je dobio po kazaškom nazivu za jabuku (almati znači „domovina jabuka”), koja je i simbol ovog grada.

„Nije čudno što je Vavilov”, primetila je Salova, „pri svom prvom dolasku u Kazahstan bio toliko zadivljen. Jer više nigde u svetu jabuke ne rastu u vidu šuma. To je razlog zašto je tako brzo zaključio da je ovo to mesto gde su jabuke rođene.”
Godine 2010, samo godinu dana posle smrti Ajmaka Đangalijeva, to je i nepobitno dokazano. Ispitivanje genoma domaće jabuke pokazalo je da su kazaške Malus sieversii preci svih današnjih jabuka. Kako bi Đangalijev za njih rekao: „One su živi fosili.”

Stari geni za novu jabuku

  Neverovatno je saznanje da kazaška Malus sieversii nudi mogućnost da se, uz prirodnu hibridizaciju sa ovim divljim i otpornim vrstama, dobije takva sorta „organske” jabuke koja bi mogla da se uzgaja bez bilo kakve upotrebe pesticida! Na tome danas rade stručnjaci sa univerziteta Kornel u SAD, Oksforda u Engleskoj i Inra u Francuskoj.

jabuke3Jedan od važnih zadataka je i da se postojeće šume ovih divljih jabuka sačuvaju od uništavanja.

Od vremena kada ih je Vavilov posetio uništeno je 70–80 odsto ovih šuma, a tamo gde su nekada rasle divlje jabuke danas se uzdižu stambene zgrade, moderni hoteli, šoping molovi ili staklena zdanja banaka. Jer, nafta i uranijum sada guraju Kazahstan napred.

Ipak, pod uticajem stručnjaka, i vlada ove države shvatila je i odlučila da ovo preostalo blago mora da se sačuva.
Zapravo, gotovo u celoj Srednjoj Aziji, a kao rezultat izdvojenog, planinskog reljefa – biljne vrste pokazuju izuzetnu genetsku raznolikost. Neki ovu oblast nazivaju i „Raj 2” jer, pored divlje jabuke, Srednja Azija je domovina i više od 300 drugih vrsta divljih voćaka, uključujući: šljivu, trešnju, višnju, kajsiju, orah. Međutim, oko 90 odsto njihovih šuma u Kirgistanu, Uzbekistanu, Turkmenistanu, Tadžikistanu i Kazahstanu uništeno je u poslednjih pola veka. A teško je navesti bilo koju drugu vrstu prirodne šume koja je važnija za očuvanje.

Autor: G. Vojinović/politikin-zabavnik.rs

NEBESKI FENOMEN: PROLAZAK VENERE „PREKO“ SUNCA…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

SUTRA, 6. JUNA 2012.

Ljudi koji danas žive na Zemlji  poslednji put u životu imaće priliku da dožive jedan od najređih astronomskih fenomena: tranzit Venere. Ukoliko ne bude oblačno, 6. juna treba samo da razgrnemo zavese i posmatramo kako najsjajnija zvezda noći u vidu sićušne crne tačke prolazi preko Sunca. Posle ovogodišnjeg tranzita, čovečanstvo će sledeći put imati priliku da ga vidi tek 2117. godine.

Šestog juna ove godine, Venera će prirediti redak spektakl oko jedan sat nakon izlaska Sunca.

Naučnici i ovoga puta upozoravaju da ne treba gledati u Sunce bez odgovarajuće zaštite. Ako dobro vidite, nabavite naočare za posmatranje pomračenja Sunca, a ako vas oči baš ne služe najbolje, dvogled sa solarnim filterima.

Venera – razlog prve međunardone naučne saradnje

Astronomi u 18. veku putovali su hiljadama kilometara i rizikovali živote da bi videli ovaj dragoceni prizor. Oni su verovali da je Venera ključ za rešavanje najvažnije astronomske zagonetke toga doba: veličine Sunčevog sistema.

Godine 1716. britanski astronom Edmond Hejli pozvao je naučnike da uzmu učešće u projektu merenja zemaljske kugle. On je predvideo da će šestog juna 1761. Venera proći pored Sunčevog diska i da će taj prolazak trajati oko šest sati.

Ako se susret dveju zvezda i dužina tranzita Venere preko Sunca mere sa različitih tačaka na svetu, moći da se izračuna i udaljenost između Zemlje i Sunca: osnovna jedinica za merenje svih udaljenosti unutar Sunčevog sistema i sveti gral astronomije – uveren je bio Hejli.

Jedini problem je bio u tome što se tranzit Venere događa samo u parovima, uz razmak od osam godina, a između dva tranzita prođe više od jednog veka. Kada je Hejli zamolio kolege da se okupe u ovoj značajnom projektu, već je bio zabeležen jedan ovakav tranzit. Znajući da neće moći da rukovodi globalnom saradnjom, jer naprosto više neće biti živ, jedino što je mogao da učini jeste da veruje u buduće generacije.

Više desetina astronoma krenulo je do udaljenih isturenih položaja na svetu da bi posmatralo ovaj fenomen, opremljeno satovima, teleskopima i ostalim instrumentima. Mnogi su rizikovali život. Za vreme Sedmogodišnjeg rata, čak su odlazili u ratna područja. Bio je to najambiciozniji naučni projekat ikada planiran.

Zavisno od toga sa koje tačke je bila posmatrana, Venerina putanja je bili duža, odnosno kraća. Primenom relativno jednostavne trigonometrije, mogli su da izračunaju udaljenosti između Sunca i Zemlje, ali samo ukoliko nakon toga međusobno razmene rezultate do kojih su došli.

Bila je to prva međunarodna naučna saradnja i Evropu je zahvatila prava “tranzitna” groznica.

Katarina velika poslala osam ekspedicija

Na dan tranzita, 6. juna 1761. oko 250 zvaničnih posmatrača sa više od 100 različitih lokacija usmerili su teleskope prema nebu. Ali, umesto da brzo prođe pored Sunca, Venera se zadržala na ivici oko jedan minut, tako da precizno merenje nije bilo moguće. Druga prilika im se pružila trećeg juna 1769.

Katarina Velika je naredila osam ekspedicija širom prostranstava Ruske Carevine. Astronomi iz Britanije, Austrije, Švajcarske i Rusije odlazili su u ekspediciju na Arktik. Britanci su čak poslali kapetana Džejsma Kuka sa brodom “Endevor” u neistražena područja Južnog Pacifika, kako bi sa Tahitija pratio tranzit.

Francuski naučnik zbog Venere ostao bez posla i imanja

Pet astronoma je umrlo, a mnogi drugi su bili suočeni sa neopisivim teškoćama. Jedan francuski naučnik se vratio kući posle 11 godina. Dva puta je propustio da vidi tranzit, njegovi naslednici su ga proglasili mrtvim i podelili nejgovu imovinu, a on je ostao bez posla.

Prošle su godine i godine pre nego što su podaci prikupljeni sa raznih tačaka sveta, nakon čega je najzad ustanovljena udaljenost između Zemlje i Sunca: dobijen je iznos veoma približan danas važećem podatku od oko 150 miliona kilometara. 

Blic Online