DOĆI ĆE VREME…

tamoiovde-logo

 KAD TE NEĆU VIDETI JASNO

Doći vreme

Kad te neću videti jasno…

Ponekad zažalim zbog toga

a ponekad mi je svejedno…

I kao da nikad nismo bili delfini.

Kao da se nikad nismo razumeli na jeziku delfina

Na tom jeziku u kome nema zlih reči

U kome je jedan izvir za naše:

Opasnost…starost…smrt…ružno…pusto…glupo…

Obrasli mahovinom sad se ljuljuškamo u mehur sobama

Na tankoj peteljci svetlosti.

I brojimo ovu noć svako za sebe

I živimo dalje svako za sebe,

Bez milosti putujemo svako svome kraju.

Rastavljeni tako najbolje

Nikad se više nećemo sresti…

 

A nekad smo se peli na čarobni breg

I ti si bila vodopad širok u korenu

I ja sam plivao uz tebe

I ti si u talasima rasla podamnom

I ja sam rukama iznosio tvoj oblik na povšinu…

O kako te svlačilo na grlo planine

Iz koga kulja mleko kiše,

O radosti slepa iz dubine

Zar tvoja senka diše…

 

O more, ukrašću iz tvoje arhive

Sve trake mojih ponora,

bez milosti za mrtve i žive

pevaću glasom lovora…

 

Pa onda ćuti.

Pa onda ćuti.

Pa onda ćuti

I ne gledaj.

Pa onda prođi

kao što prolazi hiljadu mene

pored hiljadu tebe, glatkim ulicama vode.

I ne okreni se…

I ne upamti me…

Već svojoj tugi nadeni drugačije ime…

Zvonimir Kostić

______________________________________________________________

 

ŠAJKAČA…

tamoiovde-logo

POREKLO I ZNAČAJ SRPSKE KAPE

Svaka kulturna tekovina je na svojevrstan način svedočanstvo ne samo sopstvenog razvoja i sudbine, već i celog istorijskog i civilizacijskog toka koji ju je izneo, pa tako i odevanje.

SasajkacomSumadija1a.jpg~originalTako i šajkača, koja u našoj narodnoj nošnji zauzima po svemu osobeno mesto, jer važi za srpsku nacionalnu kapu, ima svoju dugu i lomnu istoriju koja je istovremeno i podsetnik na istorijsku sudbinu naroda čije je znamenje postala, jer je danas nesporno da je šajkača tako izrazit deo srpske narodne nošnje da se može uzeti kao sinonim za Srbina.

Dve su zabune koje kod neupućenih izaziva šajkača. Prvo, pogrešno se misli da je šajkača, s obzirom na materijal od koga se pravi, tako nazvana jer je od šajka, to jest, kako se ovaj pojam rečnički definiše, mekane čoje domaće izrade, slične suknu, a drugo, što je takođe pogrešno, misli se da je sama šajkača, kao odevni deo, novijeg postanja, jer se reč „šajkača“ ne nalazi ni u izvorima predvukovskog perioda, niti kod samog Vuka, u čijem je Srpskom rječniku nema.

Budući, pak, da je tačno da je reč šajkača za naziv prevashodno vojničke kape, uvedene u Srbiji kao deo vojne i činovničke uniforme, nastala sedamdesetih godina prošloga veka, kao i to da je šajkača, kakvu je od tada sretamo, poglavito pravljena od šajka, onda su shvatljivi uzroci ovakvim zabunama i nedoumicama. No, pri tome se zaboravlja da je ovakva kapa ranije pravljena od druge vrste materijala i da su u našem narodu prethodno postojale vrste kapa kakva je današnja šajkača, samo pod drugim nazivima, te zato treba pogledati značenje same reči šajak i kakve su kape nosili Srbi u davnini.

U narodu se šajak naziva mekana čoja (ili čoha) domaće izrade, a za odevni deo načinjen od njega kaže se da je šajčani ili šajkani (npr. šajkano odelo). Po Skoku, šajak je „balkanski turcizam“, prihvaćen u bugarskom i cincarskom jeziku. Šajak znači u prvom redu sukno, a potom vrstu grube čoje.

Sama, pak, reč čoha je persijska (izvorno: čuha, u značenju: sukno bolje vrste, mekše i lepše), a ušla je u naš jezik posredstvom Turaka. Dakle, u oba slučaja, kao vrste valjane tkanine, šajak i čoja se identifikuju kao sukno.

Reč sukno za naziv vunene tkanine od valjane, najčešće ovčje, dlake — praslovenska je i sveslovenska reč, a vuče koren od glagola sukati. Sukati (u smislu: uvrtati, vrteti, izvijati) znači: presti žicu, izvijati pređu, uvrtati dlake ka vrhu. Stara naša reč sukno (neutrum koji označuje materiju) osnova je iz koje je izvedena reč suknja, i ona je, kako navodi Skok, „jedina sveslavenska riječ, koja je iz poljskog i južnoslavenskog prodrla (za vrijeme križarskih ratova) na zapad preko sjeverne Italije i Njemačke“, odakle se vraća u naše susedstvo, gde je primaju Grci i Rumuni.

