MISTIČNI RTANJ-SPECIJALNI REZERVAT PRIRODE….

tamoiovde-logo

Nakon održane javne rasprave, uredbom Vlade Republike Srbije od 14. marta  2019. godine, Rtanj je stavljen pod zaštitu države kao poseban biodiverzitet istočne Srbije, dobivši tako zasluženi status  „Specijalni rezervat prirode“.

Foto: Bora Stanković

Pre donošenja ove uredbe Rtanj je 1958. godine proglašen za strogi rezervat prirode i objekat geonasleđa Srbije.

Specijalni rezervat prirode podrazumeva da je Rtanj područje izuzetnih geoloških, geomorfoloških, bioloških, istorijskih i estetskih vrednosti.


Rezervati prirode (Strogi i Specijalni)

Na osnovu Zakona o zaštiti prirode („Službeni glasnik RS“ br. 36/2009, 88/2010“, čl. 29), područja neizmenjenih prirodnih odlika sa reprezentativnim prirodnim ekosistemima štite se kao strogi rezervati prirode, odnosno područja sa neizmenjenom, ili neznatno izmenjenom prirodom od naročitog značaja zbog određenih karakteristika i prirodnih vrednosti gde, ukoliko je čovek prisutan, živi usklađeno sa prirodom, kao specijalni rezervati prirode.

Stručna i naučna istraživanja u ovim zaštićenim područjima vrše se na osnovu dozvole koju izdaje Ministarstvo energetike, razvoja i zaštite životne sredine, i uz prisustvo upravljača.

U strogom rezervatu prirode zabranjene su privredne i druge aktivnosti.


RTANJ-FOTO GALERIJA by TAMOiOVDE

Fotografije: Jordan Andrić

Rtanj je planina koja se nalazi u istočnoj Srbiji, oko 200 km jugoistočno od Beograda, nadomak Bolјevca. Pripada Karpatskim planinama, a najviši vrh Šilјak (1565m) predstavlјa prirodni fenomen kraškog relјefa.

Foto: Bora Stanković

Priredio: B. S.


Specijalni rezervat prirode „Rtanj“

Specijalni rezervat prirode „Rtanj” koji se prostire se na površini od 4 997 17 01 ha, nalazi se u istočnoj Srbiji, u jugozapadnom delu Karpatsko–balkanskog planinskog sistema, a administrativno pripada opštinama Sokobanja i Boljevac. U okviru prirodnog dobra izdvojene su tri zone različitog stepena zaštite.

Foto: Bora Stanković

Specijalni rezervat prirode „Rtanj” je područje izuzetnih geoloških, geomorfoloških, bioloških, istorijskih i estetskih vrednosti.

Ova planina se odlikuje vrlo složenom geološkom građom, sa stenama različite starosti iz perioda paleozoika, mezozoika i kenozoika. Posebnu vrednost predstavlja specifičan reljef sa kupastim vrhom Šiljak i vrlo strmim padinama, kraškim reljefom sa dubokim jamama i različitim oblicima eshumiranog subkutanog krasa.

Složena geološka građa i različiti geomorfološki oblici odrazili su se na formiranje tla i razvoj flore i vegetacije izrazite originalnosti, a posebno na šumsku vegetaciju. Najnepristupačnije padine, ispod samog vrha Rtnja, obrastaju bukovo-jelove šume koje predstavljaju retku pojavu u ovom delu Srbije.

Vaskularna flora Srbije broji 3662 taksona u rangu vrsta i podvrsta, a od toga je prema preliminarnim istraživanjima, u flori Rtnja zastupljeno gotovo 18%, odnosno 644 taksona. Pretpostavlja se da broj vrsta i podvrsta na području Specijalnog rezervata prirode „Rtanj“ nije konačan i da se može povećati za 150-200, što govori o značaju ovog relativno malog prostora u Srbiji.

Pašnjačke fitocenoze velike florističke raznovrsnosti, sa prisustvom endemičnih i reliktnih vrsta, predstavljaju jedan od najkarakterističnijih centara diverziteta istočne Srbije. Takođe, Rtanj je stanište vrsta koje se smatraju strogo zaštićenim vrstama u flori Srbije.

Na Rtnju, nalaze se vrste srpska ramonda, rtanjska metvica, kaćunak smrdljivi, kaćun, muški božur, alpska pavit, planinska sasa, velemun, kohova lincura. Navedene vrste zaštićene su kao strogo zaštićene vrste, a šumski ljiljan, kaćunak mali, stepski badem su zaštićene vrste.Samo na Rtnju raste izuzetno retka i endemična vrsta Nepeta rtanjensis. Od lekovitih vrsta izdvaja se i rtanjski čaj.

Rtanj, kao tipično planinsko stanište, karakteriše i prisustvo velikog broja vrsta ptica. Za sada je evidentirano 89 vrsta, što sigurno nije konačan broj. Gotovo polovina evidentiranih vrsta (45%) zaštićene su kao strogo zaštićene vrste – Pravilnikom o proglašenju i zaštiti strogo zaštićenih i zaštićenih vrsta biljaka, životinja i gljiva, dok su 93% (83 vrste) gnezdarice.

U fauni sisara planine Rtanj posebno se ističe fauna slepih miševa sa registrovanih 20 vrsta, što čini 2/3 ukupnog broja registrovanih vrsta slepih miševa Srbije. Iako su nacionalnim zakonodavstvom, sve vrste biljaka zaštićene kao strogo zaštićene vrste, značaj planine Rtanj ogleda se i u prisustvu tri vrste slepih miševa: veliki, mali i južni potkovičar, koji su na listi globalno ugroženih vrsta.

Vodotokovi podnožja planine Rtanj značajni su zbog prisustva autohtonih vrsta riba (potočna pastrmka, potočna mrena, krkuša…), dok su u Vrmdžanskom jezeru registrovane potpuno izolovane populacije riba, interesantne sa aspekta evolutivnih promena.

Prisustvo velikog broja predstavnika batrahofaune, kao i činjenica da se visokoplaninska vrsta – planinski mrmoljak, može pronaći po obodu planine, nedvosmisleno ukazuje da je područje planine Rtanj značajno stanište vodozemaca i gmizavaca. Istovremeno, stepska staništa Rtnja predstavljaju novi lokalitet u rasprostranjenju kratkonogog guštera na teritoriji Srbije, koji je zaštićen kao strogo zaštićena vrsta.

Izvor:www.zzps.rs

___________________________________________________________________________________________

NEŠTO NEVEROVATNO…

tamoiovde-logo

Neobični veliki koncentrični krugovi snimljeni nedaleko od Vatina

Nedaleko od Vatina u opštini Vršac nalazi se nešto neverovatno!

Prizor ogromne strukture u obliku koncentričnih krugova nasred njive teško da bilo koga može da ostavi ravnodušnim.

