SAMO DESET DANA TOKOM GODINE…

Miroslavljevo jevanđelje tokom decembra u Narodnom muzeju

Najstariji sačuvani srpski ilustrovani ćirilični rukopis, Miroslavljevo jevanđelje, biće izloženo u Narodnom muzeju svake subote u decembru, kao i u petak 7. decembra.

Jevanđelje je nastalo osamdesetih godina 12. veka. Pisano na pergamentu, sastoji se od 181 lista u kožnom povezu. Zapis na poslednjem listu jevanđelja govori da ga je poručio humski knez Miroslav, brat velikog župana Stefana Nemanje. Smatra se da je dijak Gligorije, čiji se potpis nalazi na poslednjem ispisanom listu, pisar ili minijaturista jevanđelja. 

Miroslavljevo jevanđelje se čuva u Narodnom muzeju u Beogradu, a jedan od listova je u Nacionalnoj biblioteci u Sankt Peterburgu.

Jevanđelje je pisano na staroslovenskom jeziku, srpske redakcije i raške ortografije. Po svom sastavu je jevanđelistar – bogoslužbena knjiga koja ima delove četiri jevanđelja. Tekst Jevanđelja je pisan perom u dve kolumne, mrkom i crnom bojom, a većina naslova crvenom. Knjiga sadrži 296 minijatura crtanih perom, a zatim bojenih četkicom i ukrašenih zlatom. Kožni povez Jevanđelja nije prvobitan, već je verovatno iz XIV veka, a pretpostavlja se da je preuzet sa nekog drugog rukopisa.

Jevanđelje je 1979. godine proglašeno za kulturno dobro od izuzetnog značaja, a u junu 2005. godine, Miroslavljevo jevanđelje je upisano na listu UNESKA Pamćenje sveta (Memory of the World).

Narodna biblioteka Srbije koja je matična ustanova za zaštitu stare i retke knjige, propisala je da Miroslavljevo jevanđelje, može biti izlagano samo deset dana tokom jedne godine.

Izvor: turistickisvet.com

_____________________________________________________________________________________________________________________________________________________

 

LEPA ZOJČE I VREDNI GANE…

Evo ko je zaista bila Zona Zamfirova

Stevan Sremac je u Nišu živeo od 1879. do 1892, sa prekidom od dve godine kada je bio u Pirotu. U gimnaziji je predavao srpsku istoriju. Slobodno vreme je provodio u malim niškim kafanama Bosna, Kod Margera, Kasina, gde nije dolazila krupna gospoda, kako je on nazivao. Pažljivo slušajući šta govore niške zanatlije, Sremac bi krišom vadio beležnicu i zapisivao. Kasnije, uveče, po sećanju razrađivao je njihova kazivanja, koja će mu koristiti za pisanje najboljih dela.

Sremčev rukopis

U Narodnom muzeju u Nišu čuvaju se deo rukopisne zaostavštine, biblioteka i lične stvari, a kao posebna vrednost – i originalni rukopis Zone Zamfirove. Pre toga, u beležnici iz 1895. zapisana je i skica za ovaj roman.

printscree

Sremac je Zonu objavio tek 1903. godine u Srpskom književnom glasniku, u nastavcima. A kao roman ovo Sremčevo delo je prvi put objavljeno 1907. godine u izdanju Srpske književne zadruge.

Dugo se, čak i među učenim ljudima, nije znalo da li je Sremac svoje najbolje delo napisao na osnovu istinitog događaja koji se odigrao u Prištini krajem 19. veka i koju je čuo od Branislava Nušića, koji je 1895. bio srpski konzul u Prištini, gde se družio sa viđenijim Srbima, a posebno sa čorbadži Zamfirom Kijametovićem, ocem trinaestoro dece, među kojima je bila Jevrosima, iz milošte zvana Zona; ili na osnovu priče o trgovcu Gavrilu Ganetu Jovanović i njegovoj prelepoj ženi Zojici (Zojče), kćerki niškog čorbadžije Hadži Smiljana Jankovića.

Ljubav je uvek prva

Kad je napunila šesnaest godina, Zoni nije bilo ravne po lepoti u Prištini i na daleko.

Imala je rumene usne i bele kao somot obraze, koji su se nazirali kroz providnu maramu. I oblačila se lepo. Nosila je šalvare od svile i bundicu od atlasa, a ispod nje jelek nabrekao pod jedrim devojačkim grudima.

Zamakla je za oči svoj momčadiji u ovom gradu, ali najviše Maksimu, sinu Koste Gapića, kujundžije. I ona je njega begenisala. Voleli su se i tu su ljubav kazivali samo pogledom kad bi s večeri on prolazio, a ona ga na kapidžiku očekivala.

Cela Priština je to znala, pa je i pesma ispevana.