Tkalačko umeće i veština pravljenja sukna bili su veoma razvijeni u drevnih Slovena, pa su ih i Srbi preneli i usavršili po doseljenju na Balkan. Na ovu zanatsku radinost su posebno bili upućeni u vekovima robovanja pod Turcima, čemu je pogodovala i činjenica da je u vremenima nesigurnim stočarstvo, a to u prvom redu znači ovčarstvo, bilo najpretežnija delatnost.

Kako je zapazio Joakim Vujić u svom putešestviju po Srbiji tridesetih godina prošlog veka, „svaka Srpkinja svog muža od ušiju do pete odene“, jer ona, između ostalog vunu operja, uredi, oprede, otka, pak od sukna šije odelo, a „gdi koja od crnog sukna napravi svome mužu i kapu“. U prošlom veku, kako svedoči istoričar Živan Živanović, sećajući se živo svog šumadijskog detinjstva, „sve što su ondašnji seljak i njegova domaća čeljad na sebi nosili, bilo je proizvod domaće radinosti: sukno od domaće vune i platno od težine tkano je u svakoj kući“.

Grublje i deblje domaće sukno je ponekad nazivano i aba (arapska reč, koju su Turci preuzeli), pa su po njoj i suknari nazvani abadžije, tj. zanatlije koje prave odela od abe (sukna). Kape koje su oni pravili nazivane su abenjače (po materijalu), ili, u narodu, suknjenjače, kakve su pravljene u Starom Vlahu do sredine prošlog veka (s ravnim dnom, od belog ili crvenog sukna, a okolo od vranog).

Sudeći po glavnoj odlici, da je šajkača plitka kapa, sačinjena od sukna, onda ova vrsta kape u nas ima više inačica. Plitku valjanu kapu sa ravnim dnom (odozgo ravna), Mitar S. Vlahović s pravom smatra „našom narodnom kapom, jer je postala u našoj sredini, u seljačkoj kući, od domaćeg materijala“, nabrajajući u tu vrstu valjanu kapu ili bijelu kapu od pustine (kakva se nosila u Kuča), bjelaicu ili pustenjaču (Rovca, Bratonožići), valjalicu (Rovca, Morača, Drobnjak), bijelu kapu (Vasojevići), ćulav (Šumadija), ćulav od belog sukna (Stari Vlah) i ćulaj (Hercegovina).

Sa ovima imaju velike sličnosti kape koje su nošene u starim srpskim predelima, kakvi su potkraj srednjeg veka bili predeli Prizrena, Debra i Prilepa (u Marijovu se nazivaju starski kapi).

Posebnu vrstu plitkih kapa, okruglog ravnog dna i užeg oboda, čini kapa koje se u Staroj Crnoj Gori, Crnogorskim Brdima i severnoj Hercegovini naziva šišak, a u ostaloj Hercegovini (okolina Mostara, Stoca, Ljubinja, Bileće i u Popovom polju) zavratka ili zavrata. Ove su kape izrađivane od crvene čoje, a o njihovom nazivu Mitar S. Vlahović iznosi dva tumačenja: „Zavratka (kao i šišak) dok se šije oblika je dužeg valjka, a kada je gotova, zavrne se — previje napola, pa otud i naziv, po narodnom mišljenju, zavrata — zavratka. Drugo je mišljenje da se tako zove što se nosi ozadi — za vratom.“

Znajući da se crnogorska i hercegovačka kapa naziva šišak, Vuk zapisuje da se takva kapa u Srbiji zove kariklija, koju ovako opisuje: „Kariklija je od crvene abe ili čohe, odozgo je zatubasta kao fes, a sa strane ima crnu postavu, na koju se odozgo može što zadjesti (gdjekoji u bojevima pozadijevaju fišeke da su im priručniji nego u kesama).“ Očito, ne treba truda da bi se u šišku, zavratki ili karikliji prepoznala šajkača.

Pridodajući ovome način pravljenja zavratke ili kariklije (zavrtanjem donje polovine preko gornje), imamo jasan način dobijanja šajkače.

Zakleti protivnici islama Srbi su kao dobrovoljačka vojska rado pristajali da stupaju u hrišćansku austrijsku vojsku, naraštajima sanjajući da će tako osloboditi i vlastitu zemlju od Turaka, što je bečki dvor vrlo vešto koristio.