Ovaj prizor zabeležen je dronom na jednoj livadi nedaleko od Vatina u opštini Vršac, a krugovi su tu već milenijumima!

I pored toga, ovo mesto je nepoznato najvećem broju Srba, pa čak i samih Vrščana.

Zato su nedavno objavljeni snimci krugova, a koje su na svom Fejsbuku i Jutjubu objavili članovi udruženja ljubitelja Vršca i njegovih starina „Feliks Mileker“ izazvali pravu malu senzaciju!

Za sada se sa sigurnošću zna samo to da je reč o bogatom arheološkom nalazištu.

U blizini je jedan od krakova nekadašnjeg puta koji je još od praistorije, pa sve do nedavno prolazio tuda obilazeći veliku – Alibunarsku močvaru, pronađeni su ostaci kastruma – utvrđenja karakterističnog za Rimsko carstvo, a ima indicija i da se ovde nekada nalazilo veoma razvijeno i bogato naselje.

Ipak, već kod toga kad je to „nekad“ tačno bilo, stručnjaci ne mogu da se slože.

Neki nastanak mističnih krugova vezuju za Bronzano doba (2200 – 750/700. pre nove ere) ali ima i onih koji ovu strukturu datuju u period neolita (na prostoru Balkana od 5500. pre nove ere).

Ni namena krugova nije baš najjasnija. Slične građevine služile su u Bronzanom dobu kao svetilišta posvećena Suncu, ali i groblja, utvrđenja, domovi starešina…

Bila su to i mesta na kojima su malobrojni upućeni u tajnu bronze topili ovu leguru ili jednostavno mesta okupljanja i trgovine.

Neobična vršačka struktura vidljiva je i iz satelita, a gradski muzej je do sada vršio manja sondažna iskopavanja, ali pravi posao arheologe zapravo tek čeka.

(freshpress.info)

Izvor: arheo-amateri.rs  (

_______________________________________________________________________________________________

 

 

 

VRISAK U SLUŽBI MELANHOLIJE…

tamoiovde-logo

Edvard Munk – Vrisak u službi melanholije

Pravo lice melanholije najbolje se vidi na platnima norveškog slikara Edvarda Munka (1863-1944). Večito zgrčen u svom crveno-crnom i sivom svetu fatalnosti, mraka, erupcija, smrti, životinjskog u ljudima, seksualnih frustracija, ludila, žalosti, tužnog detinjstva, jeseni, plavetnih i maglovitih pejzaža, ljubavi, nežnosti i besmisla, Munk robuje svojim promenama raspoloženja i tom unutrašnjem utonuću, toliko jasno, da njegove slike kao da imaju glas.

Događaji i prizori iz Munkovog detinjstva svakako su mnogo uticali na njegovo stvaralaštvo. Majka mu je bolovala od tuberkoloze, najstarija sestra je umrla od iste ove bolesti, dok je najmlađa sestra završila u bolnici sa dijagnozom šizofrenije. Munk je takođe bio krhkog zdravlja, izolovan i usamljen kao dete. Vreme je provodio u kući, što se odrazilo na njegovu umetnost, jer su upravo motivi smrti, bolesti, unutrašnjosti doma i pogledi sa prozora, česti na njegovim slikama.

Veza sa udatom ženom, rasipništvo, dani provedeni u kockarnicama, smrt oca na čiju sahranu nije otišao, bolest, opsesija, ljubomora, paranoja, alkoholizam, zdravstveni problemi sa očima, koji su u jednom period njegovog života uslovili pojavu slepila, samo su neki od katalizatora na putu ka dubokom stanju depresije i melaholije. Upravo iz tog razloga, sasvim je jasno da su Munkove slike najbolji odraz njegove inicijacije u sopstveno biće, u njegov subjektivni doživljaj sveta oko sebe, odnosno u doživljaj realnosti kojoj nije mogao da se odupre, podležući stoga porocima.

Munkove slike predstavljaju ogledalo “konstrukcije i destrukcije” ljudskog bića, unutrašnjeg osećaja, sećanja, stalne dominacije i borbe tanatosa i erosa. Munk stvara pod uticajem francuskih impresionista i postimpresionista. Pomenuću tri njegove slike, koje lično smatram najupečatljivijim, a to su “Vrisak” (The Scream), “Vampir” ( Vampire) i “Oko u oku” (Eye in Eye).

„V r i s a k“ (1895-pastel) je prikaz stanja duha, anskioznosti, psihoze, straha, bežanja od svakodnevice, ljudi i okruženja, i nije slučajno da se baš ova slika koristi kao simbol za duševnu bol. Na slici vidimo osobu (koja može biti oba pola), koja prelazi sa jedne strane mosta na drugu. Most kao sinonim za promene, govori o potrebi autora da menja svet oko sebe, da se oslobađa lanaca fobija u kojima se našao i davljenja u sopstvenom telu. On na realnost gleda kao na sopstveni poraz i shvata da je nemoćan da taj svet menja i da ga prihvati, svestan svoje različitosti, zbog čega radije beži. Krik je simbol očaja, samoće, neshvaćenosti, melanholije i praznine.

Ovo delo je najpoznatija Munkova slika. Tokom Drugog svetskog rata nalazila se u štali jedne norveške porodice, a relativno često je i menjala svoje vlasnike. Interesantno je da nacisti nikada ovu sliku nisu smatrali vrednom, jer je ona bila protivna nacističkoj ideologiji, pošto prikazuje ljudske slabosti.

Munkova slika “V a m p i r” (Vampire, 1893/94) je slika koja prikazuje muškarca i ženu u zagrljaju i nastala je u seriji slika zajedno sa “Vriskom”. Veruje se da je na ovoj slici prikazan sam Munk, a da je žena jedna od njegovih ljubavnica. Jedan od kritičara iz sveta likovne umetnosti je pogrešno ovu sliku nazvao “Vampir”, analizirajući i aludirajući na vampirizam žene na ovoj slici, predstavljajući je kao osobu koja muškarcu pije krv, odnosno koja nad njim dominira i manipuliše. Međutim, Munkov naziv za ovu sliku je izvorno bio “Ljubav i bol.” Ovaj naziv pravilno objašnjava tematiku slike – muškarca u zagrljaju žene koja ga teši i koji je slomljen.

Slika može da govori i o postojanju velike ljubavi između njih, ali i postojanju nemoći i bola, kao i neminovnosti patnje koja će iz te ljubavi proisteći. Ona u tom smislu reprezentuje obe strane ljubavi, i dobru i lošu, duboku emociju i strast, ali i beskrajnu patnju i gubitak. Slika može da simbolizuje i rastanak koji izaziva tu patnju. Muškarac je odeven u kaput i kao da odlazi, a on to zapravo ne želi, što se vidi iz njegovog položaja tela, dok ga ona teši, potpuno nagih ruku, što govori o predanosti, senzualnosti i strasti koja je prethodila ovom zagrljaju.