Znali su to i roditelji Zonini i Maksimovi, i prećutno su to odobravali. Ali ubrzo dođe do svađe čorbadži Zamfira i esnaflije Koste, u dućanu ovog drugog. Na početku je njihov razgovor bio sasvim bezazlen, kakav može biti između prijatelja, ali se sve više zaoštravao. Na kraju, pale su teške reči. Kosta poče da vređa Zamfira, a ovaj odgovori: „Zar da dam moje dete za tvojega sina. Daću gu rado za najsiromašnijeg momka, ali nikada za tvoga Maksima.”

Posle ovoga Zona je tugovala. A Maksim i tugovao i smišljao osvetu. Sa drugom Zakom Škurtom izveo je otimanje devojke. U tadašnje vreme devojka kojoj bi se desilo tako nešto, nazivana je pobegulja. Za nju ali i za kuću iz koje dolazi to je bila velika bruka i sramota. Znao je to i Maksim. Dugo je pucala ova bruka po Prištini.
Posle dolaska iz Prištine, jedne letnje večeri na Kalemegdanu Nušić je, u šetnji, sve ispričao Sremcu.

– Slušajući Nušićevo pričanje, Sremac se oduševio i zamolio prijatelja da mu dozvoli da obradi ovu priču. Jedini uslov koji je izrekao Nušić bio je da u delu ne spominje Prištinu, jer je u kući čorbadži Zamfira mnogo dobrih kafa popio! Naravno, Nušić nije želeo da još više osramoti svog dobrog prijatelja. Sremac je na to odgovorio: „Odvešću ja tvoju Zonu u moj lepi Niš. Neće je tamo ni rođeni tatko prepoznati.” Tako je nastala jedna od najlepših Sremčevih pripovedaka iz starog Niša.

Posle bruke i sramote koju je porodici Zamfir priredio Maksim, Zona je ipak imala dosta prosaca. Ali ona nikog nije htela. Čorbadži Zamfir, na kraju, održa reč koju je dao u Kostinom dućanu. Zona se udala za siromašnog i lepog mladića, šnajdera Aleksu Grbića.

Istina o Sremčevoj Zoni Zamfirovoj nikada ne bi bila otkrivena da je njen brat Dragutin Kijametović sa kojim je i živela do smrti, nije nagovorio da otkrije šta joj se dešavalo u Prištini, krajem prošlog veka. On je ponešto znao, ali mu je sestra u proleće 1952. ispričala sve.

Svoju starost provodila je nečujno i tiho sve do 1952. kada je istina o Zoni otkrivena. Iste godine u Narodnom pozorištu, za vreme upravnika Raše Plaovića, postavljena je i predstava Zona Zamfirova. Zona je u tradicionalnoj nošnji, sa neizbežnim šalvarama, prisustvovala premijeri u drugom redu. Prvi red bio je zauzet za ondašnju političku elitu, sa Aleksandrom Rankovićem na čelu.

Kujundžija Maksim Gapić, kod Sremca čapkun Mane, nije se oženio Zonom, već Cincarkom Zatom. Ubio se kao stariji čovek pred rat. Aleksa Grbić, koji je u zbilji oženio Zonu nastradao je prilikom albanske pobune u Uroševcu 1913. Stari čorbadži Zamfir zbog bruke se preselio u Prokuplje, gde je i umro. Zona je posle dosta selidbi na kraju ipak imala lepu starost. Umrla je u 75. godini, a sahranjena je na Novom groblju.

Ne znamo da li je Sremac znao, ili nije, šta se desilo sa pravim akterima njegovog romana. Bio je realista, ali očigledno nije voleo nesrećne završetke. Ipak jednu stvar nije izmislio, niti je morao da menja, teško da je i mogao i da je hteo – a to je lepota jedne devojke, Prištevke Jevrosime zvane Zona.
Zona Zamfirova je umrla 1952. godine i sahranjena na Novom groblju u Beogradu, parcela 97. Na njenom grobu i danas piše „Ovde počiva Zona Zamfirova”.

Autentična niška priča o Zoni Zamfirovoj

Po dolasku u Niš 1879. godine, Stevan Sremac je upoznao tada uglednog veleposednika, trgovca i industrijalca Gavrila Ganeta Jovanovića i njegovu prelepu ženu Zojicu (Zojče), kći niškog čorbadžije Hadži Smiljana Jankovića. Sremac postaje veliki prijatelj porodice Jovanović, ali se u toj porodici samo šaputalo i o potajnoj naklonosti profesora Sremca prema lepoj i od njega dve godine starijoj Zojici.