Opisi nošnje u austrijski frajkor zavrbovanih Srbijanaca, čije je vojničko odelo bilo narodno, ističu da je ovim vojnicima glava „červenom šepicom pokrivena“. U izveštajima toga vremena, objavljenim u Novakovićevom listu Slaveno-serbskija vjedomosti (Beč, 1792—1793) ističe se nošnja srpskih frajkoraca, koja ih je u tirolskom gradu Insbruku učinila posebno zanimljivim.

Njihovu neobičnu nošnju su poredili sa nošnjom Trenkovih pandura, a čuđenje je izazivalo i to što „glava im je do polak ošišata, i šepicom červenom pokrivena“. Srpski frajkorci su se razlikovali od ostalih, regularnih austrijskih trupa, po odeći, u kojoj je šepica bila posebno uočljiva. Tokom XVIII veka Srbi graničari su nosili kao „uniformu“ svoja narodna odela, koja su pravili ili dobavljali o vlastitom trošku.

Pripadnici srpske graničarske i dobrovolzačke vojske (frajkorci) bili su odeveni u narodno odelo i među vrstama njihovih kapa se isticala crvena šepica. Pomeni ove plitke kape su utoliko dragoceniji ne samo zato što su razaznatljivo pokrivalo za glavu srpskih ratnika tokom dužeg vremena i na širokom prostoru od Pomoravlja do Budima i od Banata do Gorskog kotara, već naročito stoga što ova kapa u svom nazivu odaje slovensku davninu.

Za ustanovljenje šajkače, kao i sam njen naziv, od presudnog je značaja kapa koju su nosili Srbi graničari u Šajkaškoj. Naziv Šajkaška (u značenju: zemlja šajkaša) sačuvao je spomen na srpske ratnike-lađare koji u Podunavlju imaju dugu i blistavu istoriju.

Strah i trepet na vodi, srpski šajkaši su bili odlučujuća sila pri odbrani, kao i pri turskom osvajanju. Pobeda je bila tamo pod čijom su zastavom oni nastupali.

Početkom XVIII veka srpski šajkaši, koji su se posle Svištovskog mira (sklopljenog 1606. godine) nalazili pod upravom svoga plemstva, stacionirani su u Komarnu (šest četa), Đeru i Estergomu (po dve), odakle ih Austrija preseljava, na osnovu odluke od 19. februara 1763. godine u jugoistočni deo Bačke, u ugao što zaklapaju Dunav i Tisa, obrazujući od njih graničarski šajkaški bataljon u okviru Vojne krajine. Šajkaški bataljon će tu gospodariti na ovim rekama, dok šajkaši budu Beču potrebni, sve do ukidanja šajkaškog bataljona 1852. godine, kada će se preinačiti u pešadijski bataljon, koji će se takođe ukinuti kada se razvojači Vojna krajina (1873. godine). Kao istorijski spomen na hrabre srpske rečne ratnike šajkaše ostao je naziv tla između Tise i Dunava Šajkaška, koja je tako nazvana po njima.

Kako su šajkaši nazivali svoju kapu nema pouzdanih potvrda, ali je kapa koju su oni nosili zvanično uvedena kao deo uniforme u vojsku Kneževine Srbije.

Šajkača, to jest kapa za vojnike koja „ima formu graničarske kape“, uvedena je propisom u Srbiji 1870. godine. Određenijim nazivom, kao šajkaška kapa, dakle kao deo nošnje konkretnih graničara, nazvana je u propisu 1876. godine, kojim je naloženo da narodne starešine nose „šajkašku kapu“, kakva je određena i za narodnu vojsku.

Tako je kao kapa vojnika i nižih činovnika šajkača ubrzo prihvaćena — ona je bila na glavi srpskih ratnika u bojevima 1876—1878. godine, otkad je počelo njeno naglo pronošenje i prihvatanje u novooslobođenim krajevima, da bi 1912. osvojila Kosovo, Skopsku Crnu goru, Drimkol. Rečju, kako je duhovno i slobodom Srpstvo objedinjavano tako je teklo širenje i prihvatanje ovog odevnog znaka srpske narodnosti, što svedoči i činjenica da je u ratu, povedenom za opstanak i radi sprečavanja u ovom veku trećeg genocida nad srpskim narodom koji obitava u našim zapadnim stranama, izbila podno Velebita.

Da je šajkača ušla u srpsku vojsku kao odevni deo preuzet od graničara šajkaša (a ne kao kapa od šajka, tj. čoje) najrazgovetnije potvrđuju izvorni vojni propisi o njoj u samoj Srbiji. Tako u pravilima o ratnoj spremi narodne vojske, koje je 6. oktobra 1877. godine potpisao ministar vojni Sava Grujić, stoji da narodni vojnici od države dobijaju, između ostale spreme, za glavu — šajkašku kapu. Takođe, u ratnu spremu vojnika i komore, spadala je između ostalog što država daje šajkaška kapa.