Sam Munk je verovao da u ljubavi ništa nije jednostavno, a ovu sliku je opisao samo kao “zagrljaj muškarca i žene i ništa više”. Kako u ljubavi ništa nije jednostavno, po rečima Munka, samim tim su i njegove slike vrlo kompleksne. Ova slika je preko sedamdeset godina bila u rukama privatnog kolekcionara, a data je na aukciju tek 2008. godine, kada je, kako se navodi, prvi put nakon sedamdeset godina ugledala svetlost dana.

“Oko u oku” (Eye in Eye, 1894) je slika koja simbolizuje bliskost. Na noj možemo videti muškarca i ženu koji stoje jedno naspram drugog. Između njih, stoji jedno drvo, koje ih naizgled razdvaja. Drvo, kao sinonim prirode, ali i života i vizija, govori o njihovim zajedničkim planovima. Interesantno je, da Munk muškarcu i ženi nije naslikao usne, već samo oči.

Na taj način Munk daje prednost osećaju, čulima vida, intuiciji, smatrajući da za bliskost nisu potrebne reči i da je bliskost jedino što spaja dvoje ljudi.

Verovatno je ovim svojim načinom slikanja ljudskog lika, pokušao da skrene pažnju posmatraču na to da reči kvare bliskost, te da se i sam plašio toga. On ovom slikom kaže “Mi želimo isto. Reči nam nisu potrebne da bi to znali. Sve što imamo su naše oči u kojima vidimo jedno drugo.

Munk je neretko slikao samoću, čekanje, prozore, noć, sobe, žene, ljude bez maski, jutra posle poročnih noći. Jedna od njegovih najmističnijih slika je slika Noći (The Night, 1889).

Među najinteresantnijim su i slika Madone (Madonna, 1984), koja se svrstava u najlepše ženske aktove, slika Poljupca (Kiss, 1897) i Ples života (Dance of life, 1899-1900).

Autor: Mary Jane/ tihogovornik

Izvor: impulsportal

_______________________________________________________________

OSVESTITE ZAKRŽLJALU INTUICIJU…

tamoiovde-logo

Povratite svoju moć!

Anri Bergson, čuveni filozof i nobelovac, koji je postao poznat po zasnivanju filozofskog pravca pod imenom intuicionizam, pokušao je da objasni šta je to intuicija. Na to je bio podstaknut shvatanjem da se svet oko nas i u nama ne može objasniti pukim intelektom, pozitivistički, već samo uz pomoć intuicije koja povezuje intelekt i instinkt.

tumblr_lh9mwtKkqo1qe6uhf

Foto: zivotna-skola.hr

Jednom divnom i kratkom rečenicom on je objasnio novu misao koja je u stanju približiti stvarnost, a da je pri tom ne iskrivi:

Intuicija je bljesak evidencije.

Kako drugačije, nego ovom preciznom rečenicom objasniti uvide i spoznaje koji su ljudima spašavali živote, spajali ih sa srodnim dušama, donosili im nebrojena blaga i činili da izbegnu negativne događaje. Samo neko ko je osetio trenutak u kom je unapred znao šta će se dogoditi i u skladu s tim znanjem delovao, može razumeti intuiciju. Na svu sreću, svi na ovom svetu su bar jednom to doživeli.

Sedamdeset godina posle smrti čuvenog filozofa Bergsona, koji je potvrdio nezvanične teorije da svaka prava i istinska filozofija na svom kraju odlazi u duhovnost, metafiziku i mistiku, intuicija je fenomen koji se sve više integriše u našu svakodnevicu i kom se prilazi gotovo naučno i egzaktno, u nastojanju da se on razvije, razume i praktično primeni.

Šesto čulo ne nosi tek tako ovaj naziv. Dobro nam je poznato pet osnovnih čula i bez njih naš život ne bi imao gotovo nikakvog smisla. Međutim, ono šesto, zakržljalo i neprimetno jer se većina pravi kao da i ne postoji, igra toliko bitnu i važnu ulogu u našem životu, da svako ko bi iskusio njegov puni kapacitet korišćenja više ne bi pomislio da ga se odrekne. A u pitanju je zaista, samo odricanje od moći, a samim tim i od odgovornosti.

Intuicija je naša urođena osobina, naše čulo i deo bića koji je u stanju da nas blistavom svetlošću provede kroz život i nauči sve što treba naučiti, kada bi mu samo to dozvolili.

Intuicija, u svom najnižem, nerazvijenom obliku, ispoljava se kao uvid, tj. Kratak osećaj delića Istine koji nas usmeri gde treba. Čak i to je mnogim ljudima previše, pa ostaju zapanjeni i u čudu prepričavaju svoj neverovatni doživljaj. Međutim, u svom razvijenom obliku, intuicija nudi širok arsenal sposobnosti i moći, koje život običnog čoveka pretvaraju u nešto sasvim drugačije i lepše.

Neke od tih sposobnosti su predviđanja, dakle, vrlo jasni i nesumnjivi uvidi koji nude širu sliku Istine, kao i osećaj da smo vođeni višim razumevanjem, zatim sposobnost da komuniciramo sa živim svetom oko nas, s biljkama, životinjama, kao i da empatički osetimo ljude u potpunosti.

Jezik simbola kojim Univerzum komunicira s nama postaje sve razumljiviji, poruke koje nam stižu putem najčudnijih prenosilaca lako bivaju rastumačene, a osećaj da smo vođeni samim tim postaje čvršći. Intuicija u svom najvišem obliku predstavlja Znanje, stanje opšte povezanosti sa apsolutnom istinom, Bogom i svime stvorenim gde nema mesta za strah i sumnju.

Osoba koja je svoje šesto čulo razvila postaje kreativna i sposobna da prihvati kontrolu nad svojim životom. Ona zna da je kokreator vlastite realnosti i s radošću igra ovozemaljsku igru stvaranja i učenja, oslobođenja svih strahova i barijera.

Dok smo bili deca, bili smo više takve osobe, sledili smo svoje instinkte i s radošću stvarali svaki svoj dan. Kako smo rasli, izgubili smo povezanost sa stanjem Istine i prihvatili Matricu koju nam je svet odraslih stavio preko očiju.

Ipak, mnogi su svoje oči otvorili i povratili „detinji“ pogled. Takvih ljudi je, na svu sreću, sve više na ovoj planeti.

Izvor: Atma

__________________________________________________________________________________

Anri Bergson (franc. Henri Bergson; Pariz, 18. oktobar 1859. – Pariz, 4. januar 1941.), francuski filozof.