Stare Nišlije su čule i za priču da je i sam Hadži Smiljan „kriv” što je ušao u Sremčev roman, jer mu se navodno pred smrt poverio o događaju koji je tokom 1870. i naredne godine potresao njegovu porodicu.
Akteri su bili njegova tada sedamnaestogodišnja kći Zojica (uz koju je imao samo još jednog sina) i od nje petnaest godina stariji Gavrilo Gane Jovanović (1838–1902), ambiciozno i stasito momče iz obližnjeg sićevačkog sela Bancareva. I priča je onda dalje tekla.

Zojče

Lepi i vredni Gane dolazi u Niš i nalazi posao kod gazda Hadži Smiljana Jankovića, koji nije znao šta ima. Od prelepe kuće sa doksatima i velikim dvorištem, u Episkopskoj ulici, između Saborne crkve i i tadašnje opštinske škole, pa do brojnih vinograda prema Bubnju, Gorici i Gabrovcu.
Sam Sremac kasnije piše da je „Mane Zonu znao još kao derište, kao čupe ili čupence, kako su se tada nazivale šiparice”.

Maltene pod istim krovom bogatog Hadži Smiljana (čorbadži Zamfira), stasavalo je dvoje mladih i lepih, Zojče (Zona) i Gane (Mane). Bogata porodica u početku nije krila svoje simpatije prema vrednom, naočitom i preduzmiljivom seoskom momčetu pod svojim krovom, ali su te simpatije splasnule kada je buknula ljubav između dvoje mladih.

Smatralo se da je ta ljubav staleški neodrživa (zar čorbadžijska kerka za siromašno selsko momče?). Pokušaji roditelja da odvoje Zojče od Ganeta, izazvali su dramatična događanja u porodici Janković.

Ostaće tajna šta se zapravo dogodilo, onako kako je Sremac to opisao, ili nekako drugačije, a što je čuvano kao stroga porodična tajna. Ali važno je da su tradicije porušene jednom ljubavlju koju ništa nije moglo zaustaviti, što je simbolično najavljivalo i neko novo vreme i ljude posle odlaska Turaka sa ovih prostora.

Zojče i Gane venčali su se 1871. godine. Izrodili su sedmoro dece, od kojih je roditelje nadživelo četvoro – Katarina (Rinka), Jovan, Hristina i Dragoljub. Oni su pak za sobom ostavili dvanaestoro unučadi. Gavrilo Jovanović je ubrzo uvećao Hadži Smiljanov imetak i kao Gavrilo Siljanić – Jovanović, postao viđen niški trgovac, industrijalac i dobrotvor. Ali srećan život Zojčeta i Ganeta ipak nije trajao dugo.

Potresena vešću da je izgubila brata jedinca, Zojče (Zona) umire 1884. godine u trideset petoj godini života, neposredno po rođenju svog poslednjeg deteta Dragoljuba. Gavrilo se ubrzo opet oženio i zanimljivo je da se i druga žena, sa kojom je izrodio još petoro dece, zvala Zojica.

niskevesti.rs

Izvor: telegramvesti.rs

---

---

 

SAVA ŠUMANOVIĆ, MAJSTOR PEJZAŽA, AKTOVA I MRTVE PRIRODE…

TAMOiOVDE_____________________________________________

Dve velike kompozicije Save Šumanovića „Doručak na travi“ i „Pijana lađa“ spadaju među najznačajnija dela srpskog modernog slikarstva.

Najznačajnija njegova dela nalaze u Narodnom muzeju u Beogradu, zbirci Pavla Beljanskog u Novom Sadu i u galeriji „Sava Šumanović“ u Šidu.

---

***

SAVA ŠUMANOVIĆ (1896-1942.)

Rođen je pred sam kraj devetnaestog veka 22. januara 1896. godine u Vinkovcima, gde je njegov otac, šumarski inženjer dobio posao. Porodica Šumanović se nije dugo zadravala u Vinkovcima; kada je Sava napunio četiri godine vratili su se u Šid.

Otac, Milutin, se posvetio vođenju velikog imanja, a majka, Persida (Tubić), je otvorila prvu ugovornu poštu u gradu. I po ocu i po majci Sava je pripadao uglednim gradanskim porodicama. U Šidu Sava završava osnovnu školu.

Školske 1906/07. sa svega deset godina napušta roditeijski dom i odlazi u Zemun, gde je primljen u realnu gimnaziju. U toku gimnazijskog školovanja počinje da se interesuje za umetnost. Mnogo čita, odlazi u bioskop, a često posećuje i izložbe koje su organizovane u prestonici, od koje ga deli samo reka.

Redovno piše roditeljima. 1911. upisuje se na slikarski kurs svog gimnazijskog profesora Isidora Junga, ali dragocene savete o slikanju Sava dobija od svog starijeg prijatelja Slavka Vorkapića koji je već polaznik Umetničko – zanatske skole.