Vremenom je šajkaška kapa dobila skraćeni naziv šajkača, i ona je postala vidljivo vojničko obeležje, a za trećepozivce, koji su pozivani samo u vremenu kada je državni i nacionalni opstanak bio dovođen u pitanje — jedino vojničko obeležje.

Šajkača je, dakle, nazvana po šajkašima, a oni po šajci, brodiću na kojem su ovekovečeni. Ali, šta znači šajka?

Šajkom se, osim vrste čamca sa dva ili četiri vesla, naziva rečni ratni brod, koji je bio u upotrebi od XV do XIX veka. Vrlo je važno istaći da je šajka naročiti ratni brodić koji je u ovom vremenu bio u upotrebi na rekama crnomorskog sliva, jer se u XVI veku na rekama u Ukrajini javljaju tzv. kozačke šajke (kazackaja čajka) radi borbe s turskim galijama.

Srpski naziv plovila na rekama crnomorskog sliva šajka znači isto što i čajka u ukrajinskom jeziku: čamac, čun, a reč će potom ući u poljski jezik, gde glasi czajka, i nemački, gde glasi Tscheike (čita se: čajke) i označava ratni brodić. Šajka je lađica za prevoz po reci, poznata pod tim ili sličnim imenom, osim u slovenskim, i mnogim jezicima (mađarski, rumunski, novogrčki, turski, italijanski).

Međutim ne sme se prenebregnuti jedno značenje reči šajka sačuvano u ruskom jeziku. Kako stoji u Dalja, šajka (ruski: šajka) znači skupinu rđavih ljudi, najamničku rulju, pljačkašku bandu, lopovsku družinu, društvo varalica. Reč je uvek o više udruženih ljudi, koje predvodi ataman šajke. Šajkom se, dalje, naziva i vučji čopor, jer vuci lutaju šajkom, tj. kao šajka, ili u šajci, što će reći u skupini.

Šajka je u ruskom, dakle, razbojnička skupina. Iz ruskog reč šajka prelazi u druge jezike, ali je, kako Fasmer primećuje, vrlo bitno da je u nastanku ove reči Preobraženski pretpostavio prvobitno značenje „razbojniče sudno“, što znači: razbojnička lađa.

Na šta su, uostalom, naši hrabri graničari šajkaši i mogli da liče dvoličnom Beču, kad su išli, za razliku od regularnih trupa, u svom narodnom odelu, kao dobrovoljci, kojima je ratovanje na vodi protiv Turaka bilo zanimanje, a često ekonomska dobit tzv. „herojsko privređivanje“ ili pljačkanje neprijatelja?

Devetnaesti vek u Evropi je bio vek velikih promena u nošnji, kada je i većina evropskih naroda napustila svoju tradicionalnu narodnu nošnju, prenoseći je do danas samo u izuzetnim, svečanim prilikama. I kod Srba se ta smena nošnje uglavnom tada odigrala. Među delovima odeće koji su se tvrdokornije očuvali je šajkača, koja pripada vrsti plitkih kapa ravnog dna, kakve su, pod raznim imenima bile uvek rasprostranjene u nas. Štaviše, taj oblik je uticao i na pokrivala za glavu koja su od drugog materijala.

Plitke kape su bile i odlika nošnje Srba u srednjem veku. Kako je uočio Jireček, među raznim pokrivalima glave (kapuč, klobuk, valjanica), čije značenje nije uvek pouzdano, po podatku iz 1299. godine, ističe se, „po srpskom načinu“, u muškoj nošnji „sasvim mala i plitka kapa“. Ova kapa, „koja ni malo nije pokrivala stražnji deo glave“, kako Jireček pretpostavlja, bila je „nalik na današnju crnogorsku i hercegovačku kapu.“

Kape iz kojih se razvila crnogorska (hercegovačka) kapa, koju je tek vladika Rade (Petar II Petrović Njegoš) počeo da uvodi, bile su tipa šišak, zavrata i kariklija, čiji je prototip vrlo velike starine. Mitar S. Vlahović je, uočavajući mape plitke kape kod Dačana i starih Grka, prepoznao ovakvu kapu još i na zemljanoj statueti, na tzv. kličevačkom idolu iz gvozdenog doba, na kojem je „predstavljena manja ravna kapa slična šišaku“.

Dolazeći na Balkan Srbi su, između ostalih zanatskih veština, iz prapostojbine preneli i suknarska i kožuvarska znanja. Kako je među Slovenima bilo kapa ravnog dna (cilindričnog oblika, kao u Rusa, ili nalik presečenoj kupi, poput grčkog fesa, kao u Ukrajinaca), to je prirodno da je takva kapa opstala, tim pre što je kapu ravnog dna imalo i stanovništvo ovde zatečeno.