Bergson

Anri Bergson

Anri Bergson je veliki filozof koji je ostavio traga u 20. veku. Bio je izvrstan matematičar, a zatim prelazi na humanističke nauke. Predao je dva doktorata: Esej o neposrednim datostima svesti, i jedan na latinskom o Aristotelovom shvatanju mesta. Predaje na koledžu de France, sluša ga Etijen Gilsone, T. E. Eliot, predaje i u Americi, član je francuske akademije i to kao prvi Jevrejin koji je ušao u nju.

Imao je i političku karijeru, umire u 81. godini. Naginjao je rimokatoličanstvu, a da nikada nije prešao na njega, a 1927. dobio je Nobelovu nagradu za književnost. Čitava filozofija mu je spiritualistička alternativa pozitivizmu 20. veka.

Dela
Materija i pamćenje
Stvaralačka evolucija (ovo mu je najbitnije delo, a zbog te evolucije rimokatolička crkva ga nije volela)

Temeljna Bergsonova intuicija koja hrani njegovu filozofsku spekulaciju skupljena je u iskaz da vreme nije atomičko već ono što traje. Time je izjednačio vreme i trajanje (DUREÉ). Pod uticajem pozitivizma i prirodnih nauka na vreme se gledalo kao i na prostor – da je deljivo na delove međusobno različite po tome što je pre, a što posle. Bergson smatra da to nije tako pa se utiče neposrednim datostima svesti: vreme nije nešto poput tačaka već kontinuirano i protežno, sastavljeno od dimenzija: prošlost, sadašnjost i budućnost.

Ispitujući činjenice svesti vidimo da one nisu homogene, već da se svest sastoji od heterogenih međusobno prožimajućih momenata koji konstituišu jedno trajanje. Vreme je zbog toga suslednost trajne svesti pa je u svojoj biti trajanje, proces u neprestanom obogaćivanju te je nedeljivo. Trajanje osim datosti svesti karakteriše čitavu stvarnost – stvarnost nema kao najviši princip bitak već je poslednji princip svekolike stvarnosti životni zamah, ELAN VITAL. Zaista je stvaralačka evolucija sa bitnom karakteristikom trajanja, a koja je onda metoda istraživanja takve stvarnosti?

Metoda ne može biti pozitivistička – ona je pogodna za stvarnost koju redukuje na šeme, a nije pogodna za filozofiju – tu je potrebna metoda koja je u mogućnosti približiti se stvarnosti, a da je ne iskrivi. Ta metoda ne dolazi od ratia – on je kompetentan samo za atomičnu stvarnost. Zato je naša metoda intuicija koja povezuje instinkt i intelekt.

Statička religija temelji se na pripovedanju kojim se čovek brani od štetnih uticaja, a motivirana je obećanjem večne kazne ili nagrade. Dinamička religija temelji se na intuiciji apsolutnoga i na mističnom sjedinjenju sa njim tako da je praktični vid ove religije mistični život. Tu Bergson proučava grčki i istočni misticizam, jevrejske proroke i hrišćansku mistiku pa zaključuje da je mistika hrišćanstva jedina koja je uspela u posvemašnjoj meri – tu se mistika skroz iskristalizovala. Ovde Bergson stiže do Božje opstojnosti koju postavlja na temeljima skroz drugačijim od logičkih, za koje drži da ne dokazuju ništa: potrebno je ovde verovati misticima – to su eksperti koji znaju o čemu govore baš kako verujemo doktoru kad je u pitanju naše zdravlje.

Počekom 20. veka u Francuskoj se formira bergsonovska škola na koju utiče anglosaksonski pragmatizam, a koja ide dalje od Bergsona. On je pak na svojoj samrti zaželeo da mu se spale spisi pa nam od njega nije ništa ostalo osim nekih.

Izvor: sr.wikipedia.org/sr

_____________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

BAJKOVITA, PLAVA ŠUMA…

TAMOiOVDE-logo

Verovali ili ne, ova bajkovita šuma zaista postoji!

suma-beglija-halerbos-printscreen-yt-1403880635-524429Razlog zbog kojeg ova šuma izgleda kao da je plod mašte, jeste činjenica da je prekrivena gustim tepihom plavog i ljubičastog cveća, koja je u kontrastu sa zelenim lišćem

Ova magična šuma se zove Halerbos i nalazi se u Belgiji na oko 30 minuta od Brisela.

U pitanju je veoma stara šuma, oko 300-400 godina, što se najbolje može oceniti zahvaljjući gustom cvetnom pokrivaču, koji imaju šume te starosti.

suma-beglija-halerbos-printscreen-yt-1403880635-524431Razlog zbog kojeg ova šuma izgleda kao da je plod mašte, jeste činjenica da je prekrivena gustim „tepihom“ plavog i ljubičastog cveća.

Ovaj prizor moguće je videti samo krajem proleća i početkom leta, kada je u punom cvatu.

<

p style=“text-align:justify;“>Klima je uglavnom nešto svežija, a može biti i maglovito, što otežava pristup profesionalnim fotografima, kojih je ovde na svakom koraku, ali dodaje magije na ovaj već mistični predeo.

Autor: EPK,Foto: Printscreen

Izvor:kurir-info.rs/

_______________________________________________________________________________________________

ŽIVOT OBOJEN U CRNO-BELO…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

Bobi Fišer, šahovski velemajstor, bivši prvak sveta u šahu i jedan od najboljih šahista u istoriji, rođen je 9. marta 1943.u Čikagu (SAD).

 250px-Bobby_Fischer_1960_in_LeipzigTitulu svetskog prvaka osvojio je 1972. u Rejkjaviku pobedom nad Spaskim, a kruna mu je oduzeta tri godine docnije, pošto je odbio meč protiv izazivača Karpova. Kada je 1956. kao trinaestogodišnak, postao juniorski prvak SAD, proglasen je za „čudo od deteta“, a već naredne godine trijumfovao je na Otvorenom prvenstvu SAD. Titulu velemajstora osvojio je sa 15 godina.

Šahu se vratio 1992. kada je na Svetom Stefanu i u Beogradu odigrao revanš protiv Spaskog. Vlada SAD optužila ga je tada zbog kršenja sankcija protiv Srbije (SRJ) što je Fišer javno ismejao doslovno pljunuvši na tekst optužbe. Nakon osmomesečnog pritvora u Japanu, zbog zahteva SAD za deportaciju, 2005. dobio je islandsko državljanstvo, pa je ostatak života proveo u Rejkjaviku. Umro je 17. januara 2008. u Rejkjaviku (Island).

____________________________________________________________________________________________________________________

Najveća tajna Bobija Fišera

U izdanju ‘’Everly books publishing co ’’ iz Njujorka se prvih dana januara 2013, pojavila i celom svetu preko Amazon.com –a u elektronskom i štampanom varijetetu postala dostupna knjiga ‘’Najveća tajna Bobija Fišera’’ ( The greatest secret of Bobby Fischer ) autora Nenada Nesh-a Stankovića.