Na kursu se upoznaje sa slikarstvom francuskih impresionista, Van Goga i Sezana, a prva saznanja dobija i o secesiji i Hodleru. Usavršava nemački jezik u Gracu gde provodi leto. Po završetku gimnazije Sava se vraća u Šid, na letnji raspust. Treba da saopsti roditeljima svoju odluku o daljem obrazovanju i izboru zanimanja. Kategorično se protivi očevoj želji da postane advokat, Sava snažno želi da postane slikar.

 Ubrzo, 1914. po izbijanju Prvog svetskog rata, Sava odlazi u Zagrebu, gde se upisao na Privremenu višu školu za umjetnost i obrt. On je u klasi kod profesora Otona Ivekovica, ali već sledeće godine prelazi kod uglednog profesora Menci Klement – Crnčića. Savladava crtačke tehnike i upoznaje se sa postupcima Mikelanđela, Direra, Rembranta i Rubensa; ali i sam istražuje i uči se na delima Manea, Monea i Sezana. Živi i uči u okruženju mladih naprednih umetnika koji će, kao I on, kasnije postati cenjeni i priznati stvaraoci.

Sklapa iskreno prijateljstvo s Antonijom Koščević, koja je tada sticala vajarska znanja, a koja je ostavila dragocene podatke o Savi. Druži se s Đurom Tiljkom, Marjanom Trepseom, Jozom Turkaljom, a snažno prijateljstvo ga vezuje i za rano preminulog Milana Štajnera. 1917. predstavio je četiri slike na petoj izložbi Prolećnog salona. 1918. završilo se Savino obrazovanje u Zagrebu.

U svedocanstvu o završenom školovanju zabeležene su najbolje ocene i kvalifikacije. Intenzivno radi, tada nastaje i prvi Savin slikarski ciklus inspirisan Starim i Novim zavetom, kao izraz ne pridržavanja kanona i promišljanja večnih tema borbe dobra i zla, suočavanjem s prvim grehom i nj egovim posledicama… Na prvoj samostalnoj izlozbi u Salonu Ulrih u Zagrebu predstavio je predele i pejsaže iz okoline Zagreba. Iako je dobro poznavao impresionistički postupak slikanja nikada se njime do kraja i u potpunosti nije koristio.

Vrlo spretno je koristio efekte bojenih prozirnih senki, lazurni namaz, ne razlažući formu već naprotiv ističući je, Sava je insistirao na atmosferi.

Nekoliko narednih godina pored slikarstva Sava se bavio i ilustracijom, grafikom i scenografijom. Radi ilustracije za književnu reviju „Juriš“ koju je uređivao njegov prijatelj Antun -Branko Simić.1920. izlozio je svoja platna na drugoj samostalnoj izložbi u Muzeju za umjetnost i obrt. Stilski se priključuje secesiji i simbolizmu, koji su karakteristični za umetnička kretanja u Hrvatskoj ali ne i Srbiji.

Izložba je prošla zapaženo i s dobrim kritikama. U jesen iste godine otisnuo se u svet, kao poznavalac francuske kulture i frankofil otišao je u Pariz i iznajmio studio na Monparnasu. Sada se nalazio u centru evropskih umetničkih zbivanja, novi horizonti su se otvorili. U Parizu je ovog prvog puta boravio svega nakoliko meseci, nesumnjivo dragocenih za Savu. Upisao se na kurs kod istaknutog likovnog pedagoga i umetnika Andre Lota, i bio njegov najboiji učenik.

Savin učitelj je pripadao struji analitickog kubizma i imao izuzetan uticaj na mladog slikara. Ubrzo, sprijateljio se sa Rastkom Petrovićem i našao u okruzenju naprednih i avangardnih stvaraoca dvadesetog veka.Zajednički imenitelj im je bio Monparnas, sastajali su se u kafanama i klubovima, bili su tu Seren,Modiljani, Papzof, Zakob, Fuzita i pokatkad Pikaso, Kokto, Fera, Redige…

Kada se vratio u Zagreb dane je provodio u kući svoje prijateljice Antonije Koščević. Ponesen francuskim iskustvom, krećući se od ekspresionizma, preko konstruktivizna i postkubizma pa zalazeći u neoklasicizam, u oktobru Sava je organizovao izložbu u Umetničkom paviljonu. Deo progresivne kritike je izlozbu ocenio kao značajan i vredan događaj, ali konzervativnijim kritičarima nisu prihvatili Savina „suviše moderna“ dela.

Sledećih godina boravi u Zagrebu gde nesmanjenim intenzitetom slika. Iz protesta prema javnosti koja nije prihvatila njegove slike potpisuje se francuskom transkripcijom. Ministarstvo prosvete odbija njegovu aplikaciju za mesto likovnog pedagoga u Umetničkoj školi u Beogradu. Učestvuje na Petoj jugoslovenskoj umetničkoj izložbi sa koje je Ministarstvo otkupilo njegove kompozicije „Berba“ i „Kraj s mostom“.