U ovoj vrsti kapa izdvaja se kapa šajkaša, koja će se staviti na glavu srpskog vojnika u ratovima 1876—1878, a njenu slavu će proneti u dva balkanska rata osvetnici Kosova i u Prvom svetskom ratu solunci.

S obzirom na sve rečeno, pogrešno je reći da je šajkača, kao izrazita i imenovana vrsta plitke kape ravnog dna, postala svenarodna kapa i nacionalno znamenje. Naime, ona je to bila, jer njeno postojanje je neprekinuto, vekovno.

Mile Nedeljković

OGLEDALO SRPSKO
Ogledalosrpskocasopis19961a.jpg~originalMesečnik za
istoriju, tradiciju,
duhovnost i kulturu
Broj 1 ■ januar 1996.
Izdaje LARS

Fotografija: IP Mladost — Milan Simić, Ilija Dimitrijević
SERBIA National Tourism Organization of Serbia

Izvor: riznicasrpska

__________________________________________________________________________________________

knjiga-o-milutinu„Umeš li ti, Milutine, da skineš kapu kad ulaziš u državno nadleštvo? — upita načelnik… vidiš li ti ovo? — pokazuje mu kraljevu sliku što visi na zidu.

Video sa se ja sa njim tri puta — reče Milutan. A što se moje kape tiče, nije baš za skidanje podesna — i pokaza mu šajkaču. Ova kapa je vojnička, kažem, pod njom sam ja sve ratove ratovao ko’ i moji stari. Nama je, gospon’ načelniče, ‘vaka kapa na glavi da je ne bi morali skidati i kad treba i kad ne treba. Zna kralj da ova kapa nije za skidanje…“

Knjiga o Milutinu, autora, Slobodana Popovića Danka

___________________________________________________________________________________________

MESEČEVOM REKOM ODLAZE KOLOSI…

tamoiovde-logo

Kada sam prvi put čuo Šumadijski bluz, ne znam da li sam bio srećniji zato što je šumadijski, ili zato što je bluz. I tu se uvek javljala, neka neprepoznatljiva nota, falset, ili tenor, nemojte mi verovati, a i znam da se ne radi o istoj kategoriji pojmova, koji bi tananim vibracijama, nehajno lakim, a virtuoznim, uz prepoznatljiv Točakov manevar elektiricitetom što žice krasi, davao pesmi, kosmopolitski zvuk. Čuo sam, deo stiha, „žuta dunja“, i znao sam, da to zaista, peva Šumadija.

borisarandjelovicI da, Boris Aranđelović, Pavaroti među rokerima, rodio se u Kragujevcu. Imao je svetski glas. Napunio je Ušće? To je mnogo za nas, nažalost, ali malo za njega. Takav mi je uspeh, delovao neverovatno, 2015. godine.

Prepuno Ušće, peva iskonski rokenrol! I to ne onaj sa oporom težinom vremena u kome je kod nas nastupio na scenu, da nikad sa nje ne siđe, već onakav, poletan, vragolast, kakav je u svojim korenima, tamo u zemljama zalazećeg sunca, ili tužan, kako samo može smakovski bluz, biti. To je bio trijumf rokerskog larpuraltizma.

Peca Popović, tvrdi, da rokenrol, kao smesa, muzike i reči, može postati umetnost, samo kada se se bine odašilju vibracije, koje publika svojom euforijom vari, i takvom kolizijom nota i reči s jedne, i huka, gotovo koloseumskog, sa druge strane, stvara se aura, nad čitavim gradovima, koja jeste jedinstvena i neponovljiva, i ostavlja samo onakav utisak kakav umetsnot može ostaviti u pojedincu. Najveći takav razgrađivač mase na pojedince, svojim glasom, verovatno je bio Boris Aranđelović. Niko nije ostao imun, na njegov glas. Svojim pevanjem, on nam je donosio, magiju jednog doba, u kome je mladost imala poslednju reč.

Zato, koncert na Ušću, jeste možda, bio najveća pesma, i ujedno labudova, Borisa Aranđelovića. On je, po poslednji put, od rokenrola stvorio umetnost, u svoje ime, ali je zato revitalizovao umetnost rokenrola, za sve nas. Šta je on, sa ostalim članovima grupe Smak, i neprevaziđenim Točkom, uradio? On je postigao da se vrati nada. Do ovog koncerta, rokenrol je u Srbiji važio za mrtvu umetnost. Govorili su da su ih ubili, neki novi ukusi, neki novi karakteri.

Junsko Ušće, kroz poslednji odjek našeg najlepšeg muškog falseta, kao Miloš svojevremno Srbe iz zbegova, izvadilo sve ljubitelje rokenrola, iz nekih pećina i mračnih podruma, i oslobdilo sve nas, koji tavorimo u senci nekih anahronih i kičastih muzika, utiska da je rokerol mrtav. O, ne, nije. I to je možda, bila životna misija Borisa Aranđelovića. Pokazao nam je put.