Ovo dugoočekivano delo predstavlja do sada jedinu mogućnost da se široka čitalačka publika diljem planete upozna sa, po preovladjujućem mišljenju, najvećim šahistom svih vremena.

Autor je tu privilegovanu mogućnost svedočenja ‘’zaslužio’’ činjenicom da je u svojstvu ličnog asistenta i sekretara misterioznog američkog velemajstora proveo gotovo dve godine u vreme ‘’Revanš meča XX veka’’ 1992.godine Sveti Stefan ( Crna Gora) – Beograd ( Srbija), kao i u mesecima koji su usledili nakon ovog spektakla. Izazvavši veliko interesovanje u čitalačkim krugovima na svim meridijanima , delo je u svoj život krenulo preko već pomenutog američkog izdanja, ali i već učinjenih prevoda na ruski, kineski, srpski, crnogorski i albanski jezik.
Zbog čega su lik i delo Roberta Jamesa Fischer-a toliko značajni za prošlost, sadašnjost i budućnost ? Zašto ova posebna ličnost toliko intrigira ne ‘’samo 600 miliona’’ ljudi koji su svojom strašču i interesovanjem vezani za šah već i sve one ljubitelje izuzetnosti i svekolike posebnosti.
Kada se na stranicama knjige večnosti bude pisala sveobuhvatna i konačna istorija XX veka u svakom pojedinačnom segmentu ljudske aktivnosti i delatnosti biće mnogo pojedinaca i podataka. Ipak je neminovno da se iz svakog od tih sazvežđa važnosti izdvoji jedno ime koje će kroz sva vremena i buduća pokoljenja blistati jače od drugih i čije će se značenje poistovetiti sa naslovom poglavlja kome pripada. Van svake sumnje je da će u toj enciklopediji posebnosti, poglavlje* šah *biti označeno likom i delom ”dečaka iz Bruklina, junaka iz Rejkjavika, siromaha iz Pasadene, srpsko-crnogorskog buntovnika, japanskog zatočenika te islandskog stanovnika Valhale” Roberta Džejms-a – Bobija Fišera. Ovaj američki velemajstor je, hteo to neko da prizna ili ne, razdelio šahovske epohe.
Svoje doba je obeležio snažnim kreativnim idejama na 64 crno-bela polja ali i grandioznom željom za poštovanjem šahovskih dostignuća kroz svekoliko poboljšanje položaja ove igre i statusa ljudi koji se njome bave. Ogroman publicitet koji je svojom voljom zadobio i koji mu je sa zaslugom pripao nemerljivo je doprineo da šah postane planetarna medijska atrakcija regrutujući tako milione novih igrača i zaljubljenika. Pravedniku sa osudom i krivcu bez kazne, legendarnom Bobiju Fišeru. Istoriju je lako sagledati.
Hronologija govori sama. Mesto, godina rođjenja, prve titule, Rejkjavik, Island, 1972 godine. Svetski tron. Povlačenje sa javne scene. Dvadeset godina izolacije, samoizolacije, povučenosti i mraka. A onda nova ljubav koja ga vraća igri koju je živeo. 1992. Beograd, Sveti Stefan, Srbija i Crna Gora. Rimejk islandskog dvoboja, ponovo Fišer- Spaski, ali ovog puta za najveći nagradni fond u istoriji šaha, 5 miliona dolara. Nakon toga ponovo povučenost, Madjarska, Filipini. Velika mržnja i ogorčenost.
Utamničenje u Japanu. Na kraju puta ponovo Island, kao druga kuća.
Poslednji i večni dom.
Jednostavni fakti koji se mogu naći. I kao što je rečeno, to je lako sagledati.
Ali, ko je zapravo bio Bobi Fišer? Samo mali krug povlašćenih, onih koji su nekim slučajem ili proviđenjem imali priliku da svedoče o njegovom hermetičnom svetu mogu o tome nešto reći. Istina, pre svega, zahteva objašnjenje koje dolazi kroz odgovor šta je svetu dao i šta je od njega dobio glavni junak naše priče.

Priča o Bobiju Fišeru je priča o nadarenosti i briljantnosti. Namerno ćemo izbeći reč genijalnost jer bi i Bobi u svakodnevnom razgovoru, kada bi se taj termin vezao za njegove uspehe, to sa ogorčenjem odbio. Govorio je: “Postoji samo talenat i sve se na njemu zasniva”. Nepobeđeni prvak sveta je sve bazirao na ovoj prirođenoj ili odnegovanoj osobini za koju on sam nije imao objašnjenje odakle dolazi.
”Ne verujem da je ona nasledna jer da je to tačno neko od mojih predaka zasigurno bi bio svetski prvak”- reći će mi uz osmeh. Sećao se priče koja je negovana u porodici Fišer da je brat njegovog dede po majci, koga Bobi nije nikada upoznao, bio solidan šahista. Bobi nije bio ni vernik. I ako je njegova višegodišnja epizoda sa pripadnošću *World Wide Church of God*mogla ličiti na to, on je čitavog života zapravo bio agnostik.
Verovao je ”da tamo gore nešto postoji” ali da to nije bog po konceptu tradicionalnih religija. On je dakle razumeo da njegov talenat nije došao ni iz tog pravca.
Najveći šahista svih vremena je svoj dar prihvatao kao silovitu snagu koja ga je od najranijeg detinjstva motivisala i usmeravala da svoj život oboji u crno – belo. Teško mi je verovati da je u bilo kom segmentu ljudskog postojanja bilo još mnogo personaliteta koji su se sa takvom strašću vezali za izvor svog nadahnuća. Bobi Fišer je od svojih najranijih dana živeo šah.
U svojim najboljim godinama, pedesetim, i u vremenu koje smo proveli zajedno u svakom trenutku sam video i osetio tu posvećenost. U hodu, šetnji, u bioskopu, za večerom. Hitro bi iz levog džepa svoga sakoa ili jakne vadio malu magnetnu šahovsku garnituru ploveći neizmerljivom brzinom misli u šahovsku zemlju Oz. Kada bi se posle nekog vremena vratio, budivši se kao iz sna, ponovo bi bio tu, u razgovoru, u hodu, u filmu ili u zalogaju. Fascinantna mera poistovećivanja čoveka i njegovog stvaralaštva.
Bobi i šah su bili jedno.
S druge strane realni život je nosio i tražio svoje. Tu, van svog jedinog, realnog sveta drvenih figura u kome je bio ultimativni vladar i gospodar čekala ga konekcija dana i noći je java svakodnevnice koju u velikoj meri nije razumeo i koju takvu neobjašnjivu nije mogao da prihvati.

Njegovi sukobi, njegovi konflikti, spoljnji i unutrašnji, rušili su svaku mogućnost da konekcija dana i noći, levog i desnog, onoga što je gore i onoga što je dole, bude uspostavljena. Često povređivan, ranjavan, bez za njega prihvatljivog razloga kao večiti usamljeni putnik, kao *AHASVER* bez smiraja, kao brod u boci ili stranac u noći, lutao je svetom od Čikaga punog nade do islandskog hladnog zadnjeg vapaja: ništa ne prija kao ljudski dodir.