Prihvata posao bibliotekara u Muzeju za umjetnost i obrt. Tu je Sava bio u prilici da čita i analizira dela velikih majstora. Svoje poznavanje francuskog odrzava čitanjem dela francuskih pisaca na izvornom jeziku, i svakodnevnom konverzacijom na francuskom sa Antonijom Kosčević. 1924. Sava je napisao „Slikar o slikarstvu“ i „Zasto volim Pusenovo slikarstvo“, dela neprocenjivog značaja za razumevanje njegove umetnosti. 1925. godine Sava ponovo odlazi u Pariz, ali njegov boravak je otežan administrativnim peripetijama francuskih vlasti, boravišnu dozvolu je prinuđen da produžava svakih šest meseci i to sa statusom učenika.

Zbog toga se ponovo upisuje kod Lota na kurs, ali zabrana prodaje slika Savi je u najvećoj meri otežavala boravak u Parizu. Kako sam Sava piše u svom katalogu za izložbu na Novom univerzitetu 1939. u Beogradu, vreme je posvećivao izučavanju Fragonarovog slikarstva, upotpunjavao znanja o Sezanu i Renoaru i divio se Matisu. Nastaje nekoliko aktova pod uticajem Matisa. Sprema platna za Jesenji salon. Sledece godine Francuska vlada je sa istog salona otkupila jedan Savin akt.

1927. Sava je naslikao „Doručak na travi“ koji se našao reprodukovan u uglednom francuskom česopisu koji se bavio umetnošću, zajedno s delima Matisa i Derena, uz odlične kritike. Dobio je porudžbinu da zajedno s drugim umetnicima oslika kultnu kafanu „Kupolu“, Sava je uradio četiri slike na jednom od stubova. U napregnutom i grčevitom radu za sedam dana i noći uz veštačko osvetljenje Sava je naslikao „Pijanu lađu“ i izložio je u Salonu nezavisnih.

U to vreme Rastko Petrović je radio na prevodu istoimene Remboove pesme, i svome prijatelju ih recitovao. Uz to Žerikoov „Splav Meduza“ je poslužio kao neposredna inspiracija. Kritikaje ostala podeljena a Sava iscrpljen radom i ne prospavanim noćima je bio suvise pogođen onim koje je nisu pozitivno ocenile. Danas „Pijana lađa“ ulazi u red najviših dometa našeg slikarstva, i smatra se da je anticipirala drugu fazu neorealistickog pokreta u Srbiji.

Otežani uslovi rada, loše kritike i niz drugih ličnih događaja doveli su da se Sava oseti nervno iscrpljenim i 1928. za kratko vreme vratio se u Šid, gde je potražio mir slikajući predele. Nastaju „Sremske krajine“, niz pejsaža na kojima beleži jedinstvenu svetlost i atmosferu zavičaja. Na ovoj temi će intenzivno raditi po konačnom povratku u zavičaj ’30. godine. Ni za trenutak bolest nije smetala njegovom stvaralaštvu.

Priredio je samostalnu izlozbu u Beogradu, koju su kriticari odlicno ocenili. Novac od prodaje slika omogućio mu je da ponovo, po polednji put ode u Pariz. 1929. intenzivno radi u preuređenom ateljeu na Monpamasu, tada nastaje nekoliko izvanrednih dela „Par na klupi“, „Luksenburški park“ a vrhunac dostiže na slikama aktova čuvene pariske muze s Monparnasa-Kiki, „Crveni ćilim“, i pariskih predela „Most na Seni“. Platna su otezala pod nanosom boje. Nagovestava se poetski realizam kojem će se kasnije potpuno posvetiti, a osetan je i umereni koloristički ekspresionizam.

1930. francuzi imaju problem sa Savinim slovenskim prezimenom, teškim za izgovaranje, Savin boravak u Parizu otežava i nemogućnost produžavanja vize, sve to utiče na njegovo već narušeno zdravlje. Sava se sa majkom 30. marta vraća u Šid. Neko vreme provodi u Beogradu u Voždovačkom sanatorijumu gde nastaju izvanredni akvareli i skice za ulja Voždovačkih padina. Sprijateljio se sa dr. Vojom Atnovljevićem kojem je poklonio nekoliko slika.

Povratak u Sid kompenzuje svakodnevnim, vrednim i u ustaljenom ritmu radom na slikama. Nastaju „Šidski sokaci“ i aktovi. Njegovo stvaralaštvo se kreće od poetskog realizma do umerenog ekspresionizma.Sam svoj stil naziva „kako znam i umem“ uglavnom ga prilagođavajći motivu.