Ako sutra, negde iz daleka, možda odozgo, sa visina, čujete daire, a mesečevom rekom, dođu Cigani, znajte, da Boris nije umro. Smrt ljudi, kao što je on, je samo treptaj oka, i prelaz u besmrtnost, koju on, naročito među poklonicima rokenrola, a sa specifičnom težinom koju rokenrol ima u Srbiji, i među svima nama, zaslužio, a bogami nas i prezadužio.
By Tiosav Purić
Izvor:beogradskanedelja.rs/objava. 27.08.2015.

_______________________________________________________________________________________

______________________________________________________________________________________

PREMINUO PEVAČ GRUPE SMAK BORIS ARANĐELOVIĆ

Napustila nas je velika rok legenda : Iz Holandije je danas stigla tužna vest da je u 67-toj godini iznenada preminuo pevač grupe Smak Boris Aranđelović

Boris-ArandjelovicVest o iznenadnoj smrti pevača grupe Smak Borisa Aranđelovića saopštila je danas izdavačka kuća Music Star, a kako javljaju ostali mediji on je preminuo nakon duge bolesti, posle operacije od koje se nije uspeo oporaviti.

Boris Aranđelović je rođen u Kragujevcu 13. oktobra 1948. godine, a u Smak došao 1973. godine.

Bio je jedan od najvećih rok pevača bivše Jugoslavije.

Poslednjih 25 godina živeo je u Holandiji. Poslednji put nastupio je pre samo dva meseca, na veličanstvenom koncertu na Ušću .

Vreme i mesto sahrane Borisa Aranđelovića biće naknadno objavljeni.

Izvor:muzika.co/27.08.2015.

____________________________________________________________________________________

___________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

NEOBJAŠNJIVA MISTERIJA SIBIRA…

tamoiovde-logo

Niko ne zna ko je izgradio utvrđeno ostrvo, ni zašto ga je napustio

Iako pravilna struktura i ruševine na ostrvu Por-Bažin navode na zaključak da je reč o ostacima tvrđave ili zatvora, niko sa sigurnošću ne može da tvrdi čemu je služilo sibirsko ostrvo kada je izgrađeno pre 1.300 godina.

Por-Bažin-dnevneMišljenja istoričara i naučnika su podeljena, a neki veruju da je napravljeno da privuče ljude, te da je u pitanju letnja palata, manastir ili astronomska opservatorija.

Ime Por-Bažin na tivanskom jeziku znači “kuća od blata”, a astrvo se nalazi između Sajanskih i Altajskih planina, oko 3.800 kilometara od Moskve, blizu mongolske granice.

597038_porbajin03-foto-www-porbajin-com_fLokalitet je otkriven 1891, ali ni posle više od 100 godina nije objašnjeno kakva mu je bila namena.

Detaljnije istraživanje obavljeno je 2007, kada su arheolozi otkrili glinene ploče sa otiscima ljudskih stopala, izbledele crteže na zidovima, ogromne kapije i fragmente spaljenog drveta.

597041_porbajin06-foto-www-porbajin-com_ffStručnjaci kažu da je ostrvo izgrađeno u doba Ujgurskog Kaganata (744-840. godine), ali motivi izgradnje tvrđave na ovako usamljenom mestu nisu jasni – budući da se nalazi daleko od naseljenih područja i puteva trgovine.

Način gradnje i korišćeni materijal ukazuju na kinesku arhitektonsku tradiciju.

597040_porbajin05-foto-www-porbajin-com_ff

597036_porbajin01-foto-www-porbajin-com_ffNaučnici su metodom laserskog mapiranja napravili 3D model nekadašnjeg izgleda ostrva površine 3,5 hektara.

Iako se smatra da je staro 1.300 godina, mnogi zidovi su netaknuti i dobro očuvani, pri čemu je glavna struktura u unutrašnjem dvorištu podeljena na dva dela, međusobno povezana pokrivenom pasarelom.

Objekat je bio pokriven crepom, a nosili su ga drveni stubovi (36) koji su stajali na kamenom postolju.

597037_porbajin02-foto-www-porbajin-com_ffMožda još veća misterija jesu razlozi napuštanja ostrva. Uprkos oštroj sibirskoj zimi i nadmorskoj visini od 2.300 metara, naučnici na ostrvu nisu otkrili ostatke sistema za grejanje.