U priči o Bobiju Fišeru nema nevinih. Strasno je volio svoju zemlju, svoju Ameriku. Smatrao je da u stalnom ratu sa Rusima nad šahovskom tablom snažno zastupa interese svoje zemlje. Trijumf nad Borisom Spaskim u Rejkjaviku bio je finalna potvrda da je zastavu Amerike trijumfalno uzdigao iznad Sovjetskog Saveza i zemalja Varšavskog pakta. Ali sva priznanja koja su mu po njegovom mišljenju i objektivnoj oceni pripadala su izostala i nisu nikada dodirnula njegove junačke grudi.
Govorio je: “Pobedio sam Ruse u najintelektualnijoj igri na svetu. Pokazao sam moć duha i snagu talenta…”
Širom otvorenih očiju zagledan u daljinu tražio je odgovore koje nikada nije našao.
Iz Fišerovih biografija je na neki misteriozan način poglavlje njegovog povratka u javni život, sada već davne i daleke 1992 godine gotovo izbrisan.

Da li će to nekome biti lakše što nije veličina prepoznata na mestu na kome je to trebalo biti? Da li najveći nagradni fond u istoriji šaha od 5 miliona dolara i još stotine miliona koje su bile u blizini, nekome i sada smeta? Treba znati da je po prvi put u istoriji igre miliona zahvaljujući njenom naistaknutijem protagonisti Bobiju Fišeru svet šaha dobio sve što mu je u istinu pripadalo. Novac, neverovatne uslove i pogodnosti za igru, opipljivu moć i posle Rejkjavika ponovo globalnu medijsku senzacionalnost. U jeku balkanskih ratova, kao da su sve druge vesti utihnule pred onom najvećom da se prvog septembra 1992. godine kralj vratio na životnu i šahovsku scenu. U intimnom Bobijevom svetu to je bila nova nada, novi početak i sa stanovišta retrospektive njegovog celokupnog životnog puta jedini trenutak potpunosti i sreće.

Živimo u svetu koji se usprkos mnogim plemenitim nastojanjima polako pretvara u svet ravnodušnosti i neznanja.Usprkos savremenim tekovinama informatike i komunikacije sve smo dalje od izvora znanja i suštine.

Stoga je poziv da se vratimo i obratimo još jednom Bobiju Fišeru oslušnuvši njegovu intimnu ispovest kroz pero neposrednog svedoka zapravo poziv da u istom trenutku učinimo dve dobre stvari. Prvu za njega, drugu za nas.
U verovanjima mnogih naroda diljem planete postoji priča o tome kako se neutešna duša preminulog grešnika ne može smiriti dok se sa svetom ne izmiri i tako za večnost bude spremna. Tu vrstu spokoja dugujemo Bobiju zbog talenta, kreacije, iskrenosti i poštenja koju je večnosti dao svojim stvaralaštvom. S druge strane, za ovozemaljskog bitisanja izgovorene reči mržnje koje su se pretvarale u surovi obračun sa samim sobom i sa svojim poreklom, te u otrovne strele autodestrukcije, traže priliku za objašnjenje bez opravdanja.
Zato ovaj momenat treba iskoristiti.

Vreme je da za večnost i generacije koje dolaze Robert Džejms Bobi Fišer dobije puno i pravo mesto u sveobuhvatnoj riznici posebnosti veka koji je iza nas.
Knjiga ”Najveća tajna Bobija Fišera” predstavlja snažni, definitivni rezultat takvih želja i stremljenja koje se na poštovanju i ljubavi temelje.

Izvor:radmilamilosevic.wordpress.com

___________________________________________________________________________________________

Bobi Fišer, crno-bela magija

Bobi Fišer, genije šaha, kontroverznim postupcima zbunjivao je i šokirao javnost. Može li novi film pojasniti misteriju koja je obavijala njegov život?

11748098884e1466d11158b545689619_v4_bigBobi Fišer bio je blagoslov i kletva šaha XX veka.

Uzbudio je svet šaha kada se pojavio 60-ih i 50-ih godina prošlog veka. Postao je svetski prvak nakon čuvenog meča protiv sovjetskog šampiona Borisa Spaskog 1972. godine. Potom je izazvao iznenađenje odbivši da brani titulu 1975. godine, počeo da „luta“ svetom narednih 30 godina, 2008. umire na Islandu, jedinoj zemlji koja mu je pružila utočište.

Njegovo odsustvo iz sveta šaha bilo je interesantnije od bilo čijeg prisustva, njegova senka još uvek obavija ovu igru.
Liz Garbus je napravila zanimljiv dokumentarac o Fišeru pod nazivom „Bobi Fišer protiv sveta“. Film prikazuje kako je oduzeo titulu SSSR prvaku, zatim kako je odbio da je odbrani, potom kako je okrenuo leđa Americi odbivši da plaća porez, i na kraju kako je prekršio UN sankcije odigravši meč sa Spaskim u Jugoslaviji u vreme besnila građanskog rata 1992. godine. Šokirao je svet izjavom koju je dao u radio intervjuu na Filipinima povodom napada na Ameriku 11. septembra. Informaciju o ovoj masovnoj tragediji Fišer je okarakterisao kao „divnu vest“. Svoj stav on je objasnio rečima: „Vreme je da se završi sa US jednom za uvek. Bio sam srećan i nisam mogao da verujem šta se događa. Svi zločini koje je US počinila u svetu. Aplaudirao sam tom činu. US i Izraelci su mučili Palestince godinama. Sada im se to vraća.“

Bobi Fišer, iako Jevrejin, postao je zagriženo anti-američki i anti-jevrejski nastrojen. Garbusova naglašava da je zbog toga Fišer u Americi etiketiran kao ludak koji se radovao 11. septembru i koji je izgovarao zastrašujuće stvari o Jevrejima.Ona zaključuje: „želela sam da istražim njegovu životnu priču i da nađem sve u čemu je podbacio kao individua, a ne samo ono u čemu je izneverio nas.“

Fišerova majka Regina je bila veoma inteligentna žena, koja je zapostavljala svog sina. Tokom puberteta bio je prepušten sam sebi, dok je ona studirala medicinu. On se potpuno udaljio od nje, mada film dirljivo svedoči o tome da je umro sa majčinom fotografijom pored kreveta. Zvanično on je bio sin Hans Gerharda Fišera, naučnika nemačkog porekla, ali je njegov pravi otac, gotovo zasigurno, mađarski fizičar Paul Nemenji sa kojim je Regina bila u tajnoj vezi.