Krstari po periferiji I nalazi prepoznatljive pejsaže koji će mu poslužiti kao motivi. U narednim godinama nestaje ciklus „Proleće u Šidskim baštama“ i „Proleće u dolini sv.Petke“, kao i serija aktova. 1935. započinje ciklus velikih platana „Šidijanke“ kojima je predhodilo mnogo istrazivanja i teorijskog rada. Radiće na njima naredne tri godine. Na „Šidijankama“ se čita sva eklektičnost Savinog obrazovanja i smelost ostvarenog umetnika da citira sopstvene uzore: Manea, Engra, Vatoa, ili atmosferu Firentinaca ili Kirika. Čak ih je moguće čitati i u postmodernističkom ključu.

Po smrti oca preuzima brigu o imanju, ali ne zanemaruje slikarstvo i uči engleski jezik. 1939. godine posetioje veliku izložbu Francuskog slikarstva devetnaestog veka koja je održana u Narodnom muzeju. Ponovo je bio u prilici da vidi platna sa kojima se sretao u Parizu. Započinje velike i sistematske pripreme za svoju izložbu u Beogradu. Piše katalog, izuzetno značajan za istraživače Savinog stvaralaštva.

Izložbu sa 400 izloženih platana kritika je odlično primila. Uspeh je za Savu imao značajan uticaj, povratio je poverenje u ljude. Započinje ciklus dečijih portreta i žanr scena koje nije završio. Vraća se temi berbe grožđa i nastaju „Beračice“. Istom temom se bavio sredinom dvadesetih godina. 1941. bio je cratač u štabu Radničkog bataljona. Po izbijanju Drugog svetskog rata i kapitulaciji kraljevine Jugoslavije povlači se sa ostalim vojnicima do Tuzle, gde su zarobljeni.

Oslobođen je u aprilu i odmah se vraća u Šid. Po povratku i dalje slika, ali manje nego ranije. 1942. radio je na svom ciklusu velikih platana „Beračice“. Jedna od njih, kakoje Sava uredno zabeležio, završena je 26. avgusta 1942.

Dva dana kasnije, u sam osvit dana, zajedno sa još sto pedeset Srba iz Šida Sava je uhapšen i odveden u Sremsku Mitrovicu. Vlasti Nezavisne Države Hrvatske, koje je u Šidu predstavljao Viktor Tomić su ove građane smatrale za nepoželjne. Bez obzira na kontraverze oko poslednjih Savinih dana, zajedno sa svojim sugradanima, Sava je streljan i sahranjen u jednoj od masovnih grobnica.

„Razvojne mogućnosti u njemu nije moglo uništiti vreme, ni bolest, a nisu prestajale ni kasnije. Taj potencijal ostao je u njemu sačuvan do kraja zivota. Smrt ga je zatekla u času kada je očito sledio neki novi skok u njegovoj umetnosti.“ – Dimitrije Bašičević, Sava Šumanovic. Život I delo, Drugo dopunjeno i prošireno izdanje, Vojin Bašičević i Prometej, Novi Sad 1997.

 sidskiportal.net/Autor teksta Zahvalni sugrađani   

---

Priredio:Bora*S

---

U MENI IMA NEŠTO…

TAMOiOVDE…………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………….

NIKOLA TESLA U BEOGRADU – SPAJAĆE NAS ELEKTRIKA…

„Ja osjećam mnogo više, no i što mogu da kažem. Stoga Vas molim da jačinu mojih osjećanja ne merite po slabosti mojih riječi. Istrgnut sam iz sred poslova da amo dođem i još ne mogu da se oslobodim misli i ideje, koje me evo i ovde prate.

U meni ima nešto, što može biti i obmana, kao što češće biva kod mladih, oduševljenih ljudi, ali ako budem sretan da ostvarim bar neke od mojih ideala- to će biti dobročinstvo za cijelo čovječanstvo. Ako se te moje nade ispune, najslađa misao biće mi ta: da je to djelo jednog Srbima. Živilo Srpstvo!“

Ove uzvišene reči izgovorio je ushićeni Nikola Tesla, kada je izašao iz vagona brzog voza na beogradskoj železničkoj stanici, pred više hiljada razdraganih sunarodnika u sredu 20. maja (po starom kalendaru), odnosno 1. juna 1892. godine (po novom kalendaru).

Naime, Tesla je posle veoma uspešnih predavanja po najvećim evropskim gradovima i posle smrti i sahrane majke i svoje kraće bolesti otišao u Budimpeštu.