“Bio sam na mnogim mestima, mnogo toga sa video, ali nikada nešto poput ovoga”, izjavio je ruski predsednik Putin kada je 2007. posetio ostrvo sa knezom Albertom od Monaka.
Izvor: dnevne.rs (Blic /Dejli mejl)

_______________________________________________________________________________________

KAO DA JE BILO DANAS…

tamoiovde-logo1Dve decenije od smrti Milana Mladenovića

Prošlo je 20 godina od smrti rok muzičara, čoveka koji je verovao srcu a ne rečima

mil_620x0

Milan Mladenović

ROK umetnik, jugoslovenski muzičar, kompozitor, gitarista i pevač Milan Mladenović, preminuo je na današnji dan pre 20 godina.

Stvarajući, svirajući i pevajući u grupama „Limunovo drvo“, „Šarlo Akrobata“, EKV, ostavio je neizbrisiv trag na kulturnoj sceni bivše SFRJ.

Milan je rođen 21. septembra 1958. u Zagrebu, odrastao je u Sarajevu, a najveći deo života proveo je u Beogradu.

Njegova „Ekatarina Druga“, a potom i EKV, koju je oformio 1982. po mnogo čemu je izuzetna pojava na domaćoj rok sceni. Nijedna grupa pre ni posle EKV, nije uspela da pridobije toliku većinu a da joj se, pritom, ničim nije dodvoravala, ni podilaženjem, ni ponižavanjem.

Kompozicije EKV jedinstven su primer na ovdašnjoj sceni, posebno što se ne može osporiti činjenica da Milanovi tekstovi jednako dobro funkcionišu i kao „slova na papiru“.

Njegova primenjena poezija vratila je značaj rečima.

Reči gube značenje u odnosu na onog ko ih izgovara, tako da se mnoge stvari trenutno ne mogu objasniti rečima nego samo srcem – pričao je Milan 1993.

– Ima mnogo ljudi koji se pojavljuju u medijima, političari, razni kulturni radnici, profesori, članovi SANU, koji su vrlo vešti s rečima i mogu da naprave takav utisak kao da govore istinu. Postoji mnogo stvari koje možeš da dokažeš rečima, a koje jednostavno nisu istinite. Verujem da ljudi mogu da osete šta je laž, a šta istina, bez nekog obrazloženja rečima. Neke stvari mogu mnogo jednostavnije da se osete nego objasne. Ali, to ljudi ne znaju, ovi veruju u reči, to je problem. Treba više verovati svom srcu nego rečima.

mil (1)Mladenović je svirao drugačiju muziku, koju nije bilo lako svrstati ovde ili onde. Za 10 godina rada, EKV je objavila sedam albuma, a sveopštu euforiju izazvali su 1989. sa pločom „Samo par godina za nas“, mada se njihova treća ploča „S vetrom uz lice“ iz 1986. sa klasicima „Ti si sav moj bol“, „Budi sam na ulici“, „Stvaran svet oko mene“, „Novac u rukama“ i „Kao da je bilo nekad“, smatra prelomnom u karijeri EKV.

– To su bile prave pesme, obične po zvuku i aranžmanima, ali progresivne – opisao ih je Milan. – Uspeli smo da ovladamo nekim svojim jezikom, kojim smo mogli da se izrazimo na način na koji ranije nismo mogli. Postali smo precizniji.

Kroz osamdesete se provlačila neka zlokobna nit, kao da će nešto strašno doneti na kraju. I donela je. Ljudi su jedni drugima potezali nerve do krajnjih granica. Ti nervi su sada pukli i išibali sve oko sebe.

Po Milanu, EKV je bila mala grupa gorkih ljudi, koja je propustila mnogo stvari u životu i delimično je kriva zbog toga, a delimično nije. EKV je živela potpuno istim životom kojim je krajem osamdesetih živelo veoma mnogo ljudi u Jugoslaviji i, na neki način, govorili su ono što je njihova generacija želela da kaže.

Ipak, ideja o Milanu kao glasnogovorniku generacije, bila je bliža svima osim njemu. Sve do albuma „Dum dum“ odbijao je da se bavi bilo čim – osim muzikom. Nije želeo da bude vođa i odgovoran za bilo šta. Osim za svoje pesme.

mil (2)Rok kritičar i publicista Petar Janjatović kaže da se za Milana slobodno može reći da je bio imun na banalnost. Bio je relativno škrt u priči, ali je uvek imao meru. Zoran Kostić Cane tvrdi da je Milana najviše nervirao nedostatak dobrog ukusa, primitivizam.

Bio je oličenje pravednika i imao pozitivnih vibracija dovoljno za čitav svet.

To je lepo opisao Dušan Dejanović, nekadašnji bubnjar „Katarine Druge“:
Ja Milana nisam nikada voleo ni zato što je bio dobar čovek, ili gitarista, ili talentovani pesnik, ili kreativan umetnik. Niti sam ga voleo zbog bilo kojih njegovih svojstava, ili osobina. Niti što mi je nešto u životu učinio. Voleo sam ga i volim ga samo zato što on jeste. I što je jedini Milan koji je ikada postojao.