Zbog usamljenosti u kući, Fišer je spas potražio u šahu, našavši u njemu rigorozna pravila suprotna nesređenoj realnosti u kojoj je živeo. Ubrzo postaje jak igrač i američki šampion 1958. u 14. godini, postigavši rekord koji do danas nije oboren. Igrao je kao mašina i do kasnih 60-ih potukao sve velemajstore u svojoj zemlji.

Garbusova u dokumentarcu o Fišeru ne koristi naratora. Služi se arhivskim snimcima i intervjuima, puštajući publiku da se na osnovu neobrađenog materijala odluči šta će misliti o ovom kontroverznom majstoru. Ona smatra da su Spaski i Fišer odigrali sraman meč u Jugoslaviji samo zbog para. Takođe, zaključuje i da je Bobi, izjavom da je kompjuter uništio šah, zapravo želeo da ubedi sebe da je poslednji pravi šampion.

Liz Garbus se priseća konferencije za štampu koju je Fišer održao 2005. godine na Islandu. Tad joj je postalo jasno da Bobi većinu vremena provodi „online“, skupljajući dokaze da postoji jevrejska zavera koja vlada svetom. „Sve to postoji na Internetu“, govorio je on: „Zbog čega ne proverite?“

Na pitanje kakva je njena slika o Fišeru, Garbusova odgovara: „Moj je utisak da je on bio čovek koji se nikada nije razvio van sveta šaha. Bio je arogantan ali briljantan, imao je momente lucidnosti koji su često bili zatrovani paranoidnim mislima. Na kraju, tužno je što nije postojao niko ko bi mu se dovoljno približio, ili ko bi bio trajno prisutan u njegovom živortu kako bi mu pružio istinsku sigurnost. Bio je izopšten iz sveta ljudi.“

Fišer je umro u 64. godini, to odgovara broju polja na šahovskoj tabli. Njegov život je tužna priča o zapuštenom detetu koji je postao izvanredan šahista. Čelična volja je koren njegove igre ali i odbijanja da popusti bilo kome, što ga je učinilo veličanstvenim igračem ali i nedodirljivim ljudskim bićem.b92.rs/

___________________________________________________________________________________________

 Priredio: Bora*S

BELA DAMA, CRNI KRALJ…

TAMOiOVDE__________________________

BALADA O ŠAHU

TamoiOvde-imagesŠah. Nije li to dosadno u naše doba? Danas, kada kosmos uzmiče, kada stvarnost prevazilazi najneverovatnije, reklo bi se fantastične težnje Žila Verna, kada čovek prodire u najskrivenije tajne prirode, kada…

Šah! Nije li to dosadno? I stvarno, kakvu duhovnu radost mogu da pruže ljudima zamršena kretanja figura na 64 polja?

Gore navedene reči izrekao je Tigran Petrosjan, bivši šampion sveta u šahu.

Setio sam ih se pre neki dan, kada sam u novinama ugledao sledeću malu vest:

17087Norveški šahista Magnus Karlsen osvojio je titulu prvaka sveta pošto je danas pobedio dugogodišnjeg šampiona Indijca Višvanatana Ananda.“

Da li je moguće? Tu, pre neki dan, završen je svetski šampionat u šahu!?

Nisam primetio! Da li je neko o tome govorio? Spominjao? Da li je, možda, prikazivana šahovska hronika, iz večeri u veče, u kojoj poznati, omiljeni velemajstor tumači poteze šampiona i njegovog izazivača, tu veličanstvenu borbu?

Priznajem, zauzet svakodnevnim brigama, okupiran raznim banalnim nevoljama i opterećen besmislenim strahovima, zaboravio sam na – šah.

Jedan od „večitih“ kandidata za titulu prvaka sveta, neumorni šahovski borac Viktor Korčnoj rekao je u Havani, na banketu povodom šahovske olimpijade: „Šah je nešto najinteresantnije od svega nerazumljivog na ovome svetu„.

Mladi šampion Karlsen ima tek 23 godine (isto toliko je imao i Mihail Talj, kada je 1960. godine osvojio titulu). 

Kažu da je „genijalan“ – može li se reći nešto drugo? Velemajstor je postao sa 13 godina. Svetsko prevenstvo u ubrzanom šahu osvojio je 2009. godine. Prvo mesto na svetskog rejting-listi zauzeo je još 2010. godine – bio je, tada, najmlađi velemajstor kome je to pošlo za rukom (pre njega, bio je to Vladimir Kramnik). Njegove pojedine pobede na turnirima širom sveta bile su spektakularne. O Karlsenovoj nesumnjivoj izuzetnosti govori i okolnost je broj poena koje je zaradio na rejting-listi (2861) apsolutno najveći koji je ikada imao neki šahista!

Najavljujući meč za svetskog šampiona u „Politici“ Marjan Kovačević je rekao i ovo:

17088Jer, takav sudar jarkih, a krajnje različitih asova drevne igre i takva medijska podela Zapada i Istoka, nisu viđeni od „meča stoleća“ između Fišera i Spaskog, davne 1972. Sa jedne strane je neponovljiva karijera dugovečnog i svuda omiljenog šampiona iz kolevke šaha Višija Ananda, a sa druge neslućene mogućnosti genijalnog Norvežanina Magnusa Karlsena, apsolutnog rekordera po rejtingu i medijskoj popularnosti na Zapadu – odmah posle Roberta Fišera.

Duel vremešnog „tigra iz Madrasa“ čiji će zubi krajem godine da proslave 44 godine, sa dvostruko mlađim „šahovskim Mocartom“ kompjuterske ere, ima sve dimenzije arhetipske priče, propletene geopolitikom, filosofijom i slikom aktuelnog vremena.

Međutim, upravo članak u kojem se ovaj navod nalazi, obrazlaže kako je došlo do „medijskog posrnuća šaha“. Spominje se, čak, i „medijski ponor“ i „mrva medijskog prostora“ koja šahu pripada u našoj zemlji.

Gde? – u zemlji Bore Kostića, Gligorića i Ljubojevića, Ivkova i Matanovića, Milunke Lazarević i mnogih drugih.

U zemlji u kojoj je nastala publikacija „Šahovski informator“. Eto, tu se mogu ponovo vratiti rečima Tigrana Petrosjana, navedenim na početku.

Jesmo li zaboravili na šah? Ako jesmo, šta je tome razlog?

Nemački velemajstor Taraš rekao je i ovo: „Uvek sam sažaljevao čoveka koji ne zna igrati šah. Jer šah, kao ljubav, kao muzika, ima moć da čoveka učini srećnim.“

vladimir petrovic  /blog.b92.net/01.12.2013/                    Počasni gost autor:  Nowhereman

________________________________

ŠAH

250px-Honoré_Daumier_032

Honoré Daumier:Igrači šaha

 Šah je igra na ploči za dva igrača .