U glavnom gradu Mađarske ga je čekao poziv grada Beograda, Velike škole i Srpskog inženjerskog društva da dođe u, prvu, posetu srpskoj prestonici i da održi predavanje velikoškolskoj omladini.Tesla je ovaj poziv rado prihvatio i dok je izlazio iz voza okupljeni narod je klicao: „Živeo Tesla, veliki srpski sine! Dobro nam došao.“

Na železničkoj stanici – pišu „Srpske novine“ – „dočekali su milog gosta predsednik beogradske opštine, članovi odbora za doček, profesori, velikoškolska omladina i vrlo mnogo građana i beogradske publike što se beše tu skupila, da dočeka svog brata, koji je u dalekom svetu stekao svojim naučnim radom čuveno ime.“

Posle srdačnog susreta i upoznavanja sa predstavnicima beogradske opštine uputio se s njima u varoš. Na Teslinom koščatom licu se moglo, tvrde savremenici, primetiti jako ushićenje. Kada je hteo da sedne u kola zaorila je oduševljena masa okupljenog naroda: „Živeo Tesla.“Zbunjen veliki naučnik rekao je onima koji su mu bili najbliži: „Braćo Srbi ne ushićujte se toliko!.“

Nikola Tesla je odseo u hotelu „Imperijal“, koji se tada nalazio na mestu današnjeg platoa gde je spomenik Petru Petroviću Njegošu, odnosno na prostoru između nove zgrade Filozofskog fakulteta i Kapetan Mišinog zdanja. U hotelskoj knjizi prispelih gostiju 20. maja / 1. juna 1892. godine skromno je upisao: Nikola Tesla elektro- tehničar iz Pešte.

U četvrtak 21. maja / 2. juna 1892. godine Tesla je pre podne u pratnji g. Andre Nikolića, ministra prosvete i crkvenih poslova primljen u audijenciju kod mladog kralja Aleksandra Obrenovića, koja je, mimo uobičajenog protokola, trajala čak ceo jedan čas. Zatim je otišao kod kraljevog namesnika g. Jovana Ristića, da bi se u podne vratio u hotel na ručak.

Posle podne Tesla je obišao Narodni muzej i kabinete Velike škole. Tačno u 16 časova pojavio se u prepunoj sali Velike škole, gde ga je dočekala sva velikoškolska omladina burnim uzvicima: „Živeo! Dobro nam došao.“ Po izveštaju „Novog lista“, prvo, je rektor g. Nikola Alković okrenuvši se prema Tesli rekao sledeće reči: „Gospodine smatrao sam za svoju svetu dužnost da vam predstavim ovde našu budućnost, našu omladinu. Isto tako mislim da ispunjujem i jednu dužnost prema njima predstavivši im Vas. I ne mogu ništa drugo, do da zajedno s njima viknem: Živeo!“

Slavni naučnik se, potom, zahvalio, na ovom veličanstvenom dočeku, sledećim rečima „lepim južnim dijalektom“: „Gospodo i braćo! Oduševljen doček koji sam doživeo u Beogradu neobično mi je mio, a naročito ovaj vaš doček. Ja u vama gledam mlado Srpstvo, koje ima da radi na opštem delu sviju Srba. Ali gospodo, nemojte misliti da sam ja, otišavši sa svog ognjišta, zaboravio na svoj rod i pleme, ne, ja sam ostao Srbin i tamo daleko preko debeloga mora, usled ispitivanja, kojima se bavim.

Mi se nalazimo pred velikim preobražajem nauke. Ceo svet radi da što više doprinese tom delu prograsa, pa i mi Srbi to radimo i treba da radimo. I ako smo robovali pet stotina godina , mi ipak ne treba da očajavamo, jer sve se može postići. A priroda nam je bogato dala sve svoje darove, te možemo reći, da je srpski narod na prvom mestu pozvan da uspešno radi za borbu celog čovečanstva.

Zato braćo moja, posvetite se sa oduševljenjem radu, koji treba biti i nama na prvom mestu, kao i celom čovečanstvu i samo tako ćemo tome nadoknaditi sve ono što smo izgubili. Samo tako pomoću nauke mi ćemo jednoga dana moći reći , da smo okajali stare grehe i da smo povratili, sve ono, što smo na Kosovu na sablji izgubili. Živelo Srpstvo.“

Potom je Tesla održao predavanje velikoškolcima o svojim pronalascima, kombinujući ga sa onim koje je već izgovorio u Londonu. Zatim je , oko 17,3o časova, u pratnji profesora i članova odbora obišao Kelemegdan.

Uveče 2. juna organizovan je u čast Nikole Tesle, banket u Smutekovcu – kraj Beograda gde se nalazila „Vajfertova pivara“ na Topčiderskom brdu, danas zgrada Beogradske industrije piva“. Na toj gala večeri bili su prisutni svi viđeniji Srbi i Beograđani, njih oko stotinu. Na početku banketa prvu zdravicu je „napio“ predsednik beogradske opštine g. Marinković i to Njegovom veličanstvu kralju Aleksandru Obrenoviću poželevši da ga Bog poživi na sreću zemlje i naroda, a na korist nauke kojoj je poklonio pažnju, primivši neobično ljubazno i radosno našeg dragog gosta.