Početkom 1992. Milan je sa Giletom, Canetom, Čavketom, Antonom i Švabom oformio „Rimtutituki“ i snimio antiratnu pesmu „Slušaj ‘vamo“.
Bio je to prljavi rokenrol, koji sviraju ljudi koji su isto tako prljavi, ali su iskreni i čisti iznutra – objasnio je tada Milan. – I govori o tome koliko dobrog želimo svima. Slovenci imaju dobar moto koji glasi „Manje pucaj, više tucaj“, koji se nalazi i u pesmi „Slušaj ‘vamo“.

Klavijaturistkinja EKV Margita Stefanović, koja je preminula pre 12 godina, prisetila se poslednjeg susreta sa Milanom u knjizi Aleksandra Žikića „Mesto u mećavi“, koja je ovih dana doživela reizdanje:
Razgovarali smo o muzici, uglavnom i skoro samo o tome. Trebalo je da primi infuziju i ja sam rekla okej, primi infuziju, pa ću ja posle da dođem, a on je rekao, nemoj, dođi odmah, ne znam kako ću posle da budem. To je bilo dan pre kraja. Nismo ništa pričali o njegovom stanju i samo smo se dogovorili da me, ako se opet oseti nesigurnim, odmah zovu. Njegova majka me je zvala sutradan rano ujutru, jer je on počeo da ustaje, hteo je da ide, imao je potrebu da ode i govorio je „Hajdemo, hajdemo“. Ja sam odmah otišla, jer to „hajdemo“ se u neku ruku odnosilo i na mene, pošto smo stalno putovali, stalno smo nekuda išli. To je poslednje o čemu je mislio i poslednje što je rekao. Da treba da ide.

mil (3)Milan je otišao 5. novembra 1994. u 36. godini, od raka pankreasa. Sahranjen je na beogradskom Novom groblju.

Njemu u čast plato ispred Doma omladine nosi ime Milana Mladenovića, kao i ulice u Zemun Polju, Podgorici i Zagrebu.

Određeni broj studenata Filozofskog i FPN odlučio je da se u svojim diplomskim, ili naučnim radovima bavi temama koje su vezane za rokenrol kulturu bivše Jugoslavije, stvaralaštvo Milana Mladenovića i sastava EKV.

VEČE SEĆANjA

DOM omladine Beograda u sredu, na 20. godišnjicu smrti Milana Mladenovića, organizuje veče sećanja na njegov život i rad. Biće prikazana jedna epizoda serijala „EKV – kao da je bilo nekad“ Dušana Vesića, a zatim će uslediti tribina, na kojoj će govoriti Dragan Ambrozić, Sandra Rančić, Moma Rajin i Dušan Vesić.

Izvor:novosti.rs

______________________________________________________________________________________________

______________________________________________________________________________________________

tamoiovde.wordpress.com/sa-njim-je-umrla-i-rok-muzika-u-nasoj-zemlji/

Priredio: Bora*S

KOJE JE TVOJE IME LEPOTO…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Divlji papagaji imaju imena!

Britanski naučnici utvrdili su da papagaji imaju običaj da daju imena mladuncima. Još kao male, ove ptice uspeju da zapamte svoje ime i imena roditelja, braće i sestara!
Papagaji,-foto-2Papagaji su ptice sa obično grubim nemelodičnim glasovima. Divlji papagaji međutim, posebnim zvukom daju imena mladuncima još u gnezdu, što im kasnije olakšava da ih dozovu i prepoznaju u prirodi, navodi se u novoj studiji objavljenoj u Londonu.

„Prepoznavanje putem glasa nije toliko genetska, već stečena društvena osobina papagaja“, objasnio je britanski naučnik Karl Berg.

Berg je napravio 17 gnezda s kamerama koje je postavio u jednoj šumi u Venecueli. Posle nekoliko nedelja, papagaji su došli i položili jaja.
Kada su se ptići izlegli, roditelji su odmah počeli da im daju imena i da ih ponaosob uče kako se zovu, ali kako se zovu i ostala braća i sestre, kao i sami roditelji.
Papagaji,-foto-1

Naučnici su uočili oko 5.000 različitih zvukova, a naglašavaju da roditelji papagaji daju mladuncima slična imena i uče ih da reprodukuje te glasove.

Papagaji kasnije koriste te zvukove, što je dokaz da su zapamtili svoje ime i imena članova porodice.
„Do sada nismo uopšte znali kako komuniciraju divlji papagaji. Njihova zadivljujuća komunikacija prevedena na ljudski jezik bi bila: ‘Hej, Tom, gde letiš? Ja sam Bob’“, ispričao je Berg.
Studija je objavljena u naučnom časopisu Proceedings of the Royal Society.
rts.rs/page/magazine/

_____________________________________________________________________________________________________