Slobodan život
„Kako možeš znati u čemu je sreća riba, kad i sam nisi riba?“ reče Hueit Ce.
„A otkud ti znaš da ja to ne znam, kad ti nisi ja“ odgovori Huang Ce.“
– Čuang Ce, „Zapisi“
„Snežna guska ne treba da se kupa da bi bila bela.
Tako ni ti ne treba da radiš ništa drugo osim da budeš ono što jesi.“
– Lao Ce
„Ako hoćeš postati celina, dozvoli sebi da budeš delimičan. Ako hoćeš postati prav, dozvoli sebi da budeš kriv. Ako hoćeš biti pun, isprazni se. Ako se hoćeš preporoditi, dozvoli sebi da umreš. Ako hoćeš da ti se nešto da, onda moraš dati sve.
– Lao Ce
„Čoveče, upoznaj samoga sebe… i upoznaćeš bogove.“
– Unutrašnji Hram u Luksoru, Egipat
Zašto smo počeli ovako? Ako su vam jasne ove pouke iz prošlosti, onda vam jasno i zašto smo ih uptrebili baš ovde i baš na ovaj način. Vidimo da su ovo reči suštine mudrosti, mudrosti koja nama danas treba i o kojoj smo govorili sve ovo vreme. Međutim, ove reči su napisane pre par hiljada godina.
Kako to da nas ista mudrost i ista shvatanja, isti problemi prate toliko dugo? Da li to znači da se ništa ne menja, da čovek jednostavno ne može da shvati neke stvari? Pre će biti da čovek može shvatiti, ali da jednostavno ne želi. Većina ljudi beži od suštine i prave mudrosti i trudi se da se ne „opterećuje“ ovim stvarima, kao što smo pokazali u ovim tekstovima.
Isto tako, izgleda da neki ljudi uspešno shvataju ovo, traže suštinu dobrog života i pronalaze je. To su, ipak, nekolicina pojedinaca, koje većina proguta tokom vremena. Kada gledamo svet oko nas sada i svet u prošlosti, izgleda da je slika koju formiramo građena na osnovu ponašanja većine. Međutim, to ne treba da nas, nekolicinu, mnogo brine.
Utisak da se istorija gradi na osnovu mišljenja većine i na osnovu ponašanja „prosečnih“ i „običnih“ ljudi, je lažan. Naime, ako pogledamo bolje, shvatamo jednu veliku stvar: istoriju grade i uvek su je gradili, posebni pojedinci, koji su se po nečemu izdvajali od većine.
Glavni akteri su upravo oni koji se razlikuju, a ne oni koji su deo većine. Bilo da su to vojni pohodi, gde su pojedinci koje danas nazivamo „osvajači“ bili odgovorni za pomeranje čitavih naroda iz ležišta; pojedinci kao što su Gengis Kan ili Napoleon, koji su uspeli da podvedu čitave mase ljudi pod svoju misao i pokret, gde su legije od po par stotina hiljada „običnih“ ljudi išle za njihovim pogledima. Bilo da je reč o ljudskoj misli i nauci, gde je par „čudaka“, filozofa u Staroj Grčkoj, koji su se svojim drugačijim razmišljanjima uzdigli i razlikovali od okoline, oblikovalo tadašnje umove, a i danas ima ogromnog uticaja na nauku i filozofiju. Možemo govoriti i o Nikoli Tesli i Albertu Ajnšajnu, koji su se itekako razlikovali od okoline.
Danas neki psihijatri tvrde kako su obojica najverovatnije imali tzv. Aspergerov sindrom, stanje koje se svrstava u oblik autizma. Za Teslu se, na primer, govori da je jedno vreme bio skoro potpuno izolovan od socijalne sredine (što je ujedno bilo vreme kada je bio najkreativniji). Tesla je takđe mnogo puta bio kritikovan, napadan i kažnjavan od strane sredine, samo zato jer je bio „čudan“ i razlikovao se. Leonardo Da Vinči je toliko bio iznad i izvan svog vremena, sa umom toliko drugačijim (poznato je da je imao različite vizije i „snove na javi“, tj. rečeno modernim rečnikom „shizofrene halucinacije“) da bi ga danas najverovatnije strpali u neku ludnicu.
Kada pominjemo „čudake“ i mentalne poremećaje, na ovom mestu možemo dotaći i sam problem vezan za ovu definiciju i način funkcionisanja po ovoj „lud-normalan“ skali. Mi smo već o ovome govorili, a sada možemo dodati i to da se može zapaziti to da su „veliki“ ljudi vrlo često ustvari karakterisani kao „ludi“ (ili nekim sličnim terminom) od strane sredine u kojoj su se nalazili. Neki čak nisu tada okarakterisani kao da imaju mentalni poremećaj, ali bi ga po današnjim standardima i definicijama imali.