 Ploča je kvadratnog oblika, podeljena u 64 ( 8 × 8 ) polja, obojenih naizmenično svetlom i tamnom bojom (redovno se govori “ beli “ i “ crni „). Svaki igrač na početku igre ima 16 šahovskih figura, od toga 8 pešaka, po jedan par lovaca, skakača(konja) i topova, te kralja i kraljicu .

 Jedan igrač igra sa figurama bele, a drugi s figurama crne boje .

 Igra sa ovakvom pločom i figurama postoji barem od 6. veka, ali pravila o kretanju figura menjala su se. Bitna promena, koja čini moderni šah sasvim drugačijom igrom od iranskog šatrandža, uvedena je oko 1470. godine u Italiji. Kasnije je bilo još modifikacija pravila (rokada, uzimanje “ an pasant „, promocija pešaka), pa su pravila konačno fiksirana tek u 19. veku .

Pravila igre
Igrači vuku naizmenično po jedan potez, prvi potez vuče igrač sa belim figurama. Cilj igre je matirati suparničkog kralja. Pravila savremenog šaha bitno se razlikuju od pravila iranskog šatrandža. Ploča i figure su jednaki, ali pravila o kretanju figura su drugačija.

Pravila kretanja figura
Pešak se kreće isključivo prema napred. Iz početne pozicije, na drugom redu, može ići napred za jedno ili za dva polja, a nakon toga samo za po jedno polje. Uzimati pak može samo ukoso na prvo polje prema napred. Dakle npr. beli pešak sa polja d4 može uzeti protivničku figuru na c5 ili na e5. Pešak dolaskom u zadnji ( osmi ) red biva promovisan u figuru po izboru igrača ( obično je to kraljica ) .
Kralj se može pokretati svim pravcima za jedno polje. Nikada ne sme doći na mesto koje napada bilo koja suparnička figura.
Kraljica ( naziva se i “ dama “ ) je najjača figura, kreće se neograničen broj slobodnih polja u svim pravcima : vertikalno, horizontalno i dijagonalno. Ne može preskakati figure.
Top ( naziva se i “ kula “ ) kreće se neograničen broj slobodnih polja vertikalno i horizontalno ( po linijama i redovima ). Ne može preskakati ostale figure .
Lovac ( susreće se nemački naziv “ laufer “ ) kreće se neograničen broj slobodnih polja po dijagonalama . Ne može preskakati druge figure. Zbog kretanja uvek po poljima iste boje lovci se mogu nazivati “ belopoljnim “ i “ crnopoljnim “ lovcem .
Skakač (naziva se i „konj“) je jedina figura koja može preskočiti drugu figuru, svoju ili protivničku. Kreće se u obliku slova L: dva polja pravo, zatim jedno polje levo ili desno , na bilo koju stranu. Dakle , ako stoji u centru table ima osam raspoloživih polja .

Mat je situacija kad je nakon našeg poslednjeg poteza suparnički kralj napadnut na takav način da se ne može odbraniti. Postoje tri načina odbrane od napada na kralja: uzeti napadačku figuru, postaviti neku svoju figuru na liniju napada ( ako nije napadnut od skakača ), uzmaknuti kraljem na polje koje nije pod napadom .

Ako niti jedna odbrana nije moguća, kralj je matiran . Nastavite sa čitanjem

BOJE SU U NAMA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________________

PSIHOLOŠKI UTICAJ BOJA

 Crvena boja ostavlja dubok utisak na svakog čoveka, ona razdražuje, pobuđuje i uzbuđuje, podseća nas na krv, vatru i revoluciju. To je ujedno i boja strasti i seksualnosti. Crvena boja signalizira opasnost pa je koristimo prilikom upozorenja. Podstiče mišićnu snagu i stimuliše telesnu cirkulaciju, instinktivno je povezujemo s primitivnim, osnovnim nagonima.

Narandžasta boja nalazi se između žute i crvene, no po značenju je bliža crvenoj iako nije toliko nametljiva. Zrači snagom i toplinom. Ona je vesela i ponosna, a često označava blaženstvo. Budisti tako nose narandžastu odeću kako bi označili pozitivnost, strpljivost i posvećenost duhovnom razvoju.

Žuta je najsvetlija boja, vesela i topla simbol je sreće i uspeha, a u čistom je tonu sjajnija i primetnija čak i od bele. Ona ima širok raspon značenja pre svega zato što je najosjetljivija. Najmanja primesa druge boje može joj promeniti značenje te od simbola raskoši, strasti pa čak i oholosti koje pripisujemo snažnoj i jasnoj žutoj lako može postati boja nečasnosti i sramote (u srednjem su veku prostitutke nosile marame prljavo žute boje). Živahna, energična, radosna i vesela ona na našu psihu deluje podsticajno. Kad se žuta približava beloj deluje ljupko i sanjalačko, no kad je tamna i zasićena neće više biti prijatna oku. Tamno žuta i žuta sa nijansom zelene smatra se simbolom zavisti (tako se udomaćio izraz: pozeleneo je od zavisti), ljubomore, izdaje, nevere i kukavičluka.

Zelena boja simbolizuje zdravlje, plodnost, samopoštovanje. Uz malo plave nijanse ostavlja utisak svežine i mira dok uz primese žute deluje malo aktivnije i toplije. Smatra se simbolom skitnica i lutalica. Deluje umirujuće, odmara fizički (naš je vidni sastav najosjetljiviji u ovom području pa se najmanje napreže) i psihički. Asocira na odmor, oporavak i novi početak, poput prirode koja nakon duge zime u proleće zazeleni.

Plava boja simbolizuje mudrost, vernost, snagu, nepokolebljivost, nedostižnost i beskonačnost. Ona je boja visoke plemenitosti, pa se za aristokrate često kaže da imaju plavu krv. Pobuđuje na meditaciju, poniranje u unutrašnji mir i prošlost; često deluje sanjivo i nostalgično, pa u engleskom jeziku reč „blue” označava upravo takvo raspoloženje.

Ljubičasta. Iako se nalazi na suprotnom kraju spektra od crvene, na slikarskoj paleti ljubičasta nastaje kombinovanjem crvene i plave, pa može dobiti crvenu ili plavu nijansu. Kao takva ona se nalazi na prekretnici između toplih i hladnih boja, dveju suprotnosti s obzirom na psihološki učinak. Ljubičasta je boja mistike, magije, odricanja; simbolizuje tajnovitost, strpljivost i unutrašnje bogatstvo. U tamnijim tonovima simbolizuje žalost, tugu i patnju.

Bela boja simbol je nevinosti, čistoće i poštenja. No ove odrednice važe samo za zapadne civilizacije, u drugim su kulturama poveznice često drugačije, tako u mnogim azijskim zemljama bela boja simbolizuje tugu i žaljene.

 Crna boja,sjajna, blještava predstavlja otmenost i formalnost, a zagasita, mutna crna pokoru, žalost i smrt.