Samom Tesli, prvi je, nazdravio Nikola Alković, rektor Velike škole. U lepom govoru on je napomenuo , između ostalog, da se veoma raduje, u ime najvećeg prosvetnog zavoda u Srbiji, što je srpsko ime njegovo staklo tolikoga glasa u naučnom svetu, da se svi Srbi njime mogu ponositi.

Nikola Tesla se, ushićen, zahvalio na zdravici i u svome obraćanju prisutnima pomenuo „da će njegovo srce, daleko preko Atlanskog okeana, vazda kucati za Srpstvo i njegovu budućnost i u časovima, kada se njegove misli budu nosile u sferu električnih talasanja“. Zatim je g. Đoka Stanojević, profesor Vojne akademije nazdravljajući Tesli izneo u živom i lepom govoru, na način razumljiv i za običan svet, kakve su zasluge Tesline u elektrotehnici.

Ali, veče je dostiglo vrhunac tek kada je ustao naš omiljeni lekar i pesnik, tada seda starina, Jovan Jovanović Zmaj.

On je pozdravio milog gosta pesmom POZDRAV NIKOLI TESLI (ovde), koju je sam izrecitovao. Ganut do suza Tesla mu je, još dok je Zmaj čitao svoje strofe, prišao i poljubio mu ruku. Proslavljeni naučnik je potom rekao sledeće objašnjavajući ovaj svoj gest: „Kad mi je bilo najteže u Americi i kada sam bio od svih odbačen i neshvaćen, s gorkim suzama čitao sam Vašu poeziju, a sada Vam obećavam da ću Vaše stihove prevesti na engleski jezik i u Americi objaviti. Čini mi se da će to biti značajnije za Srpstvo nego i moji radovi na polju elektriciteta.„

Zatim se Tesla obratio prisutnima sledećim rečima:
„Gospodo i braćo! Ne bih bio Srbin, i ne bih se srpski osjećao kad večerašnje veče ne bih računao u najsretnije i najdragocenije časove u životu. Od kako sam ostavio otadžbinu svoju i vinuo se u daleki svijet, kao i svaki čovjek, imao sam i uspjeha i neuspjeha, i radosnih i mračnih i sretnih i nesretnih trenutaka. No opet za to mogu reći, da mi je sreća bila naklonjena, i da sam imao više radosnih no tužnih dana, jer sam srazmjerno za kratko vrijeme dostigao velike uspjehe i dobitke. Ali, slobodno, bez ikakova pretjerivanja mogu reći da nikad nisam bio zadovoljniji, niti sam ikada osjećao ovakvu slast uspjeha, kao što osjećam sada ovdje, u sredini vašoj i uz vaše priznanje, mila braćo, moja.

A sada ću Vam ispričati kroz kakve bure naučnik prolazi da bi došao do otkrića. Bila je noć. Držao sam jednu žicu u jednoj a drugu u drugoj ruci, a pogled mi je bio uperen u staklenu cijev. Sastavio sam žice, ali cijev se nije osvijetlila. Ja se umalo nisam srušio. Da mi je topovsko tane grudi probilo, ne bi mi bilo teže i gore. Ali opet sam se pribrao. Izašao sam ponovo da pregledam cijelu spravu i tada sam našao, gdje na jednom mjestu žice nisu bile spojene. Spojio sam ih i cijev je zasvjetlila. Mojoj radosti nije bilo kraja. To su bili trenuci ekstaze. Takav jedan trenutak za mene je i sad, posle ovog laskavog pozdrava od čovjeka (Zmaja), koji je jedini u Srpstvu, koga toliko štujem i cijenim, i čije sam pjesme u dalekoj tuđini čitao, ljubio ih i suzama zalijevao.„
Bilo je još zdravica. Tesla je i po treći put morao da se zahvali i naglasio da je srećan „što se nahodi u ovom srpskom skupu, i da će mu misli vazda biti sa Srpstvom.“

Veselje je trajalo do pola jedan posle ponoći, kada je Nikola Tesla ustao i oprostivši se od prisutnih otišao ispraćen burnim „živeo“ i „srećan put“. Sutradan 22. maja / 3. juna 1892 godine Tesla je brzim vozom, u 5,22 časova, iz Beograda otišao u Budimpeštu a odatle opet u – Severnu Ameriku. Tako je prošao prvi i jedini za života boravak Nikole Tesle u prestonici Srbije.

Srđan Stojančev/www.sbd.org.rs

---