Moderni naučnici su došli do zaključka da je većina ovih pojedinaca (Tesla, Da Vinči, Mocart, Napoleon, itd.) imala neki poremećaj, najčešće u autističnom ili shifozfrenom spektru. Gomila njih je imala i tzv. neurotične karaktere i razne ispade. To je navelo neke istraživače da zaključe kako postoji genetska povezanost između ovih poremećaja i inteligencije, tj. izgleda kao da inteligencija i „ludilo“ idu ruku pod ruku. Sad, pitanje je šta je u stvari „ludilo“ i ko je ovde lud. Ima još mnogo primera ovakve vrste, gde su upravo ljudi koje se (često uveliko) razlikuju i „štrče“ doprineli da se čovečanstvo pomakne za ogromne korake napred.
Isto tako, u prirodi možemo videti da se progres u evoluciji života odvija ne tako što se cela vrsta odjednom izmeni, već tako što dođe do poboljšanja nekih sposobnosti kod pojedinaca. Ovo dalje vodi da se poboljšanje proširi i na ostale članove, te tako cela vrsta postane poboljšana. Evolucija se odvija tako što se niz promena kod različitih pojedinaca prenosi tokom dužih vremenskih perioda, te se tako „skuplja“ i kulminira u jednu globalnu promenu, koja na kraju postane očigledna kod svih pojedinaca u grupi. Isto tako, vidimo da život ide ka sve većoj različitosti i raznolikosti, što doprinosi tome da sada imamo čitavo bogastvo životinja, biljaka, pejzaža, koje čine ovaj svet lepšim i zanimljivijim.
Dakle, vidimo da biti različit i ne uklapati se potpuno u okolinu, ne pokušavati zadovoljiti svačija očekivanja i ne tražiti „tapšanje po ramenu“ od svakog, ne samo što nije mana, nego se može reći da je na neki način i vrlina. Naravno, biti različit i drugačiji samo po sebi nije ono o čemu govorimo. Antikomformizam i buntovništvo su samo druga strana medalje zavisnosti od sredine – ponovo stalno gledate na okolinu, samo se sad trudite da budete drugačiji.
Mi hoćemo reći da se ključ spoznaje sopstvene suštine nalazi u tome da nemamo problem sa time da budemo drugačiji, da svojim ponašanjem i mišljenjem „štrčimo“ i da nikad nećemo i ne treba da pokušavamo zadovoljiti sve ljude. Dakle, ne smemo se plašiti biti različiti.
Druga stvar koja je takođe očigledno izvor anksioznosti, od koje se plašimo i na koju se pogrešno gleda je spontanost. Kao što smo videli u prethodnim analizama, ljudski ego ima tu potrebu da konstantno drži stvari pod kontrolom i ne dopusti da se išta odvija po nekom spontanom toku jer to može značiti opasnost po tu rigidnu strukturu. Nešto se desi što nije po njegovim očekivanjima i on odmah reaguje da vrati nazad svoju „priču“. Tako će često, iz straha da se nešto neočekivano ne desi, on unapred pokušavati to da spreči, pa će izgraditi čitav zid odbrana oko sebe. A znamo da ako izgradite zidove oko sebe, desi se to ostajete zatvorenik u njima. Ukoliko izbegavate spontanost, život će proći pored vas.
Ceo univerzum je jedna ogromna spontanost. Sve što je živo, u pokretu je i ima bezgranične mogućnosti. Pokušajte da zaustavite jedan deo univerzuma, da ga ogradite i izolujete – i on će ubrzo degradirati.
Život je reka. Pokušajte da zaustavite reku, stanite u sred i nasuprot struje i udavićete se. Ako li je pak uspete zaustaviti, to više nije reka već jezero. Po toj analogiji, život nije više život ako se konstantno i grčevito borite da održite stvari statičnim. On postaje nešto drugo.
Život je pokret, a smrt je stajanje. Ako želite potpunu statičnost i mir, može se reći da ne želite život već smrt. A to je upravo ono čega se najviše plašite. Nema smisla, zar ne?
Zato živite život i dopustite promene. Ne plašite se biti različiti i iskazati svoju ličnost, želje, potrebe i pokazati koliko vredite – sami sebi.
Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master
Feljton: Neautentičan život
_______________________________________________________________________________________
TAMOiOVDE 